Да би нам пролеће почело у марту, свака четврта година мора дуже да траје

Време потребно да Земља обиђе око Сунца према референтној тачки у односу на коју се одређује пуни обилазак одређује неколико година донекле различите дужине трајања.

У односу на систем далеких звезда, Земља обиђе око Сунца за 365 дана 6 сати 9 минута и 9,76 секунди и то је звездана или сидеричка година. Док време које протекне између два узастопна проласка Сунца кроз пролетну тачку износи 365 дана 5 сати 48 минута и 46 секунди, и то је тропска или Сунчева година.

Зато да бисмо негде сместили ту четвртину дана и одржали ритам између календарске и Сунчеве године, сваке четврте године фебруару додајемо један дан и годину називамо преступна.

Сви календари су произвољни

Према неким подацима, данас се у свету користи више од 40 различитих календара, а много више их је коришћено, а још више откривено. Календар се може дефинисати као било који систем за дељење времена током једног дужег периода и уређивање таквих подела у одређени распоред. Сврха му је била да буде временски план који држи људе на окупу и олакшава приступање заједничким плановима.

Сама реч потиче од латинског calendarium који означава списак дугова, списак камата које је поверилац има да прими од својих дужника сваког првог у месецу. Али осим ових световних, материјалистичких побуда, људима је требао календар да би одредили датуме верских празника.

Поред поделе на верске и световне, календаре је могуће поделити на оне који се заснивају на посматрању кретања Земље, или Месеца, или Земље и Месеца, или кретања звезда. Но, како год да су мерили време, у разним цивилизацијама, релативно рано, без међусобног утицаја, сви су дошли до сазнања колико траје година.

 Египћани су први установили да нам је потребна преступна година

 Египћани су пре од других решили практичан проблем – и то уз помоћ Нила који је био ритам њиховог живота. Они су веома рано установилии да 12 месеци од по 30 дана могу да сачине веома користан календар годишњих доба, а да се на крају дода још пет дана, дана изван месеца, којима су се, редом, славили рођендани Озириса, Хоруса, Изиде, Тифона и Нефтиса, како би се добила година од 365 дана.

То је била грађанска или нилска година коју су Египћани почели да користе још 4241. године пре нове ере. Међутим, ова сидерална година била је краћа од стварне Сунчеве године, па су израчунали да уколико желе да врате Нову годину на стварни почетак, сваке четири године морају да додају још један дан.

Сем тога, они су увели у употребу поделу дана на 24 часа, коју су имали и Вавилоњани, којима треба да захвалимо што време меримо и по интервалима од седам дана којима владају Сунце, Месец, Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн.

Олимпијада и преступне године

Стари Грци су имали 12 лунарних месеци, а сваке друге године додавали су по један месец да би се ускладили са соланом годином од 365 дана. Међутим, Хелени су своје датирање времена почели према олимпијском, четворогодишњем периоду који је почео 776. године пре Христа, када су одржане прве олимпијске игре. Период од једне до друге Олимпијаде омогућавао је да се током тог круга лунарна година доведе у тачнији склад са соларном.

Случајно или намерно, Олимпијске игре се и данас одржавају сваке преступне године 

А онда су на сцену ступили Римљани

У свакој од великих цивилизација Антике вршено је усавршавање календара на основу својих или туђих осматрања. Али тако није било са Римом. Они су имали локални календар града Рима који је имао 10 месеци. Шест месеци је имало 30, а четири 31 дан, па је то давало 304 дана. Година је почињала у марту, а завршала се у децембру, десетом месецу. Како се време рачунало преосталих 61 дан, не зна се поуздано.

По легенди, други римски краљ, Сабињанин Нума Помпилије, додао је још два месеца, јануар и фебруар. У жељи да заведе ред у хаотично стање у тадашњој римског држави, Јулије Цезар је одлучио, између осталог, да изврши и реформу календара, јер је у време када је постављен у колегијум понтифекса година трајала 445 дана, а називана је annus confusionis. Приликом посете Риму последње владарке Египта, Клеоптаре VII, у чијој се пратњи нашао астроном Сосиген, Јулије Цезар је искористио прилику и поверио му да реформише календар.

По Сосигеновој замисли, календар би почео да се користи 1. јануара 45. године пре Христа. Имао би, три године по 365 дана, а свака четврта би била преступна и имала 366 дана. Јулије Цезар је издао едикт којим је усвојена и озакоњена ова реформа. Није прошло ни годину дана од ступања на снагу новог календара, а захвални Сенат је усвојио предлог да се месец Квинтилис, месец у коме је рођен покретач и законодавац календарске реформе, Јулије Цезар, назове по њему - јули.

Међутим, четворогодишњи циклус преступних година Римљани су нешто погрешно применили па је дошло до грешке од три и више урачуната дана у периоду од 36 година. Грешку је отклонио император Октавијан Август у периоду од 8. године пре Христа до 8. нове ере изостављањем преступних година. Захвални Сенат и римски народ је онда одлучио да месец секстилус по императору добије име август.

Да не би ни по чему заостајао за Јулијем Цезаром, новоименованом месецу је требало додати један дан, да би био једнак јулу, и тај дан је узет фебруару који је остао са 28 и само је у преступној години имао 29 дана. А да се не би направио низ од три месеца са 31 дан, септембру је узет један и пребачен у октобар. И поред свих накнадних измена овом календару је остало име реформатора, па се он до данас назива јулијански календар, кога се, као што знамо, придржава Српска православна црква.

Али то није био крај проблема

На првом васељенском сабору хришћанске цркве у Никеји 325. године, једно од питања од којих се очекивало да уједини свет било је одређивање датума Ускрса. Једнообразни датум је одређен на тај начин да остане у оквиру традиционалног лунарног календара, као и да обезбеди да се Ускрс увек слави у недељу.

За кључни датум, пролећну равнодневицу, од које се рачунао Ускрс, на првом Никејском сабору одређен је 21. март. Али година коју је Јулије Цезар прописао, а која је од тада важила у готово целој западној цивилизацији, није била довољно прецизна мера за соларни циклус. Важећа соларна година била је за 11 минута и 14 секунди краћа него 365 и једна четвртина дана јулијанске године. Због тога су датуми у календару постепено изгубили потребну везу са догађајима које условљава Сунце, као и годишњим добима.

Поново реформа 

Наиме, 1582. године, јулијанског календара, пролећна равнодневица се померила на 11. март. Сама та чињеница можда и не би сама по себи била довољан разлог за реформу календара, али потреба утврђивања тачног датума Ускрса је свакако била. Јер да би се одредио датум тог најважнијег хришћанског празника неопходно је да буду испуњена три услова – један соларни, други лунарни и трећи конвенционални.

Зато је папа Гргур 13 прихватио савете својих астронома те је декретом одредио да се 4. октобар прогласи 15. и равнодневицу вратио на 21. март. Да се убудуће не би догодило исто кашњење равнодневице, одлучено је да се уметнути дан за преступну годину изостави у свим стотим годинама, осим онима које су дељиве са 400.

Тако су 1600. и 2000. година биле преступне, али остале стоте године то нису биле и неће бити, па се тако разлика са јулијанским календаром од почетних 10 повећала на 13 дана, јер је у протеклих 400 година по њему било три преступне године више. Исто ће се догодити и 2100. године када ће се разлика повећати на 14 дана.