Роман је, између осталог, описиван као „дубоко људски“, а његов стил као „визуелан и људски“, док су други хвалили „лепоту поетског језика“ или говорили о „читалачком шоку“.

Истог дана када је роману додељена награда „Фнак“, на друштвеним мрежама појавиле су се сумње да је коришћена генеративна вештачка интелигенција, што је нагло преокренуло начин на који је књига прихваћена.

У листу Монд, писац Томас Б. Реверди веома непосредно је изразио нелагоду коју изазива та неизвесност. Признаје да машина може савршено да га дирне, али ако накнадно сазна да она стоји иза текста, та емоција престаје да га занима, јер се „то није обраћало мени“.

Ова формулација је веома сликовита. Емоција је заиста постојала, али се тек накнадно мења оно што читалац верује да зна о пореклу текста који је прочитао, чиме се ретроактивно преобликује значење које приписује сопственом читалачком искуству.

Многи читаоци би се сигурно могли препознати у тој нелагоди. Јер читати можда значи и претпостављати да нам се неко обраћа, да је промислио сваку реч и у њу унео делић себе. Када то присуство постане неизвесно, целокупан доживљај дела окреће се наглавачке.

Независно од ове полемике, чији значај не зависи од тога да ли су сумње оправдане, овај случај открива дубоку промену: улазимо у доба у којем писац може да користи вештачку интелигенцију у свим фазама рада, од тражења идеја до самог писања, а да читалац то не може да открије.

Можда се приближава и тренутак када само читање текста више неће бити довољно да се разликује дело које је у потпуности створио човек од дела насталог у великој мери уз помоћ вештачке интелигенције.

Зашто претпостављено порекло текста толико мења оно што читалац верује да је прочитао? Неколико новијих истраживања из експерименталне психологије показује да исти текст може бити различито оцењен у зависности од тога да ли је представљен као дело човека или вештачке интелигенције.

Исти текст, другачија оцена

Експеримент који је спровела Маја Станко-Качмарек, психолошкиња са Универзитета „Адам Мицкјевич“ у Познању, у Пољској, пружа веома једноставан експериментални приказ ове појаве.

Истраживање, објављено 2025. године у часопису The Journal of Creative Behavior, обухватило је 123 учесника којима је представљена иста песма коју је написао човек. Мењала се само информација о њеном пореклу.

Учесницима је речено да је песму написао човек, да ју је створила вештачка интелигенција или да њено порекло није наведено. Када је приписана вештачкој интелигенцији, песма је оцењена као мање оригинална, естетски мање успела и емоционално мање привлачна.

Друго истраживање, које су 2024. објавили Брајан Портер и Едуар Машери са Универзитета у Питсбургу, довело је до подједнако изненађујућег резултата.

Читаоци који нису стручњаци за поезију требало је да разликују песме које је генерисао ChatGPT-3.5 од текстова признатих песника. У томе су били мање успешни него што би се очекивало случајним погађањем, а чак су чешће сматрали да су песме које је генерисала вештачка интелигенција написали људи.

У другом експерименту, када читаоци нису били обавештени о пореклу песама, текстови генерисани помоћу вештачке интелигенције добијали су и боље оцене од људских песама у неколико категорија, нарочито када је реч о ритму и лепоти.

Најзад, истраживање које је 2026. године објавио тим под руководством Данице Дилион помаже да се ова појава боље разуме.

У једној од шест студија, више од 1.000 учесника прочитало је исти одломак прозног дела, који је у зависности од случаја представљен као текст који је написао човек, вештачка интелигенција или као резултат њихове сарадње.

Истраживачи показују да дело делује утолико аутентичније уколико се чини да открива нечији ум, односно омогућава увид у животно искуство, емоције и намере свог творца. Такав доживљај мења се чак и када је текст представљен као дело које је углавном написао човек, уз ограничен допринос вештачке интелигенције.

Полемика око Телиcона Орелијена пружила је широј јавности прилику да посматра својеврстан експеримент у стварним условима. Она можда говори мање о књижевним способностима машине, а више о психолошким механизмима читаоца, који захваљујући вештачкој интелигенцији открива да у тексту не тражи само значење или емоције већ и присуство другог ума који стоји иза њих.

Како објаснити значај који читалац, чини се, придаје том присуству иза речи?

Уочавање намера тамо где их нема

Део одговора лежи у биолошкој историји људске когниције. Природна селекција погодовала је процесима који су осетљиви на присуство делатних субјеката и на приписивање намера, емоција и циљева на основу њиховог понашања или других организованих знакова.

Та склоност је толико снажна да људе често наводи да уочавају намеру чак и тамо где је нема. Још су 1944. године Фриц Хајдер и Маријана Зимел показали да људи спонтано описују једноставне геометријске фигуре које се крећу као да оне следе одређене циљеве, доживљавају емоције или чак ступају у друштвене односе.

Писање такође активира ове механизме социјалне когниције, који су много старији од саме писмености. Оно што вештачка интелигенција данас нагло доводи у питање није тај, углавном аутоматски механизам, већ древно уверење да одређени сложени знакови сведоче о постојању ума који их је створио.

Вештачки системи сада могу да производе такве знакове и изазивају исте закључке о постојању намере, а да они притом не морају бити израз мисли, намера или емоција људског ума.

Тражити ум не значи тражити аутора

Историја показује да склоност ка тражењу намере иза знакова није одувек подразумевала и потребу да се иза текста препозна један одређени аутор.

Значајан део књижевног и верског наслеђа преносио се без јасно утврђеног аутора, често кроз узастопне прераде. У културама заснованим на рукописима и сами преписивачи могли су да мењају текстове које су преносили.

Представа о аутору као јединственом извору дела постепено се усталила у модерној књижевној култури, нарочито са развојем штампарства, а потом и са ширењем ауторског права.

У 20. веку Ролан Барт доводи у питање ову представу, која је до тада постала готово природна. У есеју Смрт аутора одбија да намеру писца сматра коначним кључем за разумевање текста. Аутор постаје „писач“, док се значење гради у самом чину читања.

Вештачка интелигенција данас отвара један парадокс. Иако је књижевна теорија одавно релативизовала значај аутора, читаоци 21. века с појавом вештачке интелигенције нагло откривају колико су и даље везани за идеју да се иза речи које читају налази јединствен људски ум.

Када стварање више није проблем

У делу Вавилонска библиотека, објављеном 1941. године, Хорхе Луис Борхес описује библиотеку у којој се налазе све књиге од 410 страница које се могу добити различитим комбинацијама 25 знакова.

Међу њима се, дакле, нужно налази и безброј ремек-дела, али без аутора. Када сви текстови већ постоје, проблем више није у њиховом стварању, већ у томе како их пронаћи, препознати и проценити који заслужују да буду прочитани.

Генеративна вештачка интелигенција доноси нешто слично у стварни свет. Она омогућава готово неограничену производњу текстова, али тиме не укида избор, селекцију или преобликовање.

Замислимо да је Шарл Бодлер располагао генеративном вештачком интелигенцијом. Није толико важно претпоставити да би јој поверио писање Цвећа зла, колико се запитати шта би могао да извуче из мноштва асоцијација које би му она ставила на располагање.

Данас постоји читав континуум начина употребе вештачке интелигенције, од текста написаног у потпуности без ње до текста који је машина написала од почетка до краја.

У овом новом простору, засићеном могућностима, аутор би могао да се дефинише мање тиме што је сваку реч произвео без ичије помоћи, а више способношћу да ресурсе вештачке интелигенције стави у службу јединствене уметничке намере, преобликујући и повезујући материјале од којих ће на крају настати целовито дело.

Бити аутор у доба вештачке интелигенције

Случај Телиcона Орелијена наводи нас да раздвојимо вредност текста од онога што читалац претпоставља о његовом пореклу. Роман не губи своје књижевне квалитете само зато што су се појавиле сумње у начин на који је написан. Они не могу у потпуности зависити од онога што читалац верује да зна о његовом аутору.

Међутим, иако употреба вештачке интелигенције сама по себи није довољна да се оспори вредност текста, она нас приморава да поново одредимо шта значи бити његов аутор.

Можда питање више није само: може ли машина да напише велики роман? Оно сада гласи и: трагове ког ума или душе и даље носи дело написано уз помоћ машине?

„Нарочито кад виде да им се среди брада, они са одушевљењем приђу огледалу и кажу: О, добро је‘. Мислим да су негде, иако изгледају другачије и хаотично него ми и остали, мислим да су се унутар себе сачували. Да кажем оно што би људи рекли ,по души остали су мало честитији. То је мој утисак за све људе ове што сам упознао. Можда бих чак и могао да кажем да нисам упознао поквареног човека“, наглашава фризер Милан.

Александар Мартић у ВДС долази три године.

„Чуо сам од једног пријатеља са улице. Каже, имаш да добијеш храну, мало ствари неких и тако. После сам схватио да се овде и шиша. Има горе и зубари, и психијатар, и купање. Одлично је, наравно“, каже Мартић.
Код Милана облик фризуре може и да се бира.

Док се многи од нас често окрећу себи волонтери ВДС одабрали су да се окрену другима. У жељи да људима у невољи врате достојанство, покажу племенитост, али осећај да нису заборављени.

„Свети Јован Шангајски је рекао да после Свете Литургије одемо у болницу, да све између тога је живот. Ја бих заиста после ових пет година рекао својим речима да људи после свете Литургије дођу у ВДС и све између тога је живот. Тако да бих позвао људе који имају, или да направе неког слободног времена да дођу овде. Постоји много могућности за волонтирање“, наглашава Милан Петрић.

Током целе године, тихо и без помпе, Милан и други волонтери ВДС-а поклањају оно највредније што имају – своје време, знање, пажњу и уз осмех поручују да хуманост можда почиње баш тамо где други одустају.

Ипак, још није у потпуности јасно на који начин се ови позитивни ефекти остварују.

Истраживачи са Универзитета у Инзбруку у Аустрији сада су испитали улогу физичког додира у односу човека и пса. Резултати њиховог истраживања, објављеног у часопису Biological Psychology, указују на то да додир може бити један од важних механизама кроз које контакт са псом утиче на реакцију организма на стрес.

„Кућни љубимци побољшавају расположење и добробит својих власника, пружајући опипљиве користи које превазилазе њихове првобитне утилитарне улоге. Надовезујући се на ова сазнања, настојали смо да разјаснимо психобиолошке механизме кроз које ове користи настају“, наводе аутори рада, предвођени првом ауторком Ванесом Кауфман, истраживачицом психологије.

Пет минута са псом, па нови талас стреса

Истраживање је обухватило 64 одрасла власника паса — 51 жену и 13 мушкараца, просечне старости 34,1 године — и њихове псе. Сви пси били су здрави и стари најмање две године.

Учесници су најпре били изложени задацима који су требало да изазову стрес. Од њих је тражено да у ограниченом времену одговарају на питања из општег знања или да изводе аритметички задатак, односно да од задатог броја одбројавају уназад одређеним корацима. Током задатака учеснике је даљински пратио процењивач који им је давао негативне повратне информације о њиховом учинку.

Након тога уследила је пет минута дуга пауза за опоравак. Једна група учесника могла је слободно да додирује и физички комуницира са својим псом, док је другима то било онемогућено јер је пас био на повоцу и ван њиховог домашаја.

После паузе, учесници су поново били изложени истом типу стресног задатка.

Очекивано, тестови општег знања и аритметике изазвали су физиолошке знаке стреса. Мерења електрокардиограмом показала су повећање срчане фреквенције и смањење варијабилности срчаног ритма.

Истовремено, електроенцефалограм је показао промене у можданој активности: током стреса били су потиснути алфа мождани таласи, који се повезују са опуштеношћу, док је била повећана активност бета таласа, повезана са већом когнитивном побуђеношћу.

Занимљиво је, међутим, да учесници који су током петоминутне паузе могли да додирују и мазе своје псе нису показали бржи физиолошки опоравак од већ доживљеног стреса. Кључни ефекат појавио се тек касније.

Када су се учесници поново нашли пред стресним задатком, они који су током паузе физички комуницирали са својим псом показали су мање знакова физиолошког стреса.

То сугерише да додир са псом није нужно убрзао опоравак од претходног стреса, већ је можда деловао као својеврсна заштита од стреса који је тек требало да уследи.

„Ови резултати указују на то да додиривање сопственог пса ублажава телесни утицај предстојећег стресора и да власници кућних љубимаца можда природно траже такав додир када ступају у интеракцију са својим љубимцем“, објашњавају истраживачи.

„Стога додир може представљати важан механистички пут кроз који се предстојеће претње доживљавају као мање претеће, што потенцијално доприноси ширим користима за добробит власника кућних љубимаца“, додају аутори.

Посебно је занимљиво то што се физиолошке промене нису поклапале са субјективним проценама самих учесника. Њихове оцене о томе колико су били под стресом током експеримента нису одражавале промене које су истраживачи забележили мерењем организма.

То отвара могућност да се део ефеката интеракције са кућним љубимцима одвија на нивоу физиолошких реакција, без тога да их човек нужно свесно препозна.

Налази, дакле, не показују да ће кратко мажење пса елиминисати стрес, нити да физички контакт са псом представља универзалну заштиту од стресних ситуација. Али резултати указују на занимљиву могућу улогу додира: он би могао да помогне организму да на будући стрес реагује мање интензивно.

Истраживање је објављено у часопису Biological Psychology.

Светски познати саветник за везе, доктор Џон Готман, идентификује презир као најдеструктивнијег од такозвана четири јахача који предвиђају предстојећи раскид.

Према његовом истраживању, комуникацијски стилови попут презира, критике, дефанзивности и затварања у себе најчешће доводе до неуспеха односа.

Презир подразумева посматрање некога као инфериорног или недостојног поштовања, што ствара емоцију која рађа гађење, бес и осећај моралне супериорности над партнером. Клиничка терапеуткиња Блајт Ландри, која има више од 27 година искуства у раду са траумама и динамиком односа, врло је јасна у погледу опасности оваквог понашања.

„Презир је посмртно звоно романтичних веза“, објаснила је Ландри.

Како је навела, он указује на опсежне, нагомилане огорчености које су остале нерешене, понекад зато што су разлике толико велике да их није могуће адекватно помирити.

Зашто је осуда карактера толико опасна

Прави проблем са презиром лежи у чињеници да он утиче на сваки аспект односа. Незадовољство због неуравнотежених кућних обавеза или љубомора на радном месту могу да се прелију у опуштени разговор о потпуно неважној теми.

Терапеут за парове Марк Зола истакао је да презир често наводи особу да партнерову ману посматра као процену карактера или питање морала, а не као грешку или случајност.

„На неки начин, изражавање презира је функција неспособности особе да управља неизвесношћу и уместо тога бира дефинитивни или црно-бели начин објашњавања непријатног понашања партнера“, рекао је Зола.

Према извештајима стручњака, везе се не распадају због једног великог догађаја, већ због постепеног нагризања поверења кроз свакодневне ситнице.

Брачна и породична терапеуткиња Џамелија Нокс додаје да презир може почети сасвим безазлено, кроз задиркивање и говор тела, попут превртања очима или уздисања.

Временом то може ескалирати у отвореније непоштовање, прозивање, опонашање понашања и осећај супериорности у којем партнера не видите као себи равног. Зола се сложио да колутање очима представља рани знак упозорења, описујући такво понашање као критику на стероидима.

Препознавање знакова и пут ка исцељењу

Психолог и терапеут за парове, доктор Тимоти Нгујен, на листу раних знакова презира додаје сарказам, грубост, оштар хумор, пасивно-агресивне и понижавајуће коментаре.

Иако горчина указује на озбиљне проблеме испод површине, Нгујен наглашава да то не мора бити аутоматски разлог за прекид. Према његовим речима, такво понашање је често очајнички и изобличен механизам преживљавања унутар везе.

Најважнија ствар коју пар може да уради када се појаве овакве негативне мисли јесте да потражи помоћ кроз терапију, јер разговор са објективном трећом страном помаже у неговању здраве комуникације.

Спречавање презира захтева свестан труд да се партнеру покаже захвалност и да се третира као потпуно равноправан члан односа. Нокс препоручује коришћење изјава које почињу са „ја“ током свађа, како би се избегло нападање друге стране.

„Када је присутна анксиозност, парови морају научити да одвоје симптом од партнера, истовремено препознајући да је анксиозно преиспитивање више унутрашња борба са сигурношћу, а не напад на нечију вредност“, објаснила је Нокс.

Ово преобликовање може помоћи да се спречи дефанзивно повлачење које неминовно води до још веће отуђености оба партнера.

Умочени у буре резигниране равнодушности

Али како је то могуће? Зашто Американци, када оду по канту фарбе за кућу, тако често посежу за неутралним нијансама? Зашто просечна кућа у овој великој и разноликој земљи изгледа као да је умочена у кацу резигниране равнодушности?

Одговор лежи у феномену који је назван „посивљавање“: постепеном, али неумољивом нестајању пигмента, не само са спољашњости зграда већ и из њихових ентеријера и предмета које свакодневно користимо, попут аутомобила и телефона.

Истраживачи из лондонске групе „Музеји науке“ (Science Museum Group) пронашли су 2020. године доказе да овај тренд траје већ дуго. У алгоритам су унели око 7.000 фотографија предмета за свакодневну употребу – чајника, лампи и фото-апарата – насталих од краја 19. века до 2020. године, а затим су затражили од њега да прати промене у заступљености боја током времена.

Резултат је показао упадљив помак ка ахроматским, односно неутралним бојама у материјалној култури.

Посивљавање се убрзало у 21. веку, али његови идеолошки корени сежу у 20, а индустријски у 19. век.

Пригушени заједнички језик глобалне трговине

Предмети из раног 19. века углавном су задржавали природне боје материјала од којих су направљени: топле смеђе нијансе дрвета и коже, жуте и месингане тонове метала. Временом су те боје постепено уступале место црној, белој и сивој.

Промена је била спора, али постојана, а њен кумулативни ефекат огроман. До краја 20. века црно-бела палета проширила се на бројне категорије предмета и потиснула друге боје.

У великој мери, овај губитак засићености боја нуспојава је масовне производње. Индустријска производња захтева поновљивост процеса и уједначен квалитет. Неутралне нијансе лакше је стандардизовати, мања је вероватноћа да ће се сукобити са другим бојама и лакше се пласирају на глобалном тржишту од неке специфичне нијансе мандарине, која би могла да се одлично продаје у Севиљи, али да се никоме не допадне у Сеулу.

У том смислу, црно-бела палета представља пригушени lingua franca глобалне трговине –заједнички језик који никога не вређа управо зато што ништа не говори. Међутим, посивљавање није само случајна последица индустријализације.

Почетком 20. века снажан филозофски подстицај добило је и од идеологије модернистичког дизајна.

„Прикладне за примитивне расе, сељаке и дивљаке“

У есеју Орнамент и злочин из 1908. године, аустријски архитекта Адолф Лос тврдио је да украшавање није само непотребно већ и знак заустављеног моралног развоја. Истински развијени људи, сматрао је, тежиће чистим линијама и једноставним површинама. Декоративни украси, укључујући употребу боја у декоративне сврхе, не доприносе лепоти, већ стварају неред и одвлаче пажњу.

Лосова мета у овој полемици био је ар нуво, стил који је тада био у пуном замаху. Његове идеје снажно су утицале на уметничку школу Баухаус, која је уздигла уздржаност и праве линије на ниво канона.

Баухаус је, са своје стране, утицао на међународни стил, који се од тридесетих година 20. века проширио светском архитектуром. Тај стил фаворизовао је стакло, челик и бетон. Све је било сиво – не само зато што је то било подразумевано решење већ и као израз озбиљности.

Ле Корбизје, пионир онога што данас једноставно називамо модерном архитектуром, изнео је ту идеју на себи својствен начин, изјавивши да су боје „прикладне за примитивне расе, сељаке и дивљаке“!

Губитак боја није се зауставио на зградама.

Боје аутомобила пажљиво се бележе још од почетка аутомобилске ере, што их чини корисним показатељем ширих промена у култури и њеном односу према бојама. Црна је доживела свој први процват као боја аутомобила пре отприлике једног века, када је Хенри Форд чувено приметио да његов 'модел Т' може да се добије „у било којој боји коју купац жели, све док је црна“.

Последња, најбоља деценија за упадљиве боје аутомобила

Као и многе добре приче, и ова је само делимично истинита. Рани 'модели Т' производили су се и у сивој, плавој, зеленој и црвеној боји. „Форд“ је 1914. године избор свео на црну из искључиво индустријских разлога: црна фарба сушена у пећима брже се сушила, што је убрзавало производну траку; била је издржљивија од других фарби; а била је и јефтинија, па је цена аутомобила „Тин Лизи“ пала са 780 долара 1910. године на 290 долара 1924. године.

Боје су се вратиле и у последњим годинама производње 'модела Т', 1926. и 1927. године. До завршетка производње продато је 15 милиона примерака тог модела – рекорд у аутомобилској индустрији који је опстао 45 година, све док га „Фолксвагенова буба“ није надмашила 1972. године.

Постојала је велика вероватноћа да је та „буба“ била јарке боје, јер су седамдесете године биле последња и најбоља деценија за упадљиве боје аутомобила. Тржишта су оживљавале смеле нијансе са необичним називима, попут љубичасте „лудило шљиве“ (Plum Crazy Purple), жуте „лимунов обрт“ (Lemon Twist) и наранџасте „хугер“ (Hugger Orange).

И претходне деценије имале су своје препознатљиве палете: нежне пастелне нијансе и упечатљиве двобојне комбинације на аутомобилима педесетих година, боје драгог камења током шездесетих и богате, земљане зелене нијансе деведесетих.

А онда су, око преласка у нови миленијум, боје аутомобила нагло скренуле у Улицу монохроматских нијанси и више се нису освртале. Године 2004. око 60 одсто нових аутомобила продатих у САД било је у ахроматским бојама, односно црној, белој, сивој или сребрној. До 2023. године тај удео достигао је 80 одсто. Бела је 2011. постала најпопуларнија боја аутомобила на свету и ту позицију задржала је до данас.

Зачарани круг безличности који сам себе одржава

Најновији глобални подаци, из годишњег извештаја о бојама компаније БАСФ, показују да је 2025. године бела чинила 38 одсто произведених нових аутомобила, црна 23 одсто, сива 19 одсто, а сребрна осам одсто. Ове четири боје, готово потпуно лишене хроматског колорита, чине 88 одсто свих нових аутомобила на планети.

Најпопуларнија боја међу осталим нијансама је плава, са свега шест одсто. Зелена и црвена имају по три одсто.

Разлог за овакво готово потпуно одустајање од боја поново је финансијске природе. Производња фарбе за аутомобиле је скупа, а необичне боје смањују вероватноћу да ће возило бити продато. Зато произвођачи рационализују палету и за сваки модел нуде највише десетак сигурних нијанси.

Велики институционални купци – компаније за изнајмљивање аутомобила и оператери возних паркова – додатно учвршћују ову конзервативну тенденцију, јер и они на крају морају да продају на велико оно што су купили у великим количинама. Резултат? Зачарани круг безличности који сам себе одржава.

Слична логика важи и за куће и фарбање кућа. Као што ће рећи сваки агент за некретнине, неутралне боје повећавају продајну вредност куће јер одбијају најмањи број потенцијалних купаца.

Можда негде постоји будући власник куће који дели вашу страст према боји патлиџана, али кладити се да ће баш у тренутку када будете продавали кућу такав купац бити на тржишту представља прилично велики ризик – нарочито када је реч о једној од најскупљих ствари које ћете вероватно икада поседовати.

И тако се куће у Америци, као и у великом делу света, фарбају у нијансе са називима попут „пријатна сива“ (Agreeable Gray), „промишљена сива“ (Mindful Gray) и „приступачна беж“ (Accessible Beige), као и у бројне сродне нијансе са полице неутралних боја.

Обратите пажњу на оно што ти називи заправо поручују: не „Ово сам ја“, већ „Молим вас, не обраћајте пажњу на мене“. „Пријатна сива“ заправо мање описује боју, а више друштвени став.

Како је минимализам постао идентитет коме се тежи

Када је реч о бојама, чини се да је цео свет ових дана заглављен у неутралним нијансама. Назовимо то касном фазом модернизма. Сужавање палете боја, започето индустријализацијом и претворено у део модернистичке идеологије почетком 20. века, почетком 21. века прерасло је у животни избор.

Коначни културни ударац стигао је око 2010. године, када је минимализам од естетског правца уздигнут до идентитета коме се тежи. „Миленијалска сива“ постала је облик упадљиве уздржаности, симбол префињености и доброг укуса. А ниједан предмет није боље отелотворио ту промену од ајфона.

Ранији „Еплови“ рачунари нудили су се у провидним, готово провокативно ведрим бојама, попут „бонди плаве“, мандаринске, јагодасте и боје грожђа. Данашњу „Еплову“ понуду производа углавном чине нијансе попут свемирскосиве, сребрне, златне и поноћно црне.

Боје су се преселиле у нову, виртуелну стварност

Практичност, вредност при препродаји и модернистичка идеологија довеле су нас до материјалног света толико лишеног боја да би могао да потпуно депримира чак и Адолфа Лоса и Ле Корбизјеа.

Занимљиво је да истраживања указују на то да у уобичајеној повезаности сиве боје и депресије можда има истине. Истраживачи са Универзитета у Манчестеру спровели су тестирање на здравим добровољцима, особама са анксиозношћу и особама са депресијом, тражећи од сваког учесника да изабере боју која представља његово тренутно расположење.

Код здравих испитаника преовлађивала је жута. Међу учесницима који су патили од анксиозности или депресије, сива је била убедљиво најзаступљенија међу првим изборима. Учесници су описивали да она представља „мрачно стање ума, безбојан и монотон живот, суморност, беду или незаинтересованост за живот“.

Истраживачи су навели и резултате ранијих студија које су показале да људи са депресијом често описују живот као „монохроматски“ или говоре да је „изгубио боју“.

Ипак, свет је најмрачнији – или најсивљи – непосредно пред свитање. Постоје знаци да је посивљавање достигло врхунац. За боје године 2025. „Пантоне“ је одабрао „мока мус“ (Mocha Mousse), топлу смеђу нијансу; „Бер“ је изабрао „руморс“ (Rumors), дубоку рубинскоцрвену; а „Валспар“ је одабрао „енкор“ (Encore), богату тамноплаву нијансу. Стручњаци за дизајн примећују и све већу потражњу за нијансама инспирисаним теракотом и глином.

Када је реч о бојама аутомобила, зелена је током 2025. године бележила мали, али постојан раст. Њен удео у Америци удвостручио се и достигао четири одсто, док је у Европи престигла црвену.

Компанија „Аксолта коутинг системс“ (Axalta Coating Systems) прогласила је тамнозелену нијансу „евергрин спринт“ (Evergreen Sprint) глобалном бојом аутомобила за 2025. годину, а „Џенерал моторс“ је сличну нијансу, названу „тајфун металик“ (Typhoon Metallic), додао у палету за моделе „кадилак ЦТ4“ и „ЦТ5“.

Вреди приметити и да су се боје преселиле у нову, мада виртуелну стварност. Наши уређаји могу бити свемирскосиви или поноћно црни, али оно што нам приказују јесте непрекидна, пажњу привлачећа калеидоскопска експлозија боја.

Можда је и то само прелазна фаза. Историја показује да се склоност ка одређеним бојама циклично мења. Раскошним ексцесима барока, на пример, претходили су периоди релативне уздржаности, а такви периоди уследили су и после њега.

Старинске фризерске столице, четке за бријање, креме и лосиони подсећају на време када су овакве радње биле важан део свакодневног живота града.

Они који су овде долазили пре готово сто година тражили су услуге лицоукрашитеља. Данас традицију салона у Улици краља Петра наставља Олгица Обешва, која у њему ради од 1969. године.

Са супругом Зораном, којег је упознала у средњој фризерској школи, провела је деценије у салону. Заједно су радили, смејали се и славили празнике, док су сталне муштерије временом постајале пријатељи.

„У овој радњи радим од 1969. године. Ово је радња мог мужа, од његовог тече и тетке. Поред је била женска фризерска радња“, присећа се Олгица Обешва.

У салону се највише разговарало о фудбалу и читале су се новине. Комшије су знале да могу да рачунају на помоћ, а Олгица се, како каже, у почетку понашала као и свака друга радница, па многи нису ни знали да је Зоранова супруга.

Уз осмех се присећа и свакодневних ситуација које су обележиле живот у радњи, попут оне када би Зоран брисао излог, док су комшинице у шали коментарисале да имају среће што им мужеви не раде исто.

Салон су посећивали и књижевници, лекари и људи из јавног живота. Међу успоменама остале су и приче о муштеријама које су одлазиле у иностранство, али нису заборављале свог берберина.

Док се Београд мења и модернизује, ова фризерска радња остаје место сусрета, разговора и сећања. У њој се не чува само занат већ и део духа старог града.

Иако не постоје чврсти научни докази да се реинкарнација заиста дешава, нити је познато шта се дешава са нашом свешћу након смрти, проучавање реинкарнације и веровања повезаних с њом и даље представља озбиљну област научних истраживања.

Научници, заправо, већ деценијама истражују такозване случајеве типа реинкарнације (CORT), односно случајеве у којима људи, претежно деца, наизглед износе сећања и детаље из живота неке друге особе.

Од шездесетих година прошлог века истраживачи Одељења за перцептивне студије Универзитета Вирџинија прикупљају податке о хиљадама ових необичних случајева, стварајући највећу базу података те врсте.

Нова анализа овог обимног скупа података открила је упадљив образац у овим загонетним случајевима.

У случајевима у којима је идентификована преминула особа умрла изненада или неочекивано, „време између живота“, односно период између њене смрти и рођења детета које тврди да се сећа њеног живота, било је знатно краће него у случајевима када смрт није била неочекивана.

Истраживачи наводе да се ови налази, објављени у научном часопису Psychology of Consciousness: Theory, Research, and Practice, не могу лако објаснити.

„Ово је до сада највећа систематска студија временских образаца у пријављеним сећањима на прошле животе“, каже главна ауторка истраживања, научница из области когнитивне неуронауке Саеде Садеги са Универзитета Вирџинија.

„Појединачни случајеви могу оставити простор за различита тумачења, али обрасце који се појављују у великом броју случајева много је теже објаснити преувеличавањем, фантазијом или измишљањем“, истиче Садегијева.

У истраживању су научници анализирали све случајеве из архиве Одељења за перцептивне студије у којима су истражитељи успели да идентификују преминулу особу, означену као „особа из прошлог живота“, чији су живот и биографски подаци одговарали изјавама деце која су наводно имала сећања на њен живот.

„Обучени истражитељи спровели су опсежне разговоре са више особа које су могле да пруже информације о сваком случају, укључујући дете, родитеље, блиске рођаке, а понекад и породичне пријатеље и комшије“, пишу истраживачи.

„Истражитељи су систематски процењивали доказе из више извора како би испитали уобичајена објашњења дечјих изјава, али и могућност постојања необичних, за сада необјашњених појава.“

Научници су анализирали 1.678 случајева у којима је наводно идентификована особа из прошлог живота. У 1.319 случајева за које су били доступни временски подаци, утврђено је да је медијана периода између смрти те особе и рођења детета износила 16 месеци.

Међутим, што је смрт била неочекиванија, било да је наступила услед несреће, насиља или изненадног здравственог проблема, то је период до рођења детета које је тврдило да се сећа преминуле особе био краћи.

У случајевима потпуно неочекиване смрти, медијана тог периода износила је свега 12 месеци, што представља смањење од приближно 43 одсто у односу на случајеве у којима је смрт била највише очекивана, када је медијана износила 21 месец.

Штавише, ова повезаност остала је присутна и када су истраживачи узели у обзир низ других фактора, укључујући квалитет проверених информација, степен тачности дечјих изјава, претходно познанство између породица, друштвени статус и верска уверења.

„Овај ефекат остао је присутан чак и након што смо узели у обзир неколико културолошких и психолошких фактора, а заправо је био још израженији у породицама чије религије не подржавају веровање у реинкарнацију“, каже социјални психолог Филип Коцолино са Универзитета Вирџинија.

„Ови резултати не подржавају претпоставку да су друштвена уверења узрок уоченог обрасца“, додаје Коцолино.

Наравно, ништа од наведеног не треба тумачити као доказ да се реинкарнација заиста догодила у овим случајевима. И сами истраживачи признају да је јачина уочене повезаности била умерена, односно релативно мала, при чему је степен неочекиваности смрти објашњавао свега око два до три одсто варијација у временском периоду између смрти и рођења.

Ипак, научници истичу да је тешко објаснити само постојање овог обрасца у подацима, напомињући да се он не може објаснити постојећим психосоцијалним механизмима.

„Значајан налаз није то што околности смрти снажно предвиђају дужину периода између смрти и рођења, већ то што је уопште предвиђају, упркос непостојању утврђеног конвенционалног механизма који би повезао ове две појаве“, објашњава истраживачки тим.

Истраживачи, међутим, примећују да многе културне и верске традиције широм света садрже веровања према којима изненадна смрт оставља за собом недовршене послове преминуле особе.

„У бројним традицијама које прихватају реинкарнацију, укључујући хиндуистичка, будистичка и веровања староседелачких народа Северне Америке, изненадна или прерана смрт може оставити неостварене намере, привржености или обавезе, стварајући снажнији подстицај за поновно рођење“, пишу истраживачи.

Чак и изван веровања у реинкарнацију, у многим културама постоји схватање да људи који умру насилном или изненадном смрћу остају чвршће повезани са светом живих.

За сада није познато да ли таква културолошка веровања на неки начин утичу на обрасце уочене у пријављеним сећањима на прошле животе, али би будућа истраживања овог необичног феномена могла да пруже одређене одговоре.

„Да ли је ово доказ нечег метафизичког? Подаци су засновани на посматрању и веома смо опрезни да останемо неутрални када је реч о механизму који би могао да стоји иза ове појаве“, каже Садегијева.

„Оно што могу да кажем јесте да образац заиста постоји у подацима и да га није лако објаснити културолошким и психолошким факторима које смо испитивали. За мене је то разлог да наставимо да истражујемо, а не да окренемо главу“, закључује Садегијева.

Иако се партнери на почетку односа често ослањају на заљубљеност и уверење да ће љубав решити све проблеме, заједнички живот доноси и потребу за прилагођавањем, договорима и преиспитивањем очекивања.

„Брак се није променио, зато што ипак почива на неким, да тако кажем, ванвременским вредностима. Али променило се друштво, променили смо се ми. Мене често људи питају да ли је данас брак као институција у кризи, и ја волим да кажем, и то је истина: после 20 година мог искуства, брак није у кризи, али у кризи могу да буду људи који улазе у брак“, истиче психолог и брачни саветник Небојша Савић.

Додаје да су, упркос друштвеним променама, брак и породица и даље међу најважнијим животним вредностима за многе људе.

Очекивања која могу да доведу до разочарања

Један од изазова у партнерским односима јесу очекивања са којима људи улазе у брак. Ако од партнера очекујемо да нам буде најбољи пријатељ, стални ослонац и неко ко ће нас у свакој ситуацији разумети и усрећити, разочарање може да уследи већ када свакодневица покаже да однос захтева више од заљубљености.

Савић истиче да очекивања могу бити реална и нереална, али да проблем настаје и када партнери не разговарају о њима, претпостављајући да друга страна размишља на исти начин.

„У браку се ништа не подразумева и треба причати о свему. Али јесте, ако ми улазимо у брак са циљем, са том идејом 'неко је ту поред нас да нас усрећи', онда се врло брзо разочарамо, јер брак није такав однос. Брак је један однос где ми и дајемо и примамо, и за то је потребна и посвећеност и зрелост“, објашњава Савић.

Заљубљеност и почетна блискост важан су део односа, али нису гаранција да ће заједнички живот бити једноставан. Здрав однос, наглашава Савић, гради се временом, уз спремност партнера да прихвате међусобне разлике и прођу кроз кризе.

Развод је прихватљивији, а улоге више нису јасно подељене

Разлика између старијих и млађих генерација огледа се и у односу према разводу. Док је раније развод често био праћен осудом околине и доживљаван као породична срамота, данас је друштвено прихватљивији, напомиње гост Јутарњег програма.

На промену утичу и економски услови, касније осамостаљивање и сазревање, али и трансформација породичних односа. У традиционалном патријархалном систему улоге мушкараца и жена биле су јасније одређене, док се данас од партнера очекује да сами пронађу начин на који ће организовати заједнички живот.

„Можда је највећа промена што смо вековима имали тај патријархални систем, где су улоге јасно биле подељене, јасно се знало шта и како. А онда, ево, ми смо некако изашли из тог патријархалног система: а где идемо? Нико нема праву слику у ком правцу се крећемо“, наводи Савић.

Та неизвесност, уз брз начин живота и бројне обавезе, може додатно да отежа изградњу стабилног односа. Ипак, сматра Савић, то не значи да је брак изгубио значај.

Емоционална дистанца настаје постепено

Један од главних разлога због којих се парови последњих година обраћају брачним саветовалиштима јесте емоционално удаљавање. Партнери могу да се воле и деле исте животне циљеве, али да временом, због деце, посла, каријере и свакодневних обавеза, запоставе однос који их је повезао.

Тај процес често пролази непримећено, јер заједнички живот споља може да делује уређено и стабилно. Партнери деле обавезе, брину о деци и функционишу као породица, али између њих постепено нестају блискост и осећај повезаности.

„То су бракови који, ако их ми посматрамо, јако лепо са стране изгледају. Тачно се зна ко шета пса, ко износи ђубре, ко развози децу, ко иде у набавку. Са те стране то савршено функционише, али нема блискости, нема емоција свежих“, објашњава Савић.

Проблем се, каже, често уочи тек када се партнери већ знатно удаље, па се постави питање да ли блискост може да се обнови или је однос неповратно нарушен.

Савић подсећа и да су прве две године заједничког живота период прилагођавања. Тада партнери уче како да ускладе навике, прихвате различите системе вредности и пронађу заједнички начин функционисања. Због тога прве кризе не морају да значе да је избор партнера био погрешан.

Брачна терапија захтева учешће оба партнера

Парови се брачном саветовалишту најчешће обраћају када схвате да проблеме више не могу самостално да реше. Многи желе да сачувају брак, али имају осећај да се врте у круг, да разговори не доносе решење и да више не успевају да чују једно друго.

Постоје и парови који су већ одлучили да се разведу, али им је потребна помоћ да тај процес прођу што безболније, посебно када имају малолетну децу. Понекад се дешава и да је један партнер већ напустио заједнички дом или започео другу везу, због чега се сваки случај мора посматрати посебно.

Савић истиче да терапија не подразумева само разговоре у саветовалишту. Важан део процеса одвија се између сусрета, када партнери треба да примене договорено и раде на себи и свом односу.

„Тако да и њихова спремност да се мењају и преданост је исто тако јако битан део терапијског процеса“, наглашава Савић.

Касније родитељство и страх од одрицања

На одлуку о родитељству утичу економске, друштвене и психолошке околности. Међу препрекама су немогућност проналажења стабилног посла, тешкоће у осамостаљивању и дуг останак у родитељском дому. На одлагање родитељства утичу и дуже школовање, касније сазревање и жеља да се пре оснивања породице стекну различита животна искуства.

Савић указује и на то да неки млади људи брак доживљавају као одрицање од личних жеља и слободе, што може да их наведе да одлажу одлуку о заједничком животу и деци.

„Понекад људи имају такав утисак о браку да је брак нешто што ја морам свега да се одрекнем. Међутим, наравно да није тако“, каже Савић.

Не журити са једном од најважнијих животних одлука

На питање шта је најважније за добар брак – пронаћи праву особу или научити како да се однос гради – Савић одговара да једно не може без другог.

Подсећа на речи писца Душана Радовића да човек треба да буде паметан само два пута у животу: када бира брачног партнера и када бира професију.

„Тако да, ево, значи, једно и друго је јако, јако важно. И зато кажемо људима: не журите. То је вероватно једна од најважнијих одлука које доносимо у животу“, закључује психолог и брачни терапеут Небојша Савић.

Зато су истраживачи желели да открију да ли пол противника утиче на начин на који се доживљавају победа и пораз, нарочито код мушкараца.

Поједини примери из спорта пружају делимичне одговоре на то питање. Међутим, они имају једно ограничење: мешовита такмичења и даље су релативно ретка. Због тога је тешко издвојити утицај пола противника на начин на који појединци реагују на победу или пораз. Управо то питање истраживано је у лабораторијском експерименту.

Лабораторија као место такмичења

У експерименту учествовало је 290 испитаника, мушкараца и жена, који су решавали задатке из менталне аритметике и бирали између фиксне новчане накнаде (0,50 евра за сваки тачан одговор) и такмичарског модела, у којем особа која реши највише задатака добија 1,50 евра за сваки тачан одговор.

Такмичарски модел доноси већу зараду, али је и ризичнији, јер новчану награду добија само победник.

Испитаници који су у првом кругу изабрали такмичење потом су морали да одлуче да ли желе поново да се надмећу са истим противником. У супротном, могли су да одустану од такмичења и поново решавају задатке уз фиксну накнаду.

Пре него што су сазнали резултате, учесници су питани да ли мисле да су победили.

Као што су већ показала бројна истраживања, мушкарци су се показали знатно самоуверенијим од жена: готово три од четири мушкарца веровала су да су победила, док је међу женама то сматрало нешто више од половине испитаница.

Да ли мушкарци желе реванш после пораза

Мушкарци који су очекивали победу, али су на крају изгубили од жене, склонији су томе да пожеле да се поново такмиче са њом него када изгубе од мушкарца.

Насупрот томе, када су претходно победили жену, показивали су мање интересовања да је поново победе него када им је противник био мушкарац.

Пол противника, дакле, утиче на реакцију појединих мушкараца након победе или пораза.

Пораз од жене, по свему судећи, изазива потребу за „реваншом“, односно за враћањем сопственог статуса. С друге стране, после победе не желе да ризикују ново такмичење и могућност да изгубе.

Ови резултати нарочито су изражени код претерано самоуверених мушкараца – оних који су очекивали победу, али су доживели пораз.

Важно је, дакле, наглашавају истраживачи да није пресудан само пораз, већ и несклад између очекивања и оствареног резултата. Управо та разлика изазива разочарање.

Код мушкараца са највише самопоуздања, пораз од жене праћен је и побољшањем резултата у следећем кругу такмичења, против исте противнице.

Пораз делује као мотивациони фактор, па се чини да поједини мушкарци улажу више напора како би исправили претходни неуспех.

Код жена је пол противника мање важан

Наши резултати потврђују налаз који је већ добро познат у економским истраживањима: жене су у просеку мање склоне такмичењу, односно ређе бирају такмичарски модел.

Ипак, важно је нагласити да су жене, када се једном одлуче да учествују у такмичењу, подједнако такмичарски настројене као и мушкарци.

Поред тога, њихове одлуке у мањој мери зависе од пола противника него што је то случај код мушкараца.

Како објаснити овакве реакције

Резултати ипак не омогућавају да се са сигурношћу утврде психолошки механизми који стоје иза оваквог понашања. Ипак, они су у складу са бројним истраживањима из области економије и психологије.

Стереотипи могу навести поједине мушкарце да потцене способности и резултате женске противнице.

Они унапред очекују победу, па управо неочекивани исход изазива разочарање.

Зашто онда желе поново да се такмиче

Бројна истраживања бавила су се утицајем очекивања на понашање појединаца.

Неуспех мушкараца чешће се приписује недовољном труду, односно привременом узроку, док се неуспех жена чешће објашњава недостатком способности, што се сматра унутрашњим и трајним узроком.

Иако учеснике експеримента током такмичења нису посматрале треће особе, могуће је да су они усвојили оваква уверења и да их управо она подстичу да поново покушају и уложе више труда.

То је управо оно што је уочено када су се мушкарци такмичили против жена, али у знатно мањој мери када им је противник био други мушкарац.

Зашто постоји та разлика

Део одговора вероватно се крије у ономе што социјална психологија назива „крхком мушкошћу“.

Док се припадност женском полу често доживљава као нешто што се стиче пубертетом и остаје трајно, статус „правог мушкарца“ посматра се као нешто што се тешко стиче, кроз поновљено доказивање поступцима, а што се истовремено лако може изгубити.

Иако такво схватање нема упориште у објективној биолошкој стварности, оно има добро документоване последице. Такву перцепцију могло би додатно да ојача и све веће присуство маскулинистичких ставова и дискурса.

Мушкарци чија се мушкост доводи у питање склонији су компензационом понашању, укључујући демонстрацију снаге, како би поново потврдили свој мушки идентитет.

Резултати не значе да сви мушкарци на исти начин реагују на пораз од жене, нити да је таква реакција неизбежна. Они, међутим, указују на то да пол противника може да промени симболичко значење победе или пораза.

Подаци истраживања ипак подстичу на размишљање о улози самопоуздања и стереотипа у начину на који процењујемо резултате других људи, као и о тежини коју пораз може имати у изградњи личног идентитета, нарочито мушког.

Осим тога, ови налази отварају нове могућности за разумевање односа и образаца понашања у такмичарским окружењима.

Тај тренутни прелазак од привлачности до потпуне одбојности постао је веома популарна тема на Тик-току и Инстаграму, где самци и парови размењују искуства о конкретним, често апсурдним ситницама због којих су изгубили интересовање за некога.

Али, ако оставимо по страни виралне мимове и духовите приче, зашто наш мозак понекад тако нагло „повуче ручну кочницу“ када је реч о привлачности?

Постоји више могућих објашњења. Поједини психолози сматрају да би овај феномен могао да буде повезан са такозваним сексуалном одбојношћу.

Према једној хипотези, сексуална одбојност је емоција која се обликовала под утицајем еволуционих притисака природне селекције. Та теорија полази од претпоставке да су жене еволутивно предодређене да бирају мушкарце са којима могу успешно да се размножавају, како би обезбедиле опстанак потомства.

Из те перспективе, изненадна одбојност, иако понекад претерана реакција, има улогу у избору одговарајућег партнера.

Међутим, ова теорија има и своја ограничења. Не улазе све жене у романтичне везе ради размножавања. Осим тога, она не објашњава зашто и мушкарци доживљавају овај феномен, нити узима у обзир индивидуалне разлике у томе шта људи очекују од партнерских односа. 

Постоје и теорије које овај феномен повезују са анксиозношћу у партнерским односима.

У психологији партнерских односа, особе са избегавајућим стилом привржености настоје да избегну емоционалну блискост. Због тога забављање или улазак у романтичну везу код њих може изазвати одређену анксиозност.

Могуће је да осећај изненадне одбојности у таквим случајевима делује као одбрамбени механизам, омогућавајући особи да се дистанцира од других и сачува независност, коју доживљава као своју „сигурну зону“.

То указује на могућност да особе са избегавајућим стилом привржености користе овај осећај одбојности како би се заштитиле и одржале емоционалну дистанцу.

Треба размотрити и повезаност између понашања садашњих и бивших партнера.

Код неких људи одређени поступци, навике или манири могу изазвати непријатну реакцију зато што их подсећају на претходне партнере. Тако одређено понашање почињу да повезују са осећајем одбојности.

У том контексту важно је поменути и класично условљавање.

Ако смо научили да одређене надражаје из окружења повезујемо са нечим одвратним – на пример, ако смо више пута видели некога како чачка нос и слушали да је то одвратна навика – вероватно ћемо осетити гађење када касније приметимо исто понашање код друге особе. То на крају може довести до појаве одбојности према особи која се тако понаша.

Још једно могуће објашњење овог феномена могло би бити повезано са одређеним фобијама или преосетљивошћу.

На пример, ако неко има мизофонију – стање које карактерише смањена толеранција на одређене звукове – звуци попут гласног жвакања могу код те особе изазвати снажну раздражљивост.

На крају, одговор на питање зашто људи изненада осете одбојност према некоме није једноставан.

Све наведене теорије имају своје предности и ограничења. Ипак, чини се да кључну улогу у појави овог феномена имају индивидуалне разлике међу људима.

Крсна слава повезује претке, садашње генерације и оне које долазе, а њен значај, како истиче Петрић, често осећамо дубље него што умемо да га објаснимо.

„Она је чувар једног наслеђа које је пре свега хришћанско наслеђе, и то наслеђе је обликовало и нас као народ“, каже свештеник.

Зато је важно да деци веру преносимо сопственим примером, а да обичаји не постану важнији од њиховог смисла.

„Много је важније да човек који слави славу, истински у свом срцу и души и у животу осећа припадност цркви Божијој и да има веру у Бога. И онда из те вере да све гради“, истиче Петрић.

Крсна слава је уписана на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа, а њена посебност је у томе што је и данас жива традиција коју Срби чувају широм света.

„Слава је једина непрекинута традиција у Срба. И готово сви Срби свуда, по разним светским меридијанима, славе славу“, каже Петрић.

Суштина славе није у богатој трпези

Духовно богатство, наглашава свештеник, не зависи од материјалног стања, а слава не би требало да буде прилика за надметање у храни и пићу.

„Бити богат у хришћанском смислу речи, у духовном смислу речи, значи имати Бога“, објашњава он.

Уместо да се оптерећују бројем гостију и трошковима, домаћини би требало да славу прославе у складу са својим могућностима. Петрић указује да се понекад за славу подижу и кредити, а да се прослава из породичног дома премешта у ресторане и кафане.

„Али треба да имамо једну умереност у свему, прво у вери, а потом и у манифестацијама те вере“, поручује свештеник.

Младима који тек заснивају породице саветује да не страхују од тога како ће организовати славу. Довољно је почети од основних славских обележја – колача, свеће, жита, вина и славске иконе, а прославу временом прилагођавати својим могућностима.

Слава је прилика за помирење

Крсна слава може бити и повод да се обнове нарушени односи, да се пружи рука помирења и да се затражи опроштај.

„И свaкa порука у цркви јесте порука мира. Мира, љубави и радости за друге“, каже Петрић.

Према његовим речима, славе које долазе прилика су да се помиримо са рођацима, комшијама и људима са којима смо се удаљили, понекад и без правог разлога.

„И онда станемо пред славску икону, пред ту једну светињу која је заиста огромна, пред славску свећу, и схватимо да су то све небитне ствари. И да заиста треба да људима праштамо и да тражимо од њих опроштај“, истиче свештеник.

Како сачувати славу далеко од завичаја

Живот у иностранству и другачије породичне околности не морају да буду препрека очувању традиције. Петрић наглашава да обичаје треба прилагођавати времену и месту у којем живимо, без инсистирања да се слава данас прославља на исти начин као у време наших предака.

„Не треба да инсистирамо на томе да сада славимо као што су наши ђедови славили, на пример, јер они су у једном другом времену живели“, каже он.

Важно је да жеља за прослављањем славе остане жива и да она вернике, кад год је то могуће, приближава цркви.

На крају, Петрић поручује да крсна слава треба да буде повод за заједништво и превазилажење разлика.

„Да црква Христова, а и ми као верујући људи који представљамо ту цркву, не само свештеници, него и верници, будемо један мост, пре свега пружена рука, један начин да покушамо да увек сведочимо мир Божији и радост Божију за све нас“, закључио је свештеник Борислав Петрић.

Један од најважнијих параметара који се користе приликом примене инхалационе анестезије јесте МАК, односно минимална алвеоларна концентрација (Minimum Alveolar Concentration).

Реч је о показатељу концентрације инхалационог анестетика у плућима, који анестезиолозима помаже да процене његово дејство на централни нервни систем.

Међутим, стање у којем се пацијент налази током опште анестезије није исто што и природан сан. Мождани таласи који се бележе током спавања значајно се разликују од оних који настају под дејством анестетика.

Ипак, занимљиво је да пацијенти неретко описују период проведен под анестезијом као најбољи сан који су икада имали.

Шта је МАК и како се одређује дубина анестезије

Минимална алвеоларна концентрација представља један од основних параметара за процену јачине дејства инхалационих анестетика.

МАК вредности 1 представља стандардну референтну вредност која се често користи у анестезиологији. Дефинише се као концентрација инхалационог анестетика при којој 50 одсто пацијената не реагује покретом на хируршки надражај.

Другим речима, при тој концентрацији половина пацијената неће реаговати покретом на хируршку стимулацију, док друга половина може показати реакцију.

Овај параметар је важан јер омогућава анестезиолозима да процене колика је концентрација анестетика потребна за постизање одређеног ефекта.

Феномен минималне алвеоларне концентрације био је предмет бројних научних истраживања. У истраживању објављеном још 1965. године Егер и сарадници анализирали су како различита физиолошка стања и поремећаји утичу на потребну концентрацију анестетика.

Утврдили су да одређени поремећаји, попут израженог недостатка кисеоника, тешке метаболичке ацидозе и пада крвног притиска услед крварења, могу смањити потребну концентрацију анестетика.

Из перспективе анестезиолога, МАК вредности 1 има велики значај, јер је један од циљева опште анестезије да пацијент не реагује покретима на хируршке надражаје. Међутим, одсуство покрета није исто што и одсуство свести, због чега се приликом процене дубине анестезије узимају у обзир и други показатељи.

Од свесности до потискивања реакција организма – шта показују различите вредности МАК-а

Поред стандардне вредности МАК-а, анестезиолози разматрају и друге концентрације анестетика, које су повезане са различитим физиолошким реакцијама пацијента.

Једна од њих је такозвани МАК свесности (MAC-awake), који се за често коришћене инхалационе анестетике обично креће око 0,3 до 0,4 стандардне вредности МАК-а.

Овај параметар означава концентрацију анестетика при којој 50 одсто пацијената не реагује на вербалне команде, попут захтева да отворе очи. Ипак, одсуство реакције на вербалну команду не мора нужно да значи и потпуно одсуство свести.

Следећи важан параметар је МАК амнезије (MAC-amnesia), који се односи на концентрацију анестетика потребну да се спречи формирање експлицитних сећања код 50 одсто пацијената.

Истраживања показују да се амнезија може постићи већ при релативно ниским концентрацијама анестетика, приближно 0,2 до 0,4 МАК, мада вредности зависе од примењеног лека и врсте надражаја.

Експлицитна сећања подразумевају свесно присећање догађаја, разговора или других информација. Са повећањем концентрације анестетика расте и вероватноћа да пацијент неће реаговати покретом на хируршке надражаје.

Тако при МАК-у од 1,2 приближно 95 одсто пацијената не реагује покретом на хируршку стимулацију.

Још дубљи ниво анестезије повезује се са вредношћу од приближно 1,5 до 1,6 МАК, познатом као МАК БАР (MAC-BAR – Blunting of Autonomic Responses). Реч је о концентрацији анестетика при којој се код приближно 50 одсто пацијената потискују аутономне реакције на хируршке надражаје.

Аутономни нервни систем контролише бројне функције које се одвијају без свесног утицаја човека, укључујући рад срца, регулацију крвног притиска и друге физиолошке процесе.

Промене срчане фреквенције, крвног притиска и ширине зеница спадају међу показатеље аутономног одговора организма на хируршку стимулацију. Када су те реакције снажно потиснуте, организам може слабије да одговара на хируршке надражаје. Истовремено, високе концентрације анестетика могу повећати ризик од нестабилности крвног притиска и других нежељених ефеката.

Због тога је неопходно пажљиво одређивати количину анестетика и прилагођавати је стању сваког пацијента.

Зашто МАК није једини показатељ дубине анестезије

Иако је МАК важан параметар, анестезиолози се приликом процене дубине анестезије не ослањају искључиво на његову вредност.

Током операције непрекидно се прати целокупно стање пацијента, укључујући виталне параметре, срчани ритам, крвни притисак и евентуалне покрете тела.

Посебна пажња посвећује се променама крвног притиска и срчане фреквенције.

На пример, повишен крвни притисак или тахикардија, односно убрзан рад срца, могу указивати на то да је потребно продубити анестезију.

Међутим, такве промене не морају нужно да значе да је пацијент недовољно анестезиран. Њихов узрок могу бити и други фактори, укључујући болне надражаје, губитак крви или дејство лекова који се примењују током хируршког захвата.

Због тога се свака промена виталних параметара тумачи у контексту целокупног стања пацијента.

МАК се користи током операција у којима се примењују инхалациони анестетици, али сам по себи није довољан да пружи потпуну слику о дубини анестезије и степену свесности пацијента. Анестезиолог зато истовремено процењује више показатеља како би одредио да ли је анестезија одговарајућа и безбедна.

Како се прати дубина анестезије када се лекови дају интравенски

Општа анестезија не мора увек да се одржава инхалационим анестетицима. У одређеним случајевима користе се интравенски анестетици, односно лекови који се пацијенту дају директно у вену.

Када се анестезија одржава искључиво интравенским лековима, МАК није одговарајући параметар за праћење њене дубине, јер се овај показатељ односи на концентрацију инхалационих анестетика.

У таквим ситуацијама може се користити БИС (Bispectral Index), односно биспектрални индекс.

Реч је о систему који анализира електричну активност мозга на основу електроенцефалографских сигнала.

За праћење БИС-а користе се сензори који се постављају на чело пацијента. Они бележе мождану активност, а уређај затим обрађује добијене сигнале и приказује бројчану вредност која помаже у процени дубине анестезије.

Током опште анестезије најчешће се настоји да вредност БИС-а буде између 40 и 60. Тај распон се обично сматра показатељем одговарајуће дубине опште анестезије. Ипак, ни БИС није савршена метода.

На тачност мерења могу утицати различите сметње, лош квалитет сигнала и други фактори који отежавају правилно тумачење резултата. Зато се ни овај параметар не посматра изоловано.

Као и код МАК-а, анестезиолози комбинују податке о можданој активности са виталним параметрима и другим клиничким показатељима како би проценили колико је пацијент дубоко анестезиран и да ли је његово стање стабилно.

Каква је веза између концентрације анестетика у плућима и његовог дејства на мозак

На први поглед може деловати необично да се дејство лека на мозак процењује мерењем његове концентрације у плућима.

Међутим, концентрација инхалационог анестетика у алвеолама представља користан посредни показатељ његове концентрације у мозгу, нарочито када се успостави равнотежа између плућа, крви и можданог ткива.

Инхалациони анестетици у организам улазе преко дисајних путева, а затим из плућа прелазе у крвоток. Крв их преноси до мозга, где делују на централни нервни систем и изазивају стање опште анестезије. Управо због те повезаности, праћење концентрације анестетика у плућима помаже анестезиолозима да процене његово дејство на мозак.

То је и основни разлог због којег МАК има тако важну улогу у савременој анестезиологији.

Севофлуран и десфлуран – како се пацијент уводи у анестезију и буди из ње

Међу инхалационим анестетицима који се користе за одржавање опште анестезије налазе се севофлуран и десфлуран. Ови лекови се примењују помоћу апарата за анестезију, који омогућава контролисано испоручивање анестетика пацијенту.

На апарату постоје посебни регулатори којима анестезиолог може да повећа или смањи концентрацију анестетика. С друге стране, када се операција приближи крају и дође време за буђење пацијента, концентрација анестетика се постепено смањује, односно његова примена се прекида.

Како се количина анестетика у организму смањује, његово дејство на централни нервни систем постепено слаби, што омогућава пацијенту да се пробуди.

Праћење дубине анестезије зато представља сложен процес у којем се комбинују подаци о концентрацији анестетика, можданој активности, виталним параметрима и реакцијама организма. Ниједан од ових показатеља није сам по себи довољан, али њихова заједничка анализа омогућава анестезиолозима да током операције прилагођавају анестезију и настоје да обезбеде што већу сигурност пацијента.

Судећи по најавама, однос између два главна лика једно је од централних обележја игре.

„Рокстар“ је наговестио да главни јунаци Џејсон и Лусија, чија је прича налик на причу о Бони и Клајду, не морају нужно да постану романтични пар у пуном смислу те речи.

Ипак, њихов однос може да се развија ако проводе време заједно и ван главне приче о криминалу и животу у бекству – одлазећи у куповину, посећујући барове и ресторане и  вежбајући заједно.

Мање интеракције, попут држања за руке и брзог одговарања на поруке једно другом, могу да допринесу јачању њихове везе.

Ова идеја поново је покренула расправу стару готово колико и саме видео-игре: ако сте толико посвећени измишљеној љубавној вези, да ли ваш партнер у стварном животу има разлога да буде узнемирен?

Довољан повод за истраживање јавног мњења

У септембру је агенција за истраживање јавног мњења „Југов“ поставила то питање за више од 4.000 одраслих становника Велике Британије.

Око шест одсто испитаника рекло је да би то сматрало преваром, док је још 19 одсто навело да им такво понашање „не би било прихватљиво“. Жене су биле знатно склоније од мушкараца да на то гледају негативно.

Али Франко, тридесетогодишњакиња из Тексаса која на Тик-току објављује садржаје о анимеу и видео-играма и има више од милион пратилаца, каже да је била „запрепашћена“ посматрајући како се расправа развија на интернету.

„Ако је ваш партнер несигуран због измишљеног лика, онда би требало озбиљно да размисли о томе“, рекла је Франко за Би-Би-Си.

„То је слично томе када вам се допада нека телевизијска звезда, али је још удаљеније од преваре, јер ту није укључена ниједна стварна особа.“

Након што је Франко објавила видео на ту тему, чинило се да се стотине људи који су коментарисали слажу с њом, иако су неки имали одређене резерве.

„Искрено, зависи“, написао је један корисник.

„Ако отказујете договоре са својим партнером или усмеравате своју интимност ка измишљеном лику, онда је то помало чудно.“

Опонашање друштвених односа

Деценијама видео-игре омогућавају играчима да граде односе са ликовима којима не управљају играчи, познатим као Ен-Пи-Си (NPC).

Још 1996. године играчи су могли да се венчавају са становницима села у игри Harvest Moon, да обликују емотивне приче у игри Final Fantasy VII и да развијају сложеније романтичне односе у играма улога попут Baldur's Gate II.

У симулацији живота The Sims могли су да флертују, излазе на састанке, венчавају се и имају децу са ликовима којима управља рачунар.

Међутим, све те интеракције биле су строго унапред осмишљене и засноване на правилима и причама које су програмери написали пре објављивања игре.

Чини се да GTA 6 нуди нешто динамичније, омогућавајући играчима да обликују однос између Џејсона и Лусије кроз шири спектар интеракција и избора у отвореном свету игре.

„Што игре постају софистицираније, мања је вероватноћа да ће играчи бити изведени из доживљаја игре“, каже Аријен Фершо, ванредна професорка на Државном универзитету Флориде, која проучава начин на који људи успостављају везе са измишљеним ликовима.

„Игре све боље опонашају стварност и друштвене односе.“

Увођење ВИ у свет видео-игара 

Игра Grand Theft Auto 6 можда представља тренутни врхунац дизајна видео-игара, али би следећи велики корак могао да дође захваљујући вештачкој интелигенцији.

Компаније „Нвидија“, „Јубисофт“ и други технолошки гиганти већ експериментишу са системима генеративне вештачке интелигенције који играчима омогућавају да воде природније разговоре са ликовима којима не управљају играчи.

Будући ликови могли би да памте претходне сусрете, реагују на поступке играча и развијају односе који се мењају током времена, уместо да следе унапред написан сценарио.

Фершо верује да би то могло да учини игре још упечатљивијим и уверљивијим.

„Могли бисте да имате односе који делују чвршће или посебније“, напомиње професорка, иако сматра да би вештачка интелигенција каква данас постоји и даље стварала „снажнију илузију“, а не заиста смислену повезаност.

Да ли је то узбудљиво или узнемирујуће, можда зависи од самог играча. Ипак, већ постоји одређени отпор широј примени ове технологије у видео-играма.

Франко каже да већ виђа рекламе за четботове засноване на вештачкој интелигенцији који обожаваоцима омогућавају да разговарају са својим омиљеним аниме ликовима.

„Дефинитивно могу да замислим да се вештачка интелигенција интегрише у игре и учини их реалистичнијим искуством“, додаје професорка.

„Али, чак и ако се то догоди, и даље бих то посматрала само као игру. На крају крајева, не можете да варате са линијама кода.“

Нека истраживања указују на то да спавање са псом у истом кревету може да наруши сан, а поједини власници кажу да лошије спавају када деле постељу са својим љубимцем.

Али да ли су пси заиста главни кривци? Или и ми реметимо њихов одмор?

Веома мали број студија бавио се овим другим питањем: да ли људи својим ноћним кретањем ометају сан паса?

Ново истраживање антрополога са Универзитета у Торонту указује на то да је реч о двосмерном односу.

Када се човек помери, пас често следи његов пример

Истраживачки тим анализирао је податке из анкета и мерења кретања током ноћи код 25 учесника из Канаде, обухватајући укупно 38 парова људи и паса.

Четири власника увек су делила кревет са својим псом, десеторо је то чинило повремено, док једанаесторо никада није спавало у истом кревету са љубимцем.

Резултати су показали да су ноћне активности људи и паса међусобно повезане, чак и када пас не спава у кревету са својим власником.

Другим речима, када се један члан пара помери током ноћи, постоји вероватноћа да ће се и други померити у наредних неколико минута.

Међу 22 пара код којих је утврђена повезаност образаца активности, активност човека претходила је активности пса у 45 одсто случајева. Активност пса била је прва у 18 одсто парова.

Налази указују на то да пси реагују на понашање својих власника чак и током ноћи. Ипак, важно је нагласити да су у истраживању учествовали само хаскији и маламути, па се резултати не могу аутоматски применити на све расе.

„Делимо простор и делимо рутине. Чешће него што мислимо, заједно обликујемо навике које имамо са својим псима, и обрнуто“, објашњава Лаванија Нагендран, једна од водећих ауторки студије. „Наши налази показују да смо веома усклађени једни са другима, нарочито током ноћи", додала је.

Ко коме заправо ремети сан?

Иако је истраживање показало да је кретање људи чешће претходило кретању паса него обрнуто, аутори наглашавају да обе стране утичу на ноћну активност оне друге.

То, како наводе, показује „нераскидив и узајаман однос“ између људи и паса.

Људи и пси заједно еволуирају најмање 15.000 година, а током тог дугог периода пси су постали веома прилагођени људским потребама и понашању.

Ипак, наши циклуси спавања и будности прилично се разликују. Због тога остаје отворено питање како смо научили да спавамо једни поред других и да ли нам то користи или одмаже.

За сада нема коначног одговора. Поједина истраживања показала су да спавање са псима може да доведе до прекида сна, док друга нису утврдила значајан утицај. Нека истраживања чак указују на то да људи субјективно оцењују свој сан као бољи када је пас у њиховој близини, иако током ноћи доживљавају више прекида.

Могуће је да емоционалне и психолошке користи које људи осећају због присуства пса надмашују неке физиолошке недостатке. Међутим, за такав закључак потребна су додатна истраживања.

Дељење кревета није нужно повезано са лошијим сном

На почетку истраживања, Нагендран, коаутор Минг Феи Ли и њихов тим претпоставили су да ће заједничко спавање људи и паса негативно утицати на трајање и квалитет сна због чешћих ноћних ометања. Међутим, нису пронашли такву повезаност.

Потребне су веће студије како би се ови резултати потврдили, али налази указују на то да дељење кревета са псом није било повезано са трајањем сна нити са његовом ефикасношћу.

„Рекао бих да мој пас ремети мој сан. Али веома је занимљиво сазнати да можда то заправо није случај“, каже Нагендран.

Нешто мање од половине власника у истраживању делило је њен утисак и сматрало да им пси прекидају сан.

Учесници који су имали више од једног пса такође су пријављивали лошији квалитет сна у целини, мада истраживачки тим напомиње да је овај резултат био статистички слаб.

„Од 25 учесника, велика већина није сматрала да им лавеж паса (88 одсто) или бука изазвана кретањем паса (84 одсто) ремети сан“, пишу истраживачи.

Када би и пси могли да попуне анкету, ко зна шта би одговорили. Ипак, резултати показују да се пас често помера током ноћи након што то учини његов власник.

Аутори нуде и могуће објашњење за ову повезаност. Подаци су прикупљани током периода појачаног стреса, односно током ограничења кретања уведених за време пандемије ковида 19.

„Учесници у нашој студији можда су имали више прекида сна, уз повећану ноћну активност, што је затим реметило сан њихових паса и доприносило њиховој каснијој активности“, наводе аутори као могуће објашњење.

Осећај сигурности можда је важнији од ноћних сметњи

Многи власници воле да спавају са својим псом чак и када то повремено доводи до прекида сна.

У овом малом истраживању, око 72 одсто учесника изјавило је да се осећа сигурније када спава у истом кревету са својим псом. Могуће је да и пси имају сличан осећај.

„Ако о томе размишљамо шире, у контексту наше заједничке еволуционе историје, сматрамо да овај повећани осећај сигурности има своју улогу у јачању везе између људи и паса“, каже Ли и додаје: „Овде постоји веома посебна и блиска веза. Имамо срећу што можемо да је проучавамо".

Истраживање је објављено у научном часопису PLOS One.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, Рапајићева признаје да и сама ових дана има појачан апетит, нарочито ујутру и касно увече.

„То је природна реакција. Као што лети уносимо мање калорија, не тражи нам се, тако нам се зими тражи јача храна.“

Како наводи, један од разлога је процес који се назива постпрандијална термогенеза, односно стварање топлоте током варења и метаболизма хране.

„Када унесемо одређену храну, ослобађа се количина топлоте која нам је потребна“, каже Рапајићева, додајући да су за обезбеђивање енергије важни и сложени угљени хидрати, који се спорије апсорбују.

Зашто нам се више једу слаткиши

Иако организам током хладнијих дана може да тражи више хране, то не значи да је оправдано неконтролисано конзумирање слаткиша и масних намирница.

Рапајићева објашњава да потреба за слаткишима није повезана искључиво са температуром, већ и са расположењем и одређеним процесима у организму.

„Слаткиши нам се углавном једу када смо незадовољни, када нам недостаје аминокиселина триптофан, када нам недостаје, ево, да кажем народним језиком, срећа. Тада посежемо за чоколадом“, наводи нутриционисткиња.

Истиче да нема разлога да се слаткиши потпуно избаце из исхране, али да је важно водити рачуна о количини.

„Увек кажем да је умереност кључна реч. Нама неће ништа бити ако поједемо ту штанглу чоколаде, али ако једемо неограничено, што се, наравно, свима дешава, то је већ проблем“, упозорава Рапајићева.

Недостатак сна појачава потребу за храном

Осим хладноће, на апетит утиче и умор. Краћи дани, мање дневне светлости и промене у свакодневном ритму могу допринети осећају исцрпљености, а самим тим и чешћој потреби за храном.

„Умор је један од важних фактора. Сан је јако важан“, наглашава Рапајићева.

Како објашњава, особе које имају проблем са континуираним спавањем могу осећати већу потребу за храном током дана, посебно за слаткишима.

Као могућности за побољшање сна помиње мелатонин, чај од матичњака и препарате валеријане, али истиче и значај правилног распореда оброка.

Посебно саветује да се желудац не оптерећује касним и обилним вечерама.

Напомиње, међутим, да особе са дијабетесом имају другачије потребе и да њихов последњи оброк, према њеној препоруци, може бити око 20 часова, уз предност протеинским намирницама.

Који витамини су нам потребни током зиме

Са доласком јесени и зиме све чешће се поставља и питање да ли је правилна исхрана довољна да организму обезбеди неопходне витамине и минерале или су потребни и суплементи.

Рапајићева објашњава да млађе, здраве особе углавном могу да обезбеде потребне хранљиве материје разноврсном исхраном, док се са годинама потребе и способност апсорпције појединих нутријената могу мењати.

Међу суплементима које помиње за зимски период су хром и цинк, који учествују у метаболизму шећера.

„Оно што саветујем зими, поготову, то је хром. Двеста микрограма хрома, 14 милиграма цинка, пола сата пре јела“, наводи Рапајићева, објашњавајући да се ти минерали повезују са регулацијом метаболизма шећера.

Посебну пажњу посвећује витамину Д, јер је током хладнијих месеци изложеност сунчевој светлости мања.

Као пример дневног уноса наводи 1.000 интернационалних јединица витамина Д (или две капи Вигантола) и подсећа да је реч о витамину растворљивом у мастима, због чега се узима уз храну.

Говорећи о витамину Ц, истиче да се он може уносити и кроз свакодневну исхрану, пре свега конзумирањем цитрусног воћа и паприке. 

Ипак, наглашава да пре употребе суплемената треба урадити одговарајуће анализе и консултовати се са лекаром или нутриционистом.

„Можда неко има више витамина Д, па опет није добро. Извадимо крв, урадимо анализе, и онда уз савет лекара, нутриционисте придржавати се савета“, истиче Рапајићева.

Како препознати поуздан савет о исхрани

У времену када су друштвене мреже преплављене препорукама о дијетама, витаминима и суплементима, важно је проверити ко те савете даје и на основу чега.

Рапајићева упозорава да није свака особа која се на интернету представља као нутрициониста завршила одговарајуће образовање.

„Нутрициониста је особа која се школовала за то, завршила високу струковну школу или медицински факултет, па специјализацију хигијене исхране“, објашњава гошћа Јутарњег програма.

Указује и на разлику између формалног образовања и сертификата добијених након кратких курсева. Посебно упозорава на некритичко прихватање савета особа које на друштвеним мрежама говоре о сопственим искуствима.

„Лепо је то што хоће људи да поделе, али да ли ће то неком одговарати? Да ли тај неко зна да протумачи његове налазе, биохемијске налазе, и да каже: 'Е, теби неће ово, него нешто друго'?“, пита Рапајићева.

Зато саветује да се препоруке о исхрани и суплементацији траже од квалификованих стручњака, који могу да их прилагоде здравственом стању и индивидуалним потребама.

Основна порука је да током хладнијих дана не треба занемаривати потребе организма, али ни појачан апетит користити као оправдање за прекомерно конзумирање хране. Разноврсни оброци, довољно сна и умереност остају важни за одржавање енергије и доброг здравља.

„То сам оног момента кад сам освојила новац решила. А оно што је мени било најзанимљивије, и свим мојим пријатељима, свима који су знали да ћу да учествујем у квизу, јесте било да ја уопште нисам отишла у квиз због новца. Новца довољно за пристојан живот имам. И ваљда ме је негде Бог погледао и рекао 'Па добро, може још мало више'. Али је било задовољство, било је искуство које се једном у животу, ваљда, пружа људима", рекла је Слађана.

Поручила је да је моћ у знању и да, ко има знање, може право да хода кроз живот. Емисија је снимана пре неког времена, али је синоћ емитована, а Слађани стално пристижу честитке и позиви.

Гледаоци су могли да виде колико је Слађана била изненађена када је схватила да је заправо победила, и да Трагач Алекса није успео да је стигне.

„Уопште ми није било јасно шта ми се дешава. Ја сам Алекси стварно од срца честитала, али то је био неки фотофиниш који је одлучио да сам ја победила. Није ми било уопште јасно, али стварно ми није било јасно да је то то.И дуго после тога ми је још увек остало у глави као: 'Шта би сад?'", испричала је победница квиза.

Говорила је и о томе како је реаговала њена породица и да ли је њен супруг прихватио чињеницу да је она најбољи квизаш: „Није прихватио. И даље ћемо се свађати, ево, већ од прве Потере која се буде емитовала од понедељка. Ако се вратимо до суботе, посвађаћемо се вероватно и у Супер Потери, тако да, код нас у породици никад није незанимљиво, никад није досадно".

Слађана говори енглески, француски и италијански језик, а у слободно време плете и прави накит, а  познате су јој и тајне ткања. Пре неколико година је учествовала у снимању серијала Супер бака...

„Ја се, ево, и у овим годинама и даље зачудим понекад кад схватим да могу још. Нема стајања. И ево, то што ја 26. октобра идем дефинитивно у пензију, ја се нећу повући из рада, остаћу да радим и даље у вртићу. Јер некако себе не могу да замислим као пензионерку која седи, пије кафу и гледа негде кроз прозор у својој досади. Доколица је океј, немам ја ништа против, али онда кад ја одаберем, а не онда кад се мора", јасна је Слађана.

Квизашку каријеру, како је рекла, ипак неће наставити: „Не бих изазивала судбину. Шта ако ми поставе неко питање које не знам, па се осрамотим?".

Истраживачи су установили да просечне концентрације гвожђа у 29 врста воћа и поврћа бележе пад од 50 одсто у поређењу са 1940. годином. Бакар је опао за 49 процената, а магнезијум за 10 одсто. Шаргарепа, кромпир, грашак и купус, традиционални састојци недељног ручка, нашли су се међу највише погођеним културама.

Слична ситуација примећена је и код меса, према одвојеној анализи британског Института Квадрам (Quadram Institute) из 2024. године, која је упоређивала савремену говедину са подацима из 1992. године. Научници су открили знатно ниже нивое јода и неколико витамина Б комплекса, укључујући Б1, Б2, Б6, Б12 и фолну киселину.

Ипак, иста студија показала је да су нивои гвожђа, селена, калцијума, магнезијума и калијума у данашњим узорцима говедине виши него пре 34 године.

Недостатак ових кључних елемената неприметно нарушава опште здравље људи. Гвожђе преноси кисеоник кроз тело, а његов мањак доводи до хроничног умора и анемије, док је фолна киселина посебно важна за труднице.

„Већ 60 година меримо сигурност хране у калоријама и тонама по хектару, и у томе смо изузетно успешни", објаснио је Вили Самерс, виши сарадник за климу у организацији DSV. „Међутим, тихо смо празнили оно што се заправо налази унутар наше хране", додао је Самерс.

Цена напретка пољопривреде

Модерна пољопривреда има двоструки ефекат на оно што једемо. Због високих захтева тржишта за лепшим поврћем које дуже траје на полицама, фармери су усвојили методе које максимизују приносе.

Последица је такозвани ефекат разблаживања, где усеви који су узгајани да расту већи и бржи производе више угљених хидрата, али не успевају да повуку исту количину минерала из земље. Интензивна обрада и непрестано понављање истих култура временом нарушавају структуру земљишта и његову плодност.

Климатске промене додатно компликују ситуацију. Више угљен-диоксида у атмосфери убрзава фотосинтезу, што омогућава бржи раст биљака, али то често значи смањену нутритивну вредност. Студија објављена у часопису Nature показала је да усеви који расту у оваквим условима стварају више угљених хидрата, али садрже мање цинка, гвожђа и протеина.

Овај нутритивни пад представља посебан ризик за људе са неправилном исхраном, али и за кориснике лекова за мршављење попут оземпика, маунџара и виговија. Будући да ови третмани потискују апетит, пацијенти једу драстично мање, па нутритивна густина сваког залогаја постаје неупоредиво важнија.

Према подацима стручњака, више од две милијарде људи широм света већ има барем један недијагностикован дефицит микронутријената.

Регенерација као кључ здравља

Суочени са овим проблемима, пољопривредници и научници окрећу се новим, а заправо старим моделима узгоја. Промоција регенеративне пољопривреде нуди решење кроз садњу покровних усева чија је сврха обнова тла, као и кроз обавезну плодоредну ротацију и минималну обраду земље.

На тај начин се чувају микроорганизми у земљишту који помажу биљкама да ефикасније апсорбују есенцијалне нутријенте из природе.

Док наука тражи дугорочна решења за очување квалитета пољопривредних култура, разноврсна исхрана остаје најсигурнији ослонац за очување здравља. Организација DSV заговара системски приступ у ком би пољопривредници били финансијски награђивани за нутритивни квалитет својих усева, чиме би храна на нашим трпезама дугорочно поново постала богата и корисна онако како то природа налаже.

Осамнаест филмова за децу различитих узраста, од узбудљивих детективских прича до авантура у џунгли, чини програм 22. Кидс феста, који се одржава од 17. до 24. октобра у биоскопима широм Србије.

Овогодишње издање фестивала доноси остварења из Јапана, Канаде и различитих европских земаља, међу којима су Француска, Белгија, Чешка, Словачка, Хрватска и Србија. Поред забаве, филмови отварају и важне теме о одрастању, прихватању различитости и разумевању других.

Теодора Лепојевић из организације фестивала и Марко Кон, који је учествовао у синхронизацији већине филмова на овогодишњем Кидс фесту, истакли су да је циљ да свако дете у програму пронађе причу блиску себи.

„Биоскоп по твојој мери“ овогодишњи је фестивалски слоган, који наглашава да је биоскоп место за свако дете, без обзира на његова интересовања, искуства или особености.

„Ове године имамо додатну врсту инклузивности, јер филмови доносе различите теме и проблеме са којима се деца сусрећу током одрастања. Желели смо да поручимо да је биоскоп заиста место за свакога“, објаснила је Теодора Лепојевић.

Међу филмовима који се издвајају је „Главоња“, прича о Алиси која креће у авантуру са својим братом који има аутизам. Ту је и анимирани филм „Гвоздени дечак“, који се бави искуством аутора са проблемима равнотеже, као и друга остварења која на различите начине говоре о изазовима одрастања.

Намера организатора је да деца кроз филмове препознају сопствена искуства, али и да боље разумеју људе који се од њих разликују.

Синхронизација је глумачки посао који захтева много труда

Марко Кон, који је учествовао у синхронизацији филмова на фестивалу, објаснио је да тај посао подразумева много више од пуког изговарања преведених реплика.

„То је једна врста извођачке уметности, занат који се усавршава годинама. Није једноставно, јер морамо да пратимо оригинални лик и да његову емоцију пренесемо што верније на наш језик, уз поштовање броја слогова и других ограничења. Није лако, али јесте забавно“, рекао је Кон.

Он је посебно истакао значај фестивала, који публици омогућава да погледа остварења која ређе стижу на домаће биоскопско тржиште и која често немају маркетиншку подршку какву добијају велики филмски хитови.

Према његовим речима, реч је о изузетно квалитетним и маштовитим филмовима који могу да буду повод за разговор родитеља и деце и дуго након изласка из биоскопске сале.

Поред филмског програма, Кидс фест доноси и едукативне садржаје. За 24. октобар у МТС дворани у Београду најављене су две бесплатне радионице, намењене најмлађој публици.

Овогодишњи Кидс фест тако спаја филмску забаву, учење и разговор о различитости, уз поруку да за свако дете постоји прича у којој може да препозна себе.

Иако смех обично повезујемо са забавом и осећајем да је нешто смешно, он се заправо најчешће јавља из других, друштвених разлога. На пример, 30 пута је већа вероватноћа да ћете се смејати када сте у нечијем друштву него када сте сами. А смејаћете се још више ако особу са којом сте познајете и ако вам је драга.

Највећи део смеха јавља се током разговора, када људи могу да се „заразе“ смехом других. Истраживања показују да, када видимо или чујемо некога како се смеје, то готово аутоматски може да изазове смех и код нас, чиме се подстиче друштвено повезивање.

Често се смејемо како бисмо показали слагање и разумевање, али и учврстили пријатељство – на пример, присећајући се заједничких доживљаја. Смејемо се и да бисмо ублажили стрес.

Овај уобичајени смех током разговора јавља се у просеку око шест пута на сваких десет минута разговора. Кратак је, нижег тона и обично брзо почиње и престаје.

Ова врста смеха, коју називамо вољним смехом, разликује се од неконтролисаног смеха који нас потпуно савлада и који не можемо да зауставимо. Такав, невољни смех траје дуже, вишег је тона и праћен је необичним пискавим звуцима и звиждуцима.

У најновијем истраживању др Софије Скот, професорке когнитивне психологије на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу и њеног тима, истражује се да ли ове две различите врсте смеха можда потичу из потпуно различитих система у мозгу.

Није све тако једноставно

Када покушамо да разумемо мождане мреже које омогућавају настанак смеха, ствари врло брзо постају компликоване, напомиње проф. Скот.

За почетак, људи се много померају док се смеју. То може да представља проблем за технике снимања мозга, као што је функционална магнетна резонанца (фМРИ). Такође, изузетно је тешко навести људе да се природно смеју у лабораторијским условима.

Још један проблем је то што изгледа да су различити делови мозга повезани са смехом. Један од чланова истраживачког тима сарађивао је са одељењем за хируршко лечење епилепсије у болници Нигуарда у Милану, где се код пацијената са епилепсијом отпорном на лекове у клиничке сврхе примењује електрична стимулација мозга. Електрична стимулација је изузетно прецизна и на њу не утичу покрети.

Обично, ако се стимулише моторички систем, пацијент ће се померити. Ако се стимулише визуелни систем, пацијент може да доживи халуцинације. А ако се стимулише слушни систем, чуће звукове. Међутим, постоји пет или шест подручја мозга чија стимулација код пацијента изазива гласан смех. Зашто је то тако?

Истраживачи су анализирали сва истраживања електричне стимулације мозга у којима је код људи изазван смех, као и то како су се осећали док су се смејали. Ова истраживања пружају доказе да подручја мозга чија стимулација изазива смех чине две различите мождане мреже задужене за смех.

У првој мрежи, која обухвата предњи цингуларни кортекс, темпорални пол и неке поткортикалне области, стимулација је изазивала смех праћен пријатним осећајима и срећом – реч је о оном неконтролисаном смеху вишег тона. Када је стимулисана друга мрежа, смештена у моторичким и премоторичким областима мозга, смех је доводио до поремећаја говора и није био повезан ни са једним емоционалним стањем.

Еволуционе разлике

Подручја која чине прву мрежу, повезану са радоснијим смехом, поклапају се са можданом мрежом задуженом за оглашавање, коју људи деле са свим осталим сисарима. Та мрежа је потенцијално одговорна и за друге спонтане емоционалне гласовне реакције, попут крика.

Активирање ове мреже током спонтаног смеха покреће низ неурохемијских реакција које, између осталог, укључују и опиоидни систем. То помаже да се објасни осећај задовољства и награде који прати овакав радостан, неконтролисан смех. На тај начин утиче се и на серотонински систем, који регулише нашу осетљивост на бол, што може да објасни зашто овакав смех привремено може да ублажи физички бол.

Из еволуционе перспективе, ова мрежа је старија. Она потиче из система који код животиња управљају спонтаним емоционалним реакцијама и грубљом, физичком игром, због чега је остала углавном непромењена код људи и других животиња.

Друга врста смеха, вољни смех, повезана је са можданом мрежом која код људи контролише вољне покрете, попут говора. Ови покрети имају првенствену улогу у стратешкој комуникацији и друштвеном преговарању, што може да објасни посебну употребу смеха током разговора, као својеврсног говорног знака интерпункције.

Овај неуронски систем присутан је углавном код људи и повезан је са сложеним гласовним радњама, као што су говор, певање и битбокс.

Истраживање из 2022. године, које је испитивало облике које наш говорни тракт заузима када се смејемо током разговора, показало је да они подсећају на облике који настају док говоримо. Насупрот томе, облици говорног тракта током неконтролисаног смеха веома се разликују од оних који се јављају приликом говора, а моторичка контрола таквог смеха је једноставнија, што је у складу са његовим древним пореклом.

Ово истраживање показује да вољни смех захтева сложенију и прецизнију моторичку контролу него спонтани смех и да заузима средишње место између спонтаног смеха и говорног језика – не само у функционалном већ и у анатомском смислу.

Ако особа доживи мождани удар који оштети ову мрежу задужену за вољне радње, може да развије озбиљне проблеме са говором, а да и даље буде способна да се смеје, плаче и псује. Проф. Скот и њен тим претпостављају да је то зато што старија мождана мрежа остаје очувана.

Наука о смеху можда делује као прилично неозбиљна тема – а неуронаучници су свакако уложили много више труда у проучавање негативних емоција, као што су страх, анксиозност, бес и гађење.

Међутим, истраживања људског смеха показују се као својеврсна карика која недостаје за разумевање изненађујуће широког спектра појава – укључујући порекло друштвеног мозга код сисара, механизме повезивања и емпатије, регулацију бола, употребу језика у разговору и емоционалну заразност.

„Нико мој није био планинар, па се тако ни ја нисам припремала да то будем, тако је испало. А уничићи, док сам им била потребна, била сам са њима то ми је било занимљиво. Једна другарица ми је предлозила планинарење, она је члан планинарског друштва, кад сам досла бојала сам се да ће да кажу шта ће ова баба овде“, присетила се Милица.

Почела је једнодневним излетима, а касније је прешла на тронедељна планинарења по Холандији, Белгији, Спанији, Португалији.

"Кад тако дуго путујемо, путујемо ноћу да би прошли јефтиније, да не плаћамо хотел. Спавамо у аутобусу, сваку трећу ноћ идемо у другу државу и вечерамо у аутобусу. Један отвара ранац и онда сви около једемо", објаснила је Милица Селић.

Милица каже да се после сваког планинарења осећа још здравије, а да године нису препрека већ само додатни подстрек.

"Ја бих то саветовала свима да се никада не предају, године се нижу и брзо полазе али ако их лепо искористите јављају се нове жеље да себи још нешто приуштите ја сматрам да сам себи приустила максимум радовања", поручила је Милица.

На растанку је младе посаветовала да изадју из градске прашине и да асфалт замене природом и чистим ваздухом.