Шта је подстицајно родитељство из угла очева

Бројна истраживања су потрврдила да ангажовање очева није важно само за децу и мајке, већ има позитиван утицај и на очеве. Очеви који изјављују да су у блиској вези са својом децом живе дуже, имају мање менталних или физичких здравствених проблема, ређе злоупотребљавају алкохол и дроге, продуктивнији су на послу и изјављују да су срећнији него што је то случај код очева који наводе да немају такву повезаност са својом децом.

Писац Владимир Арсенијевић има троје деце, од којих су двоје одрасли људи и ћеркицу која ускоро пуни две године.

„Ја сам сразмерно млад први пут постао отац, са 25 година, што за моју генерацију није било толико уобичајено. Чак и тада, ми смо били први унутар генерације који су добили дете. Онда сам касније добио треће дете сразмерно касно, са 54 године. И вероватно као и са свим другим стварима у животу, неку спонтаност и брзину замените са нешто више систематизације и мудрости, рецимо. Мада, мимо тога, ја не примећујем неке велике разлике унутар себе између тог доба и овог доба, па тако ни у смислу улоге оца“, наводи Арсенијевић.

Колико се очеви укључују у подизање детета вероватно умногоме зависи и од сегмента друштва који се посматра, додаје гост Јутарњег програма. Унутар круга у којем се он креће, подразумева се једна доза еманципованог односа између мушкараца и жена генерално.

„Чак и та идеја да отац пружа подршку мајци делује анахроно, јер реч је о двоје родитеља, о једнаким, али различитим улогама које они носе у односу на дете. Људи васпитавају децу паралелно и сразмерно могућностима. Посебно када је реч о породицима где оба родитеља раде, онда у том смислу се и пословне обавезе, и кућне обавезе и родитељске обавезе деле“, сматра Арсенијевић.

Искуство са рођењем трећег детета је за Арсенијевића и његову супругу било веома трауматично, с обзиром на то да је беба рођена превремено и да су неколико месеци провели на Институту за неонатологију.

„Чак јој ни те статистике о превремено рођеној деци нису давале много шансе, прво да преживи, а потом да одраста без последица. Тако да је то читаво њено искуство било прилично трагично, али вас то учи многим стварима, а то је да деца не јадикују и нису склона самосажаљењу и ако постоји минимални тренутак да се забављају, она се забављају. Деца заправо само желе да се забављају и то је оно што њих у животу мотивише“, наглашава наш угледни књижевник.

Институт за неонатологију је врло савремена установа и гост Јутарњег програма признаје да користи сваку прилику да истакне како су они узор нашег здравства. На Институту су подједнако мотивисани и добродошли да проводе време уз дете и мајке и очеви. У овој установи је рано усвојен принцип развојне неге који подразумева контакт кожа на кожу и очеви и мајке у истој мери могу да долазе и проводе време са својим дететом.

„Када се дете роди превремено, оно се колима хитне помоћи пребацује у Институт за неонатологију. Мајка је у породилишту и у првом тренутку једино отац може да буде уз дете. Тако да је од првог тренутка између нас кренула та размена улога и подела улога, и ту се не ради о подршци, него о природној сарадњи. И будући да нас двоје радимо заједно и немамо бејби ситерку, та подела посла на послу и у кући, за нас су свакодневица“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму књижевник Владимир Арсенијевић.