Завиримо у историју неурофизиологије стреса

Да ли нас је нова врста коронавируса подсетила шта је у ствари стрес и од кад наука зна за стрес?

Одговор смо у разговору са проф. др Оливера Станојловић, редовном професорком на Институту за медицинску физиологију Медицинског факултета у Београду.

„Стрес је присутан у свакодневном животу људи у савременом друштву и данас се сматра покретачком силом еволуције. Као психолошка појава није постојао пре сто година, за разлику од већине популарних дефиниција данашњице које описују чисто психолошке реакције на стрес“, објашњава наша саговорница.

Пре него што се појам стрес користио као психолошки термин, коришћен је за описивање различитих врста физичких притисака. Реч стрес је изведен из латинског глагола strictus (извући чврсто).

Чињеница је да се посета лекарима (до 80%) односи на здравствене проблеме повезане са стресом и да је анксиозност најчешћа психијатријска болест (20%) која заједно са хроничним бригама и нападима панике представља најчешће последице дуготрајног и исцрпљујућег стресног стања.

Стрес је физички и емотиван адаптибилан одговор на унутрашње и спољашње утицаје

„Француски физиолог Клод Бернар је један од највећих светских физиолога и отац експерименталне медицине. Он је дао најзначајнији темељни допринос и пресудни значај за развој модерног концепта стреса, као и објашњење како ћелије и ткива у вишећелијским организмима могу бити заштићени од стреса“, каже проф. Станојловић.

Она додаје да је од значаја за развој модерног концепта стреса била Бернарова теорија да тело непрекидно ради на одржавању стабилне и добро уравнотежене унутрашње средине или milieu interieur, у циљу координисања физиолошких процеса који се одржавају у организму.

Овај Бернаров концепт, као и свака новина, није била популарна скоро педесет година, када је амерички физиолог Волтер Бредфорд Кенон прихватио идеју и проширио је.

Проф. Станојловић, у историјском осврту на појам стреса, истиче да Јеркс-Додсонов закон говори о односу повећаног ниво узбуђења (користи се синоним стрес) и физиолошких и менталних одговора. 

Постоји оптимални ниво стреса за сваку врсту задатака који подржава максималне учинке, та тачка (ниво) зависи од индивидуалних карактеристика, врсте стресора, природе самог задатка, перцепције и др.

У већини животних области је неопходно применити енергију, дисциплину и мотивацију. Само до одређене тачке је овај однос линеаран, јер када ниво стреса постане превисок, ниво активности (учинак) опада.

Учинак у раду се погоршава када је ниво стреса превисок или пренизак за одређени задатак, не формирају се навике и резултати јаког шока су слични резултату слабог или занемарљивог шока.

Kада се услед присуства снажног стреса пређе оптимална тачка (преко границе) настаје смањење доприноса и рад је контрапродуктиван (студенти, спортисти, менаџери).

Стрес на мапи болести и у три фазе

„Пионир мађарске ендокринологије, Ханс Хуго Бруно Селие, ставио је стрес на мапу болести. Он је приметио различите одговоре на хронични стрес и направио концепт о генералном адаптационим синдрому (ГАС) који је касније назван реакцијом стреса“, каже професорка.

Познат као „отац стреса“, Селие је започео своја истраживања док је био студент медицине јер је приметио да пацијенти са разним болестима имају многе и исте „неспецифичне“ симптоме који су били уобичајени одговор на стресне стимулансе.

Селие је израз „стрес“ позајмио из физике, као реч која је прихваћена на свим страним језицима и која описује неспецифични неуроендокрини одговор. 

Проф. др Оливера Станојловић сматра да је критични задатак (по Селиеу) био да се идентификују оптимални нивои стимулације у радној средини и да стрес има три фазе: алармну реакцију, адаптацију и исцрпљеност за дати стимулус.

Након континуираног излагања стресору, алармна реакција је први део одговора на стрес јер се ниједан организам не може континуирано одржавати у стању аларма.

Може уследити фаза прилагођавања или отпорности, током које симптоми опадају. Трећа фаза или фаза исцрпљености настаје након још већег излагања стресору јер је ограничена прилагодљивост или „адаптациона енергија“ организма. 

„Према Селиеу, многе болести које су изазване стресом јављају се у фази резистенције. За њега су то болести прилагођавања и укључују главобољу, несаницу и повишени крвни притисак који носи ризик за срчану дисфункцију, те повећано коришћење хемијских ресурса и повећан имунолошки одговор који могу да узрокују трајне промене у организму и бубрежне болести“, закључује проф. Станојловић.