Синдром изгарања и западне земље
Термин "burnout" је релативно нов, први пут га је употребио Херберт Фројденбергер у својој књизи "Burnout: Висока цена високог достигнућа", 1974. године. Реч је о стању менталне, емоционалне и физичке исцрпљености које је изазвано дуготрајним, интензивним стресом. Особа осећа да не може да изађе на крај с константним захтевима који јој се намећу, јер „изгарање“ црпи енергију и умањује продуктивност, доводи до осећања беспомоћности, безвољности, озлојеђености, и на крају, потпуне исцрпљености.
Свима се дешава да се понекад тако осећају, али када се такво стање пролонгира, вероватно је у питању синдром изгарања (burnout). У новом истраживању које је водила професорка Изабел Роскам са Универзитета Лувен у Белгији, синдром изгарања проучаван је у 42 земље.
Научници су испитивали колико се исцрпљеност родитеља може довести у везу са нивоом самосталности у појединим земљама.
Чак и пре пандемије, велики број родитеља у западним земљама жалио се на исцрпљеност. С обзиром на то колико њих сада „жонглира“ обавезама на послу, бригом о деци и кући, истраживачи брину да је степен изгарања био још већи током протеклих годину дана. Међутим, родитељи у неким другим земљама налазе се у бољој ситуацији, сугеришу резултати овог истраживања.
Пандемија која је у току, дотукла је родитеље на Западу. Многи су почели да раде од куће. Школе су потпуно или делимично затворене, а баке и деке су остале изоловане због ризика од оболевања. Родитељи су морали да завршавају обавезе готово без икакве социјалне подршке.
Везе између самосталности и изгарања
Ново истраживање је укључило 17.409 родитеља из 42 земље. „Кривац“ за синдром изгарања у западним земљама пре пандемије јесте ниво индивидуализма у земљи, односно нагласак на независности и самосталности.
У индивидуалистичким земљама родитељи се често сами носе са обавезама и изазовима у одгајању деце. С друге стране, родитељи који живе у земљама са културом колективизма могу се ослонити на ширу породицу и пријатеље, чак и на познанике, који ће учествовати у подизању и чувању деце.
„Интуиција ми је говорила да ће индивидуалистичко окружење допринети да се синдром изгарања јави код већег броја родитеља“, каже психолог Изабел Роскам. Међутим, била је изненађена када је открила да ниједан други социјални фактор који је мерила, попут оптерећења родитеља или времена проведеног са децом, није повезан са том појавом.
Родитељи на удару обавеза
Анкетирани родитељи су одговарали на демографска питања – колико је деце у домаћинству и у ком су узрасту, колико сати дневно проведу са децом, колико је одраслих жена или неговатеља у кући и ког су радног статуса.
Родитељи су такође одговарали на 23 питања у вези са синдромом изгарања, где су описали учесталост осећања као што су: „Осећам се потпуно исцрпљено због обавеза које имам као родитељ“ и „Не уживам да будем са својом децом“.
Скала се кретала од нуле за „никада“, до шест за „на дневном нивоу“. Родитељима је утврђен овај синдром ако је њихов укупан резултат у анкети, израчунат једноставним сабирањем одговора, био једнак или већи од 92.
Синдром изгарања и географија
Чланови тима процењивали су стање родитеља пратећи упоредо ниво индивидуализма у појединим земљама, који је мерила компанија за анализу података "Hofstede Insights".
Виши нивои индивидуализма повезани су са већом исцрпљеношћу родитеља, утврдио је тим.
На пример, у Сједињеним Државама, код којих је индивидуализам оцењен са 91, око осам одсто родитеља има синдром изгарања. Насупрот томе, у земљама чија је оцена индивидуализма нижа од 20, укључујући Пакистан, Еквадор и Кину, мање од два одсто родитеља пати од тог синдрома.
Коментари