Како читати свете књиге

„Уколико се жели да значење буде религијско, онда тумачење светих књига може бити само у складу са каноном“, каже Јасмина Ахметагић. Према њеним речима, могу се легитимно тумачити и на било који други начин - али то више није Свето писмо, него је књига као и свака друга књига. Професорка Ахметагић објашњава и да се етички део православаља или неке друге религије не може занемарити.

„Православљу није циљ да туторише човеку, него је религија вредности“, каже професорка, додајући да колико је она упућена, ниједна религија на овом свету, или бар две у које је веома упућена, не заговарају зло: „Кроз историју се ми боримо са тумачењима и идеологијом, а не са религијом“.

Надритумачи који узимају себе као исправне тумаче, стварају проблем тако што узимају парче из целине Светог писма или из Курана да би илустровали тезу која је њима потребна. „Ни у једној светој књизи не пише ништа друго него: Не убиј! У Курану једнако пише да онај ко је убио једног човека као да је цело човечанство поубијао. Е, сад зашто је према неким тумачима џихад свети рат, то је други падеж“.

Свештеник Вукашин Милићевић каже да ако свете књиге читамо из перспективе заједнице, онда их читамо и у функцији заједнице.

„Кад говоримо о правоверном читању - то се подразумева - неопходно је да будемо у континуитету са вером заједнице. Али, ако је вера наш живот, онда је то питање излишно постављати, јер ми живимо животом који је живо предање вере. И ако из те перспективе читамо свете књиге и приповедамо ми онда јесмо у односу конитинуитета и правоверно их читамо. Али, наравно, свете књиге може читати свако и да их тумачи може како год жели, али не може свако да их тумачи у име заједнице“, наглашава Милићевић.

Можда ће звучати бласфемично, каже свештеник, али свете књиге нису свете краве, нису недодирљиве.

„Новозаветни текстови су анализирани вероватно више него било која друга књига на свету, свака реч је анализирана. Постоји критичко издање Светог писма на грчком или јеврејском, та издања вас снабдевају различитим варијантама читања текстова. Сами текстови су настали кроз критичку рецепцију. Већ у првом и другом веку се постављају питања ауторства, порекла, веродостојности онога о чему се говори. Те текстове је произвело искуство заједнице“, закључује свештеник Вукашин Милићевић.

О теми читања и тумачења светих књига у емисијама серије Ја, ми и други говорило се тумачећи филм Исус из Монтреала, канадског редитеља Денија Аркана. У филму пратимо како један свештеник наручује осавремењену позоришну представу према тексту Марковог јеванђеља. Представа, међутим, бива забрањена, а главни глумац попут Христа настрада у сцени распећа.

У овом филму два пута главног јунака, глумца који се спрема за улогу Христа, питају да ли се боји да ће бити исмејан? Објашњавајући ово питање које се појављује у филму, редитељ Златко Паковић подсећа како је могла изгледати сцена распећа и мучења Христа: „Док Христос пати и мала група људи око њега, такође, пати, већина људи се забавља“.

У Сартровом комаду Муве, подсећа Паковић, каже се да је „једно вешање разонода у провинцији“.

„Ми заборављамо да је за већину то убијање Хирста могло била разонода - имате једну луду која је умислила да ће бити краљ - што је интерпретација оних који имају моћ - тадашњег јудаистичког клера, свештенства и римске империје који су то радили заједно. Из тог погледа елите Христос је једна трећеразредна, неважна фигура. Ту идеологију је требало улити народу. Наравно, он је такав био претња свештенству јер уноси нову идеологију - да не треба да буде хијерархије, да је сама помисао на хијерархију противприродна. То је истински противприродни блуд, а не проститутке, које су се биле окупиле око њега, не просјаци, убоги и болесни... Они су, заправо, последица идеологије размишљања такве елите јер нико не бира те позиве по својој слободној вољи, него зато што је на то приморан. И то је Христос знао и зато је велика икона ослободилачке праксе током 2.000 година наше европске историје“, закључује Паковић.

Редитељ наглашава и да, кад говоримо о светости, треба бити опрезан. „Кад год прогласите неког за свеца можете имати проблем - можете добити кумира. Добро знамо у шта се претворила Марксова мисао кад је Маркс био проглашен за свеца. У какву врсту фосилизоване интерпретације се претворила та мисао која можда боље него и једна друга у 19. веку и на почетку 20. века бодри на истинску побуну и која позива на укидање експлоатације човека од стране човека. Зато треба бити опрезан са светошћу“, закључио је Паковић.