„Открићемо део радијске атмосфере, део те магије која увек интригира све оне љубитеље радија, а гледаоце телевизије. Моћи ће сада да свако јутро гледају, да чују шта смо припремили за тај дан. Наравно, ту су и платформе, наш РТС Звук, РТС Планета, као и Јутјуб канал, али и друштвене мреже, што је важно да споменемо, профили Јутро је..., који ће сигурно бити још један добар простор да ми ослушнемо оне који нас слушају”, рекла је Бабићева.

„Много смо узбуђени и сад смо већ у фази финалних припрема. Већ уговарамо госте а можемо да откријемо нашим гледаоцима, али и слушаоцима, да ћете нас гледати, да ћемо се укључивати у Јутарњи програм (телевизије), да ћемо сваког јутра представљати наше теме, и да нам је циљ да, када људи крену на посао, до тад гледају вас, а кад крену на посао, да се некако поделимо”, каже Аријана Хандан.

Водитељи новог јутарњег програма Радио-Београда кажу да се већ дуго познају и сарађују.

„Узбудљиво је, чудно је да радиш у пару, јер смо ми имали своје емисије на Радио Београду, ми смо сви дугогодишњи новинари Радио Београда. Чудно је водити у пару, али је заправо на неки чудан начин и јако лепо”, додала је Хандан.

„То је једна од специфичности заправо Радио Београда, спајање тих различитих сензибилитета, тако да та синергија свакако даће леп резултат”, сматра Александар Дробац.

Садржаји за млађу публику

Нови концепт Јутарњег програма на Радио Београду подразумева и већу прилагођеност млађим генерацијама.

„Ми ћемо пратити све актуелне догађаје у земљи, свету, региону и с нашим саговорницима говорићемо о свим важним друштвеним питањима: економија, право, здравство итд. Све уз добру музику, јер музика је увек добар импулс за почетак дана. А што се тиче других тема, ми ћемо фокус имати и на младима, на успешним људима, што мислимо да је јако важно. И управо уз концепт друштвених мрежа – циљ нам је да привучемо и млађу публику са овом новом енергијом и у том контексту осавремењавања, јер знате, радио је увек један корак испред, тако то кажу”, наглашава Бабићева.

„Радио Београд као најстарији медиј на Балкану и у том концепту осавремењавања је увек био први, а с друге стране, он је суверен чувалац традиције и свих тих великих гласова који су кроз њега прошли, па је наш циљ, нашег тима, велики број људи стоји иза овог пројекта, да пратимо тај корак и са том новом енергијом, да привучемо просто и млађе слушаоце и оне који су били увек наши слушаоци да остану даље уз Радио Београд”, истиче она.

Хандан додаје да слушаоци могу да им пишу, да зову, односно да се тиму који реализује радио-програм обрате на начин на који желе.

„Јако важно је да поменемо, да је велика одговорност и велика част седети пред микрофоном Радио Београда. Ми то понављамо свих ових година, јер смо, како сам и рекла, дугогодишњи новинари Радио Београда, али Радио Београд 1 је за нас нешто ново и велика је част, али је велика одговорност будити људе ујутру, тако да видећемо како ће то бити. Ја сам одувек волела да се будим рано”, рекла је Хандан.

Викенд носи другачији концепт

У програму учествује и широка дописничка мрежа.

„Имамо људе из Бања Луке, имамо људе из свих делова Србије који нам се јављају, тако да се баш радујем да и комуницирамо са тим колегама. Мислим да ће то бити лепо да се не фокусирамо само на Београд”, истакла је.

Александар Дробац је додао и да „се не сме заборавити битна ствар – да је идејни творац радија заправо Никола Тесла”.

„У Радио Београду имамо и бисту Николе Тесле. Он је човек који је спој и традиције, али и авангардног и науке. И људи који су сарађивали својевремено са Радио Београдом су чували тај авангардни дух. То је нешто што је јако важно и каже се – у етру смо. Идеја етра је веома важна”, каже Дробац.

Суботом и недељом уз слушаоце је Нада Бабић: „Викенд је, знате, увек оно време мало за опуштање, за провод са породицом, неки излет, па ће и у том контексту, у том духу бити конципиране емисије суботом и недељом”.

Уз квалитетан разнолики садржај, подразумева се добра музика.

„Радио Београд је познат по томе да има сјајне музичке уреднике. Они су задужени за одабир и то се мења и то ће бити неки чувени хитови, нешто што слушаоци воле. Стално се процењује шта се то њима највише свиђа и мислим да ће то бити баш један добар ритам“, рекла је Аријан Хандан.

„Имамо спој специфичне архитектуре саме куће и неког персонализованог искуства које људи прижељкују и воле да осете. Они желе потпуни мир, контакт са природом, да гледају у зеленило да слушају птичице, да добију доручак у кревет да гледају звезде. То је нешто и што сами гости кажу кад дођу овде, кад дођу на један дан као да су били три дана”, изјавила је Марија Вујовић која се бави изнајмљивањем објеката.

Кажу да имају много посетилаца из иностранства који, како тврде, уживају у погледу на зеленило и плаветнило током дана, а стаклени кров употпуњује доживљај ноћу.

И сама кућа се прилагођава амбијенту тако што мења боје у зависности од положаја сунца и доба дана.

И у центру Београда можете лепо да се одморите за викенд. Све више људи бира сплавове на Аци Циганлији за уживање без много паковања и путовања.

Они који желе дружење и активности често бирају Аду Циганлију. Осим роштиљања, вожње бицикала, шетње поред воде, на Ади можете наћи и мир. Изнајмљивање сплавова на дан је одавно популарно.

„Око Првог маја велика је потражња сплавова на дан. Имамо приобаље, имамо роштиљ, људи воле да роштиљају, а опет имају своју приватност, да ту нема још 100 људи са стране. Али, и током целе године, када је сунце, људи који хоће на два,три дана, немају пуно слободних дана, не могу да оду на море, они дођу на три, четири дана – напуне батерије и врате се на посао. Сплавови у овом делу Аде Циганлије су буквално 10 минута од центра града, можете доћи аутобусом, можете пешке, можете колима…”, исприћала је Ана Грујић која се бави изнајмљивањем сплавова.

Изнајмљивање сплавова на дан актуелно је током целе године, па и зими.

Многи сплавови опремљени су као станови, па гости из иностранства, како кажу, остају и по месец дана. Изнајмљивање викендица кошта од 150 до 800 евра. То зависи од нивоа луксуза, капацитета и пратећих садржаја, а сплав на Аци Циганлији можете да изнајмите за 100 до 200 евра по дану.

Било да се бира природа надомак града или одмор на води у самом Београду, једно је сигурно – за прави предах, Београђани не морају далеко да путују.

Због тога су Швеђани одлучили да дигитални алати нису добри за децу у вртићима и нижим разредима основне школе.

„Највише због тога што се мозак не активира колико и када пишу, јер је то процес стварања. Ти си у контроли тог процеса, промишљаш о томе шта пишеш, за разлику од тога када само претражујеш и имаш готову информацију. Још један разлог јесте што су деца у тој доби релационо оријентисана, а коришћење дигиталних алата смањује контакт са учитељима, који су споне и преносе то знање“, истиче психолошкиња.

Књижевник и бивши директор Менсе, Урош Петровић, каже да није противник технологије и да децу не треба од ње изоловати, али да се нипошто не сме уклањати писање.

„Када реченицу напишеш руком, ти си је изградио. Када је напишеш на рачунару, ти се је забележио. Нису за џабе папир и књига најбољи изуми човечанства“, додаје Петровић.

Психолози последњих година такође саветују децу и људе да воде дневник, односно да пишу, бележе и процесуирају.

„На емотивном плану, писање је промишљање о информацијама. Нека врста рефлексије и критичког размишљања. Због тога су шведска деца била ниже рангирана него раније. Практична примена оног наученог је била много слабија. Занимљиво је да су и са слабијим резултатима била боља од својих вршњака у Србији“, објашњава Мартина Кварантан Шмитран.

Енглески је „есперанто“ новог доба

Дигитална култура донела је и усвајање многих страних термина у српски језик, а Урош Петровић каже да је тај феномен неумитан и да је енглески постао „есперанто“ новог доба.

„Увек говорим деци да случајно не заврше основну школу, а да не говоре енглески перфектно. Немаш изговор“, наводи Петровић.

Када је у питању коришћење технологије, он сматра да је неумитно да сваки вид активности који пренесемо на технологију, тај део мозга се успава.

Баланс је кључ

Најтеже је наћи фину равнотежу између тога шта од технологије треба искористити, а шта не.

„Равнотежа држи свемир на окупу“, истиче Петровић.

Децу треба спремити за дигитално тржиште, наводи Кварантан Шмитран.

„Када децу стимулишете да могу ту технологију да употребљавају на прави начин, да поставља питања, обрађује велике анализе података, тада технологија иде у корист са оним што смо основно научили“, каже психолошкиња.

Додаје и да српски језик има велику предност у односу на остале – има два писма.

„Када ви за исту реч имате два начина визуелног представљања у глави, касније можеш брзо да се пребацујеш у различите контексте, имаш бољи фокус и можеш да пратиш обрасце“, сматра Мартина Кварантан Шмитран.

Разговор је делимично покренут трагичним случајем у Аустрији почетком ове године, у којем је пењач осуђен за убиство из нехата и изречена му је условна казна након што је оставио своју девојку саму на планини Гросглокнер, највишој у земљи, тврдећи да је отишао да потражи помоћ. Девојка је преминула услед смрзавања.

Тужиоци су оптужили мушкарца Томаса П. да није одговарао на позиве спасилачких служби упркос томе што је имао телефонски сигнал и да није благовремено послао позив за помоћ. Током суђења, бивша девојка је сведочила да ју је он оставио на истој планини 2023. године јер ју је сматрао превише спором, објавио је немачки лист Билд. Био је склон да буде „мрзовољан“ ако би се она мучила током планинарења, рекла је на суду током сведочења.

Ко и зашто напушта блиску особу у потенцијално опасном окружењу

Током суђења, жене су почеле да деле личне приче на мрежи. „Идеш са њим на планинарење, али он те оставља саму и схватиш да му се никада ниси свиђала“, написала је једна жена у снимку на Тик-току који је приказује саму на изолованој планинској стази и који је прикупио скоро пет милиона прегледа.

У објави на платформи Икс (некадашњи Твитер), друга жена је поделила видео-снимак у којем сама шета дивљином а у пратећем тексту пише: „Ово је видео-снимак у којем планинарим по шкотском планинском подручју покушавајући да извучем максимум из свог путовања, док је момак са којим сам била у некој врсти слободне везе био километрима испред мене.“ Снимак има 1,9 милиона прегледа.

Скован у краткој причи шкотско-канадског писца Роберта Бара из 1893. године о мужу који планира да убије своју жену у швајцарским Алпима, „алпски развод“ није правно нити званично признат термин.

Међутим, бихевиорални психолог и терапеут за везе Џо Хемингс рекла је за Си-Ен-Ен да је динамика везе која стоји иза њега препознатљива. Према речима Хемингсове, починиоци су обично они који имају проблем са везивањем (не желе да кажу да су у вези, избегавају брак), они који се емоционално и физички дистанцирају од других када су под стресом, уместо да се позабаве узроком.

„Најчешће нису емпатични и не исказују саосећање, а сукобе избегавају – радије ће се склонити. Често виђам ову врсту понашања на саветовању – партнер, најчешће мушкарац са партнерком, који се повлачи пред испитивањем, или чак може напустити прострију или потпуно одустати од саветовања“, описује Хемингсова

Иако „алпски развод“ можда није уобичајено искуство, Хемингсова верује да ће основни концепт бити познат многим женама: „Не због планинског окружења, већ зато што је емоционално повлачење или чак напуштање унутар везе релативно уобичајено“.

Међутим, планинско окружење додаје још једну димензију овом обрасцу понашања, чинећи га потенцијално опасним. Такве активности на отвореном стварају тренутну хијерархију: ко води, ко се креће и ко поставља темпо.

„Ходање испред свих и одбијање прилагођавања другима може бити суптилан начин потврђивања ауторитета или контроле“, наглашава Џо Хемингс.

„Требала ми је помоћ, а он ме послао саму назад и дао ми смеће да понесем“

Иако најчешће описује романтичне партнере, термин „алпски развод“ може се применити у ситуацијама у којима жене остају без подршке или заштите друге мушке фигуре за које су мислиле да могу да им верују, као што су очеви, браћа, други чланови породице и пријатељи.

Страствена планинарка Лори Сингер из Калифорније каже да је поступак дугогоришњег пријатеља доживела као издају када се разболела током вишенедељног планинарења јер је оставио у ситуацији у којој је страховала за свој живот.

Лори је 2016. године, у 56. години, кренула на стазу Џона Мјура која пролази кроз планински ланац Сијера Невада у Калифрнији, заједно са блиским пријатељем и планинаром. Стаза се пружа дуж 357 километара и просечном планинару треба две до три недеље да је савлада.

Према речима Лори Сингер, он је раније ишао стазом Џона Мјура и имао је више искуства од ње, посебно на већим надморским висинама, и „наговорио ју је да заједно поделе то искуство“. Пар се сложио да пешачи 32 километра дневно, а њен пријатељ је рекао да ће се побринути за храну која је потребна за њих двоје.

Само неколико дана након почетка експедиције, Сингерова, која је себе описала као „ултра-атлетичарку“, почела је да се осећа лоше, што је тек касније схватила да је висинска болест. Упркос томе, њен пријатељ није успорио темпо.

„Стално је ишао испред мене и нисам могла да га пратим због висинске болести коју сам имала“, рекла је Лори за Си-Ен-Ен.

„На пример, једне ноћи смо ходали до дуго у ноћ. Био је толико испред мене да сам се толико плашила. Дозивала сам га. Нисам ништа чула.“

Након око сат времена раздвојености, Сингерова је коначно сустигла свог колегу планинара, који јој је рекао да ју је тестирао да види да ли ће успети да сама савлада етапу.

Њих двоје су наставили да ходају наредних дана, а Лори је схватила да није имао довољно хране за обоје. Открио јој је да му је циљ да смрша током планинарења, али да њу није обавестио о томе пре него што су кренули. „До тада сам већ морала да користим зихернадлу да бих могла да носим шортс.“

Упињући се да савлада још више од 240 километара стазе, Сингерова се једног јутра пробудила свесна да нешто озбиљно није у реду са њом и да једва може да хода.

Њен пријатељ, како Лори истиче, предложио је да се раздвоје и да се она врати на почетну тачку стазом и потражи помоћ, а да он настави до краја планиране руте. Рекла је да ју је послао само са енергетском чоколадицом и чак је пребацио своје смеће у њену торбу да би себи олакшао терет. „Нисам знала колико треба да пређем, али сам знала да ми је потребна помоћ“, каже Лори.

Крећући се сама каменитом стазом, Сингерова се мучила да одржи равнотежу. Још није била свесна стога, али због висинске болести имала је оток на мозгу, као и инфициране попуцале пликове на стопалима. Нашла се у ситуацији опасној по живот и мисао која је обузимала је била да не жели да умре сама у дивљини: „Била сам толико гладна. Размишљала сам само о томе како желим поново да видим своју породицу“.

После отприлике 13 километара, наишла је на друге планинаре на иначе празној рути, који су одмах видели да је у лошем стању, понудили јој храну и дали јој упутства како да настави даље. На крају је успела да се врати аутостопом на сигурно, али њен процес опоравка је трајао недељама.

Осврћући се на то мучно путовање, Лори је рекла: „Нисам схватала колико је требало да будем укључена у процеса планирања, али онда је он преузео улогу својеврсног ментора, шерпаса на неки начин, а није то био. Само би оставио људе. Ко то ради?“

Што се тиче могућег мотива, „алпски развод“ може варирати од унапред смишљеног чина злобе до импулсивне, тренутне одлуке.

Када је жртва намерно намамљена у потенцијално опасно окружење, а затим напуштена, починилац може патити од поремећаја личности, објашњава бихевиорални психолог Џо Хемингс. Према њеној оцени, у већини случајева напуштање је спонтано, изазвано нестрпљењем и недостатком контроле и емпатије.

Након трауматичног искуства, савет Лори Сингер је јасан: „Без обзира на то колико мислите да познајете особу (са којом планинарите), увек треба да будете самостални“.

„Веровала сам (свом пријатељу)... Мислила сам да га познајем, а очигледно нисам“, закључила је Лори.

Код Херодота и Тукидида видимо порекло историјске методе – покушаја документовања догађаја, а не донекле историјског имагинаријума магичних звери, досадних богова и локалних хероја.

А како су Грци писали своју историју? Тако што су клеветали своје непријатеље. У грчкој „историји“ видимо Персијско царство као место раскалашних, изопачених, декадентних демона који су тражили само смрт и ропство свих цивилизованих народа.

Ово оцрњивање Персијског царства наставило се кроз два миленијума евроцентричног образовања – историјског приказа који је ишао од Грчке до Рима, преко витезова до Британије, а затим до Америке.

Када су историчари схватили да „остатак света“ може да понуди барем нешто, до тада је проучавање Персије патило због недостатка примарних извора доступних западним институцијама. Чак и данас, у продаји се може наћи преко 20.000 књига о старој Грчкој и старом Риму. Персија чак нема ни посебан одељак.

Па ипак, Персијанци су били једна од највећих цивилизација на свету. Ако разговарате са било којим Иранцем, нећете га тако лако ућуткати о доприносу Персије свету.

Дакле, шта је Персијско царство – које је некада покривало данашњи Иран, Египат, Турску и делове Авганистана и Пакистана – пружило свету?

Сви путеви воде у Персепољ

Путеви датирају из давнина. Египат и Сумер су имали путеве. Чак су и прва насеља вероватно користила калдрму да би поплочала пут. Али Персијанци су увели Краљевски пут. Под династијом Ахеменида (550–330. п. н. е.), изградили су мрежу од преко 2.500 километара путева, од својих спољних провинција до своје престонице Персепоља.

Римљани, познати по својим путевима, учили су и градили по узору на Персијанце. Таква мрежа је била неопходна за организовано, ефикасно и интегрисано царство. Без добрих путева, већина „царстава“ је једноставно скуп неповезаних и привремено застрашених вазала.

Федерална организација царства

А разлог зашто су путеви били толико важни за Персију је због њихове огромне амбиције. Персија није била само царство којим је владао мач; била је то интегрисана, централизована сила са добро осмишљеном бирократијом и функционалном политичком инфраструктуром.

Све је то вођено кроз њихов систем „сатрапија“.

Сатрап је био локални гувернер кога је именовао цар, и коме су дате одређене регионалне слободе да ради оно што је најбоље – све док је то служило добру царства. Постојало је отприлике 20 сатрапија на пет милиона квадратних километара царства.

Сатрапи нису били потпуно аутономни од централне власти (попут „Радите шта желите све док плаћате порез“), већ им је помагао савет Персијанаца, у коме је било и локалних саветника, а био је контролисан од стране краљевских секретара и емисара самог краља, посебно „краљевог ока“ који је спроводио годишњу инспекцију.

Управо због сатрапија Персија се често идентификује као прва „држава“ у историји.

Писма Дарију

Персијанци су изумели формални, функционалан поштански систем назван „Чапар Кане“. Египћани и Асирци су имали поштанске и курирске службе, али тек под Даријем I (548-486. п. н. е.) свет је добио своју прву мрежу релејних система и поштанских кућа.

Персијски поштар који је носио пакете би скочио на коња, галопирао до изнемоглости, а затим би заменио коња у кући за размену (што је било отприлике један дан разлике). Након брзог доручка од смокава на лепињи, добио би одморног коња и наставио својим путем. Све је то било много брже, далеко безбедније и далеко ефикасније од свега што је постојало до тада.

Толеранција у Персијском царству

Под владавином великих царева Ахеменида, освојеним народима је било дозвољено да задрже своја веровања и верске праксе, све док нису нарушавали стабилност царства.

Персијско царство простирало се на три континента и било је разнолика, вишеструка федерација многих племена, етничких група и верских идентитета.

Било је сасвим прихватљиво да Јеврејин, манихејац или зороастријанац расправља о теологији у културном лонцу за топљење какав је био Персепољ. (Зороастризам је био званична државна религија Персије која је такође, с обзиром на 4.000 година старости, вероватно најстарија монотеистичка религија.)

Као резултат тога, персијски градови су постали извор великих научних, филозофских и технолошких иновација. Царства пре Персијанаца, попут Египћана и Асираца, присиљавала су људе да се поклоне њиховим боговима и усвоје њихове обичаје.

Вавилонци су забележени и у Библији како су присиљавали Јевреје да престану са својим обожавањем једног бога. Персијанци су први значајни претенденти на то да буду што ближи „толеранцији“ колико је то могао бити древни свет.

Баште и роштиљ

Разлог зашто већина кућа има башту или двориште вероватно је због Персијанаца. Египћани су имали дивне оазе, Вавилонци су имали своје висеће вртове, али су Персијанци баште учинили уобичајеним.

Персијанци су башту видели као „рај на земљи“, и свако ко је могао то да приушти ангажовао би пејзажног архитекту или хортикултуристу како би се уверио да нешто зелено и лепо увек буде у видокругу куће. Према Херодотовој Историји, цар Ксеркс I је чак имао „воћњак свих врста дрвећа које рађа јестиво воће“.

Персијске баште, или „Чахар Баг“, често су се одликовале широким спектром биљног света и текућим воденим површинама. Биле су места за рекреацију, али и за размишљање, дискусију и пословање.

Исламске баште Ал-Андалуса у Шпанији и могулске баште у Индији биле су по узору на персијске баште. У међувремену, римски државник Лукул је из прве руке видео ове баште када је био на дипломатској мисији у данашњој Турској. Када се вратио кући, донео је делић Персије у Рим са „Лукуловим вртовима“. Они су постали популарни и одатле су се проширили преко царства и у срца Европљана.

Па зашто толико жена данас рађа лежећи на леђима?

„Постоји опште незнање међу стручњацима и трудницама о физиологији порођаја“, сматра Џенет Баласкас, оснивач Центра за активан порођај у Великој Британији и ауторка бројних књига које детаљно описују како мајке могу преузети контролу над својим искуством порођаја.

Године 1982, Баласкас је објавила „манифест активног порођаја“ који је постао централно начело њене организације.

„Широм света, хиљадама година, жене су спонтано рађале у неком облику усправног или чучећег положаја“, пише у манифесту. „Без обзира на расу или културу... исти усправни положаји преовлађују.“

Већина жена у постиндустријским земљама је затворена у болници у лежећем положају, наводи Баласкасова. „Ова пракса је нелогична, чини порођај непотребно компликованим и скупим, претварајући природни процес у медицински догађај, а породиљу у пасивног пацијента. Ниједна друга врста не заузима тако неповољан положај у тако кључном тренутку.“

Други стручњаци се слажу. У ствари, порођај у лежећем положају је „релативно модеран феномен“, написала је Хана Дален, професорка акушерства на Универзитету у Сиднеју, у колумни из 2013. за портал Конверзејшн.

Трудноћа као „болест“

Тек у последњих 300 до 400 година жене се углавном порађају на леђима. То могу да захвале Французу по имену Франсоа Морисо. Тврдио је да би лежећи положај био удобнији и за трудницу и за мушког лекара који је збрињава (већ је постојао покрет за укидање бабица и уместо тога присуство мушких хирурга на порођајима).

Морисо је трудноћу сматрао болешћу. У својој књизи из 1668. године „Болести трудница и жена у порођају“, Морисо је саветовао: „Најбоље и најсигурније је породити се у кревету, како би се избегле непријатности и муке због каснијих трудноћа.“

Међутим, неки научници тврде да је промена положаја при порођају заправо могла бити последица другог Француза који је живео у исто време као и Морисо – краља Луја XIV.

„Пошто је Луј XIV наводно уживао гледајући жене како се порађају, фрустрирао га је нејасан поглед на порођај када се он дешавао на столици за порођај и промовисао је нови лежећи положај“, написала је Лорен Дандес, професорка социологије на колеџу Макданијел у Мериленду, у свом раду из 1987. године о еволуцији положаја при порођају.

„Утицај краљеве политике је непознат, иако је понашање краљевске породице морало донекле утицати на становништво“, додала је. „Наводни захтев Луја XIV за променом поклопио се са променом положаја и вероватно је допринео томе.“

Без обзира на то како је дошло до тога да се жене порађају лежећи на леђима, тренд се задржао, на штету њиховог искуства порођаја.

Научно доказано

Главни разлог зашто жене рађају у усправном положају толико хиљада година је једноставан: гравитација. Беба мора да путује надоле кроз порођајни канал, а гравитација је корисна за тај процес.

Показало се да ће се жене, препуштене саме себи, инстинктивно нагињати напред током порођаја – а не уназад – усвајајући положаје као што су чучање, нагињање напред на рукама и коленима или наслон на низак комад намештаја.

У прегледу из 2013. године, који је обухватио више од 5.200 жена, наведено је да су други важни исходи за жене које су се породиле усправно и у покрету, уместо лежећи у кревету, укључивали „смањење ризика од царског реза, мању употребу епидуралне анестезије као методе ублажавања бола и мању шансу да њихове бебе буду примљене на неонатално одељење“.

У прегледу је наведено да су потребна додатна истраживања за жене у групама високог ризика – неке студије су показале повећање губитка крви у усправним положајима при порођају.

Утврђено је да усправни положаји при порођају такође смањују време трајања порођаја.

Даленова је навела низ предности, укључујући ефикасније контракције, мање болова за мајку, мање пинцета, вакуумских порођаја и епизиотомије, као и бољу оксигенацију бебе у мајчиној материци, јер материца не компресује аорту.

Године 2011, Даленова и њене колеге спровеле су студију како би разумели да ли окружење за порођај утиче на положај који жене заузимају током порођаја. Посматрали су два окружења – порођајне центре, где је била доступна помоћна опрема као што су лопте, столице за порођај и вреће за седење, и порођајна одељења, где је медицински болнички кревет био једина опција.

Открили су да су жене пред порођајем много чешће заузимале усправан положај током прве и друге фазе порођаја у поређењу са порођајним одељењем – 82% жена је то учинило у поређењу са 25% у порођајним одељењима.

Промене на видику

У западним земљама сада постоји свест о концепту активног порођаја, каже Баласкасова – приступ који промовише способност мајке да се слободно и инстинктивно креће током порођаја и да заузме усправне положаје, уместо да лежи на леђима везана за машине и мониторе.

Међутим, стопе царских резова настављају да расту. Смернице Националног института за здравље и изврсност неге у Великој Британији саветују да жене на порођају „треба обесхрабрити да леже на леђима или полулежећем положају у другој фази порођаја и да их треба подстицати да заузму било који други положај који сматрају најудобнијим“.

Као и увек, знање је моћ, и што су жене информисаније о својим изборима у вези са порођајем, то ће се осећати удобније у избору онога што им одговара.

Жеља за „практичном функционалношћу“ довела је специјализовану спортску опрему на улице. Компанија „Хока“ један од највећих произвођача ове врсте обуће, промовисала их међу модним потрошачима лансирањем патика за животни стил са брендовима од "Marni" до "Comme des Garçons." Још један од утицаја је успон „културе тркачких клубова“.

Удобност као нови симбол стила

Иако је тренд учврстио позицију мејнстрима, његова трајност је везана за дубље промене у понашању, сматрају стручњаци. „Хока“ и „Он“ су, посебно, популаризовали спортске патике са пенастим ђоновима као свакодневне „симболе функционаланог начина живота вођеног потребом за удобношћу“.

Џон Дизејн, директор куповине у ланцу спортских малопродајних објеката у Аустралији, каже да купци захтевају више иновација у обући, „понекад брже него што брендови нуде“.

Истиче да су реактивна пена, високи ђонови, карбонске или најлонске плоче високоперформансних патика пожељне карактеристике. „Одређени потрошачи се осећају заиста удобно користећи ту врсту обуће за сваки дан, не само за трчање“, додаје Дизејн.

Револуција „супер патика“

„Најки“ је први направио лагану „супер ципелу“ – „ZumX Vejporflaj 4%“, објављену 2017. године. Њена плоча од угљеничних влакана помаже тркачима да се крећу смањујући губитак енергије кроз средњи ђон.

Елијуд Кипчоге, једина особа која је истрчала маратон за мање од два сата, носио је модификоване „вејпорфлајс“ патике у својој рекордној трци 2019. године. Сада су девет од 10 најбржих маратонских трка у историји истрчали спортисти који носе овакве супер патике.

Супер постављене патике за животни стил често деле карактеристике специјализоване спортске обуће. На пример, могу имати плоче од угљеничних влакана, меку пену за одбијање или „рокер“ дизајн.

Међутим, Еоин Дојл, физиолог вежбања и предавач на аустралијском Универзитету Маквори, каже да ова врста обуће може бити нестабилна. „То је једна од највећих ствари на које бих упозорио: колико је висок средњи ђон и колико је дебео средњи ђон.“ Високи средњи ђонови смањују бочну стабилност, „а то је помало ризично, посебно за окретање скочног зглоба“.

Нису све патике исте

Нису све пенасте патике направљене исто, каже Данијел Бонано, ванредни професор подологије на Универзитету Ла Троб.

„Неке високо наслагане патике заправо имају ширу базу и пену веће густине“, објашњава подолог. „Оне су и даље веома амортизоване, али та стабилнија пена ствара стабилнију платформу. Тако добијате предности са мањим ризиком од нестабилности.“

Када помажу, а када одмажу

Пена слична трамболини, додаје Бонано, може смањити притисак на стопала. „Постоје људи који имају одређене врсте болова у стопалима које погоршава висок притисак, тако да ће вероватно видети користи од меке патике са високим ђоном.“

Људи који пронирају (ротирају стопала ка унутра када корачају) или супинирају (ротирају ка споља, стављајући тежину на спољашњи део стопала) могу открити да ултра-мекана пена преувеличава проблеме јер се временом урушава, напомиње Бонано. „Погоршава механику у оба смера, што може додатно оптеретити ткива која нису прилагођена на те нивое стреса“.

Колико трају „супер“ патике

Патике од пене су обично веома лагане – „ако сте их икада пробали или држали у рукама, готово су лаке као перо“, каже Дојл – али та лакоћа може значити да „нису баш дизајниране да дуго потрају“.

„Ако имају веома лаган горњи део, неће бити толико издржљиве, и мислим да ће то вероватно бити мање погодно за ваше свакодневно ходање.“

Дојл упозорава да не треба трошити много новца на моделе са угљеничним влакнима, јер неке трају само до око 500 пређених километара. Већина других патика ће трајати дуже.

Ипак, ако се животни век мери оптималним перформансама, онда истраживања указују да пена у супер патикама брже губи своју оштрину него у патикама за свакодневно ношење.

Истраживање Универзитета Кастиља-Ла Манча из 2023. године, испитивало је пену у специјализованим спортским патикама. Открили су да су „Ева“ модели, врста пене која се користи и у „Хока“ и у „Он“ патикама, „задржала приближно 67% свог почетног капацитета апсорпције удараца након 160 до 240 км, али мање од 60% након 400 до 800 км“.

Коме су намењене

Није било много истраживања о меким моделима са платформом који се носе за свакодневну употребу, напомиње Дојл. Са супер патикама, тркачи су пријављивали мањи бол у мишићима и бржи опоравак после трчања, али недавне студије показују повећан бол који осећају спорији тркачи и повећано оптерећење у коленима.

„Вероватно постоји недостатак разумевања о томе чему је патика заправо намењена. Патике за брзо трчање са карбонском облогом вероватно не би требало да се користе као обућа за сваки дан.“ Али такође, додаје да „многи брендови раде заиста добар посао... имају исту пену за нешто што је носивије свакодневно“.

Савет стручњака – мењајте обућу

Бонанов савет је да мењате обућу, без обзира на стил. „Генерално је добра ствар да имате више различитих пари обуће јер различите ципеле врше другачији притисак на различите делове тела и тиме се избегава преоптерећење“, наглашава Бонан.

„Једина напомена би била ако неко има повреду и одређена обућа му пружа велико олакшање. Тада бих рекао да настави да носи ту обућу док не залечи ту повреду.“

Ово су добре вести ако је оно што Зендаја носи важно за то како трошите свој новац: звезда филма Еуфорија је прешла са стила патика са платформом на стил патика балетанки. То је нископрофилна, укрштена патика балетанка са чичак тракама – антитеза гломазних, пенастих патика.

Мода се тренутно генерално помера ка нископрофилним и ретро патикама за трчање, са украсима и романтичним детаљима.

Раније би званичници такве призоре дочекивали с добродошлицом. Али за Хариса Дукаса, социјалистичког градоначелника који је одлучан да пренатрпани центар престонице врати њеним грађанима, почетак туристичке сезоне доводи у опасност велики део њеног историјског језгра. Читава насеља, сматра он, налазе се у опасности да изгубе своју аутентичност због неконтролисаног туристичког развоја.

„Атина не може да функционише као да је огроман хотел. Потребна су ограничења и правила. Градови такође морају имати право гласа у начину на који се развијају“, наводи Дукас.

Прошле године више од осам милиона људи посетило је Атину, што је рекорд за метрополу која се донедавно сматрала само успутном станицом ка грчким острвима. Само у краткорочном издавању, број ноћења у популарној четврти Плака, испод Акропоља, више се него удвостручио од 2018. године, показала је недавна студија.

У градској већници, изграђеној у неокласичном стилу, званичници кажу да је време пресудно ако Атина не жели да постане жртва сопственог успеха. Упозоравајући знаци су свуда – од вртоглавог раста кирија који је истиснуо локално становништво, до преоптерећене инфраструктуре која попушта под притиском.

„Цела Атина се раскопава како бисмо могли да издржимо. Градимо електроенергетску инфраструктуру, водоводне системе, нову канализацију, 5Г мреже. Када имате око 700.000 становника (ужа градска зона) и осам милиона посетилаца, притисак је огроман“, истакао је Дукас, који је пре уласка у локалну политику био професор климатске енергетике.

Дукас је преузео функцију 2024. године након што је неочекивано убедљиво победио уз подршку главне опозиционе странке Пасок, уз обећање да ће „озеленити“ оно што се сматра најтоплијом престоницом континента. Процењује се да је под његовим мандатом засађено 3.855 стабала широм општине површине 39 квадратних километара.

Али како је привлачност Атине расла, градоначелник се нашао у директном сукобу са снагама које криви за „неконтролисани развој“ на главним туристичким локацијама. Дукас се усмерио на грађевинске компаније које желе да подигну вишеспратнице у подножју Акропоља из петог века пре нове ере, као и на инвеститоре у некретнине и предузетнике. Такође се супротставља ширењу често нелиценцираних кровних барова и ресторана.

Борба се ове недеље појачала, када је Дукас за Гардијан рекао да ће искористити закон о намени земљишта у туризму, који је тренутно у расправи, како би затражио општу забрану нових пословних активности у историјском центру града.

„Зауставићемо сва туристичка улагања у Плаки, коју сам решио да сачувам. Више нема места. Не за краткорочно издавање, не за апартмане са услугом, не за хотеле, нити за било коју другу туристичку намену. Подручје је презасићено“, каже градоначелник, додајући да кроз законе жели да поручи: „Доста је било!“

Градоначелник је такође изнео идеју о замрзавању грађевинских дозвола за нове хотеле. То би уследило након сличне забране коју је увела влада десног центра, а која ограничава краткорочно издавање у насељима са погледом на Акропољ.

На његово изненађење, ове недеље добио је подршку из неочекиваног правца. На догађају посвећеном промоцији престонице у уторак, председник моћног удружења хотелијера, Евгениос Василикос, такође је покренуо питање ограничења изградње хотела, наводећи пример Барселоне, која од 2017. не издаје дозволе за нове хотеле.

„Не морамо поново измишљати точак“, рекао је хотелијер, додајући да је дошао тренутак да туристички сектор престонице озбиљно размисли где жели да буде за 10 или 15 година.

„Када се читав центар Атине претвара у хотелску зону, не могу само ја то да говорим. Сада када се огласио и председник удружења хотелијера, расправа је званично почела. Атина не може да постане Барселона“, додао је Дукас.

Дукас је очигледно охрабрен Јаумеом Колбонијем, својим левичарским колегом у Барселони, који је недавно најавио потпуну забрану краткорочног издавања од новембра 2028, када ће дозволе за више од 10.000 станова бити укинуте како би град био погоднији за живот његових становника. И Атина и Барселона су међу 15 градова чији су градоначелници приступили европском плану за становање, позивајући ЕУ да предузме одлучне мере за решавање кризе.

Попут Колбонија, Дукас је приступ приступачном становању – који је за многе немогућ због притиска краткорочног издавања – описао као највећи проблем општине.

„Основали смо канцеларију за социјално становање како бисмо идентификовали зграде и станове које можемо обновити уз помоћ фондова ЕУ. Желимо да подстакнемо младе парове да остану у центру. Док се други градови окрећу бетону и небодерима, ми идемо у потпуно другом правцу, што укључује и рушење зграда како бисмо створили јавни простор за паркове и игралишта. Атина припада својим људима. Није само за оне који желе да је искористе“, рекао је градоначелник.

У Тољатију је још једна жена кажњена истом сумом на основу Закона о административним прекршајима. Она је подигла средњи прст на паркингу „током спора“ око заузетог паркинг места. Случај је чак укључивао и видео снимак инцидента, који је суд прегледао.

У Републици Коми, случај понижавања части и достојанства, који је укључивао увреде и показивање средњег прста, догодио се у једном дворишту. Неколико људи је било увређено, због чега је изречена казна износила 3.200 рубаља.

Човек у Иркутској области показао је средњи прст из свог аутомобила док је претицао другог учесника у саобраћају. У овом случају, који је резултирао казном од 3.000 рубаља, камера у аутомобилу помогла је да се утврди истина.

Посебан случај забележен је у једној школи у ​​Кировској области. Када је мајку једне ученице директор поздравио пред школским особљем, она је одмах одговорила „довиђења“, уз показивање средњег прста.

Првобитно је кажњена са 4.000 рубаља, а затим је директор поднео и тужбу за надокнаду моралне штете. У њему је навео да су га догађаји „оставили узнемиреног, емоционално депресивног", као и да је његова продуктивност опала, због чега није био у могућности да у потпуности обавља своје радне обавезе или да управља својим тимом, те је био приморан да узме одсуство“.

Суд је наложио жени да директору исплати 10.000 рубаља.

Из пресуда произлази да оптужени ретко признају кривицу и покушавају да докажу да се гест није догодио, или да су га жртве једноставно умислиле.

„Од 4. маја већ у 6.30 смо испред микрофона. Чекамо вас. Нови концепт јутарњег програма се ипак ослања на оне старе непролазне вредности, а то су теме од важности за свакодневни живот грађана“, каже Маја Богуновић. Додаје да ће у фокусу бити сервисне информације и теме које су слушаоцима потребне у тренутку када започињу дан.

Програм ће се емитовати радним данима од 6.30 до 11 часова, а викендом до 9 сати, уз укључења у телевизијски програм. „Укључење у телевизијски програм свакако можете очекивати у току јутра, где ћемо најавити теме које покрећемо, ствари о којима разговарамо и важне госте“, истиче Богуновићева.

За Јану Рокић, рани термин представља и изазов, али и прилику. „Четвртог маја почињемо са емитовањем програма у 6.30, што ће свакако бити изазовно и за нас као водитеље. Али ето, можда можемо слушаоцима и гледаоцима та јутра да улепшамо, да их учинимо мало динамичнијим“, каже Јана.

Једна од новина је управо мултимедијални концепт, који подразумева да радио више није само аудио формат. „То значи да ћемо имати укључења и на нашу телевизију“, објашњава Рокићева, док Богуновићева додаје да ће слушаоци програм пратити и путем дигиталних платформи као што су РТС Планета и РТС Звук.

Од вести и музике до културе, науке и уметности

Важан део емисије биће и широка дописничка мрежа. „Ми смо Радио Београд, али се слушамо у целој Србији и са задовољством ћемо укључивати и наше колеге да чујемо шта се дешава у другим градовима Србије“, наводи Богуновићева. Осим тога, слушаоци ће добијати и информације са лица места кроз укључења београдских репортера.

Музика ће, како најављују, бити комбинација познатих хитова и нових звукова. „Држаћемо се неких старих проверених хитова, али хоћемо и да донесемо нешто ново – нешто ведро, забавно, тако да вам лепо почне јутро“, истиче Рокићева.

Водитељски пар емисије Јутро је, осим Маје Богуновић и Јане Рокић, биће Александар Дробац и Аријана Хандан, а викендом ће испред микрофона бити Нада Бабић.

Садржај емисије обухватиће и теме из културе, науке и уметности. „Представљање и препоруке и добрих књига и добре музике и добрих представа – то је окосница овог програма“, каже Богуновићева, додајући да ће простор бити дат и младим успешним људима, као и гласу грађана.

Посебан акценат стављен је на потребе савременог слушаоца. „Не само младих, већ и људи који цене технологију, који воле да су мобилни“, истиче Богуновићева, док Рокићева додаје: „Могу да кажем да сам неко ко заиста неће носити радио са собом већ ћу га слушати путем телефона.“

Припреме за нови програм трају већ месецима. „Ми смо у припремама богами од Нове године. Иза нас је велики тим наших колега. Заједно припремамо, ослушкујемо, питамо“, каже Богуновићева.

Упркос честим тврдњама да је радио застарео медиј, водитељке емисије Јутро је сматрају супротно. „Нама су давно рекли да је радио мртав медиј. Међутим, радио се увек враћа и враћа се бољи“, наглашава Богуновићева, док Рокићева закључује: „Не само да се враћа, него се испоставило да и не одлази.“

Нови програм Јутро је покушаће да споји традицију Радио Београда са захтевима савременог доба, уз намеру да остане поуздан сапутник слушалаца на почетку сваког дана. 

Американци слушају скоро четири сата музике дневно, према подацима „Едисон рисерча“ и „Нилсена“, а то не укључује аудио-књиге, тираде на Јутјубу или амбијенталну буку са телевизора док радимо по кући.

Едисонов извештај из 2025. године показао је да је број одраслих Американаца који слушају подкасте на рекордно високом нивоу, иако радио и даље доминира. За неке људе, та рутина је константна и заузима већи део дана.

„То је уобичајено понашање и многи, многи људи то раде“, каже психолог Глорија Марк, професорка на одсеку за информатику на Универзитету Калифорније и ауторка књиге Распон пажње из 2023. године. „То је тежак проблем у коме се налазимо. Погледам око себе и сви имају слушалице.“

Клифорд Сасман, психијатар и терапеут који се специјализовао за коришћење екрана код деце, каже да иако постоји мало клиничких истраживања о прекомерној употреби аудио-записа, његови пацијенти и њихови родитељи често питају о томе. А конзумирање аудио записа, каже он, теоретски подједнако ствара навику као и коришћење екрана.

„Ствар број један која изазива ослобађање допамина, као што су показале многе студије, није оно што добијате, већ колико брзо то добијате“, напомиње Сасман.

Паметни телефон пружа тренутно задовољство, призивајући било коју песму, аудио-књигу, подкаст или видео-клип у року од неколико секунди. „Ако смо стимулисани предуго, постајемо десензибилизовани на ту стимулацију и развијамо толеранцију“, додаје психијатар.

Нека истраживања указују да људи могу боље да се концентришу док слушају музику. „Она ствара неку врсту белог шума где је многима, што је необично, лакше да се фокусирају на оно што раде јер надјачава околне шумове“, наводи Сасман. Али проблем настаје ако слушате толико музике на захтев да не желите да престанете.

„Ако престане“, каже, „улазите у неку врсту стања повлачења“, које се назива синдром недостатка награде. „Можете постати мрзовољни и раздражљиви када не слушате музику или аудио, можете се осећати анксиозно или депресивно. Најчешћа је у питању досада.“

Џулија Нокс, 26-годишњакиња која живи и ради у Њујорку, слуша подкасте са вестима током јутарњих и вечерњих путовања на посао. Затим, ту су забавни подкасти док пере судове, обавља послове или шета градом, стварајући готово константан дневни саундтрек.

„Оно о чему стално размишљам је: Да ли је лоше што не могу да радим ствари, а да не слушам нешто?“, пита се Џулија. Није да заиста не може да престане да слуша – она не слуша на послу – али често, додаје, тиха контемплација не може да се такмичи са „опцијом да се конзумира нешто што је чини забавнијом“.

„Увек сам имала само глас у глави“, каже Вики Лесли (49) из Брајтона, у Енглеској, која слуша подкасте док кува, веша веш у дворишту и покушава да заспи.

За Лесли, документаристу, радио и подкасти чине кућне послове пријатнијим, али ограничавају време које проводи само размишљајући. Сећа се да је пре много година возила бицикл на посао, што је била вожња од 40 минута током које није слушала аудио.

„Имала сам идеје за програме на којима сам радила, или чак само за ствари из свог личног живота“, наводи. „То време за менталну обраду – то сада заправо немам, јер увек имам укључен подкаст.“

Да ли је прекомерна употреба аудио садржаја штетна

„Сви проблеми човечанства“, написао је филозоф из 17. века Блез Паскал, „проистичу из човекове немогућности да мирно седи сам у соби.“

Али да ли је прекомерна употреба аудио садржаја увек штетна? Аудио садржај може деловати здраво на начин на који време проведено испред екрана обично не делује.

„Дефиниција зависности је да стално радите нешто, упркос чињеници да вам то ствара проблеме“, напомиње Сасман. Ако вам стално слушање помаже да функционишете, чак и ако се осећате зависно од тога, то није нужно зависност, додаје.

Али ако приметите да вам то ремети расположење или штети вашим односима и ако нисте у стању да престанете упркос увиђању ових промена, то би могла бити зависност.

Вреди размишљати о зависности од технологије као о „континууму, а не као о црно-белој ствари“, наводи психијатар. „Не могу да се сетим много људи који би могли рећи да никада нису имали проблем због коришћења екрана.“

„У временима када имам више обавеза“, каже Леслијева, „када је извршна дисфункција свакодневна стварност, подкасти помажу да се обезбеди мало стимулације за обављање ствари.“ Али стално слушање подкаста, каже, „чини мало мање подношљивим, него бити у близини правих људи. Друштвена интеракција на захтев, без очекивања са овим парасоцијалним личностима – мислим да је то само мала зависност.“

Када испуњавамо све своје слободне тренутке аудио-садржајем, каже Маркова, посебно ако је препун текста или омета, „не дајемо свом уму прилику да се одмори. Стрес се накупља када не дате свом уму прилику да се опусти.“

Ментална тишина има кључну функцију, додаје она: „Када нисмо укључени у неку врсту когнитивног задатка, део мозга који се зове мрежа подразумеваног режима преузима контролу, што нам помаже да регулишемо своје емоције, помаже нам да имамо смисла. Тако формирамо унутрашње наративе о себи.“

Како да се одвикнемо

Маркова и Сасман кажу да је смањење времена слушања разних садржаја изводљиво.

„Можда би помогло да почнете са три дана ничега“, саветује Сасман. „Клоните се звука, екрана, дрога и алкохола, свега што вам пружа тренутно задовољство и једноставно се бавите активностима које захтевају много стрпљења. До краја трећег дана, многи људи осећају као да је сва та повлачења нестала, сва та досада и сва та потрага за допамином.“

Затим, док поново додајете аудио, слушајте по сат времена, са паузама између. „То прекида проток допамина“, објашњава. „Мање је вероватно да ћете се поново навући.“

Маркова препоручује да замените навику слушања или гледања у екран „нечим што пружа дубљу стимулацију, неком врстом понашања које је награђујуће.“

„Будите више са људима. Ако разговарате са другом особом, посветите јој пуну пажњу.“

Како показују новија истраживања, кључ није у томе да елиминишемо стрес, већ да га правилно „дозирамо“.„Циљ није да уклонимо стрес, већ да га оптимизујемо", наводе стручњаци са Масариковог универзитета у Чешкој.

„Добар“ стрес: механизам који може да ради корисно

Научници овај феномен називају хормеза – процес у којем краткотрајан, умерен стрес активира природне механизме одбране у организму.

То значи да тело, када је изложено контролисаним изазовима, не само да се брани, већ постаје јаче, повећава отпорност на болести,побољшава когнитивне функције, подстиче регенерацију ћелија и повећава адаптабилност организма.

„Одређени стресори – у правој мери – активирају механизме који штите и обнављају тело", наводи се у истраживачком раду чешких психолога о утицају стреса на здравље.

Врсте стреса које су нам потребне

Истраживања издвајају неколико кључних „здравих“ стресора који су некада били природни део живота: Физички напор (вежбање), излагање хладноћи и топлоти, повремено ограничење у исхрани (пост/интермитентни пост), исхрана првенствено биљкама, односно производима без меса, али и  ментални и емоционални изазови.

Ови фактори делују као „окидачи“ који покрећу унутрашње системе поправке и адаптације.

Ипак, како додају истраживачи, могући проблем се крије у савременом друштву, где је мање оваквих изазова. Парадоксално, савремени живот је уклонио многе од ових природних стресора.

Зато ваља узети у обзир факторе као шти су: стална доступност хране, климатизовани простори, мањак физичке активности, смањена изложеност природним условима.

Последица је да тело губи стимулусе који су му неопходни за правилно функционисање. „Недостатак доброг стреса постаје озбиљан ризик по здравље", стоји у истраживању.

Танка линија: када стрес постаје штетан

Кључна разлика између корисног и штетног стреса лежи у интензитету и трајању.

Добар стрес је краткотрајан, умерен и завршава се успешним опоравком. С друге стране, лош стрес је хроничан, неконтролисан и без периода опоравка.

„Хормеза подразумева благ до умерен стрес кратког трајања. Претеривање – било у тренингу, посту или изложености хладноћи – може имати супротан ефекат", упозоравају психолози.

Како стрес утиче на мозак и тело

Истраживања показују да умерен стрес може побољшати памћење и учење, подстаћи раст нових можданих ћелија, повећати концентрацију и енергију, активирати имуни систем. Такође, начин на који доживљавамо стрес игра важну улогу. Стрес може побољшати фокус и енергију.

Научници истичу да није важан само сам стрес, већ и наш однос према њему. Људи који стрес виде као изазов, а не као претњу, често имају боље здравствене исходе.

Овај „ментални оквир“ може утицати на: хормонски одговор, ниво анксиозности па тако и дугорочно здравље.

Практични савети: како увести „добар“ стрес

Истраживања указују да мале, постепене промене могу имати велики ефекат, а то су кратки интензивни тренинзи, завршетак туширања хладном водом, ограничено време за оброке, више разноврсне биљне исхране, излазак из зоне комфора кроз менталне изазове

Закључак је да је неопходно балансирати стресом, а не трудити се да га избегавамо по сваку цену, наводе стручњаци.

Савремена наука све више потврђује да је стрес неизбежан – али и неопходан. Правилно дозирани изазови омогућавају телу да се прилагоди, ојача и одржи равнотежу у условима модерног живота јер, како закључују психолози у истраживању: „Без довољно стреса – постајемо слабији".

Другим речима: неоспорна изјава да мода заслужује врхунско место у најпознатијој институцији ликовних уметности. Откако се Музеј костимске уметности спојио са Мет музејом 1946. године и постао Институт за костиме, премештен је у подрум Мет музеја, збијен у скучен галеријски простор од 400 квадратних метара, попут неке врсте срамотног рођака. Није постојао речитији симбол чињенице да мода никада није заиста сматрана естетским еквивалентом, рецимо, сликарства или вајарства.

Када је Институт за костиме желео да организује своју велику годишњу изложбу, морао је или да позајми простор из других галерија или да користи привремени изложбени простор, што је ограничавало колико дуго његове изложбе могу бити отворене. Сада има велики, стални простор, а изложба ће бити отворена пуних девет месеци, што је свакако вредно прославе. Можда је зато Бијонсе пристала да буде домаћин.

Повратак Бјонсе после 10 година

Бјонсе је званична копредседница гале, заједно са Никол Кидман, Венус Вилијамс и главном директорком за садржај у Конде Насту, Аном Винтур, женом која је најзаслужнија за то што је Мет Гала постала оно што јесте. Ово ће бити први пут да ће Бијонсе удостојити Мет Гала својим присуством у последњих десет година.

Џеф Безос, оснивач „Амазона“, и његова супруга, Лорен Санчез Безос, су почасни председници, и обезбеђују главни извор финансирања изложбе и саме забаве.

Како се прихвата присуство Безосових

Неки виде учешће пара као покушај да купе свој пут до културног легитимитета. Заиста, једна активистичка група, „Сви мрзе Илона“, већ је почела да позива на бојкот Гале и на друге начине покушава да осрамоти господина Безоса.

У Њујорку су почели да се појављују постери у близини музеја и по граду називајући забаву „Безосова Мет Гала“ и тврдећи да је финансирана „експлоатацијом радника“.

Да ли постоји тема?

Да, и као и обично, повезана је са блокбастер изложбом коју забава слави. Ове године, то је пролећна изложба Института за костиме, „Уметност костима“, која ће тврдити да је мода – или оно што је Ендру Болтон, задужени кустос одељења, назвао „обучено тело“ – заједничка нит која повезује сваку другу галерију у музеју.

То је мање актуелна тема од прошлогодишњег „Суперфинито: Кројење црначког стила“, иако не сасвим без политике. Као део свог концепта, Болтон је разматрао „костимографију“ кроз призму различитих врста тела, укључујући „трудно тело“, „корпулентно тело“, „инвалидно тело“ и „разголићено и наго тело“.

Да ли је дрес код све у вези са телима

Можда да би се избегло надметање у облачењу без одеће, дрес код ове године је заправо „Мода је уметност“. Шта то значи је отворено за тумачење (чак и ако делује помало претерано за гала представу у музеју), али можете замислити много хаљина Сен Лорана Мондријана, или можда неке комаде са Џон Галијанове јесење ревије Диора из 2007. године.

Та колекција је одала почаст односу Кристијана Диора са уметношћу и укључивала је одећу која је требало да имитира Пикасовог Пола у Арлекину, као и креације инспирисане Гојом и Коктоом.

Колика је цена за све ово

Појединачне карте коштају чак 100.000 долара – 25.000 долара више него прошле године – са столовима чији закуп почиње од 350.000 долара. Мет Гала 2025. године прикупила је рекордних 31 милион долара. Када се то ставиу перспективу, прошле године пролећна гала њујоршког градског балета прикупила је 2,7 милиона долара.

Сав новац од продаје карата иде директно на финансирање годишњег буџета Института за костиме. Зашто? Зато што се Музеј костимографије, када се придружио Мету, то је учинио под условом да институт мора сам да плати; то је једино кураторско одељење у Мету које је обавезно да то учини, и то је делимично разлог зашто је Мет гала створена још 1948. године.

Шта гости добијају за свој новац

Осим задовољства што знају да подржавају културну институцију, и прилике да се друже са Бијонсе, госте очекује коктел журка у Великој дворани, вечера коју је организовао Оливије Ченг, кетеринг у близини храма Дендур, и раскошан цветни декор који је урадио Раул Авила.

И увек постоји изненађење. Прошле године, то су били Ашер и Стиви Вондер.

Ако можете да приуштите, можете ли да идете

За разлику од других културних приредби за прикупљање средстава, попут гала вечери поводом отварања сезоне Метрополитен опере, Мет гали можете да присуствујете само уз позивницу. Квалификације за укључивање имају више везе са популарношћу, достигнућима и лепотом – светим тројством госпођице Винтур – него са новцем.

Госпођица Винтур, која је такође глобална уредничка директорка Вога, има последњу реч о сваком позиву и посетиоцу. Чак и ако дате тоне новца Музеју, нећете нужно испунити услове, а чак и ако компанија купи сто, не може да изабере свакога ко ће седети за тим столом. Мора да провери све предложене госте од стране госпођице Винтур и Вога и да се моли за одобрење.

Ове године, као и 2025. године, има око 400 изабраних, према речима портпаролке Института за костиме.

Ко је позван

Списак гостију је строго чувана тајна, али ове године, као и прошле године, постоји додатни одбор домаћина који предводе дизајнер Сен Лорана, Ентони Вакарело (Сен Лоран спонзорише каталог изложбе) и глумица Зои Кравиц.

Међу члановима одбора су Сабрина Карпентер, Доџа Кет, Алекс Консани, Мисти Коупленд, Тејана Тејлор, Аџа Вилсон, Сем Смит и Чејс Суи Вандерс. Велике су шансе да ће Џеј-Зи присуствовати да подржи своју супругу, као и нека комбинација Кардашијан и Џенер. А ту су и свима омиљене нове познате личности тренутка, Конор Стори и Хадсон Вилијамс.

Хоће ли Зохран Мамдани, градоначелник Њујорка, присуствовати

Иако је Метрополитен музеј главна институција и туристичка атракција града Њујорка, а градоначелници Мајкл Р. Блумберг, Бил де Блазио и Ерик Адамс јесу присуствовали (иако не сваке године), господин Мамдани је рекао да он и његова супруга Рама Дуваџи овог пута изражавају жаљење, што неће присуствовати.

Флагрантно приказивање богатства на гала вечери је у супротности са позицијом господина Мамданија као демократског социјалисте и његовим обећањем да ће град поново учинити приступачним.

Заиста, када је представница Александрија Окасио-Кортез присуствовала 2021. године, упркос чињеници да је то учинила носећи хаљину на којој је писало „Опорезујте богате“, критике су биле гласне. То је можда разлог зашто је бивша потпредседница Камала Харис, када је прошле године била изненадни гост, прескочила фотографисање на улазу и присуствовала само вечери.

Да ли познате личности саме купују карте

Не, позивају их брендови (или брендови по упутству часописа Вог), који купују места гостима за столом, поред тога што им прилагођавају изглед, довозе их авионом и постављају их. Заузврат, познати гости раде на модном аспекту. Наравно, увек могу дати личну донацију музеју.

Када почиње

У теорији, временски ограничени доласци – сваком госту је додељен термин – почињу у 17 часова, обично почевши од копредседавајућих вечери, а завршавају се око 20 часова. Осим, наравно, ако сте Ријана, у ком случају не важе никаква правила. Прошле године се појавила у 22 часа, након што су неки други гости већ обишли и отишли кући.

Већ од 4. маја Радио Београд 1 почиње са емитовањем новог јутарњег програма Јутро је... који ће се емитовати сваког радног дана од 6.30 до 11.00 и викендом од 6.30 до 9 часова.

У наредном периоду представићемо и нове програмске садржаје који ће традиционално моћи да се слушају, али и гледају, јер је визуализација радија као медија садашњост којој приступамо одговорно и интеракивно – кроз подкасте, мултимедију и друштвене мреже.

Каже да је порука садржала детаљну критику свега, од дужине његових шортсева, до његове жеље да одговара на поруке. „У основи, рекла је да мисли да сам мало 'кринџи'“, каже Тристан за Телаграф.

Чланак који је постао виралан и појам „хетеропесимизма“

Отприлике у исто време, чланак Шанте Џозеф у часопису Вог под насловом Да ли је сада срамота имати дечка? постао је виралан. Чланак, објављен у октобру 2025. године, није осуђивао изглед мушкараца, већ је доводио у питање цео концепт хетеросексуалне везе.

Па ипак, прича Џозефове је прегледана милионима пута, а жене на друштвеним мрежама су изражавале и подршку и негодовање. Покренула је глобалну дискусију о стању модерних веза и бацила светло на такозвани „хетеропесимизам“, термин који је сковала списатељица Аса Сересин да би описала често јавно изражавање „жаљења, срамоте или безнађа“ од стране хетеросексуалних људи – посебно жена – у вези са хетеросексуалним везама и забављањем.

„Ходање по жици“ – нова правила модерног забављања

„Верујем да многи од нас плаћају цену лошег мушког понашања које потиче из претходних генерација“, сматра 29-годишњи графички дизајнер Џош.

„Сексистичке предрасуде, мушкарци који не помажу у кући, очекивања да се о теби брине девојка или жена која такође ради. Вероватно многи млади момци ових дана не очекују такав третман, али постоји много садржаја у којима жене говоре о својим безнадежним партнерима и разумем зашто би излазак са тим мушкарцем био неприхватљив. Нису сви мушкарци такви, али је тешко то доказати ако чак немаш прилику да упознаш неку жену.“

Недавно разведен Кристијан, четрдесетогодишњи физиотерапеут, се слаже.

„Забављање 2026. године је као ходање по жици, што није био случај последњи пут када сам био сам, пре 20 година. Стално преиспитујем своје понашање. Желим да будем увиђаван, али не и досадан, већ неко са ким је забавно, али не као 'мушка глупача‘, спреман на разговор, али не очајник. Желим да будем у посвећеној вези, али да не будем клаустрофобичан. Морам да докажем да не припадам маносфери.“

„Жене дефинитивно доносе одлуке – емоционално, физички – у модерним везама, а многе од њих са собом доносе нека прилично лоша претходна романтична искуства која укључују насиље или проблеме са присилном контролом, тако да је забављање тешко.“

Истраживања: Самачки живот све тежи мушкарцима

Никада није било теже време за самце. Према подацима непрофитне организације Истраживачког цента Пју у САД из 2020. године, већина људи на тржишту за упознавање – мушкараца и жена, свих узраста, оних који живе и у руралним и у урбаним срединама – рекла је да им романтични живот не иде добро.

Тешко је пронаћи људе за изласке, тврде они, а мушкарци и жене  наводе различите разлоге за то. Мушкарци су рекли да им је тешко да приђу женама, док је већина жена рекла да је тешко пронаћи некога ко тражи исту врсту везе као она и „ко испуњава њихова очекивања“.

Новија истраживања Универзитета Манчестер Метрополитан (MMU) такође су открила да, иако је самачки живот за жене „ребрендиран“ на позитиван и оснажујући начин, али мушкарци самци „га не доживљавају као предност“. Уместо тога, осећали су „да их околина карактерише као безбрижне нежење или друштвено дисфункционалне инцеле (недобровољне целибате)“, према речима предавача социологије и криминологије на MMU Алише Денби.

Апликације, алгоритми и осећај одбијања

Аналитичар Сајмон (51) каже да се неколико пута месечно контактира жене на Тиндеру, али када им пошаље поруку, ретко добија одговор. „Ако то урадим, разговор готово искључиво не води никуда“, жали се Сајмон.

„Доста ми је да се више запетљавам покушавајући да схватим где грешим. Изгледа да су самци мојих година демонизовани – као да смо сви инцелси којима је ретко дозвољено да излазе испод мајчиних скута.“

„Био сам у везама, наравно. Најдужа је трајала девет година када сам имао двадесетак и тридесетак година. Упознали смо се у стварном животу на послу, али последњих година на апликацијама, моја срећа у везама је опадала заједно са мојом косом и нестала. Волео бих да упознам праву особу и нисам сасвим одустао, али буквално више немам појма како. Не знам шта жене желе, а њихови стандарди делују невероватно високи.“

Маносфера, теорије и осећај губитка контроле

Ли Чемберс је психолог и води организацију под називом Male Allies UK, која помаже у ангажовању мушкараца на радном месту и ради са дечацима у школама. Чемберс објашњава да је прелазак на онлајн упознавање учинио да потрага за љубављу делује трансакционо.

„Много младих мушкараца сматра да више није вредно труда када је у питању упознавање.“

Део проблема је у томе што мушкарци и дечаци обично имају оно што он назива „плићим“ пријатељствима, што може довести до изолације. То може довести до проблема са лошом адаптацијом у романтичним везама, нешто што, како каже, посебно примећује са све већим интересовањем младића за вештачку интелигенцију.

Друштвене мреже и страх од одбијања

Терапеут за везе, Рејчел Њу, види да ово постаје још већи проблем када мушкарци немају пријатељице. „Још је лакше сврстати жене у једну групу као 'мистериозне', 'недоследне', 'захтевне', 'застрашујуће' или шта год, посебно када је то наратив који добијају са друштвених мрежа“, каже она.

Чемберс каже да међу дечацима и мушкарцима расте осећај да када је у питању забављање, „жене имају више избора“ – теорија коју је пропагирала рана маносфера пре 10-15 година.

„Ово уверење се заснива на идеји прећутне хијерархије где жене држе сву моћ и статус због свог изгледа“, објашњава психолог. „Док мала група лепих жена има највећи удео, хијерархија налаже да чак и жене које су конвенционално мање привлачне имају више могућности избора од обичних мушкараца. Уз то, мушкарци верују да мала група цењених мушкараца добија све девојке јер жене имају невероватно високе стандарде.“

Ове теорије тврде да „жене имају право и желе да излазе само са богатим финансијски обезбеђеним мушкарцима са дубоким џепом... и да нема наде ни за кога другог“, додаје Чејмберс.

Посредница за упознавање Хејли Квин је специјализована за коучинг у стварном свету, било у радионицама или радећи један на један са клијентима у друштвеном окружењу у Лондону и Њујорку. Она каже да је кроз историју увек било мушкараца – и жена – који су се борили са упознавањем људи, али интернет и друштвене мреже су ствари отежали.

„Маносфера је учинила да се мушкарци осећају изоловано или као да постоји нека велика завера о моћи жена, или зашто не могу да уговоре састанак. Када мушкарци изнесу та осећања на интернет и оно што је усмерено ка њима јесте покрет маносфере, то омогућава мушкарцима да уђу у менталитет жртве, што шири осећај да су жене против њих и погоршава целу ситуацију.“

Уз то речено, Квинова верује да мушкарци осећају да су веома друштвено ограничени, посебно у данашњој култури на западу, пре свега, где у жене прилично резервисане и заштићене у оквиру свог личног простора. Истраживачи у студији Универзитета у Торонту из 2024. године открили су да се мушкарци плаше да се боре да се снађу у очекивањима модерне мушкости у везама.

„Постоји идеја да, да бисте заиста 'били мушкарац', морате бити тип који 'заводи девојке' – то је знак статуса“, каже Илејн Хоан, део тима на Универзитету у Торонту.

Анксиозност приласка и „минско поље“ у реалном животу

„Много мушкараца са којима радим имају оно што називамо 'анксиозношћу од приближавања'“, напомиње Квинова. „Не желе да приђу жени када је са пријатељицом, брину се да ће неко позвати полицију ако жена то протумачи као 'узнемиравање', плаше се друштвене непристојности.

Мисле на пример: 'Ако почнем да разговарам са женом у теретани, а она то не жели, може ми бити забрањен приступ месту које ми се заиста свиђа, па зато нећу разговарати са њом', или 'Ако разговарам са колегиницом која ми се свиђа на послу и крене по злу, могу да добијем отказ'. То значи да се осећају способним да само онлајн упознају људе. С друге стране, свака органска друштвена интеракција делује им превише компликовано", истиче Квинова.

Политика забављања и страх од погрешног корака

„Желим да будем у вези, али, пошто сам ионако анксиозан као особа, заправо се искрено плашим правила забављања која сада важе“, каже Џорџ (31), кувар по занимању.

„Не желим да сваљујем кривицу на жене, али заиста се осећам као да се мушкарци и жене више нису равноправни у свету упознавања. Често имам осећај да су женски стандарди невероватно високи и чак и пре него што се упознамо, покушавам да убедим некога у своју вредност. Као да морам да одговарам за грехе свих мушкараца који су били пре мене, а који су можда лоше поступали са женама", признаје Џорџ.

„Поред тога, постоји толико много мишљења у свету упознавања који дају супротстављене савете о томе како би мушкарац требало да се понаша, како би жена требало да се понаша... Све ово је само појачало нелагодност и непознанице у вези са целим процесом упознавања некога.“

Џорџ каже да осећа да су чак и најосновније интеракције политизоване и прожете свим могућим значењима, тако да сада није сигуран шта је прикладно понашање.

„На једном недавном састанку, дама са којом сам био се увредила што сам платио пиће док је била у тоалету. Нудити да некога безбедно одведем кући је такође минско поље – осећам се као гмизавац. Онда само замислите следећу фазу забављања или физичке интимности. Збуњује ме што су претходне генерације сматрале забављање узбудљивим или забавним. То је средство за постизање циља, али мени једноставно делује ужасно.“

Искуства узнемиравања и растућа опрезност

Џорџ је у праву што се тиче ношења пртљага прошлих негативних искустава у забављању.

„Већина жена (као и 35% мушкараца) рекла је да је доживела неку врсту узнемиравајућег понашања од стране некога са ким су се забављале или биле на састанку, од примања нежељене сексуално експлицитне слике до притиска на секс или тога да неко дели сексуално експлицитну слику о њима без њиховог пристанка“, каже Ана Браун из истраживачког центра Пју. Можда није ни чудо што су жене опрезне.

Осамнаестогодишњи Кристофер, рецимо, каже да су њега и његове другаре када су отишли на студије родитељи подстицали да траже писмену сагласност друге стране путем СМС поруке, толико су били забринути да их заштите од евентуалних будућих жалби на сексуални напад.

„Многи од нас познају људе којима се нешто догодило током вечери, а касније кажу да нису желели да се деси – и то и мушкарци и жене – па разумем да је добра идеја имати ту писмену дозволу, али пошто неко може да промени мишљење у било ком тренутку, то није баш толико корисно као облик заштите од касније жалбе“, наводи Кристофер.

„Никада не бих ништа урадио никоме ко је изразио жељу да то не чиним – или ко није био у могућности да изрази жељу да то учини – али такође идеја да тражите СМС поруку са уговором пре него што почнете да љубите некога или шта год, помало одбојно. А, можда је то управо и била намера родитеља!“ пита се у шали.

Кристофер каже да су он и његови пријатељи почели да гледају на тинејџерске везе као „помало застрашујуће и помало мучне, посебно у контексту друштвених медија где и најмања ствар може да се објави и да будети исмејани. Чак и када упознате некога и мислите да иде добро, вероватно је да ће се једноставно угасити без објашњења“.

Да ли постоји излаз – повратак аналогном дружењу

Одговор, каже Квинова, јесте подучавање мушкараца свих узраста уравнотеженијем и нијансиранијем приступу комуникацији и повећање нивоа социјалне интелигенције како би се омогућила боља комуникација и разумевање у стварном животу.

„Ипак постоје неке основне вештине које би направиле велику разлику у томе како можемо да развијемо здрав однос када упознамо некога ко нам одговара“.

„Рекао бих да смо на ивици промене“, сматра Чемберс. „Благи повратак на оно како су ствари некада биле. Већ видимо оживљавање вечери за самаце и људе који покушавају да успоставе везе у стварном животу, што је охрабрујуће. Надамо се да ће превазилажење тог јаза омогућити мушкарцима и женама да поново пронађу заједнички језик.“

У фокусу новог јутарњег програма биће теме од значаја за свакодневни живот грађана, уз више простора за науку, културу и младе.

Слушаоци ће имати прилику да из минута у минут прате најважније актуелне догађаје, док ће у студију гостовати релевантни саговорници који ће анализирати актуелне друштвене теме.

У новом видео и аудио формату тражимо одговорена сва питања слушалаца у области здравства, просвете, економије, права, социјалних тема...

Програм ће објединити и најквалитетније садржаје из понуде радија и телевизије, уз пажљиво одабрану музичку матрицу која повезује препознатљиве хитове и актуелне музичке токове, стварајући пријатан и динамичан почетак дана.

Посебан квалитет емисије Јутро је… представља и то што ће публика програм моћи не само да слуша, већ и да прати путем визуелних платформи, чиме Радио Београд 1 додатно унапређује комуникацију са слушаоцима и прати савремене медијске трендове.

У оквиру ТВ Јутарњег програма РТС бићемо у прилици да поздравимо и гледаоце РТС са занимљивим гостима и темама.

Јутро је… – добар ритам за почетак дана.

Појачање серотонина

Претежни разлог може бити то што киша ослобађа негативне јоне ваздуха – молекуле кисеоника са додатним електроном, који се формирају када капи кише сударају или ударају у површину и раздвајају се. У високим нивоима, познато је да они појачавају серотонин и алфа таласе у мозгу, што доводи до тога да се осећамо срећније и опуштеније.

Када капи кише ударе о земљу распрсну се и ослобађају негативне јоне у ваздух – процес који се назива Ленардов ефекат. Дакле, ако се надате да ћете добити значајну дозу негативних јона који појачавају серотонин, покушајте да прошетате по кишној олуји. Само обавезно уђите унутра ако видите муњу – ради безбедности.

Неки научници верују да ови позитивни ефекти могу бити последица тога што негативни јони из ваздуха повећавају ниво кисеоника у крви, што резултира побољшањем расположења сличним ономе када се интензивно вежба.

Међутим, још увек нема убедљивих доказа који би тачно објаснили који механизам изазива ове ефекте. Пам Далтон, когнитивна научница у Центру за хемијска чула Монел у Пенсилванији у САД, напомиње да још увек није добро схваћено зашто негативни јони имају ефекте као што су промене расположења, као и умор, кардиоваскуларни статус и крвни притисак.

„Иако је интригантно, једноставно не постоји много сагласности о физиолошким користима, а још мање се разумеју могући механизми којима би негативни јони изазвали ове ефекте“, објашњава Далтонова.

Сећате ли се популарности јонизатора

Студије о утицају негативних јона на расположење почеле су педесетих година прошлог века, мада резултати нису били убедљиви све док се деведесетих година нису појавили напреднији, високонапонски јонизатори који су ефикасније производили негативне јоне.

У једној значајној студији из 1995. године, истраживачи су открили да су учесници са сезонским афективним поремећајем који су свакодневно имали терапију са високонапонским јонизаторима много чешће имали значајно мање симптома него они који су имали третман са ниским интензитетом.

Према речима професора са Универзитета Колумбија, Мајкла Техана, који је водио студију, јака киша производи сличне нивое негативних јона у ваздуху као и високонапонски јонизатори које је користио његов тим. Међутим, он напомиње да до сада ниједна студија није директно показала ово, нити директно повезала време проведено на киши са променама расположења.

Чистији ваздух

Негативни јони кише такође изгледа чисте ваздух од загађујућих честица и алергена, што олакшава дисање. И ово може да има утицај и на расположење и здравље: пошто је лош квалитет ваздуха повезан са повећаном анксиозношћу и ризиком од развоја озбиљнијих менталних поремећаја, разумно је претпоставити да би чистији ваздух подстакао супротан ефекат.

„Постоје прилично добри докази да негативни јони могу да очисте прашину, бактерије, алергене и друге честице из ваздуха, што за многе може имати позитиван ефекат на здравље респираторних органа“, напомиње Далтонова.

Колико су негативни јони спретни у чишћењу било је мање јасно до пре око једне деценије. У студији из 2015. године, истраживачи су реплицирали ову способност у минијатури пумпајући различите врсте честица у стаклену комору која генерише капи кише.

Након што су капи кише испариле, истраживачи су сакупили преостале честице, бележећи њихов положај како би утврдили да ли су их капи кише заиста привукле. Открили су да су мање капи кише посебно веште у привлачењу ових честица из ваздуха.

Када капи кише падну на земљу, оне у суштини „скупљају“ ситне честице из ваздуха на свом путу, објашњава Ден Чичо, коаутор студије и професор науке о Земљи, атмосфери и планетарним наукама на Универзитету Пердју у Индијани у САД.

Електрично наелектрисање (јони) унутар капи кише делује као магнет за ове честице, што резултира процесом чишћења познатим као коагулација.

Проф. Чичо то пореди са оним што се дешава када грађевинска екипа прска прашњаво градилиште водом; суспендована прашина се враћа на земљу, остављајући ваздух чистијим.

Интензитет кише је такође важан. „Што је киша јача, то ће ефекат чишћења атмосфере бити већи“, напомиње проф. Чичо. То укључује смањење количине позитивних аеројона, који су повезани са раздражљивошћу и повећаном анксиозношћу.

Зато следећи пут када падне јака киша, размислите о отварању прозора одмах након што престане. Вероватно ћете приметити да ваздух делује чистије, а ако је дошла одмах након хладног фронта (као што се често дешава са јаким кишама), пратећи ветар може унети део тог чистог ваздуха у ваш дом, побољшавајући квалитет ваздуха.

Мирис који евоцира успомене

Посебан мирис кише може имати и психолошки утицај. Познат као петрихор, овај мирис се издиже из земље након олује и често се описује као оштар и земљани, али ипак некако чист.

„Петрихор настаје када киша ослобађа аеросоле из земље“, каже Фил Стивенсон, професор органске хемије на Универзитету у Гриничу који води рад на биљним и гљивичним особинама у Кју Гарденсу у Великој Британији. „Током сувог времена, органски молекули из биљака, животиња и земљишта се акумулирају на површинама. Када кишне капи ударе, ови молекули – укључујући испарљива биљна уља – разбијају се у честице у ваздуху.“

Сматра се да „чист“ мирис потиче од озона, који силазне струје кише могу да повуку на земљу. Други део мириса потиче од геосмина, хемијског једињења које производе актиномицетне бактерије док формирају споре у земљишту.

„Киша ослобађа споре и геосмин, стварајући познати мирис 'прве кише после суше', који је најприметнији у топлим сезонама“, каже проф. Стивенсон. Ово би могло да објасни зашто су људи толико осетљиви на њега – осетљивији него што су ајкуле на крв.

Научници претпостављају да смо еволуирали да разумемо да петрикор означава обновљено обиље свеже воде, што је вероватно помогло нашим прецима да се осећају безбедно и мирно.

Показано је да ови мириси изазивају изразите промене у активности алфа и бета таласа у мозгу које су повезане са мирнијим, опуштенијим стањем.

А захваљујући свом јединственом мирису и томе колико драматично мења окружење, киша такође може бити снажан окидач носталгије.

„Сензорно искуство попут мириса приближавајуће кише или последица може постати позадина или контекст који се везује за наша сећања на многа различита места или емоције“, каже проф. Далтон, која је опсежно проучавала психолошки значај мириса.

Било који мирис, додаје, може активирати амигдалу, део мозга одговоран за обраду емоција и емоционално значајних сећања. Та веза са нашим емоционалним епицентром је разлог зашто сећања повезана са мирисима имају тенденцију да се задрже у мозгу и остану жива.

Дакле, да ли мирис попут кише доживљавате као добар или лош није битно; контекст у којем доживљавате тај мирис је оно што га чини евокативним.

Зато, следећи пут када пада киша, помиришите је кроз отворен прозор или током шетње после кише и видите који детаљи давно прошлих тренутака излазе на површину.

Опуштајући звук

Није само мирис и удисање кише оно што може да нам прија, већ је важно и чути је, због чега ћете често пронаћи снимке кише на звучним апаратима. Константна киша може да смањи ниво кортизола, изазивајући осећај смирености, као и пригушити ометајуће звукове.

„Звуци воде су повезани са активацијом парасимпатичког нервног система, који је грана нервног система укључена у опуштање и опоравак“, каже Ејми Сароу, клинички аудиолог која ради у амбуланти у Саутфилду, Мичиген, у САД. „Када се овај систем активира, можемо видети физиолошке ефекте као што су нижи откуцаји срца и смањене реакције на стрес.“

Недавна студија је открила да је звук кише био најефикаснији у опсегу од 40 до 50 децибела (што је еквивалентно благој, нежној киши), који је смањивао ниво стреса до 65 одсто. Јака киша, која спада у још нижу фреквенцију смеђег шума, може се доживети као умирујућа и још пријатниса, додаје  аудиолог, и угушити ометајуће звукове како би помогла у подстицању сна.

Оба нивоа могу бити смирујућа. Сароува каже да се то често своди на личне преференције. „Ако неко намерно слуша ове звукове као део рутине опуштања, искуство може почети да личи на праксе пажње или медитације, где звук служи као сидро за пажњу и опуштање.“

Када следећи пут видите кишу у прогнози, размислите о томе да се и ви укључите у то искуство. Можда ћете бити пријатно изненађени.

Синестезија подразумева да активација једног чула, попут слуха, истовремено покреће и друго, наизглед неповезано чуло, као што је вид. То значи да особе са овом особином доживљавају додатне сензације у односу на већину људи.

Истраживачи већ дуго покушавају да разумеју овај феномен, а оно што је до сада јасно јесте да људи не перципирају свет на исти начин.

Шта је синестезија

Особе које имају синестезију називају се синестете. Постоји више различитих облика овог феномена. На пример, неки људи виде боје када чују звукове, док други повезују слова или бројеве са одређеним бојама – што је познато као графемско-колорна синестезија.

Још један облик је такозвана „огледало-додир“ синестезија, где особа осећа додир на сопственом телу када види да је неко други додирнут.

Иако сви ми природно комбинујемо информације из различитих чула — на пример, када гледамо и слушамо некога ко говори – код синестезије су те везе другачије постављене. Звук, рецимо, може директно изазвати визуелни доживљај.

„Синестезија је неуролошки феномен у којем активација једног чула покреће друго“, наводе аутори нове студије који су анализирали овја феномен.

Оно што је важно јесте да људи са синестезијом немају контролу над овим искуствима — она су спонтана, жива и временом остају стабилна.

„Ове сензације су аутоматске и остају исте током времена“, истиче се у истраживању.

На пример, особа која слово „А“ види као црвено, највероватније ће га тако доживљавати и годинама касније.

Синестезија није болест нити поремећај и у већини случајева не нарушава свакодневни живот. „То није болест и не изазива оштећења“, наглашавају научници.Ипак, у одређеним ситуацијама може бити интензивна – на пример, ако неко осећа бол када види да други трпе бол.

Зашто се јавља синестезија

Иако тачан узрок још није у потпуности разјашњен, научници имају две главне теорије. Прва је да људи са синестезијом имају више веза између различитих делова мозга. Према овој идеји, мозак није „уклонио“ неке неуронске везе током развоја, што доводи до преклапања чула.

„Људи са синестезијом имају више повезаности између делова мозга“, наводи се у објашњењу ове теорије.

Друга теорија каже да структура мозга може бити слична као код других људи, али да су одређени неуронски путеви активнији. „Питање је да ли синестете имају другачију структуру мозга или га користе на другачији начин“, објашњавају истраживачи.

У оба случаја, сматра се да синестезија користи механизме који постоје код свих људи, али су код синестета израженији.

Како се чула односе на креативност

Често се наводи да су особе са синестезијом склоније креативним занимањима. Истраживања заиста показују да је удео људи у уметничким професијама већи међу синестетама него у општој популацији.

„Око 24 одсто синестета бави се креативним пословима“, показују подаци једног истраживања.

Једно могуће објашњење је да они повезују идеје и сензације на необичан начин, што може подстаћи креативно размишљање. Такође, постоје назнаке да неке врсте синестезије могу бити повезане са јачим памћењем или живљом маштом — мада у ограниченој мери.

„Перцепција није фиксна и универзална — мозак је активно гради“, закључују аутори. Синестезија тако остаје један од најзанимљивијих прозора у разумевање људског мозга, показујући да стварност коју доживљавамо није иста за све – и да може бити много богатија него што претпостављамо.

„Моја предзнања о Србији, уочи доласка, била су скромна. Да сте земља фудбала, тениса, кошарке. Научио сам много о вашој култури и историји, о људима који ме окружују. Велике су разлике између наша два народа. Огледају се у темпераменту, радним и животним навикама. Највише ме фасцинира ваша отвореност према другим нацијама", каже Казума Сугано, волонтер из Јапана.

Казуму је привукло то што се „Окулар" бави инклузијом, што ради са децом са сметњама у развоју, каже Страхиња Милутиновић из тог удружења.

„Казума је мало отворенија особа у односу на просечног Јапанца, има велику жељу да ради са маргинализованим групама као и генерално да помаже људима", навео је Милутиновић.

Превод на српски језик најпознатије јапанске књиге за децу, коју је донео са собом, био је први заједнички задатак.

„Нешто врло интересантно је да се пет примерака ове књиге налази у библиотекама у Ватикану. Неки богати донатор је откупио педесет примерака, чини ми се, ове књиге и пет примерака од њих је баш на српском", каже Александра Милутиновић из удружења „Окулар". 

Јапанском културом опхођења, Казума је освојио становнике Ћићевца.

„Преко дана се углавном дружимо, идемо на кафе, шетње и тако то. То му највише у ствари и прија зато што је дошао из огромног града", каже Јован Алексић из Ћићевца.

„Схватио сам да људи овде на први поглед не праве велику разлику између Јапанаца и Кинеза, па сам се досетио и као знак препознавања, на ранац ставио заставе – земље излазећег сунца из које долазим и ваше у којој тренутно живим", додаје Казума.

Уочи Васкрса је прославио јубиларни рођендан.

„Прослава Казуминог 30. рођендана је била микс српске културе и јапанске културе. Зна сад чиме жели да се бави и зна да жели да ради са младима и зна да воли и ово место и да воли Србију“, каже Аница Стаменковић из удружења „Окулар" из Ћићевца.

Дружи се и са Крушевљанима. Представио се трибином „Откриј Јапан" у Алтернативном културном центру „Гнездо", где је недавно одржао и радионицу јапанске кухиње.

Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.