Теразије – од „пусте“ периферије, до главног трга

Београд је један од најстаријих градова Европе. Многи истраживачи, историчари показивали су интересовање за тај град, бележећи свако ново сазнање у својим извештајима, картама и плановима.

„Куриозитет је да Београд никада није био село, односно историјско урбано језгро Београда било је везано за тврђаву која је била војни објекат. Насеље се развијало у подграђима тврђаве и у њеном залеђу. Спољни зидови Београдске тврђаве били су урбано језгро града дуги низ векова. Тек у 19. веку, после добијања хатишерифа, када Србија добија аутономију а кнез Милош наследно право формирања династије, креће идеја о изласку из бедема Београдске тврђаве", каже Соња Костић, историчарка уметности из Урбанистичког завода Београда.

Почетком 19. века урбани део Београда чинила је непосредна околина тврђаве опасана дубоким шанцем пуним устајале воде. У варош са кривудавим сокацима, раштрканим кућама, са неколико џамија, ханова и амама, улазило се кроз четири капије. Од главне, Стамбол капије, на месту код данашњег Народног позоришта, полазила су два најважнија друма: Цариградски – данашњим Булеваром краља Александра и Крагујевачки – правцем данашње Улице краља Милана. Дакле, све даље од Стамбол капије била је пуста периферија.

Осим што су биле почетна раскрсница два главна пута, Теразије су постале значајне и због воде. Теразијски плато заузима изванредну позицију и одличну висинску коту на београдској греди, те је био идеална траса за две главне водоводне линије које су напајале варош у шанцу. Ту је била постављена највећа и главна црпна станица помоћу које је пијаћа вода сакупљана и спровођена у остале делове града. Те специјалне уређаје за воду Турци су називали „теразијама", па одатле потиче и само име централног дела данашњег Београда.

То је било згодно место да се формира улаз у град и излаз, значи трг-капија. Ту су били ханови, караван-сараји, занатске радионице – једно место које је требало да представља почетну позицију и градски улаз, односно градску капију, каже проф. др Владан Ђокић, декан Архитектонског факултета у Београду.

Поставши владар аутономне српске кнежевине, Милош Обреновић одлучује да престоницу из Крагујевца премести у Београд. Због присуства Турака кнез Милош није могао да уређује Београд у оквиру самог шанца, па се одлучује на ширење града изван затворених оквира. Насељавање Теразија почело је 1837. године.

„Кнез Милош је, због приличне густине и неусловности живота у оквиру бедема Београдске тврђаве, имао потребу да истера из града занате који су правили буку и били прљави: казанџије и коваче. Нудио им је да изађу из оквира вароши, ван шанца и да се населе на подручју Теразија. Мотивисао их је за то тако што је свакоме ко је узео плац и успео да га огради, давао у ствари за џабе", каже Соња Костић.

Желећи Београд за главни град Србије, кнез Милош је јасно оцртао свој урбанистички и политички програм за стварање новог, српског Београда, који би био потпуна супротност старом граду. Тај најстарији урбанистички план, који је третирао зону града ван вароши у шанцу, урадио је Словак Франц Јанке 1842. године. С њим је почела права урбанизација Београда. Милошев наследник, кнез Михаило Обреновић, наставио је стопама свога оца када је у питању модернизација државе, а самим тим и главног града. Остаће упамћен као један од најпросвећенијих владара, који је, поред тога што је успео да истера Турке, желео Србију да извуче из заосталости и српску престоницу уреди попут Беча или Париза. Регулациони план, који је сачинио први српски урбаниста, инжењер Емилијан Јосимовић, професор Лицеја и Велике школе, усвојен је 1867. године. Тада је трасирана данашња Кнез Михаилова улица – као најкраћа веза између Тврђаве и вароши. Трасирање ове улице уједно означава напуштање стихијског развоја Београда и вишу етапу урбанизације града.

Теразије се мењају. Турска кула за воду је срушена, а на њеном месту подигнута је спомен-чесма у славу повратка Обреновића на власт. Саде се кестенови, забрањује пландовање стоке на тргу. Београд добија електрично осветљење 1880. године а прва сијалица засијала је у кафани „Код Скупштине" – гости су пред очима држали загарављена стакла да их „јака светлост не ослепи". Са Теразија се уклања калдрма, постављају се коловози и тротоари, преко трга вози запрежни трамвај а крајем века и електрични. Београд више није турска касаба.

„То више није био трг-капија, како је био замишљен у тренутку када је формиран, већ је прерастао у неку врсту друштвеног центра, у место многих збивања, комуникација, дешавања. Почели су да ничу објекти друштвеног стандарда, објекти који имају централне функције, тако да су Теразије полако постале центар Београда", закључује проф. др Владан Ђокић.

Београд је био и остао главна раскрсница између истока и запада, севера и југа Европе, па су утицаји на архитектонском плану били можда уочљивији него у неким другим областима. У баштини своје градитељске културе Београд има понешто од сваке европске метрополе.

А Теразије, као његов најстарији и најважнији трг, претрпеле су значајне трансформације: од блатњаве и шибљем зарасле области где се узимала вода, до трга који има статус културног добра града.