Заробљена светлост ‒ ћилибар

Од давнина је цењен као посебан дар природе. Ћилибар или jантар камен је светла и топлине. Није минерал јер нема кристалну структуру; настао је као фосилизована смола четинарског дрвета Pinus succinifera, старог око педесет милиона година.

Ћилибар (јантар, амбер) заправо и није камен! Настао је као чудесна мешавина различитих биљних смола са дрвећа које је расло и пре педесет милиона година, пре свега у Скандинавији и околини Балтичког мора. Садржи водоник, кисеоник, угљеник у облику јантарне киселине, етерична уља... У ћилибару понекад остану сачувани мехурићи воде, остаци лишћа, цвећа, делови фосила инсеката, чак и пауковa мрежa.

Догоди се да у ћилибару буде и гуштер, али ретко када јер веће животиње успеју да се извуку из лепљиве масе. Ситнији инсекти заувек остају окамењени у смоли, а подаци говоре да најстарији мрав пронађен у ћилибару датира од пре сто милиона година.

Први познати назив за ћилибар је од грчке речи електорон јер се приликом трљања наелектрише; у свету је познат и као амбер ‒ од речи која потиче из арапског језика. Турски назив је ћилибар.

У камено доба користили су га као средство плаћања, у антици је често повезиван с разним веровањима па су га носили као амајлију и накит. Био је додатак за разне мирисне масти. Као лек се користио против упала и реуме. На Оријенту се носио као талисман против злих духова.

Веровања

Једнo од веровања каже да је настао као скамењена суза коју је Ева пролила када је одвојена од Адама; друго каже да је у ћилибару окамењен сунчев зрак, док Келти верују да ћилибар представља божје сузе.

Према записима легенди историчара Овидија, син бога Хелиоса Фаетон наговорио је оца да му позајми ватрене кочије јер је силно желео да их провоза. Међутим, како није био вичан вожњи, запалио је земљу и усеве и направио велику штету. То је јако разбеснело Јупитера па га је за казну убио муњом. Фаетонова мајка и сестра нису могле да поднесу његову смрт, од туге су се претвориле у дрвеће, а од њихових суза, осушених на сунцу, настао је ћилибар.

Од ћилибара су прављени украси, обредно камење, талисмани, накит... У 19. веку коришћен је у бродоградњи, уметници га вековима претапају у скулптуре, а у једном месту у Грчкој јантар се данас додаје одређеној врсти вина како би се спречило његово кварење.

Ћилибар је цењен лек у народној медицини а означен је и као моћан талисман који штити од злих чини и урока. Веровало се да женама обезбеђује плодност и много деце.

Налазишта

Данас су највећа налазишта у областима крај Балтичког мора и у Доминиканској Републици. Иако се налазишта ћилибара могу наћи у неколико земаља Европе, 90 одсто јантара добија се у Русији, у Калининграду, а остало у Естонији, Литванији, Пољској, Немачкој (може се наћи и у Швајцарској, Аустрији и на Сицилији).

Најпознатији ћилибар је управо онај са обала Балтика, одакле се, у 19. веку, сматрало да и потиче.
Ћилибар је на том подручју настао у олигоценској епохи, пре 40-60 милиона година. Пронађен је још и у микенским гробницама, као и у медитеранским налазиштима из бронзаног и гвозденог доба.

Сматра се да ћилибар симболизује сунчеву енергију, због своје преосетљивости не подноси директне сунчеве зраке и зато га пунимо на дневном светлу, али у сеновитој хладовини ујутру и предвече.

Има воштани изглед и меденожуту боју са примесама плавкастозеленe (ређе) до црвене, врло ретко може бити наранџаст или бели. Постоји још модри јантар са Сицилије и црни јантар из Румуније. Најлепшим и најскупљим сматра се црвени јантар из мексичког Чиапаса. Најчешће је полупрозиран и има сјај. Тврд је, ломљив и ароматичан. Раствара се у киселинама.

Највише се користи у изради накита и украса. Могуће је произвести га и синтетички. Јантарно уље се користи за лакирање. Ћилибар се користи и за израду појединих врста парфема.
Најпознатији пример коришћења ћилибара је невероватна ћилибарска соба коју називају још и осмим светским чудом.

Катаринина соба

За време владавине пруског краља Фредерика Првог (почетак 18. века) у једној просторији палате у Берлину направљена је „ћилибарска соба", уметничко дело ентеријера. Када је краљ умро, његов наследник је собу поклонио руском цару Петру Великом, као симбол заједништва два краљевства.

Соба је премештена у палату у Санкт Петербургу и у њој је уживала Катарина Велика. Унела је неколико измена, тачније четири мозаика из Фиренце украшена драгим камењем. Таква је била све до Другог светског рата, када је сакривена како би се благо сачувало и изнело из Русије.

Међутим, нацисти су знали за ово невероватно уметничко дело и 1941. године су га узели. Од тада му се губи сваки траг. Иако су годинама касније руска и немачка влада спроводиле разне истраге, благо из ћилибарске собе никада није пронађено. Данашња ћилибарска соба је реплика изграђена 2003. године.

Приредила Александра Стојановић 

број коментара 1 Пошаљи коментар
(уторак, 10. јан 2017, 02:00) - anonymous [нерегистровани]

Amber

Lepa prica.Hvala Uredniku