Вујица Јевђевић – хидролог светског гласа

Рођен је у околини Прибоја, у свештеничкој породици, 1913. године. Звање инжењера стекао је на Универзитету у Београду 1936. године, а усавршавао се у школи за хидраулички инжењеринг при Универзитету у Греноблу, у Француској.

Живот га је најпре одвео до Велике Британије, где је, у Лондону и Бирмингему, радио у хидролошким лабораторијама. У Србију се вратио на почетку Првог светског рата, када је и мобилисан, а одмах након тога и заробљен.

Од априла 1941. до септембра 1943. године био је ратни заробљеник, прво у Немачкој, а потом у Италији. Од капитулације Италије, у септембру 1943. године, живео је у Риму, кријући се као одбегли ратни заробљеник. Вратио се у Србију, где је дуго радио у Министарству грађевинарства на пословима обнове земље. Предводио је изградњу стратешки важних хидроелектрана Југославије, као што су „Власинска хидроелектрана", ХЕ „Маврово", ХЕ „Јабланица", ХЕ „Рама" и ХЕ „Јајце 2". У Српској академији наука и уметности одбранио је докторску дисертацију под називом „Методе изучавања водних снага" и постао први доктор техничких наука из области хидротехнике. Председник комисије на одбрани његовог доктората био је Милутин Миланковић.

Књигу „Хидрологија I", захваљујући којој хидрологија добија статус егзактне науке, објавио је 1956. године. Књига је и дан-данас темељ хидрологије, водопривреде и хидротехнике.

Као гост-научник отпутовао је 1958. године у САД на позив америчког Националног бироа за стандарде и тамо је наставио успешну каријеру. До септембра 1960. године радио је као истраживач на пољу хидраулике за биро, а потом је учествовао у геолошким испитивањима у Вашингтону. На Грађевинском факултету Универзитета у Колораду, 1960. године, изабран је за редовног професора и руководиоца истраживачког и постдипломског програма за хидрологију и водопривреду, а факултет на коме је предавао постао је најпознатија светска висока школа за хидротехнику. Упоредо је радио и као истраживач и директор Водопривредног института на Универзитету „Џорџ Вашингтон". Американци су овог Прибојца сматрали највећим светским хидрологом и, уз Теслу, Пупина и Миланковића, прогласили су га за једног од четири најпознатија Србина која су радила у њиховој земљи. Добитник је великог броја највећих научних признања у свету, а био је почасни доктор наука неколико светских универзитета. Написао је двадесет две књиге и више од две стотине научних радова.

Током боравка у Сједињеним Државама остао је у тесној вези са домовином. Грађевинском факултету у Београду поклонио је своју стручну библиотеку са више од три стотине наслова и поверио на чување оригинале својих међународних награда. Завичајном музеју у Прибоју донирао је 10.000 долара за реконструкцију куће у којој је одрастао.

На Геолошком факултету у Београду, на његов рођендан, студенту генерације додељује се новчана награда у вредности од 1.000 долара.