Али јавља се једна тиха, готово оправдавајућа мисао: „Заслужујем мало времена за себе.“ Пустимо серију. Узмемо телефон. Ређамо један видео за другим. Прегледамо друштвене мреже. Читамо вести које нам уопште нису биле потребне. Одговарамо на поруке. Или једноставно остајемо будни, као да продужење ноћи може да нам врати нешто што нам је дан одузео.

То није несаница, јер није баш да не можемо да заспимо. Понекад смо уморни, чак веома уморни, али ипак осећамо чудан отпор да завршимо дан. Та појава је у народу позната као „освета касног одласка на спавање“. У психологији је прихваћенији појам прокрастинација одласка на спавање – одлагање одласка у кревет без икаквог спољашњег разлога који би то спречавао.

Није да не желимо да спавамо – не желимо да се дан заврши

Најједноставније објашњење било би да нам недостаје дисциплина. Међутим, овакво понашање најчешће има много сложенију психолошку логику. Многи не одлажу сан зато што не знају колико је важан, већ зато што имају осећај да дан није био њихов.

Током дана време је испуњено обавезама: радом, бригом о другима, одговарањем на поруке, путовањем, организовањем и испуњавањем задатака. Ноћ се зато појављује као мали простор личне слободе: нико ништа не тражи, нико не прекида, нико не процењује. Коначно, макар било и касно, можемо сами да бирамо.

Ту се појављује реч „освета“. Није то освета сну, већ дану који нам није оставио простор за нас саме. Проблем је у томе што такво враћање слободе има цену – плаћа се временом намењеним одмору.

Из те перспективе, касно одлажење на спавање није само лоша навика. Оно може бити неспретан покушај да се задовољи сасвим оправдана потреба: за самосталношћу, задовољством, тишином, интимом и искључивањем од свакодневних обавеза.

Научна литература о мотивацији показује да су задовољење или фрустрација основних психолошких потреба, попут аутономије и осећаја компетентности, тесно повезани са благостањем и здрављем. То потврђују бројна истраживања заснована на теорији самодетерминације.

Прокрастинација је и начин регулисања емоција

Прокрастинација се често тумачи као лењост, али она је у многим случајевима стратегија за регулисање емоција. Не одлажемо обавезе само зато што не умемо да се организујемо, већ зато што желимо да избегнемо непријатну емоцију у том тренутку. Истраживачи Фушија Сироис и Тимоти Пичил то су јасно описали, објашњавајући прокрастинацију као начин краткорочног поправљања расположења.

Код одлагања одласка на спавање дешава се нешто слично. Одлазак у кревет значи прихватање да је дан завршен, али и да је нови дан веома близу. За неке људе спавање није одмор, већ предаја: затворити очи значи одустати од јединог времена које припада њима и поново се препустити кругу обавеза.

Зато мобилни телефон, серија или књига нису само забава. Они постају анестезија, награда и компензација. Накратко, човек не мора да испуњава туђа очекивања. Бежи од стварности, одмара се на свој начин, ментално одлаже сутрашњи дан.

Проблем је што тренутно олакшање често касније доноси непријатне последице. Данас добијамо сат времена слободе; сутра губимо енергију, концентрацију, стрпљење и способност самоконтроле.

Мобилни телефон није једини кривац, али све чини много лакшим

Било би неправедно рећи да су за све криви екрани. И пре паметних телефона људи су каснили на спавање због телевизије, читања, телефонских разговора или једноставно зато што нису могли да престану да размишљају.

Ипак, мобилни телефон је променио размере овог феномена.

Он нуди три веома моћна састојка: тренутну награду, бескрајну разноврсност и одсуство јасног краја. Серија се заврши, мада нам платформа одмах предложи следећу. Књига има поглавља. Али бесконачно листање садржаја никада не престаје. Увек постоји још један видео, још једна вест, још једна порука, још једно поређење, још један стимуланс.

Зачарани круг: што лошије спавамо, то нам је потребнији бег од стварности

Замка „ноћне освете“ јесте у томе што личи на бригу о себи, а може да се претвори у самосаботажу. Ако је човек исцрпљен, остане будан како би повратио део личног живота, а затим мало спава, сутрадан ће бити још уморнији. Тај умор смањује способност управљања емоцијама, доношења одлука, организовања и подношења фрустрација. Због тога ће поново дочекати ноћ са још већом потребом да побегне од стварности.

Тако настаје круг из којег је тешко изаћи: дан препун обавеза, потреба за надокнадом, одлагање сна, лошији одмор, већа исцрпљеност и још већа потреба за компензацијом.

Недостатак сна не утиче само на физички умор. Истраживања о сну и емоцијама показују да премало сна може да повећа негативно расположење и смањи позитивне емоције.

Зато није довољно рећи: „Лези раније.“ За многе људе такав савет звучи готово увредљиво. Они добро знају да би требало више да спавају. Право питање је зашто имају осећај да не могу себи да дозволе да дан једноставно заврше.

Повратак ноћи почиње током дана

Излазак из овог обрасца не зависи само од снаге воље, нити од тога да сан претворимо у још једну обавезу коју морамо савршено да испунимо. Кључ је у томе да се запитамо коју потребу покушавамо да задовољимо усред ноћи.

Ако је одговор: „Потребна ми је тишина“, онда треба пронаћи мале тренутке мира током дана. Ако је одговор: „Потребна ми је забава“, можда је дан организован тако да у њему нема места за уживање. А ако кажемо: „Потребно ми је да осетим да о нечему сам одлучујем“, онда проблем није само ноћни – суочавамо се са дуготрајним недостатком аутономије.

Могу да помогну и неке практичне мере: одредити време после којег се искључују дигитални уређаји, изнети телефон из спаваће собе, бирати вечерње активности које имају јасан крај, смањити број недовршених обавеза пре одласка на спавање или створити ритуал који означава прелазак из дана у ноћ.

Истраживања показују да је прокрастинација одласка на спавање повезана са саморегулацијом и недовољним ноћним одмором. Али саморегулација не функционише у празнини – најчешће попушта када смо преоптерећени, уморни или емоционално исцрпљени.

Можда је зато најважнији корак онај који претходи ноћи: престати да сав одмор, сва задовољства и читав лични живот остављамо за крај дана.

О томе како препознати синдром сагоревања на послу, када треба потражити помоћ и шта о стању међу запосленима показују најновија истраживања, у Јутарњем програму су говориле психијатар др Ирена Ђорђевић из Клинике за психијатрију „Др Лаза Лазаревић“ и Татјана Видаковић из Инфостуда.

Велики јаз између послодаваца и запослених

Недавно завршено истраживање Инфостуда „Шта то раде успешне компаније у Србији“, спроведено на узорку од више од 3.500 запослених и око 750 доносилаца одлука у компанијама, показало је да постоји значајан раскорак у томе како послодавци и запослени доживљавају радно окружење.

Татјана Видаковић истиче да је један од најупечатљивијих налаза истраживања управо разлика у процени спремности запослених да напусте посао.

„Када смо менаџере и власнике компанија питали колико њихових запослених ће у наредних шест месеци променити посао, они су проценили да је то око 15 одсто. Када смо исто питање поставили запосленима, чак 60 одсто је рекло да размишља о промени посла“, наводи Видаковићева.

Тај податак, каже, говори о великом јазу у разумевању стварног стања у организацијама.

Запослени као разлоге незадовољства најчешће наводе континуирани стрес, недостатак јасног система награђивања и бенефиција, неравнотежу између приватног живота и посла, недовољно дефинисане радне улоге, преоптерећеност обавезама и стални притисак рокова.

Проблем представљају и нетранспарентан систем плата, ограничене могућности напредовања, али и начин вођења компанија.

Где престаје умор, а почиње синдром сагоревања

Психијатар др Ирена Ђорђевић указује да многи људи дуго не препознају да су ушли у синдром сагоревања, већ помоћ траже тек када се јаве озбиљнији симптоми.

„Људи често нису сигурни да ли су само уморни или су већ у синдрому бурноута. Долазе са симптомима анксиозности или депресивности, када је проблем већ узео маха, а тек онда, кроз разговор, долазимо до тога да је у основи управо синдром сагоревања“, објашњава др Ђорђевић.

Најважније је, додаје, направити разлику између обичног умора и бурноута.

Док се умор превазилази одмором, код синдрома сагоревања класичан одмор више није довољан.

„Када смо уморни, одмор нас врати у равнотежу и поново можемо да будемо мотивисани за рад. Али када је у питању бурноут, тај одмор не помаже. Потребно је потпуно реструктурирање живота, другачија организација времена и другачији однос према свакодневици“, истиче она.

Замка савременог начина живота

Према речима др Ђорђевић, савремено друштво непрестано намеће идеју да човек увек може више, боље и брже. Управо та култура перфекционизма представља један од фактора који погодују развоју синдрома сагоревања.

„Бурноут не долази само због вишка посла, него због мањка слободног времена и разоноде“, наглашава она.

Међутим, ни слободно време више није оно што је некада било.

„Модеран човек толико испланира своје слободно време да оно престаје да буде слободно. Уместо да се заиста одморимо, ми организујемо активне одморе, па после напорног рада настављамо да се 'напорно одмарамо'. Тако човек практично уђе у један бурноут животни стил.“

Истиче да је човеку потребна и доколица – време у коме не мора да буде продуктиван.

„Циљ слободног времена јесте потпуна релаксација, да радимо нешто што нема никакву продуктивну сврху, да уживамо у доколици.“

Први знаци које не треба игнорисати

Синдром сагоревања не јавља се преко ноћи, већ се развија постепено.

Према речима др Ђорђевић, први знак најчешће је губитак мотивације за посао који је човеку раније причињавао задовољство.

Након тога јављају се исцрпљеност, пад концентрације, несаница, раздражљивост, цинизам, а временом и анксиозност и депресивност као могуће компликације.

Управо зато је важно реаговати на време, пре него што последице постану озбиљније и захтевају дуготрајнији опоравак.

Незадовољство рађа неангажованост

Резултати истраживања показују да задовољство на послу директно утиче на мотивацију и ангажованост запослених.

Када синдром сагоревања преовлада, каже Татјана Видаковић, последице се не виде само код појединца, већ и у функционисању читаве компаније.

„У Србији је, у односу на европски просек, веома висок проценат људи који су неангажовани на послу. То су запослени који отворено говоре о свом незадовољству, не проналазе мотивацију ни у чему што раде и веома су несрећни због тога.“

Према њеним речима, тај проценат достиже и више од 70 одсто, што представља озбиљан изазов за компаније.

Да ли је решење промена посла

На питање да ли је излаз у промени радног места, др Ирена Ђорђевић наглашава да не постоји један одговор који важи за све.

„За неке људе промена посла јесте нешто што ће их потпуно освежити, али се дешава и да ни то није довољно. Понекад је потребна потпуна промена перспективе, начина на који гледамо и на посао и на живот.“

Промена окружења, додаје, може бити део решења, али ако се не промене обрасци понашања и однос према сопственим границама, исти проблем може да се понови и на новом радном месту.

Два лица успешних компанија

Истраживање Инфостуда показало је да се успешне компаније у Србији могу поделити у две групе.

„Постоје токсичне успешне компаније и здраве успешне компаније“, каже Видаковићева.

Прве свој успех заснивају на строгој хијерархији, сталном притиску и честој замени запослених, док је синдром сагоревања у њима готово свакодневна појава.

У таквим срединама све је присутнији и феномен који се назива „кер вошинг“ (care washing).

„То је када компанија формално говори да брине о својим запосленима, а у пракси се то нигде не види.“

С друге стране су компаније које, иако су профитабилне, посебну пажњу посвећују психолошкој сигурности запослених.

У њима је важно да запослени могу слободно да изнесу мишљење и дају повратну информацију, да су системи напредовања и бенефиција транспарентни, а лидерство усмерено ка подршци људима.

„Оне не одустају од профита, али много раде на благостању, односно како се то каже на енглеском, well-being-у, запослених“, истиче Видаковићева.

Брига о људима није трошак

Стварање здравог радног окружења не зависи искључиво од новца, додаје Видаковићева. Много је важније схватити да успех који се заснива на константном притиску и незадовољству није дугорочно одржив.

Такве компаније имају већу флуктуацију запослених, више неангажованих радника и мањи број људи који би своју фирму препоручили другима као добро место за рад.

Један од ретких сектора који је, упркос кризама, задржао релативно висок ниво препорука јесте ИТ индустрија, јер је годинама систематски градила културу задовољних запослених, мада се и ту бележи пад.

Разговор је први корак

Др Ирена Ђорђевић сматра да послодавци могу да препознају прве знаке сагоревања, али само ако развијају сензибилитет за потребе својих запослених. „Оно што увек помаже јесу разговор, прихватање и разумевање.“

Идеално би било, каже, да компаније уважавају могућности, потребе и жеље запослених и да их ускладе са потребама посла. „Тада се може пронаћи оптимум који је добар и за фирму и за запосленог.“

Подршка ближњих и тражење мере

Подједнако важну улогу имају и породица и пријатељи.

„То 'издржи' није нешто што било коме у том тренутку треба. Оно што је човеку потребно јесте разумевање. 'Разумем да ти је тешко' – то је драгоцено.“

Како истиче, блискост и осећај припадања заједници имају снажан заштитни ефекат и помажу човеку да лакше превазиђе кризне периоде. Психотерапијски рад, додаје, може да помогне да човек препозна шта га заиста исцрпљује – да ли је проблем у самом послу или у околностима које га прате, као и да научи да разликује оно што може да промени од онога што није у његовој моћи.

Посебно упозорава на још једну честу замку – размишљање по принципу „све или ништа“.

Људи често дуго преузимају више него што могу да изнесу, уверени да ће баш они све издржати, а онда у једном тренутку пожеле да нагло прекину све – да напусте посао, промене живот из корена или „оду на пусто острво“.

„А у ствари оно што је најважније јесте пронаћи меру, баланс у сваком дану. То је суштина“, закључује др Ирена Ђорђевић.

Међутим, недавна истраживања докторанда Арона Волтона са Универзитета у Мелбурну, укључујући нову студију објављену у часопису British Journal of Social Psychology, показују да је таква слика непотпуна и обмањујућа. Заправо, резултати указују да прихватање идеје да је слободна воља илузија може смањити мржњу и стид, а повећати спремност на опраштање.

Спремност на опраштање, а не хаос

Слободна воља се најчешће дефинише као могућност да је човек у тренутку доношења одлуке могао да поступи другачије, независно од претходног утицаја гена, васпитања и животних околности. При томе, пука случајност није решење, јер би насумичан поступак био ствар среће, а не израз слободне воље.

У два недавна експеримента, Волтон и његов колега Брок Бастијан изложили су учеснике аргументима да слободна воља не постоји. Потом су испитивали како реагују када се присете стварних ситуација у којима је учињена нека неправда.

У првом експерименту замолили су 260 учесника да опишу тренутак када су некога повредили – успомену осмишљену да изазове осећај стида и самокривице. После читања аргумената да слободна воља не постоји, учесници из те групе били су знатно склонији да опросте себи него они који су читали текстове у којима се тврди да људи имају слободну вољу.

У другом експерименту, у којем су учествовале 262 особе, испитаници су описивали ситуацију у којој је неко повредио њих. Они који су били изложени истим аргументима да слободна воља не постоји показали су већу спремност да опросте особи која им је нанела неправду. Такође су осећали знатно мање мржње према њој.

Оно што је посебно важно јесте да је у оба истраживања осећај одговорности код учесника остао очуван.

И даље су се слагали да су они сами – или особа која је починила преступ – одговорни за своје поступке, да је понашање било њихова кривица и да људи треба да се труде да не наносе штету другима. Другим речима, није се смањио њихов осећај одговорности, већ је ослабила емоционална жестина са којом су приписивали кривицу.

Ове експерименталне резултате потврђује и нова студија.

Током више месеци Волтон и Бастијан анкетирали су 8.917 људи из 44 земље. У истраживању су мерили степен веровања у слободну вољу (коришћењем валидиране скале за процену тог уверења) и ставове испитаника о кажњавању свакодневних моралних преступа.

Учесници су читали низ кратких прича које описују уобичајене моралне преступе, попут лагања или себичности. После сваке приче постављено им је питање: „Колико ова особа заслужује казну?“, а одговор су давали на скали од један („нимало“) до седам („у великој мери“).

Резултати су показали да је снажније веровање у слободну вољу повезано са строжим ставовима о кажњавању свакодневних преступа.

То указује да није реч само о лабораторијском феномену, већ о нечему што се одражава на начин на који људи широм света заиста доживљавају сукобе и моралне преступе.

Зашто је то важно

Мржња и стид спадају међу психолошки најразорније емоције које доживљавамо.

Стид је доследно повезан са депресијом, анксиозношћу и самоубиством. Мржња подстиче међуљудске сукобе, освету и распад односа, а истовремено разара и особу која је носи у себи.

С друге стране, способност да опростимо себи и другима један је од најпоузданијих показатеља психолошког благостања и здравијих међуљудских односа.

Налази указују да подривање веровања у слободну вољу не доводи људе до моралног посрнућа. Напротив, чини се да ублажава најоштрије аспекте начина на који судимо себи и другима – злобу и самопрезир – док основни осећај одговорности остаје очуван. Људи и даље сматрају себе и друге одговорним за своје поступке, али то чине са мање огорчености и непријатељства.

Такав образац подсећа на оно што истраживачи називају „цивилизованим окривљавањем“ – идејом да је могуће ублажити емоционалну суровост моралног осуђивања, а да се при томе не одустане од самог појма одговорности.

Преиспитивање упозорења

Ништа од овога не значи да је веровање у слободну вољу у потпуности штетно, нити да је њено одбацивање универзални лек.

Постоје оправдане бојазни да би претерано лако опраштање самом себи могло да смањи мотивацију за промену. Поједина ранија истраживања указују и на могуће негативне последице скептицизма према слободној вољи, попут повећане склоности ка варању. Ипак, вреди напоменути да многи од тих налаза касније нису могли да буду поновљени у новим истраживањима.

Због тога упозорење да људима не треба говорити да је слободна воља илузија заслужује озбиљно преиспитивање.

Филозоф Џон Сирл једном је оценио да би прихватање слободне воље као илузије представљало „већу револуцију у нашем начину размишљања него Ајнштајн, Коперник, Њутн, Галилеј или Дарвин – јер би променило читаво наше схватање односа човека и универзума“.

Без обзира на то да ли ће се то догодити, научни аргументи који доводе у питање постојање слободне воље постају све снажнији и људи ће се све чешће сусретати са њима.

Питање, дакле, није да ли ће та порука стићи до јавности, већ на који начин ће бити представљена.

Волтоново истраживање  пружа разлог за оптимизам: чак и без пажљивих филозофских ограда о важности одговорности, људи, чини се, природно задржавају осећај личне одговорности.

Оно што нестаје није одговорност, већ суровост коју уз њу везујемо.

Стручњаци кажу да је најбољи начин да будете уз некога тај да му најпре помогнете да се осети саслушаним, а тек касније, ако то жели, понудите савет.

Ево како можете да пружите подршку вољеној особи – без тога да одмах почнете са саветима.

Запитајте се кога заправо покушавате да умирите

Пре него што било шта кажете, на тренутак се запитајте: „Да ли ће оно што намеравам да кажем помоћи мени или њој/њему?“ Одговор би вас могао изненадити.

Давање савета често више умирује нас него што заиста помаже другој особи. Гледати некога кога волите како се мучи изазива неизвесност и у нама – управо зато је тако тешко одолети потреби да се одмах умешамо и покушамо све да поправимо.

Истина је да вероватно не можемо да решимо оно са чим се та особа суочава. Не можемо знати да ли ће добити посао, да ли ће веза успети или како ће се завршити нека тешка одлука. Уместо да покушавамо да уклонимо неизвесност, требало би да јој помогнемо да научи да је поднесе.

Терапеути предлажу да кажемо нешто попут: „Можда сада не мораш да имаш све одговоре.“ Подржати некога значи помоћи му да открије да може да издржи и онда када још не зна шта будућност носи.

Помозите јој да се осети мање усамљено

Пре него што савет уопште може да има смисла, људи морају да осете да их заиста разумемо.

Готово је боље да у тишини седимо поред драге особе у проблему, уместо да покушавамо да решимо њен проблем. Најкориснији одговори често су кратки – и не почињу са „ја“: „То звучи баш тешко“. „То је стварно много“. „Баш је безвезе.“

Ако су искрено изговорене, ове реченице дају до знања особи да не мора сама да носи терет својих осећања.

Не морамо да решимо њен проблем – довољно је да останемо уз њу довољно дуго да се осети схваћеном.

Једна од реченица коју терапеути посебно препоручују гласи: „Могу ли само мало да будем уз тебе у овоме, да не будеш сам/а?“

Дозволите им да остану најбољи познаваоци сопственог живота

Циљ није да знате више од особе испред себе, већ да јој покажете да је видите и разумете.

То почиње емпатијом, али многи нису сигурни како она заиста звучи. Реченице попут: „Има смисла што се тако осећаш“, „Разумем зашто се тако осећаш“, су добар почетак, а затим би требало да дозволимо особи у проблему да води разговор.

Нека она буде најбољи познавалац онога што дели са нама.

Најбржи начин да се неко осети несхваћеним јесте да се понашамо као да боље од њега разумемо његову ситуацију.

Ако желимо да некога усмеримо ка некој одлуци, боље је питати уместо саветовати.

Не претпостављајте шта им је потребно

Не желе сви исту врсту подршке. Уместо да претпостављамо шта би помогло, боље да питамо. „Ту сам за тебе. Шта ти је потребно?“, „Да ли желиш да покушамо да решимо проблем? Или само да седим и слушам?“

Потребно је само неколико секунди да то питате, а тиме можете избећи једну од најчешћих грешака – да решавате проблем који друга особа никада није тражила да решите.

Неки људи неће знати шта им је потребно, и то је у реду – можете препознати њихове сигнале током разговора. Али многи врло добро знају шта желе, било да је то охрабрење или само осећај да не претерују у својој реакцији.

Успорите

Понекад је највећа подршка – не учинити ништа. Барем на тренутак. Та једна кратка пауза често ће особи донети много више осећаја сигурности и смирености него било које речи.

Ако одмах почнете са: „Јеси ли пробао...“, можете је гурнути ка решењима пре него што је уопште стигла да обради оно што осећа.

Постоји и физиолошки разлог зашто мирно присуство помаже. Наш нервни систем се усклађује са нервним системом друге особе – то је суштина ко-регулације, објашњавају терапеути.

Зато и претерано драматичне реакције могу имати супротан ефекат. Ако кажете: „Боже, то је страшно!“, ненамерно можете учинити да особа стекне утисак да су њене емоције нешто чега треба да се плаши.

Смиреност, с друге стране, шаље супротну поруку: „Твоја осећања имају смисла и можеш да их преживиш.“

Уместо решења – покажите радозналост

Ако осетите потребу да кажете некоме шта би требало да уради, поставите питање.

„Звучи као да један део тебе већ зна шта би урадио. Шта те спречава?“

Уместо да некоме дате одговор, овакво питање га подстиче да размисли шта га заиста кочи.

Истовремено има и практичан ефекат. Када се жалимо или желимо да се издувамо, обично смо заглављени у сопственим мислима. Добро питање може помоћи особи да крене напред – без тога да ви решавате проблем уместо ње.

Не преузимајте туђи проблем

Пре него што пожурите да решавате нечији проблем, много је важно да себи поставимо једно једноставно питање: „Чији је ово заправо проблем?“

Чак и када имамо најбоље намере, преузимање контроле може учинити да се друга особа осети као да не верујемо да је способна сама да се избори.

Када решавамо проблем уместо некога, у суштини му поручујемо: „Не верујем да можеш сам, па ћу ја то урадити уместо тебе“,

Уместо тога, подсетите особу на оно што већ уме. „Видео/видела сам те како си и раније успешно пролазио кроз тешке ситуације.“

Прескочите „светлу страну“

Када неко пати, природно је да пожелимо да га охрабримо. Али ако то учинимо прерано, такве речи могу звучати као умањивање његових осећања.

„Разведри се“ или „Биће све у реду“ често не делују утешно јер нико нема кристалну куглу.

Ни поређења попут: „Другима је и горе“ обично не помажу. Она умањују нечије искуство уместо да га признају.

То не значи да не треба пружити наду – већ само да је важно када ћете то учинити.

Најпре признајте бол, а потом понудите охрабрење: „Знам да ће ово проћи. Али сада је стварно тешко и ја сам ту уз тебе.“

Људи ће много лакше поверовати нашим речима охрабрења када осете да смо најпре разумели кроз шта пролазе.

Будите присутни делима, а не само речима

Подршка није само оно што кажете – већ и оно што учините.

Мали, практични гестови могу бар мало да растерете особу у тренуцима када јој и свакодневне обавезе делују непремостиво. Још боље – немојте чекати да вас замоли за услугу.

А ако заиста нисте сигурни шта би помогло, немојте дозволити да вас то спречи да се јавите.

На крају, циљ није да сваки пут кажете савршену ствар или да увек савршено реагујете.

Није поента у томе да све урадимо како треба. Поента је да покажемо да нам је стало.

Није питање да ли смо глупљи, већ како користимо свој потенцијал

Специјалиста генетике Ивана Бузаџић истиче да резултате оваквих истраживања увек треба посматрати уз анализу величине и структуре узорка, али додаје да је неспорно да савремени начин живота мења начин на који користимо своје когнитивне способности.

Како каже, све већа употреба паметних телефона и ослањање на дигиталне технологије мењају свакодневне навике, а уочљиво је и да млади све мање читају.

„Не кажем да су деца данас глупља, али оно што сам приметила јесте да све мање користе свој мозак на начин који подстиче његов развој“, напомиње Бузаџићева.

Објашњава да се већ годинама бави епигенетиком – науком која проучава на који начин окружење и начин живота утичу на испољавање гена.

„Генетика је оно што је записано у нама, али на генску експресију можемо да утичемо. Што мање активирамо те добре гене, то више успављујемо потенцијал који већ имамо. Није да смо мање интелигентни, него једноставно не користимо наш мозак и наш генетски капацитет онолико колико би требало“, наглашава Бузаџићева.

Технологија није непријатељ, али мозак тражи вежбу

Др Марина Зарић-Контић из Института за нуклеарне науке „Винча“ сматра да проблем није у технологији, већ у томе што смо постали, како каже, „когнитивно комфорнији“.

Раније је, подсећа, до информација било потребно доћи уз много више труда – претраживањем књига, памћењем бројева телефона или сналажењем без навигације.

„Данас је све доступно на један клик. То је као лифт – ако га имате у згради, већина људи неће користити степенице. Иста је ситуација и са мозгом. Сви тежимо пречици и желимо да себи олакшамо“, објашњава др Зарић-Контић.

Као што мишићи слабе ако се не користе, додаје, исто важи и за мозак.

„Технологија и вештачка интелигенција нису саме по себи лоше. Лоше је када престанемо да постављамо питања, да истражујемо и када очекујемо да нешто друго размишља уместо нас.“

Због тога сматра да су савремени људи ефикаснији у проналажењу информација, али да су „делимично постали лењи када је реч о самом процесу размишљања“.

Радозналост као најбољи тренинг за мозак

Говорећи о особинама које помажу очувању когнитивних способности, др Зарић-Контић наглашава да интелигенција није директно повезана са карактером, али да поједине особине личности подстичу развој мозга. Пре свега издваја радозналост.

„Особа која је природно радознала више истражује, поставља питања и тражи одговоре. Управо тај процес размишљања и тражења решења јача неуропластичност мозга, односно постојеће неуронске везе и стварање нових“, објашњава она.

Поред радозналости, важне су и упорност и истрајност, јер подстичу човека да не одустане пред првом препреком, већ да настави да тражи решење.

Једнако важне су и социјалне интеракције.

„Дружење, разговор и размена идеја утичу на формирање и очување неуронских мрежа, а самим тим и наших когнитивних способности“, истиче др Зарић-Контић.

Дужина живота није исто што и његов квалитет

Ивана Бузаџић подсећа да се данас много говори о продужењу животног века, али да је важније питање како старимо.

„Дужина живота не значи и квалитет живота. Много је битније да будемо функционални, да сачувамо когнитивне способности и да што дуже можемо сами да бринемо о себи“, наглашава генетичарка.

Према њеним речима, начин живота може значајно да утиче на успоравање процеса старења, па и развоја деменције.

„Кроз физичку активност, правилан начин живота и тренинг мозга можемо много да утичемо на очување когнитивних способности. То је управо активација тих добрих гена о којој говоримо.“

Бузаџићева наглашава да решење није само у решавању укрштеница.

„Многи ме питају да ли ће, ако раде укрштенице, избећи Алцхајмерову болест. Нису укрштенице најважније. Важни су комуникација, дружење са људима, читање, нова искуства и активирање можданих синапси.“

Посебно истиче улогу окружења у развоју младих.

„Деца нису сама по себи крива. Данас им је једноставније да питају вештачку интелигенцију него да прочитају неколико књига. Када смо ми студирали, проводили смо дане у библиотекама, читали велики број књига и сами тражили информације. Данас многи студенти желе да им неко други све то сажме у једну скрипту.“

Мозак је најпластичнији у првим годинама живота

Др Зарић-Контић подсећа да су прве три године живота пресудне за развој мозга.

„То је период када је мозак најпластичнији. У једној секунди може да се створи и до милион нових неуронских веза. Зато је важно да се са дететом разговара, игра, да буде изложено различитим искуствима и подстицајима и да се негује његова индивидуалност.“

Таква основа, додаје, касније омогућава бољи развој мишљења, учења и других когнитивних способности. Добра вест је, међутим, да мозак не престаје да се мења ни у одраслом добу.

„Неуропластичност траје читавог живота. Мозак увек има способност да ствара нове везе, али само ако га подстичемо да ради.“

Нема чудесне формуле, али постоје добре навике

На питање како очувати интелектуалну свежину, др Зарић-Контић каже да не постоји једноставан рецепт, већ скуп свакодневних навика које је потребно доследно примењивати.

Ментални напор, наглашава, није нешто чега треба да се плашимо.

„Ментални напор није наш непријатељ. Ментални напор је највећи пријатељ нашег мозга и најбитнији за очување наших когнитивних способности.“

Поред сталног учења и читања, важни су и добар сан, физичка активност и правилна исхрана, јер без здравог организма нема ни здравог мозга.

На крају, као можда најважнију особину издваја радозналост.

„Морамо током читавог живота да останемо радознали и љубопитљиви, да желимо да научимо нешто ново. Не морамо да правимо велике промене – довољно је да сваког дана научимо неколико речи страног језика, стекнемо неку нову вештину или проведемо време у разговору са људима. Управо те мале навике чувају наш мозак активним“, закључује др Марина Зарић-Контић, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Ново истраживање спроведено на мишевима указује на то да би овај заштитни механизам могао да има и сопствени специјализовани чулни орган – длачице сличне људским велус длачицама, познатијим као „бресквине длачице“.

Код мишева се ове длачице највише налазе иза ушију и на задњим шапама, односно на деловима тела где је кожа најизложенија.

Код људи, за разлику од мишева, велус длачице прекривају готово целу површину тела. Управо су оне најкарактеристичније за делове коже који нису прекривени густом косом или другим типовима длака.

Познато је да велус длачице имају важну улогу у регулацији телесне температуре. Оне се усправљају када нам је хладно, а помажу и у одвођењу зноја са површине коже када је топло.

Међутим, све више доказа указује на то да су оне укључене и у препознавање појединих врста додира, нарочито оних који покрећу нагон за чешањем.

Свраб изазван покретом длачице био је недовољно истражен

До сада је велики број истраживања био усмерен на свраб који настаје непосредним контактом коже са различитим иритансима. Међутим, аутори новог рада, које су предводили биолози са Универзитета Мичиген, приметили су да је свраб који настаје услед померања длачица остао релативно слабо проучен.

„На пример, благо вибрирање велус длачица на бради, за разлику од чела, лица или руку, изазива интензиван свраб код здравих људи“, наводе аутори у раду објављеном у научном часопису Neuron.

„Ови налази указују на постојање специјализованих структура длака и придружених нервних влакана која су намењена управо овом облику механичког свраба“, додају истраживачи.

Да би детаљније разумели механизам, научници су истраживање спровели на мишевима.

Иако није извесно да ће се сваки механизам откривен код мишева показати идентичним и код људи, због блиске еволутивне повезаности две врсте често постоји значајно преклапање.

„Код људи чуло додира регулишу две различите врсте длака: терминалне и велус длачице. Насупрот томе, код глодара су највише проучаване длаке крзна, укључујући заштитне, awl/auchene и zig-zag типове, који су важни за механосензорне функције и терморегулацију“, објашњавају аутори.

„Поред ових добро проучених типова длака код глодара, одређени делови тела имају атипичне варијанте длака са јединственим функцијама", наводи се у раду. Управо ту спадају длачице сличне људским велус длачицама.

Посебни нерви преносе сигнал свраба

Кроз низ експеримената научници су открили да је свака од ових длачица повезана са специфичном врстом брзопроводних сензорних неурона који већ при веома благом померању длачице шаљу мозгу сигнал свраба.

Код мишева који су имали хронично запаљење коже на местима где се налазе ове длачице, поменути неурони били су изузетно активни, а животиње су показивале изражену потребу за чешањем.

Међутим, када су истраживачи искључили гене који активирају ову специфичну групу сензорних неурона, мишеви више нису доживљавали упалу као осећај свраба.

„Ове специјализоване длачице и њихови придружени нервни завршеци имају кључну улогу у регулисању трихокнезе (свраба изазваног контактом са длаком) код хроничног свраба, што наглашава њихов значај у абнормалној обради чулних надражаја“, наводе истраживачи.

Иако на први поглед може деловати необично што научници проучавају шта изазива свраб код мишева, управо се ове животиње због бројних заједничких гена са човеком широко користе у биомедицинским истраживањима, како би се испитало да ли би потенцијалне терапије могле да буду ефикасне и код људи пре почетка клиничких испитивања.

Боље разумевање начина на који овај механизам функционише код мишева, као и степена његове сличности са рефлексом свраба код људских велус длачица, могло би да помогне научницима у развоју нових терапија за стања као што су убоди инсеката, екцем или контакт са отровним бршљаном.

„Потребан нам је нови механизам који бисмо могли да циљамо ако желимо да лечимо хронични свраб“, рекао је молекуларни биолог Бо Дуен и додао: „Наше истраживање указује да би ова популација неурона у будућности могла да постане једна од мета таквих терапија".

Истраживање је објављено у научном часопису Neuron.

„Оно што ћемо у оквиру пројекта радити, потпуно ћемо пилотирати овај систем у граду Шапцу са идејом да се направи једна платформа која ће прво користити за донирање вишкова хране као први корак у превенцији стварања отпада. Након тога вршиће се системско сакупљање отпада из пољопривреде, из Хорека сектора, од становништва.

Имамо неке информације да ће се и кроз измене закона о ПДВ-у потенцијално увести та дугоочекивана измена да се на донације хране неће плаћати порез што ће стимулисати и трговце и произвођаче хране да појачају донације према онима којима је то најпотребније а са друге стране то ће сманити отпад и притисак на нашу животну средину и депоније", каже Слободан Крстовић, директор за одрживи развој, НАЛЕД.

О депозитном систему који постоји у већини европских земаља, говори се већ две деценије, али флаше и лименке и даље завршавају у природи.

„Привреда, трговине су спремне за увођење једног оваквог система, потребна је кључна и чврста одлука државе да се овај систем уведе, потребно је минимум две до три године, да се најбоља доступна технологија инсталира у Србији, да се грађани едукују и да се систем повратних боца, за почетак вероватно пластике и именке, уведе као такав, где ћете ви приликом куповине производа плаћати на пример седам или 10 динара депозита који ће вам бити враћен оног момента када донесете празну амбалажу поново у продавницу", додаје Крстовић.

Предлаже се ограничење увоза возила са моторима стандарда Еуро 3 и Еуро 4 и успостављање регионалних центара за сакупљање отпадних возила.

„Циљ пројекта јесте да сакупимо што већи број отпадних моторних возила, односно да количину сакупљених возила повећамо за минимално 30 одсто. Број који се тренутно генерише у Србији процењује се на 40.000 тона, рециклира се негде око пет до 10 одсто, око 2.500 тона. 

Оно што је проблем јесте што добар део старих аутомобила или аутомобила на крају животног века садржи доста отпадних материја, као што су моторна уља и то нажалост све једним нелегалним сакупљањем и растављањем завршава у животној средини", изјавила је Зорица Билић из Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ.

Једна од заједничких иницијатива јесте и повећање зелених површина у Београду.

Елена је вид изгубила у тешкој саобраћајној несрећи, а повреде на оба ока биле су различите. На левом оку неповратно је оштећен очни живац, све остале структуре биле су здраве, али око више није могло да шаље слику до мозга.

Десно око је везу са живцем задржало, али рожњача и мрежњача биле су толико уништене да класична трансплантација није долазила у обзир, а пропале су и матичне ћелије потребне за обнављање рожњаче. Уследиле су године потпуног слепила.

Решење су хирурзи пронашли управо у природи самог проблема – искористили су здрава ткива левог ока, које ионако није функционисало због оштећеног живца, и пресадили их на десно.

Рожњача, беоњача, вежњача, а први пут у историји медицине и макула, све је то у једном захвату, који је трајао готово шест сати, прешло са једног ока на друго.

Од два тешко оштећена ока тако је настало једно – способно да поново прима и преноси визуелне информације.

„Ово је постављење нове границе у очној хирургији", рекао је професор Реибалди, директор Универзитетске очне клинике у болници Молинете.

Истовремену трансплантацију предњег сегмента ока професор Реибалди је, заједно са професором Винћенцом Сарниколом, извео и раније, такође у Торину, али трансплантација макуле до сада никада није била могућа.

Подршка пса водича

Лекари сада прате како ће пресађена мрежњача функционисати у наредним месецима. Први резултати, кажу, уливају оптимизам. Када је стигла у болницу, Елена није била сама, пратио ју је пас водич Џо, ослонац кроз све године слепила.

Вид јој се, додуше, није вратио потпуно и вероватно никада неће бити онакав какав је био пре несреће. Али разлика је огромна. Она препознаје сина и унука, разликује новчанице, види боје, док је непосредно после операције свет око себе видела само у нијансама црне и беле.

Није изгубила ни смисао за хумор. „Пресрећна сам. Али сада кад сам се погледала у огледало, мало сам љута, пре пет година сам изгледала много боље", рекла је, у шали, професору Реибалдију.

За медицину је овај подухват, пре свега доказ концепта. Биће потребна нова истраживања и време да се види колико далеко примењена техника може да иде. За Елену, већ сада, значи много. После пет година мрака, поново види лица људи које воли.

Овај тренд, који више није резервисан само за старије особе, све је израженији и међу младима који цене аутономију, приватност и могућност да се посвете личном развоју без ометања.

Могућност да се дан организује по сопственом нахођењу, да се животни простор уреди без компромиса и да се тишина користи за рад или одмор, представља снажан магнет за многе. У почетку, такав живот може деловати ослобађајуће, као непрекидна прилика за креативност и интроспекцију.

Ипак, иза фасаде потпуне слободе, наука открива сложенију и понекад мрачнију слику. Велика тајванска студија, која је обухватила више од 120.000 учесника, показала је да је живот насамо статистички значајно повезан са већом опасношћу за психијатријске поремећаје.

Особе које су живеле саме имале су 1,6 пута већи ризик од развоја анксиозности и депресије у поређењу са онима који су делили дом са породицом или другима. Ова веза није само апстрактна статистика; она се манифестује кроз стварне промене у расположењу, осећају безвољности и тешкоћама са спавањем, што су многи искусили из прве руке.

Скривена цена самосталности

Утицај самосталног живота на здравље превазилази менталну сферу. Системски прегледи постојећих истраживања указују на то да је овакав начин живота повезан и са повећаним ризиком од преране смрти, нарочито код мушкараца, који се суочавају са чак 39 одсто већим ризиком.

Механизми који стоје иза ових забрињавајућих података су комплексни. Људи који живе сами често имају слабију мрежу подршке у кризним ситуацијама, попут болести или пада, склонији су нездравим навикама као што је лошија исхрана и мање су склони да потраже лекарску помоћ. Поред тога, финансијски терет вођења домаћинства на једним примањима може створити додатни стрес, док друштвена стигма која понекад прати самачки живот може појачати осећај изолованости.

Важно је направити јасну разлику између три често помешана појма: живота насамо, друштвене изолације и осећаја усамљености. Живети сам не значи нужно бити изолован или усамљен. Многи људи који живе сами одржавају богате и испуњене друштвене животе, проводећи више времена са пријатељима и комшијама него особе у браку.

Као што социолошка истраживања показују, понекад ништа не може створити дубљи осећај усамљености од живота у лошем браку или нефункционалној заједници. Друштвена изолација, која подразумева објективан недостатак контакта са другима, релативно је ретка појава, док је усамљеност субјективно осећање које може погодити било кога, без обзира на животне околности.

Није свака самоћа иста

Ризици повезани са животом насамо нису једнако распоређени међу популацијом. Студије са овом темом откриле су један кључан детаљ: веза између самосталног живота и проблема са менталним здрављем била је најјача код особа које су формално у браку, али живе одвојено услед развода, раставе или смрти партнера.

За ову групу, ризик од психијатријских поремећаја био је двоструко већи. С друге стране, код особа које се никада нису удавале или жениле, живот насамо није показао статистички значајну повезаност са лошијим менталним здрављем. Ово сугерише да није сам чин живљења без цимера оно што представља проблем, већ прекид важне емоционалне везе и губитак партнера као ослонца.

Пандемија ковида-19 додатно је нагласила рањивост ове групе. Периоди закључавања и социјалне дистанце драстично су смањили личне контакте, што је најтеже пало управо онима који живе сами.

Занимљиво је да, иако су истраживања потврдила да је ниво стреса порастао код свих, они који живе сами су током пандемије ређе тражили помоћ лекара за проблеме менталног здравља. Ово указује на потенцијално веће баријере у приступу здравственој заштити, било због практичних препрека или психолошког отпора да се напусти сигурно окружење дома.

За све оне који живе сами, кључно је препознати суптилне знаке упозорења да независност прелази у изолацију. Синтија Кечингс, терапеуткиња и социјална радница, истиче да су промене расположења, избегавање контакта са другима, поремећаји у исхрани или спавању и честе епизоде плакања сигнали да је време потражити подршку.

Самостални живот и даље је мач са две оштрице

"Иако многи од нас могу да осете неки од ових поремећаја у неком периоду живота, самосталан живот може погоршати стање и довести особу у већу опасност", објашњава Кечингсова. Одржавање јаке мреже подршке, било кроз породицу, пријатеље или организоване активности, од суштинског је значаја за очување благостања.

Самостални живот нуди непроцењиву слободу и простор за лични раст, али истовремено захтева свестан напор у изградњи и одржавању социјалних веза. Како се број људи који бирају овај пут непрестано повећава, друштво се суочава са изазовом стварања система подршке који ће помоћи појединцима да искористе предности самосталности, а да притом не постану жртве тишине у своја четири зида.

Станари су одмах обавестили полицију, а на лице места стигла је патрола Руске гарде која је затекла 27-годишњег мушкарца.

У саопштењу те службе се наводи да је мушкарац у стан ушао пењући се уз водоводну цев, али није могао да објасни свој поступак јер је био у тешком алкохолисаном стању.

Утврђено је да је раније био кажњаван због ситне крађе и хулиганства.

Ситуација је ескалирала када је једном од првих официра нагло позлило док је авион био на висини од око 9.000 метара. Његово стање се толико погоршало да више није био у стању да обавља своје дужности, због чега му је посада у авиону дала кисеоник.

Упркос озбиљности ситуације, преостала два пилота, иако су и сами осећали симптоме који су се током лета погоршавали, успела су да задрже контролу над летелицом и безбедно је приземље на Терминал 3 лондонског аеродрома Хитроу. Из компаније "Бритиш Ервејз" саопштили су да "безбедност путника ни у једном тренутку није била угрожена".

Међутим, по слетању авиона је уследила медицинска драма. Пилот који је био у најтежем стању хитно је превезен у болницу, где је, према наводима појединих медија, подвргнут дванаесточасовној операцији. Друга два пилота су такође упућена на медицинске прегледе.

Потрага за извором који је довео до тровања пилота

Непосредно након инцидента, покренута је опсежна интерна истрага како би се утврдио узрок масовног тровања. Сва три пилота су поднела званичне извештаје о ваздушној безбедности (Air Safety Reports) и од њих је затражено да дају медицинске узорке како би лекари покушали да идентификују извор болести. Прве индиције указују на оброк који су заједно конзумирали пре полетања.

Наиме, тројица пилота су провела ноћ у хотелу у Хајдерабаду који редовно користи посада "Бритиш Ервејза". Пре јутарњег лета за Лондон, заједно су доручковали у хотелском салону. Поред хране, наводи се да су пили и флаширану воду коју је доставила спољна компанија, што додатно компликује утврђивање тачног узрока тровања.

Као одговор на инцидент, авио-компанија је одмах реаговала. "Добробит наших колега је главни приоритет и преиспитујемо смештај за посаду на овој локацији након неколико изолованих извештаја о болестима", наводи се у званичном саопштењу "Бритиш Ервејза". Компанија је, како се сазнаје, већ преместила своје летачке посаде у други хотел у Хајдерабаду.

Кршење протокола и раније жалбе

Овај догађај је изазвао велику забринутост у авио-индустрији, пре свега јер директно доводи у питање строге безбедносне протоколе. Једно од фундаменталних неписаних правила у комерцијалној авијацији јесте да чланови пилотске посаде не би требало да једу исти оброк пре и током лета. Сврха овог правила је управо да се спречи сценарио у којем би оба пилота постала онеспособљена услед тровања храном или алергијске реакције. Чињеница да су сва три пилота на лету БА276 јела заједно представља озбиљно одступање од ове превентивне мере.

Додатну сенку на цео случај бациле су информације које је објавило Британско удружење пилота ((BALPA). Према њиховим наводима, синдикални званичници су истакли да су раније постојале "десетине" притужби на хигијенске стандарде у хотелу у којем је посада одсела у Хајдерабаду. Ово отвара питање да ли је авио-компанија адекватно реаговала на претходна упозорења и да ли се инцидент могао спречити.

Тровање храном одавно је препознато као потенцијални ризик за безбедност у авијацији. Иако ретки, овакви инциденти нису без преседана. Сама компанија "Бритиш Ервејз" се 1984. године суочила са великом епидемијом тровања храном која је погодила скоро хиљаду путника, чланова посаде и земаљског особља, што је изазвало поремећаје у глобалним операцијама.

Слични случајеви забележени су и код других превозника, попут лета компаније "SWISS International Air Lines"2018. године, када је капетан изненада изгубио свест због тешке реакције на храну, приморавши копилота да хитно преузме контролу и приземљи авион. Ови догађаји служе као отрежњујући подсетник на то колико су летачке операције осетљиве и колико је важно стриктно поштовање свих безбедносних протокола, чак и оних који се чине тривијалним попут избора оброка.

У Токију би, на пример, температура ове недеље могла да достигне 38 степени Целзијуса, док би због високе влажности ваздуха субјективни осећај температуре могао да буде и око 45 степени.

Овај велики „фрижидер" са седиштем намењен је, како наводи компанија, „заштити радника у фабрикама и на градилиштима, као и учесника догађаја на отвореном" од топлотног удара, омогућавајући им да се брзо расхладе помоћу струјања хладног ваздуха.

Кабина се лако помера и ради на стандардној утичници од 100 волти.

Ваздух који вентилатори убацују у кабину хлади се до пет степени Целзијуса, чиме се унутрашњост расхлађује на око 15 степени и омогућава брзо смањење осећаја топлоте у телу.

Потрошња енергије је мала, а уређај се аутоматски искључује после 20 минута како би се спречило да корисници превише расхладе организам.

У појединим секторима радници већ користе друга решења за борбу против врућина, попут јакни "kucho fuku", односно „климатизоване одеће" за раднике.

Те јакне, опремљене малим вентилаторима на батерије, омогућавају циркулацију ваздуха око тела и убрзавају испаравање зноја како би се одржала нижа телесна температура.

Од када је "Dohiemon BOX" пуштен у продају 1. априла 2026. године, већ га је купило 130 компанија.

Иако је цена висока – 1,6 милиона јена, односно око 9.000 евра, потражња је и даље велика.

За компаније то представља стратешку инвестицију, јер бољи услови рада доприносе већем задовољству запослених и њиховој ефикасности.

Каже да, као врхунски спортиста, има прилику да учини оно што многи не могу – да се њихов глас даље чује. Кукуреља, иначе, никада не везује косу када игра утакмице.

Некоме је то само фризура, а њему је начин да свом детету олакша да га пронађе погледом на терену.

„Било какав вид подизања свести о аутизму је изузетно значајан. Страшно је важно да особе са аутизмом имају некога ко ће говорити у њихово име“, каже Инићева.

Кукуреља није једини спортиста који има у својој породици децу са аутизмом. Ту су и Пол Сколс и Пет Невин, који су и књиге написали.

Према њеном мишљењу, друштво и даље, нажалост, нема разумевања за особе са аутизмом.

„И даље постоје непримерени погледи, коментари, загледања… Али је тога све мање и мање, што је такође веома битно“, додаје Инићева.

Најчешће предрасуде су да деца, а касније и одрасле особе, са аутизмом немају никакав капацитет за квалитетан живот. Да нису функционални, довољно интелигентни или да не могу много да постигну у животу.

То, наравно, није тачно јер постоје бројни примери људи у земљи и свету који су то демонстративно демантовали.

О многим другим изазовима са којима се особе са аутизмом сусрећу, као и о томе како изгледа живот особа са аутизмом, одгледајте читаво гостовање Јелене Шебез Инић.

Садржаји настали уз помоћ генеративне вештачке интелигенције обухватају лажне фотографије и снимке нагих особа, дипфејкове, као и садржаје направљене помоћу бројних алата и апликација, које омогућавају корисницима да направе лажне слике људи на којима изгледају као да су без одеће.

Иако су резултати о изложености тинејџера сексуалном садржају углавном слични онима из извештаја Common Sense Media из 2023. године, начин на који млади долазе до оваквог материјала значајно се променио током последње три године.

„Оно што ово истраживање чини посебно важним јесте чињеница да више не говоримо о комерцијалној или уређеној порнографији. Говоримо о садржају који људима одузима контролу над сопственим ликом и нарушава њихову аутономију“, рекла је главна ауторка студије др Суприт Ман, директорка истраживања у организацији “Common Sense Media”.

Лако доступан сексуални садржај

Тинејџери су се раније најчешће сусретали са вештачки генерисаним експлицитним фотографијама познатих личности, али су данас апликације омогућиле ширење лажних интимних фотографија и међу вршњацима.

Скоро 20 одсто испитаника навело је да су сами направили сексуални садржај уз помоћ вештачке интелигенције или познају некога ко је то урадио. Више од половине њих рекло је да је на таквим фотографијама или снимцима приказана особа коју лично познају.

„Сведоци смо настанка веома специфичног и све приступачнијег простора који младима омогућава приступ и експериментисање на начине који су углавном без икаквог надзора или регулације“, истакла је Ман.

Апликације за „скидање“ одеће са фотографија доступне су практично једним кликом.

Од 44 одсто тинејџера који су видели сексуални садржај за који верују да је генерисан вештачком интелигенцијом, 15 одсто је навело да су на њега наишли преко апликације која прави или мења фотографије и видео-снимке.

Иако продавнице апликација имају правила о томе шта сме да се нуди корисницима, овакве апликације често успевају да их заобиђу јер не откривају све своје могућности приликом представљања, објаснила је Ријана Феферкорн, стручњак за јавне политике са Института за вештачку интелигенцију усмерену на човека Универзитета Станфорд, која није учествовала у овом истраживању.

„Постоји много истраживања која показују да напори продавница апликација и друштвених мрежа да уклањају овакве садржаје једноставно не могу да прате њихово ширење“, рекла је Феферкорн.

Како све то утиче на тинејџере?

Истраживање показује да многи тинејџери због овога мењају начин на који се представљају на друштвеним мрежама.

Скоро 70 одсто њих страхује да би могли постати жртве сексуалног садржаја направљеног вештачком интелигенцијом без њиховог пристанка. Због тога су многи почели пажљивије да бирају шта објављују, да закључавају своје профиле или чак у потпуности бришу налоге на друштвеним мрежама.

Иако је добро што су млади свесни важности заштите приватности, Ман упозорава да овакав приступ може да доведе до пребацивања одговорности на потенцијалне жртве.

„Зашто би терет био на младима да мењају своје понашање због страха од поступака других људи?“, упитала је она.

Учесталост и лакоћа приступа оваквом садржају такође мењају начин на који тинејџери доживљавају секс, пристанак и сопствени изглед.

Скоро 70 одсто испитаника сматра да сексуални садржај генерисан вештачком интелигенцијом утиче на њихову представу о томе како би њихово тело требало да изгледа. То је посебно забрињавајуће јер се тинејџери налазе у животном периоду када се њихово тело брзо и интензивно мења, истакла је Ман.

„Ово утиче на начин на који млади размишљају о веома важним темељним аспектима одрастања, као што су пристанак и романтичне везе“, додала је она.

Проблем који превазилази тинејџере

Више од трећине тинејџера рекло је да би желело да разговара са неком одраслом особом о сексуалном садржају који ствара вештачка интелигенција, али не знају како да започну тај разговор.

За многе породице ово представља потпуно нову ситуацију. Како започети разговор о нечему што ни сами родитељи још увек не разумеју у потпуности?

У новом раду објављеном у часопису Behavioral Sciences, научници из неколико институција друштвених наука у Сингапуру анализирали су претходне студије и теорије како би изложили један аргумент: Наш брзи напредак као врсте оставио је наша тела и умове неспособним да одрже корак.

Суштина њиховог предлога је следећа: Људи су еволуирали тако да се уклопе у мале групе познатих људи и да реагују на непосредне, препознатљиве претње.

Људски ум није еволуирао за свет у коме живимо данас

Оно са чим данас живимо јесу огромне заједнице, стална повезаност и мноштво преклапајућих притисака који стварају појачан осећај конкуренције и притисакаИстраживачи тврде да нисмо створени за толико друштвене интеракције и такмичења, односно надметања са другима.

Овај „еволуциони несклад“ затим доводи до значајних проблема у физичком и менталном здрављу, наводи се у новој студији, од гојазности до анксиозности.

„Стрес, усамљеност и анксиозност често се третирају као лични проблеми или проблеми животног стила, али они такође могу одражавати несклад између окружења у којима људи живе и услова у којима су наши умови и тела еволуирали да функционишу“, каже психолог Сара Чен са Сингапурског универзитета за технологију и дизајн (SUTD).

„То значи да не би требало да размишљамо само о индивидуалној отпорности, већ и о томе како су градови и заједнице пројектовани", додаје она.

Истраживачи сматрају да су наши инстинктивни одговори усавршавани стотинама хиљада година еволуције, али да више не функционишу тако добро у савременом окружењу које се развило током последњих неколико векова.

На пример, пре ере интернета било је лакше разумети свој положај унутар групе. Данас се непрестано упоређујемо са дугачким списковима пријатеља, рођака, познатих личности и странаца.

„Конкуренција није нова, али савремени живот може да учини да делује непрекидно“, констатују истраживачи.

„Људске потребе“

„Конкуренција није нова ствар за људску врсту, али савремени живот може да учини да делује непрекидно“, каже истраживачки психолог Хозе Јонг са Универзитета Џејмс Кук у Сингапуру.

„Еволуциона перспектива може да помогне да се објасни зашто људи тако снажно реагују на поређење и страх од заостајања, чак и када ти сигнали долазе од странаца или са екрана, а не из мале друштвене групе", објашњава Јонг.

Ту су и кумулативни ефекти проблема као што су климатске промене, глобалне пандемије, економска нестабилност и технолошки поремећаји, попут напретка вештачке интелигенције, нешто што истраживачи описују као „поликризу“.

„Ови догађаји, од великих глобалних потреса до њихових психосоцијалних утицаја, све више се препознају као међусобно повезани на начин који узајамно појачава њихову појаву“, пишу истраживачи.

На пример, растући трошкови живота и продубљивање економске неједнакости, погоршани финансијским кризама и догађајима попут пандемије ковида 19, повећавају финансијску несигурност људи и њихову несигурност у погледу друштвеног статуса, што заузврат подстиче поступке који доводе до сагоревања, смањене просоцијалности и даље несигурности, стварајући повратне спрегe које појачавају друштвену конкурентност и доприносе економској стагнацији или контракцији, објашено је у анализи објављеног рада.

Градови могу да појачају осећај сталне угрожености

Претходне студије такође су указивале на ове идеје, сугеришући да живот у пренасељеним урбаним срединама може да учини да се наша тела осећају као да су стално под нападом, као и да савремена култура заправо потискује факторе животне средине када је реч о утицају на нашу врсту кроз еволуцију.

Истраживачи свој концепт називају „Хипотеза о социјалном еволуционом нескладу и конкуренцији“ (SEMCH) и сугеришу да би њено боље разумевање могло да помогне у суочавању са неким психолошким проблемима нашег времена.

Овај концепт има последице и по начин на који се пројектују градови и урбана окружења.

Простори могу бити пројектовани тако да делују мање претрпано и мање оптерећујуће, а коришћење природних простора и зеленијег окружења очигледан је почетак. То се односи и на дигиталне просторе.

Истраживачи не тврде да би требало да вратимо точак уназад када је реч о дигиталном напретку, већ да дигитални простори треба да буду пројектовани тако да смањују осећај конкуренције, а не да га подстичу: „Потребно је да осмишљавамо интервенције које раде са нашом еволуираном људском природом“.

Следећи корак истраживача јесте да неке од ових идеја провере у додатним студијама: у тестовима у стварном свету који би испитали на који начин наше окружење доприноси нашем благостању.

„Потребно је да осмишљавамо интервенције које раде са нашом еволуираном људском природом, а не против ње“, закључује Јонг.

По завршетку Бродарске школе у Београду одмах се укрцао на брод. Прво заповедништво и прва љубав била је „Лена“, на којој је, како каже, научио све тајне овог позива. Данас управља танкером носивости 2.500 тона и шест месеци годишње проводи на води.

„Смене су нам месец дана на броду, а потом месец дана код куће. Што се Дунава тиче, мислим да је најлепши кроз Ђердапску клисуру, где је на једном месту и најдубљи, и најшири, али и најлепши“, истиче Арсенијевић.

Иако пловидба многима делује мирно, свакодневица речних капетана често доноси непредвидиве ситуације. Плови се и по густој магли, невремену, ноћу и дању, а дешава се и да на реци сретну праве авантуристе.

„Сећам се групе тинејџера који су са 16 година из Франкфурта кренули ка Црном мору у чамцу дугом три метра. Нама, који смо стално на води, то делује као права лудост, али су на крају успешно стигли“, присећа се капетан.

Искуства са реке редовно дели на друштвеним мрежама, а када је брод усидрен или чека утовар, палуба постаје место за одмор и дружење посаде. Посебно место има и традиционално „крштење“ нових чланова посаде.

„Приправници који први пут дођу на брод пролазе кроз такозвано крштење. Испод првог моста или у бродској преводници узима се кофа дунавске воде која им се сипа на главу, а потом добијају и надимак. То је, пре свега, начин да се очеличе за оно што их чека на реци“, објашњава Арсенијевић.

И када није на дужности, време проводи поред Дунава. Како каже, љубав према реци не престаје оног тренутка када се брод усидри.

„Клима сама по себи није узрочник прехладе, али може допринети њеном настанку уколико је неправилно користимо, нарочито током летњих месеци“, рекао је др Хрнчић.

Истиче да хладан и сув ваздух исушује слузницу дисајних путева, која представља прву линију одбране од вируса и бактерија.

„Када дуго боравимо у климатизованој просторији, у којој је температура веома ниска, а ваздух сув, исушујемо слузницу респираторног тракта, па она губи своје одбрамбене функције“, објаснио је Хрнчић.

Због тога се могу јавити суво грло, пецкање у очима, кијање и кашаљ, али то не мора да значи да је реч о инфекцији.

„Док год немамо повишену телесну температуру и док су симптоми благи и пролазни, можемо их приписати томе да су последица климатизације“, навео је Хрнчић.

Додаје да појава повишене телесне температуре може указивати на инфекцију и да је тада потребно обратити се лекару.

Посебно су осетљиве особе које болују од астме и хроничне опструктивне болести плућа, као и људи који дуго раде за рачунаром, јер ређе трепћу, због чега је сузни филм који штити очи мање ефикасан.

Избегавајте директан удар климе

Хрнчић упозорава и на значај редовног одржавања клима-уређаја.

„Ти филтери могу да буду извор различитих буђи, плесни, гљивица и других микроорганизама. Због тога морамо редовно да сервисирамо климу и чистимо филтере“, нагласио је Хрнчић.

Саветује да се избегава директно струјање хладног ваздуха ка лицу, врату или грудном кошу.

„По сваку цену треба избећи директан удар климе у организам“, рекао је Хрнчић.

Када је реч о подешавању температуре, препорука је да разлика између спољашње и унутрашње температуре не буде превелика.

„Двадесет шест или 27 степени унутар просторије, ако је напољу 35 или 36, сасвим је задовољавајуће. Не треба ићи на 19 или 20 степени“, истакао је Хрнчић.

Додаје да је боље да клима ради непрекидно, у блажем режиму, него да се често укључује и искључује.

Фронтмен легендарног пулског панк бенда „КУД Идијоти“, Саша Миловановић, познатији као Сале Веруда, и његова супруга Мартина, били су жртве физичког напада у строгом центру Пуле.

Инцидент се догодио у Улици Сергијеваца у ноћи између четвртка и петка, након што су покушали да зауставе групу мушкараца који су правили неред по граду.

Све је почело око поноћи када је Миловановић приметио групу од пет или шест млађих мушкараца како шутирају картонске кутије и разбацују амбалажу испред продавница.

Његова супруга Мартина прва им је довикнула да је непримерено да дођу у туђу земљу на одмор и тако се понашају. Када им је Сале пришао и рекао да ће позвати полицију ако не престану, уследио је физички напад.

Уместо да се смире, нападачи су насрнули на брачни пар. Сале Веруда задобио је бројне модрице и огреботине, повредио је зглоб, а мајица му је била потпуно поцепана.

Према његовим речима, нападачи су након првог бекства поново дошли и наставили напад док су он и супруга седели на клупи. Побегли су тек када су комшије, чувши галаму, изашле из својих кућа.

Миловановић претпоставља да су нападачи британски држављани, који су, како каже, били испровоцирани недавним поразом своје фудбалске репрезентације.

Истарска полиција потврдила је да је у току истрага и да се ради на идентификацији починилаца. Како је Улица Сергијеваца покривена видео-надзором, очекује се да ће снимци сигурносних камера помоћи у расветљавању случаја.

„Дорћол је сам по себи крај града који има свој идентитет и своју причу, у коју, по мени, не треба да се нешто ново ствара већ да се надогради ако може. Габарити самог пројекта као и висина спратности утапају се у ову локацију града и саме фасаде и ти флуидни облици красе овај пројекат сам по себи, као и тај јахтинг изглед зграде са каскадним терасама и великим зеленим површинама“, истакла је Мина Ђорђевић, генерална директорка инвестиционе компаније.

У току су припремни радови за постављање шипова, а пројекат се ради у две фазе. Комплекс ће имати 459 станова и биће окружен линијским парком са две стране. Станари ће имати двадесетчетворочасовно обезбеђење, контролисан приступ комплексу и заједнички простор за одмор и дружење.

„Затворен базен, спа центар, фитнес центри, затим различите бутик радње и остали спектар пословних простора“, рекла је Мина Ђорђевић.

Прва фаза требало би да буде завршена у септембру 2028. године, а друга у мају 2029. На Дорћолу се тренутно гради и линијски парк, који ће се простирати од Панчевачког моста до Бетон хале.

Недавно је завршена четврта целина, у којој је засађено више од 270 стабала и постављено око 100 елемената урбаног мобилијара. Уређене су бициклистичке, трим и пешачке стазе.

Између четврте целине линијског парка и Дунавске улице планирана је изградња модерне пијаце са савремено уређеним тезгама и локалима.

Посебна пажња посвећена је томе да се сви нови објекти уклопе у аутентичан амбијент и да се сачува препознатљив дух старог Дорћола.

Ово чуло региструје процесе који делују „невидљиво“, али се у телу одвијају непрекидно: рад срца, дисање, осећај глади, температуру организма и многе друге унутрашње сигнале.

„Иако не обраћамо много пажње на њега, то је изузетно важно чуло јер обезбеђује да сваки систем у организму функционише оптимално“, написале су психолошкиње Џенифер Марфи са Универзитета Ројал Холоу у Лондону и Фреја Прентис са Универзитетског колеџа у Лондону у тексту објављеном за The Conversation.

„Оно то чини тако што нас упозорава када наше тело више није у равнотежи – на пример, подстиче нас да попијемо воду када осетимо жеђ или нам говори да скинемо џемпер када нам постане превише топло.“

Интероцепција и ментално здравље

На први поглед, све делује прилично једноставно. Међутим, истраживачи сада све више увиђају да интероцепција не служи само за регулисање биолошких потреба организма, већ би могла да има важну улогу у бројним поремећајима менталног здравља, укључујући анксиозност, депресију, посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) и поремећаје исхране.

Истраживања су још у раној фази, али основна идеја је да свест о сигналима као што су напетост мишића, дисање или рад срца пружа важне информације о томе да ли је нека ситуација безбедна или опасна.

Када је тај процес нарушен, то би могло да допринесе развоју различитих психичких поремећаја.

На пример, особа која пати од анксиозности може бити изразито свесна убрзаног рада срца током друштвене интеракције, што јој изазива додатну нелагоду у таквим ситуацијама.

Марфи и Прентис су у анализи из 2022. године, која је обухватила 93 научне студије, утврдиле да се интероцепција значајно разликује код мушкараца и жена, при чему су жене показале мању прецизност у задацима који су се односили на препознавање сигнала срчаног рада.

Према њиховим наводима, то би делимично могло да објасни зашто су анксиозност и депресија чешће код жена него код мушкараца након пубертета, али су истовремено нагласиле да је та веза сложена и да још није у потпуности разјашњена.

Међутим, оне нису једине које истражују ову повезаност.

Експеримент објављен ове године у научном часопису eBioMedicine испитивао је како глад утиче на расположење. Показало се да су особе са израженом и прецизном интероцепцијом имале мање промене расположења од оних код којих је интероцепција била слабије развијена.

„То не значи да никада нису осећали глад – већ да су, изгледа, били успешнији у одржавању стабилног расположења“, написао је медицински психолог Нилс Кромер са Универзитета у Тибингену, уједно и водећи аутор студије, у тексту за The Conversation.

Истраживања анорексије и расправа међу научницима

Један од најупечатљивијих доказа о значају интероцепције долази из истраживања особа оболелих од анорексије нервозе које су спровели научници са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу (UCLA).

Полазна претпоставка била је да су особе са анорексијом изгубиле способност да „слушају“ сопствене сигнале глади.

Истраживачи су тестирали интероцепцију помоћу капсуле која вибрира након гутања и показали да је та претпоставка заиста тачна – чак и након што су пацијенти повратили телесну тежину.

„Особе са анорексијом нервозом не игноришу једноставно сигнале које им шаље тело“, изјавио је Сахиб Калса, виши аутор студије и неуронаучник са UCLA.

„Уместо тога, њихов нервни систем можда другачије обрађује сигнале који долазе из дигестивног система, што те сигнале чини тежим за препознавање, прихватање и учење на основу њих. Временом, то би могло да допринесе трајности симптома чак и након што се телесна тежина нормализује.“

Ипак, нису сви научници уверени у овакав приступ. У тексту објављеном 2024. године у часопису Frontiers in Psychology наведено је да „интероцепција не постоји“.

Аутори, које предводи когнитивни научник Феликс Шелер са Масачусетског института за технологију (MIT), признали су да је наслов намерно провокативан, али су објаснили да сматрају како истраживачи под појмом интероцепције превише поједностављују читав низ различитих појава.

„Иако је наслов овог рада намерно провокативан, његов циљ је да укаже на важан проблем у овој области – наиме, да се термин ‘интероцепција’ често користи на начин који не одражава сложеност и разноврсност појава које би требало да обухвати“, написали су аутори. Могуће је да су у праву.

Бери Смит са Универзитета у Лондону сматра да људи заправо поседују чак 33 различита чула. Оно што се, међутим, са сигурношћу може рећи јесте да су људи много „чулнија“ бића него што обично мислимо. Чак и ако за сва та чула још немамо јасне називе, она већ сада имају значајнију улогу у нашем здрављу и благостању него што смо до сада претпостављали.

„Боље разумевање свих фактора који утичу на интероцепцију могло би једног дана да буде важно за развој ефикаснијих начина лечења многих поремећаја менталног здравља“, закључиле су Прентис и Марфи.