Генерација Зед између ослонца и сумње – вештачка интелигенција као алат, али не и апсолутни ауторитет

 За припаднике генерације Зед технологија више није новина, већ природно окружење у ком одрастају и функционишу. Вештачка интелигенција за њих није апстрактан појам, већ алат који користе свакодневно – за учење, савете, инспирацију или решавање конкретних проблема.

Истовремено, иако је више од 80 одсто младих у Србији користи, тек сваки трећи у потпуности верује информацијама које добија. Управо тај парадокс – интензивну употреба и ограничено поверење – коментарисали су у Јутарњем програму ИТ стручњака Стефана Јанчића и неурофизиолога проф. др Драгана Хрнчића.

Стефан Јанчић указује да је у свакодневном говору дошло до поједностављења и генерализације појма вештачке интелигенције.

„Дошли смо до тренутка када имамо један термин који је искоришћен за целу категорију“, објашњава и повлачи паралелу са начином на који је некада назив компаније постао глагол – „гуглати“. Данас се, додаје, појам као што је ChatGPT често користи као синоним за читав спектар различитих алата и технологија, иако је реч само о једном интерфејсу за комуникацију са великим језичким моделима.

Јанчић подсећа да поред тог алата постоји читав низ других решења – од конкурената попут Клода и Џеминија, до специјализованих платформи за претрагу.

„Сви су они на неки начин интерконектовани, али није реч о једном алату, већ о читавом екосистему“, наглашава гост Јутарњег програма. Ипак, упркос тој разноликости, корисници најчешће све подводе под један појам, што може да доведе до погрешног разумевања домета и ограничења саме технологије.

Наш мозак воли да тражи пречице и штеди енергију

Посебан аспект вештачке интелигенције је како она утиче на наше когнитивне способности, а неурофизиолог, проф. др Драган Хрнчић, истиче да је људски мозак изузетно прилагодљив и да је током еволуције развио механизме који му омогућавају да се брзо прилагођава новим условима и технологијама.

„Мозак има природну тежњу да тражи лакши пут и да штеди своју енергију“, каже др Хрнчић. Управо због тога, додаје, није изненађујуће што људи врло лако прихватају технологије које олакшавају размишљање, памћење и учење. Међутим, та погодност има и своју цену.

Хрнчић упозорава на феномен који назива „когнитивним растерећењем“, односно пребацивањем дела менталних процеса на спољне уређаје и системе.

„Неки наш меморијски хардвер дислоцирамо и премештамо ван себе“, објашњава неурофизиолог, и указује да све чешће информације више не памтимо, већ се ослањамо на то да су нам увек доступне путем технологије. Последица је, како каже, постепено смањење капацитета за интерно складиштење информација.

Истраживања, додаје, показују да таква пракса може довести и до извесног пада когнитивних способности. „Донекле постајемо когнитивно лењи“, каже Хрнчић, наглашавајући да се мозак, уместо да активно обрађује и памти податке, све више ослања на спољне изворе.

Како млади користе вештачку интелигенцију

Подаци показују да девојке чешће користе ове алате као извор здравствених и психолошких савета, док се младићи више окрећу финансијским и пословним темама. Хрнчић ту разлику објашњава друштвеним притисцима и индивидуалним осећајем несигурности.

„Помоћ тражимо у оним сферама где осећамо одређену несигурност или притисак.“ За девојке је то чешће област здравља и емоционалне подршке, док мушкарци осећају потребу да буду успешни у финансијском смислу. У оба случаја, вештачка интелигенција постаје нека врста стално доступног саветника.

„Постају наши повереници који су доступни 24 часа дневно, седам дана у недељи. Не осуђују и дају инстант одговоре“, истиче др Хрнчић. Управо та доступност и брзина одговора представљају један од кључних разлога за њихову популарност, али и потенцијални ризик ако се таквим одговорима приступа без критичког преиспитивања.

Генерација Зед је дигитално писмена

С друге стране, Јанчић наглашава да млађе генерације ипак развијају одређену врсту дигиталне писмености и критичког односа према садржајима. „Само једна трећина људи слепо верује томе што се генерише“, и напомиње да је генерација Зед у извесном смислу „еволуирала“ у односу на претходне генерације.

Он подсећа да су млади одрастали уз филтере на друштвеним мрежама, дигитално обрађене слике и све присутније манипулације садржајем, што их је научило да препознају разлику између стварног и генерисаног. „Деца могу да препознају садржај који је генерисан без да им ви дате неку назнаку“, каже Јанчић.

Управо та способност препознавања и сумње, према оцени проф. Хрнчића, представља позитиван сигнал. Он говори о развоју „дигиталног имунитета“, односно способности да се критички процењује информација и њен извор.

Епистемолошки замор и неповерење

„То је добар знак да су те генерације достигле одређени степен дигиталне зрелости“, истиче неурофизиолог. Ипак, тај процес није без последица. Стално преиспитивање, разликовање стварног од генерисаног и потреба да се провери веродостојност информација доводе до новог облика когнитивног оптерећења.

„Наш мозак долази до појачаног оптерећења да стално вага шта је реално, а шта је вештачки генерисано“, објашњава Хрнчић. Тај феномен он повезује са појмом „епистемолошког замора“, који се све чешће помиње у савременим истраживањима.

Реч је о стању у коме прекомерна изложеност информацијама и потреба за њиховом сталном провером доводе до менталног умора, али и ширих друштвених последица.

„Доводи до веће анксиозности, до одређеног цинизма у друштву и, што је јако важно, до губитка поверења“, упозорава Хрнчић.

Губитак поверења, како истиче, може имати далекосежне последице, јер представља један од темеља функционисања и технологије и друштва у целини. Уколико се свака информација доводи у питање, долази до ерозије заједничког простора знања и разумевања.

Зато Хрнчић наглашава да је кључно како се вештачка интелигенција користи – као алат или као замена за размишљање. „Ако је користимо као партнер у размишљању, она нам олакшава когнитивне процесе. Међутим, оног тренутка када престане да буде партнер, онда смо у великој опасности", истиче проф. др Драган Хрнчић на крају гостовања у Јутарњем програму.