Средњовековна књига као део српске културне баштине

Стицајем историјских околности из дубине прошлости до наших дана сачувани су драгоцени примерци књига откривајући духовна стремљења, живот и уметничке домете српског средњовековног књижевног наслеђа које припада источном православном цивилизацијском кругу.

Какав је био однос према књизи у средњем веку? Где је и како настајала? Чиме се писало? Ко су били средњовековни писари и наручиоци вредних књига?

Према оном што је сачувано од рукописних књига писаних средњовековним књижевним језиком може се закључити да је књига највише била у употреби у сфери црквеног живота српског средњовековног друштва. Из њих се у цркви појало, књиге одређене садржине читале су се и у манастирској трпезарији и монашким келијама, али се читало у световној средини.

"Покусих перо и мастило да бих видел... Пиши грешна ручице... Помилуј ме Боже по милости твојеј...." - Ово су неки од записа који су забележили професионални писари и дијаци, аутори надахнутих аутобиографских записа.

На маргинама књига исписаних текстовима из јеванђеља, минеја, требника, често су исписиване разне белешке о времену и месту преписивања књиге, о уложеном труду преписивача надахнуте личном побожношћу, о важним историјским догађајима чији су сведоци били...

Неки од њих су се потписивали али већина није остављала своја имена што је било уобичајено у средњем веку.

Огледало и ризница 

Рукописна баштина је огледало и ризница уметничких дела настајалих у дугом низу векова који су претходили новом добу.

"То је нажалост похарана ризница јер је српско рукописно благо знатно уништено у ратовима, природним непогодама и зубом времена. Ипак, сачувани остаци, уникати, расути по збиркама и библиотекама широм света сведоче о сјају једног времена", објашњавају аутори изложбе проф. др Ирена Шпадијер, историчар књижевности и проф др. Зоран Ракић, историчар уметности.

Књига у средњем веку је најчешће имала облик кодекса, али повремено и облик свитка којим су се исписивале повеље. Писало се на пергаменту до средине 14. века, а потом на хартији која је увожена претежно из Италије.

Користећи дивит и хараксало и перо дијаци су главни текст књиге исписивали мрким мастилом а киноваром односно црвеним мастилом наслов, иницијале и важније делове текста.

Најсложенији задатак у уметничком опремању књиге било је сликање минијатура које су осликавали најталентованији сликари тог доба.

Латинска изрека "Habent sua fata libelli" потврђује да књиге заиста имају своју властиту судбину.

Из давно прохујалих раздобља српске средњовековне историје, религије и културе, до нас су доспела сведочанства у којима су ратне буре, етничка збивања, духовна и уметничка стремљења исписала најчудније приче. У врху листе српских сачуваних рукописа налази се Мирослављево јеванђеље из осамдесетих година 12. века. Исписано је уставним словима на пергаменту и украшено са око три стотине позлаћених иницијала и минијатура талентованих калиграфа чија имена као ни аутора сликаног украса нису сачувана.

Остао је забележен само помен дијака Григорија који је илуминацију позлатио. Оригинал је у посебној комори изложен за јавност до краја августа.

Подсетимо да је 2005. године Мирослављево јеванђеље уписано на Унескову листу Памћења света.

Романички утицаји, стилска решења, узори преузети из Византије и са хришћанског Истока који се јасно распознају на Мирослављевом јеванђељу, мењају се током наредних векова.

Промене у књижним украсима 

Друга половина 14. века представља процват. У историјском ходу то је период који се подудара са владавином краља Милутина, Стефана Дечанског и Стефана Душана.

Тако значајне промене у развоју књижног украса биле су условљене ширењем српске државе ка југу и њено прерастање у значајну регионалну силу на Балкану. Одлучујућу улогу у тим променама имао је као и у претходном раздобљу скрипторијум манастира Хиландара који је у 14. веку па до краја државне самосталности био најзначајније српско преписивачко средиште.

Касније, током првих деценија османске владавине рад на преписивању рукописа доживео је осетан пад, али од друге четвртине 16. века прави процват настаје по обнови Пећке Патријаршије 1557.године и траје све до Велике сеобе 1690. године.

Са великим принтованим страницама осликаних иницијалима и минијатурама, приказаним филмовима научне садржине које су преузете из богате Документације Радио телевизије Србије и посебно одабраним вредним оригиналима, на поставци изложбе у Галерији САНУ симболично улазимо у свет књиге.

Прича о средњовеквној књизи има много слојева и нијанси, а сви напори које улажу стручњаци и заљубљеници у словенску културу доприносе обликовању важног дела српске баштине.