Говор брата М. Ј. у ложи у Луцерну маја 1918.

С обзиром на то да је у излагању брата М. Ј. било говора о актуелним приликама у којима се налазио српски народ, а оне су имале везе са политиком, морао је претходно да напише говор и добије одобрење старешине ложе. Скрећемо пажњу да су у масонским ложама забрањени разговори о политици и религији. У овом случају је направљен изузетак, уступак, јер се српски народ борио за слободу, Србија је била окупирана, па је дозвољен известан додир са политичко-историјским темама. Оне су, на одређени начин и у одређеној мери, актуелне и данас.

Брат М. Ј. је написао говор на немачком, старешина га је одобрио, затим га је прочитао и текст је прослеђен у документацију Велике ложе Швајцарске „Алпина". У неколико текстова објавићемо поједине делове који су актуелни и данас, тако да је могуће упоредити мишљења и понашања „важних фактора" о истим или сличним проблемима после сто година.

„Часни старешино, врло поштована и драга браћо!
У име моје, и у име моје браће из Оријента београдског и из других југословенских ложа, захваљујем Вам на овом лепом дочеку. Ми смо, додуше, дошли Вама као браћа браћи: али ми знамо такође врло добро где се налазимо. Не само у Швајцарској, земљи, можда, најнапреднијој на свету; у демократској земљи која не само што поштује и брани слободу и људско достојанство својих грађана него има разумевања и за слободу осталих, која вреди као уточиште слободне мисли и слободних мислилаца са свих страна; у земљи, из које су произашле многе идеје и установе на добро целог човечанстава - и то не малим делом баш из швајцарских слободнозидарских домова и радионица. Ми се налазимо у једној таквој радионици."

Брат М. Ј. је нагласио да говори у име Срба, Хрвата и Словенаца, да су они један народ, који се бори за уједињење са Србијом и Црном Гором у самосталну и слободну државу и ослобођење од туђег господарења у Хабзбуршкој монархији. Затим је упознао браћу са историјом српског слободног зидарства и деловима српске историје.

„Највећи српски слободни зидар досад јесте Доситеј Обрадовић. Он је живео у другој половини XVIII века и на почетку XIX столећа. Рођен у Банату (у Угарској) провео је своју младост у једном од многих српских манастира у Срему; хтео је бити калуђер, али је скинуо мантију и отишао у свет. Готово цео свој каснији живот, преко 30 година, провео је у Бечу, Лајпцигу, а био је и у Енглеској и Француској. Он се кретао много у слободнозидарским круговима; у својим делима говори о пријатељима, сигурно слободним зидарима, који су га и материјално потпомагали, јер је био сиромах и живео од давања лекција. Он је тамо научио и написао много, целу библиотеку; лајпцишки књижари су за његове књиге дали направити српска слова.

Готово све што је писао имало је свој постанак у слободнозидарској литератури оног времена: нарочито много је захваљивао Лесингу. Доситеј Обрадовић је највећи српски просветитељ, он је приближио наш народ Западу. Преко 50 година имале су његове књиге највећи утицај на образовање нашег народа. Тада је било код нас мало књига и народ је читао Доситејева дела жудно, и није ни слутио да је светлост коју пред собом гледа баш светлост слободнозидарска из немачких, француских и енглеских ложа.

Доситеј Обрадовић је наш Песталоци. ʼДижите школе уместо торњева!ʼ, говорио је он на пример народу. А народ је слушао његове савете. Тада су код нас основане прве гимназије, богословија, прва учитељска школа и многе народне школе. (Нарочито су се трговци при том одликовали и основали велике школске фондове.) Наш народ је принео велике жртве да одржи своје школе. А у свим нашим школама, народним и средњим, чита се и данас много из Доситејевих дела; његов дух живи још у њима.

Кад се Србија ослободила, отишао је Доситеј онамо, постао први српски министар просвете, основао Велику школу и друге школе и довео собом прве учитеље, Србе из Угарске. Доситеј Обрадовић је отац модерне српске просвете; али је он такође и први модерни југословенски националиста: пропутовао је многе крајеве где живе Срби, Хрвати и Словенци и својим здравим разумом схватио је одмах и проповедао да је то један исти народ, мада припада разним конфесијама и државама. То се посведочило готово у исти мах и са друге стране."

У следећем наставку биће речи о Вуку Караџићу, Хердеру, Гетеу, Мештровићу, турском уништавању српске културе.