Вакцине су спасле више живота од било код другог изума у медицини

Не може да се венча, не може да се запосли и не може да прими стипендију онај ко нема потврду да се вакцинисао, пише у Правилима за калемљење богиња из 1842. године.

Ово су мере којима је пооштрен Закон о обавезној вакцинацији против вариоле, донет у Србији 1839. Тих година у земљи је било само осам лекара у државној служби, три хирурга и два емпиричара. Њихов задатак је био да, према прецизном правилнику, крављим богињама вакцинишу цело становништво, односно око 670.000 људи.

У закону се наводи да корист од вакцинисања народу треба да објасни свештеник, али и да попише оне који неће вакцину. Једна од ставки овог правилника била је да се забрани до тада примењивано калемљење „с руке на руку“, односно инокулација.

„Пре него што је вакцина откривена, у Европи је за супротстављање заразним болестима коришћена инокулација, која датира још из 10. века и први пут је забележено да је примењивана у Кини“, наводи научни новинар Слободан Бубњевић.

Сматра се да је путевима свиле инокулација дошла до Турске. Видевши како се тамо боре против великих богиња, у 18. веку леди Мери Вортли Монтегју, супруга британског посланика у Цариграду, овај начин имунизације доноси у Европу.

„Идеја инокулације је следећа, из ткива заражене особе, када је реч о великим богињама, узима се део ткива који се онда уносио у организам здраве особе јер је било примећено да се на тај начин може смањити погубан ефекат ове болести и смањити њена смртност“, указује Бубњевић. 

Према писаним подацима, прва која је крајем 18. века у Србији обављала овакву имунизацију јесте Новка Жујовић, звана Ашанка. Била је стрина Младена М. Жујовића, који је у својим Белешкама записао да је она богиње калемила сребрном иглом са дечијих краста.

Развој прве модерне вакцине 

У то време, тачније 1796. године, енглески лекар Едвард Џенер је унапредио инокулацију и развио прву модерну вакцину. Приметио је да људи који долазе у контакт са кравама не оболевају, или не умиру од великих богиња.

„Закључио је да је много мудрије покушати уношење, уместо саме клице која изазива болест, саму клицу кравље богиње“, наводи Бубњевић. 

Џенер је извео успешан експеримент на осмогодишњем дечаку, а након што су објављени резултати његових истраживања, настао је и појам вакцин, изведен из термина Variolae vaccinae (велике богиње крава).

Када је у другој половини 19. века у Европи порастао број оболелих од великих богиња, 1874. године је усвојен „Царски закон о вакцинацији“ и она је постала обавезна.

„Суштински напредак у примени ове методе се догађа након Пастерових открића микроба и са доласком 20. века већ се развијају вакцине за читав низ заразних болести, које ће за само неколико деценија примене вакцинације бити истребљене“, истиче Бубњевић. 

Вакцинација се сматра једним од највећих достигнућа модерне медицине, чијом применом је спасено више људи него било којом другом медицинском интервенцијом у историји.

Према подацима Светске здравствене организације, само од 2010. до 2015. године вакцине су сачувале око десет милиона живота.