Ф-117 на води – мистерија америчког „невидљивог" брода

Једини покушај САД да направи „невидљиви брод" назван је „Морска сенка" (Sea Shadow).

Пројекат je развијан у потпуној тајности пре десетак година у „Локидовом" постројењу у Калифорнији. 

Међутим, било је потребно тестирати пловило на дневном светлу, и због тога је цео програм декласификован. Али осим тога, већина детаља је остала непозната.

Оно што се зна је да је брод био дугачак 48,7 метара, широк 21,3 метра и да је био тежак око 560 тона.

Сврха је била истраживање интеграције нових технологија у војне бродове. Међу новим технологијама је био и "signature control", што практично значи „стелт".

Када се погледа облик брода, одмах је јасно да је у дизајну доминантно било избегавање уочњивости. Облик је веома подсећа на авион Ф-177, још један производ копманије „локид".

„Ако додате крила, вероватно бисте могли њиме да полетите", шалили су се многи.

Коме треба невидљиви брод 

Магазин Popular Mechanics анализира зашто је морнарица САД одлучила да покуша да направи невидљиви брод.

Део одговора на то питање може се наћи у новинским насловима из тог периода. Радарски навођене ракете, као што је француска „ексоцет", показале су се веома ефикасним, и пружале су мањим морнарицама шансу да нанесу штету великим и боље опремљеним снагама. 

Могу да се испаљују из патролних бродова, хеликоптера или авиона, а лете скоро суперсоничним брзинама. Притом, лете веома ниско, и када их уоче радари, обично буде прекасно.

Процењено је да има више од 15.000 пројектила те врсте у рукама више од 50 морнарица света. То, како пише Popular Mechanics, тера заповеднике бродова широм света да понекад једноставно пожеле да нестану.

Шта са траговима у таласима

„Морска сенка" неодољиво подсећа на Ф-177, али „стелт" технологија на мору захтева много више од редукције радарског одраза.

Једнако велику претњу за бродове представљају сонари и инфрацрвени сензори. А чак и кад би брод могао да буде потпуно „невидљив", проблем представља траг који оставља.

Савремени радари могу да открију таласе које изазивају чак и мали бродови, а америчка војска је веровала да Русија можда развија сателистске сензоре за надгледање океана. 

„Морска сенка" покушала је тај проблем да реши тиме што је постављена на два понтона, који су налик торпедима. Осим стабилности, то би омогућавало броду да продире кроз водену пповршину са минималним траговима.

Бучније компоненте су биле изнад воде, што их је чинило теже уочљивим за сонар.

Вероватно су дизел мотори били изнад воде, а сваки понтон садржао је по један електрични мотор.

Високи трошкови и компликована производња 

Оно што је лоше – све те технологије имале су високу цену.

„Морска сенка" је био „стелт" брод, али веома тежак за производњу, неспособан за веће брзине и без могућности да носи тешко наоружање.

Због тога се верује да је његова намена првенствено била истраживање стелт могућности које су касније примењене на друге бродове.

Уз помоћ тог пројекта редукован је радарски одраз одређених разарача.

Међутим, сви ти бродови се описују као „мање уочљиви", а не као потуно стелт пловила. 

Критичари су такође наводили да уз помоћ нуклеарних поднорница морнарица већ може да делује неопажено у мору, али стелт брод би имао најмање две предности.

Прво, могао би да буде коришћен за противваздушну одбрану, а друго – могао би да делује у неким стратешки важним подручјима која су због мање дубине воде, недоступна за подморнице, односно да се више приближе обали.