Ефекти плацеба су запањујући, али не би се требало превише ослањати на њих

Запажања о плацебо ефекту могу се пратити до 18. века, а углед плацеба је од тада растао – идеја да инертни, лажни третман, који пацијент несвесно узима, понекад може пружити терапеутске ефекте попут правих лекова.

Та репутација је углавном поткопана, кажу професор Крис Махер и његове колеге са Универзитета у Сиднеју, напомињући да ако помно проучимо већи део доказа, плацебо има ефекта у врло скромном распону случајева, па чак и онда само у мањини.

„У једном истраживању су размотрена 234 случаја и закључено је да, генерално, плацебо не производи неке велике здравствене користи, осим неких мањих и прилично недоследних ефеката на стање пацијената које су они сами пријављивали, попут мањег интензитета бола или изостанка мучнине“, објашњавају истраживачи.

Међутим, не заступају сви ово гледиште.

У последње време, поједини стручњаци предлажу да би вредело истражити могућности плацебо ефекта у медицинској терапији, тако што би се рачунало на његов ефекат у клиничкој пракси.

Међутим, професор Махер и његове колеге упозоравају да бројни експерименти који су испитивали плацебо ефекат имају значајна ограничења која треба имати на уму – попут веома малог броја испитаника у узорку, или имају мањкавости у поступку истраживања који не дају јаке доказе или могућности практичне примене.

На пример, у појединим истраживањима пацијенти су више пута припремани на ефикасност плацеба током дужег временског периода, што не би било изводљиво током типичног кратког трајања клиничког третмана.

Нико не спори да плацебо ефекат није нешто што се може регистровати, али све док постоје чврсти докази који говоре другачије, плацебо не би смео да има места у клиничкој пракси, сматрају аутори окупљени око професора Махера.

Плацебо је и даље важан за клиничка испитивања јер нам помаже да увидимо заблуде и, самим тим, избегнемо погрешне закључке.

„Уколико насумично рачунамо на њега, плацебо ће дати веома мале ефекте на здравље пацијента у односу на прави третман. Зато би било боље ослонити се на третмане за које имамо необориве доказе о њиховој делотворности“, закључују истраживачи са Универзитета у Сиднеју.