Сеобе у царству животиња

Сеобе у животињском свету имају значајну улогу и последице. Селећи се са једног на друго место организми су у стању да користе додатне ресурсе неопходне за опстанак, и уједно избегну неповољне услове средине у којој живе. Сеобе животиња имају значајну улогу у екосистемима, јер утичу на прерасподелу плена и предатора, одржавају кружење материје у природи и омогућавају разношење полена и семена. Оне могу бити масовне и импресивне, али су и од суштинске важности за одржавање равнотеже у екосистемима и свеукупно "здравље" Планете.

Сеоба животиња је природни феномен кретања јединки, чији главни покретач могу бити промене годишњих доба, локални климатски услови, доступност хране и потреба за остављањем потомства. Путујући хиљадама километара како би стигле до свог циља, животиње често померају границе своје издржљивости.

Оваква кретања животиња позната су код многих врста у животињском царству, од инсеката и ракова до кичмењака - риба, водоземаца, гмизаваца, а нарочито птица и сисара. Сеобе су познате код многих летећих инсеката, при чему они могу прећи велике удаљености активним летењем (вилински коњици, путнички скакавци, неке врсте лептира), или могу да буду захваћени јаким ваздушним струјама (биљне ваши, комарци, стенице, скакавци, лептири) и тако пређу велике раздаљине.

Ипак, сеобе су много чешће и познатије код кичмењака. Припадници неколико стотина врста риба селе се на велике удаљености, ради мрешћења. Међу њима су лосос, јесетра и моруна (из океана у реке), као и јегуља (чија је селидба у обрнутом смеру - из река у море).

Најпознатија сеоба риба забележена је код атлантских лососа који се из слатководних река селе у Атлански или Тихи океан, где проводе највећи део живота, а затим се враћају у матичну реку ради мрешћења.

Најзначајнија селидбена кретања гмизаваца забележена су код неких врста морских корњача које се селе на велике удаљености, и по хиљаду километара, ради полагања јаја.

Две спектакуларне сеобе копнених сисара забележене су код ирваса, који се селе између зимских и летњих станишта на Арктику, и гнуова, чија су миграторна кретања везана за смену кишне и сушне сезоне у Африци, у области Серенгети - Мара, између Танзаније и Кеније. Сеобе су забележене и код морских сисара - китова и делфина. Грбави китови као највеће животиње на свету, рекордери су у селидбеним активностима међу сисарима, с обзиром на то да се хране у поларним водама, а ради размножавања у тропским и суптропским морима, могу прећи и до 8.300 км. Познате су и сеобе слепих мишева, јединих активно летећих сисара.

Сеобе животиња у Србији

У Србији се, осим праћења сеобе птица и слепих мишева, од 2006. године прате и сеобе крупних звери као што су медвед и шакал. Ова истраживања обављају се помоћу специјалних уређаја за праћење - ГПС локатора и ВХФ система, који се животињама стављају око врата у виду огрлице.

Селидбе су ипак најпознатије међу птицама, које се крећу летењем и прелазе велике удаљености у кратком временском периоду. То је двосмерно сезонско кретање које подразумева сеобу популација сваке године у одређено време због исхране и размножавања, између области где се птице гнезде и области у којој проводе остатак године, нарочито у зимском периоду. Током сеобе птице обично користе добро дефинисане селидбене путање, при чему се разликују три глобална селидбена пута: афричко - евроазијски, источноазијско - аустралијски и амерички.

Најимпресивнији селибени систем на свету

Сеоба птица из Европе и Азије у тропске области Африке и назад је можда најимпресивнији селидбени систем на свету. Многе европске врсте приморане су да пређу Средоземно море и Сахару како би стигле до својих зимовалишта у Африци, док птице из азијског дела морају да пређу пустињске области Азије и Арабије. Осим тога, многе врсте морају да прелете и високе планинске ланце, као што су Алпи или Хималаји.

Селидбени путеви обично прате планинске венце, морске обале или реке, а путање су установљене тако да користе повољна ваздушна кретања и колико год је могуће да избегавају географске баријере као што су отворене водене површине или велики планински масиви.

Птице имају изванредан осећај за оријентацију, али и развијен инстинкт који следе, а навигација се односи на начин на који птице одређују положај свога тела у односу на одређена обележја, као што су: положај Сунца и звезда на небу, утицај спољашње средине, топографија и вероватно, мирис. Током сеобе, птице се оријентишу у односу на положај Сунца на небу (Сунчев компас), положај звезда на небу (звездани компас), као и у односу на Земљино магнетно поље (магнетни компас).