Божја (о)дела

„Када је удружена с религијским веровањима, сама одећа постаје свети предмет, исказ о идеологијама, доказ моћи, одраз духовног света, активни посредник преображаја, начин достизања натприродног или чак врста казне", наводи Лин Хјум, ауторка књиге „Религиозни живот одеће", упоредне студије о разноврсним одевним кодексима припадника, посвећеника и свештеника многих светских религија и секти. Историјски гледано, у већини случајева које Хјум наводи, обрасци религијског одевања су успостављани како би се припадници одређене религије, или чешће, посвећеници, истакли у односну на друге. Међутим, „одећа није само визуелна демонстрација привржености одређеном скупу веровања. Она је чулни доказ веровања."

Један од убедљивијих доказа ове тезе је одора следбеника Буде. Будизам је подразумевао одбацивање материјалног, те је одећа будиста прављена искључиво од одбаченог материјала. У спису „Трипитака", који се сматра најстаријим будистичким записом, каже се да монаси и монахиње себи треба да праве одећу од „чисте" тканине, односно тканине коју нико други не жели. То је значило да су први будисти тражили одбачене материјале по сметлиштима и крематоријумима - у материјалном смислу, на располагању су им били прилично нечисти материјали. Када би прикупили довољно таквих тканина, одстрањивали су делове који су били прљави, подерани, изгорели, а остатак су прали у смеси од разног биља. Пошто су у смесу стављали шафран и куркуму, тканине су добијале јарко наранџасту боју, која је и данас карактеристична за будистичке одоре.

Клерикални костими су се у неким случајевима развијали искључиво под утицајем историјских околности, а тек су им касније придавана симболичка значења. Одећа хришћанских клерика почела је да се разликује од одеће лаика тек око 5. века. Монаси су углавном носили просту одећу, какву су носили сиромаси, а свештенство нешто префињеније варијанте. Одело се састојало од дугачке доње хаљине и округлог огртача или плашта. Међутим, најезде варвара донеле су са собом и промене у моди. У почетку је постојао чврст отпор према варварској моди, превасходно војничкој - кратке одоре, панталоне, чизме, крзно.

Пропадањем Римског царства тај отпор постаје све мањи и лаици све чешће почињу да прате „варварску моду". Као противтежа том променљивом и пролазном духу световне моде, хришћански клерици су се опирали праћењу трендова и наставили да носе „старомодне" римске одоре. Опредељивање за „стару моду" изражавало је конзервативни дух религије - свештена лица су својим изгледом подсећала на непролазност традиције, насупрот променљивости и ефемерности световне моде. У основи даљег развоја клерикалне одеће била је идеја да се сви они који служе религији визуелно разликују од других људи.

Има и религија које немају свештенство, али инсистирају да сви њихови припадници буду обележени одређеним одевним предметима. То је случај са сикизмом, монотеистичком религијом која је настала у 15. веку у Панџабу, као одговор на ислам и хиндуизам. Основно веровање Сика било је да постоји један Бог и да су сви људи пред њим једнаки, што је било незамисливо у оквиру индијског система каста. Како би указали на једнакост међу људима, Сики су дали ново значење традиционалним статусним симболима - дугој коси и турбану. Дуга коса је у хиндуизму била знак светости и духовне моћи, а турбане су носили само свештеници, владари и племићи. Сикизам је ове две традиције приближио обичним људима, а турбан на глави Сика постао је подсетник да су пред Богом сви људи племенити и једнаки.