Мода хода

Иако се о добробитима шетања одувек говорило, чини се да је популарност ове теме нагло порасла услед мера које су спроведене ради заустављања ширења пандемије. Многима је ова активност била ускраћена у потпуности, а они су можда и најбоље осетили колико је ходање, које тако често узимамо здраво за готово, злата вредна активност.

Изласком из изолације многи су осетили и неку чудну нову радозналост за спољашњим светом, јер су осетили како је када нам је ускраћен. Па смо тако научили и да са новим жаром и знатижељом шетамо по сопственом комшилуку, примећујући ћошкове које раније нисмо, звуке и мирисе које смо несвесно игнорисали сврставајући у заједнички кош опште атмосфере, бирајући руте којима никада нисмо крочили и корак по корак, схватамо да шетњу потцењујемо само зато што је увек достижна. Међутим, иако се чини да сада коначно убирамо драгоцене плодове шетње, постоје начини који ову активност могу учинити још бољом.

На првом месту, треба се запитати да ли корачамо правилно. У овој седелачкој ери екрана наша тела развијају навике које нису нимало здраве и због којих треба обратити посебну пажњу на то како изводимо и најједноставније физичке активности попут ходања. Бројни стручњаци у области спорта посветили су се изучавању шетања, настојећи да објасне како постићи максимални учинак шетањем.

Будући да је ходање толико честа активност која не изискује превише напора, склони смо да је изводимо аутоматски. Џоана Хол, истраживач у области спорта из Америке посветила је каријеру подучавању људи о томе како да ходају у складу са својим телом. Свој програм под називом „Активно ходање" развила је како би омогућила људима ублаже болове и последице обољења уместо да их погоршавају. Она сматра да ходању треба приступити као било ком другом спорту - узимајући у обзир да постоје правилни и неправилни покрети и технике и да, као и у сваком другом спорту, постоји простор за напредовање који се осваја редовним вежбањем. Први корак у правилном корачању је свакако освешћивање сваког корака.

Хол истиче да постоје четири најчешће грешке које чинимо приликом ходања, које су углавном последица пасивног начина живота карактеристичног за људе који живе и раде у урбаним срединама. Прва грешка је у начину на који правимо корак - приликом искорака, оптерећење треба да нам буде на задњој нози. Услед превише седења, флексорни мишићи кука се скраћују и затежу, због чега настојимо да користимо предњу ногу у кораку као погонску. Она објашњава да покрет корака треба да буде сличнији покрету приликом сличугања, односно да закорачујемо одгуравањем о задњу ногу. Знак да корак правимо правилно је осећај покретања мишића задње ложе. „Употребљавајте глутеусе и активираћете мишиће трупа", наводи Хол. Уз то, можете прилагодити и начин размишљања: фокус треба да буде на месту из ког искорачујете, а не на месту на које треба закорачите.

Други проблем се јавља услед неправилног покретања стопала и скочних зглобова. Уместо да користимо флексибилност скочних зглобова - који како и њихов назив говори пружају могућност одскакања - ми често ходамо „равно". Како би се избегле нелагодности у коленима, али и последице попут кривљења кичме и укочености рамена, сваки корак треба да садржи и мали одскок.

Правилно ходање, наравно, не зависи само од самог корака, односно ногу. Хол сматра да је трећа најчешћа грешка везана за положај главе приликом ходања - главе падају (што ни у пренесеном ни у дословном значењу није добро). „Када је глава благо нагнута унапред, мишићи горњих леђа и рамена морају да буду згрчени да би је одржали у том положају", наводи Хол. Крутост рамена и кичме, која је неизбежна за све оне чији посао захтева рад за столом, не ублажава се уколико се приликом шетања глава повија унапред. Дакле, главу горе и пут под ноге!

То што смо еволуцијом усправљени на две ноге не значи да су руке у потпуности изгубиле своју функцију приликом ходања, иако се често осећамо као да су оне потпуно бескорисне приликом корачања, те нас обузима блага нервоза уколико немамо џепове у које можемо удобно да их сместимо. Чини се да само они који упражњавају брзи ход знају шта да раде с рукама, међутим, тај укрућени положај руку такође није прикладан за обичну „спору" шетњу. Наиме, да би се мишићи рамена и кичме одморили и опустили најпожељније је да допустите рукама да се слободно клате поред тела док ходате. Хол наводи да до овога обично дође спонтано онда када исправите три претходне грешке.

Изолација нас је такође навела да размотримо разлику између социјалне и физичке дистанце и да се довијамо како да држањем физичке дистанце умањимо социјалну. Шетња се и за то показује као најбоље могуће решење. Иако ће се већина нас сложити да ходање с неким не може заменити загрљај, можда треба мало више размислити о потенцијалу ходања с неким. Сигурно сте некада приметили да када дуже време ходате с неком особом, ваши кораци несвесно постају синхронизовани.

Истраживање из 2012. године које су спровели амерички и јапански научници, показало је да синхронизованост корака доводи и до синхронизације неуронске активности код људи. Имајући то у виду, постаје јасније зашто се до пре само педесетак година заљубљени парови нису „смувавали", већ су „полазили" или „ходали".