Чуда невиђена невидљивог мастила

Прича о невидљивом мастилу почиње пре више од две хиљаде година, у време Старих Грка и Римљана. Помињу га неки грчки аутори у 4. веку пре нове ере, али без детаља о томе како се прави, да би се код Римљана већ нашли разни рецепти. Плиније Старији у делу Познавање природе наводи да се невидљиво мастило прави од млека биљке титималус. Но, у предстојећим вековима, пронађени су и многобројни други природни састојици који су производили сличне ефекте - урин, сирће, лимунов сок, разређена крв, пљувачка. Записи у којима се помиње ово необично мастило, углавном га везују за ратне операције, тојест комуникације.

Међутим, још у античка времена, увидело се да невидљива мастила могу имати ширу примену. Тако ће чувени римски песник Овидије, у свом делу Умеће љубави, некој врсти античког туторијала за „дејтовање", предложити употребу невдиљивих порука, и то женама које желе да варају своје мужеве. Његов рецепт за мастило је било свеже млеко, а супстанца која је откривала написано била је угаљ у праху. Као и многе друге ствари, развој комуникационих технологија је омогућио да се варање мужева обавља и на знатно мање мусаве начине, па тако већина апликација за дописивање нуди опцију тајних преписки. А уколико је преварени муж хакер, можда је ипак сигурније послушати Овидија.

Иако се обично користи како би се нешто учинило невидљивим, било је случајева и када је послужило да некога учини невидећим. Француски филозоф Жан Жак Русо, као и многи савременици просветитељства, интересовао се за разне научне дисциплине и окушао се у многобројним експериментима. Да ли у намери да напише неко невидљиво дело, или из неких других разлога, Русо је експериментисао с производњом невидљивог мастила. За разлику од природних, простих невидљивих мастила - попут лимуновог сока, млека и сл, Русо је хтео да хемијском реакцијом направи комплекснију смесу. Уз помоћ стручних саветника, проучавао је понашање раствора калцијум-оксида и орпимента (минерала јако лепог изгледа и јако опасног понашања). Тако је једном приликом, стаклена боца у којој је Русо правио раствор, експлодирала пред њим. Русо није могао да види наредних шест недеља. То је можда било дело неке више силе која му је поручивала да је слепац јер му пада на памет да своје писање учини невидљивим.

Ипак, било је и много смртноноснијих ситуација у које је невидљиво мастило доводило људе. Почетком XIX века, посебно у Великој Британији, почиње да се диже велика прашина на гробљима - што због количине оних који су грешком живи сахрањени, па покушавају да се искобељају из лаке им земље, што због живих који страхују да их може дочекати слична страхотна судбина. Наиме, будући да медицинска технологија није била довољно развијена да асистира лекаре у поузданом утврђивању смрти, неретко се дешавало да се покоји „покојник" неспокојно упокоји, другим речима, да се сахрани жив. На ватру су доливале уље популарне приче тог доба - жанр хорора је доживљавао процват у књижевности, а ликови попут Франкенштајна распаљивали машту и страхове маса. Све је то навело научнике, проналазаче и остале радозналце да уложе велике напоре у конструисању решења за овог смртног непријатеља од проблема.

Између осталог, у то време је конструисан сигурносни ковчег, који је у себи имао механизам за повлачење звонцета - тако да би претпостављени мртвац, уколико се случајно пробуди у гробу, могао повлачењем ужета да да до знања да је ипак жив. Било је ту и разних других необичних изума, попут трљања трновитог жбуна по кожи наводног мртваца, електро-шокови, мртвачница „чекаоница" итд. Није извесно колико је која од ових метода била успешна, будући да се извори често не поклапају, али изгледа да метода са невидљивим мастилом дефинитивно није имала видљивог успеха.

Поступак је био следећи: на парчету хартије би написала фраза „Стварно сам мртав" невидљивим мастилом направљеним од ацетата олова. Затим би се хартија поставила испред носа покојника. Уколико је труљење тела започело, оно би емитовало сумпор-диоксиод, који би активирао мастило. Тиме би се натпис „Стварно сам мртав" појавио на хартији и претпостављени би званично постао покојни. Неретко је тест давао лажне позитивне резултате, и то првенствено због неразвијености стоматологије. Уобичајени проблеми (живих) попут кварних зуба или упале крајника су такође изазивали отпуштање сумпор-диоксида, па се дешавало да је узрок смрти заправо само каријес.

Због њега су многи изгубили супруге, здравље и животе, а данас га можете купити у књижари у облику дечијег фломастера. Изгледа да прича о невидљивом мастилу доказује да народна изрека може и наопачке да се тумачи: од плачке - играчка.