Најскупље понуде предвиђају закуп комплетног простора за до осам особа по цени од 1.600 евра, уз додатне погодности попут освежења, вина, коришћења тоалета и простора за седење. Појединачна места продају се по ценама од око 250 евра, док се друге понуде крећу између 350 и 1.200 евра, преноси RTVE.

Већина огласа односи се на станове у четврти Ешампле, у непосредној близини цркве, где се очекује велики број верника и туриста током папине посете. Закуп углавном траје између два и три сата, а поједини власници нуде могућност резервације целог балкона или појединачних места.

У неким случајевима тражи се уплата аванса у висини од 50 одсто укупне цене. Медији упозоравају грађане на могућност превара приликом оваквих неформалних аранжмана између приватних лица, препоручујући проверу идентитета оглашивача и опрез при авансним уплатама.

Градске власти Барселоне најавиле су успостављање безбедносне зоне од девет градских блокова око базилике током посете папе Лава XIV, при чему ће приступ имати само становници, акредитовани новинари и особе са посебним одобрењем.

Папа Лав XIV стигао је у вишедневну посету Шпанији, током које ће обићи прихватне центре за мигранте, обратити се шпанском парламенту и посетити базилику Саграда Фамилија у Барселони. Очекује се и његов сусрет са жртвама сексуалног злостављања у Kатоличкој цркви.

Посета која ће трајати до 12. јуна, долази на позив шпанског премијера Педра Санчеза, који је у више наврата јавно подржао папине ставове о миру и миграцијама. Санчез је раније бранио поглавара Римокатоличке цркве од критика америчког председника Доналда Трампа, оценивши да „док неки сеју ратове, Лав XIV шири мир".

Папа је последњих недеља више пута упозоравао на последице ратних сукоба и критиковао коришћење религијског језика за оправдавање војних интервенција.

Међу првима су у град стигле и друге познате личности, укључујући певачицу Чарли XCX и њеног супруга.

На венчању се очекује око 300 званица, међу којима су и Елтон Џон, Оливија Дин и продуцент Марк Ронсон.

Луксузна логистика и строга тајност

Главни центар дешавања је хотел „Вила Иђиеа“ (Villa Igiea) у Палерму, где пар борави у ексклузивном „Дона Франка“ апартману са погледом на море.

Цео догађај је под строгим мерама безбедности, уз уговоре о поверљивости за све учеснике, као и системе заштите који укључују и анти-дрон технологију.

Фотографисање је строго забрањено, а приступ хотелу и локацијама ограничен.

У Палермо су пристигле и екипе британских медија, које покушавају да забележе ексклузивне кадрове, али без успеха због високог нивоа обезбеђења.

Долазак приватним авионом и „забрањена зона“ за медије

Дуа Липа и Калум Тарнер допутовали су приватним авионом из Лондона на аеродром Пунта Раиси, а затим су одмах пребачени у хотел.

У међувремену, у луци Палерма примећена је и луксузна јахта „Неро" дуга око 90 метара, чије изнајмљивање кошта стотине хиљада евра недељно.

Лична веза са Сицилијом

Избор Палерма није случајан. Пар је већ раније боравио на Сицилији, где је Дуа Липа 2024. године била виђена у историјским деловима града попут Калсе и Трга Риволуционе.

Касније је на друштвеним мрежама објавила фотографије уз поруку да јој је „Палермо у срцу", чиме је додатно потврдила емотивну везу са градом.

Други чин: венчање у Багерији

Главна свадбена церемонија биће одржана у суботу у луксузној вили Валгуарнера у Багерији, недалеко од Палерма.

Ова барокна резиденција из 18. века биће буквално претворена у праву сцену велике прославе са око 200 гостију.

На менију су традиционална сицилијанска јела попут аранћина, канола и касате, које ће спремати врхунски кувари и посластичари.

Организацију потписује позната планерка венчања, Алесандра Грило, која је раније радила и на венчању инфлуенсерке Кјаре Ферањи и репера Федеза.

Град под рефлекторима света

Долазак светских звезда изазвао је велико интересовање јавности и медија, али и одређене протесте појединаца који сматрају да се јавни простори претварају у приватне зоне.

Ипак, већина грађана са одобравањем гледа на догађај, док локалне власти истичу да овакве манифестације доприносе међународној промоцији Палерма и расту туризма.

Рођена је на северу Ирана, 1969. Одрасла у Техерану, школовала се у Европи. Најпре у Аустрији, а потом у Француској. У Персеполису, чији наслов асоцира и на велику традицију и културу древног царства и тако појачава контраст у односу на догађаје из друге половине XX века у Ирану, Сатрапи описује своје одрастање у Техерану, критикујући теократску власт која је успостављена у Ирану после револуције 1979. године, али њене духовите критике није поштеђена ни Европа.

Са Маржан Сатрапи снимили смо за Око магазин један кратак интервју у јануару 2010. године. Она је тада већ била позната, мало пре тога анимирани филм Персеполис освојио је Награду жирија на Канском фестивалу, номинован је и за Оскара у категорији анимираног филма.

Роман-стрип Персеполис, објављен 2000. године. Тада још није био преведен на српски језик (српско издање објавила је „Фабрика књига“ неколико година касније). Колега Зоран Станојевић донео је са неког путовања само један примерак, који је у редакцији кружио из руке у руку; сви смо га читали и доживљавали као деца сликовницу која духовито и информативно приказује прилике у Ирану за време, али и пре Иранске револуције.

Тог јануара 2010. имали смо само петнаестак, можда двадесет, минута за снимање интервуја. На аеродрому, када се са фестивала Кустендорф враћала кући, у Француску. У земљу у коју се доселила у последњој деценији XX века, да би 2006. добила и држављанство.

Сећам се да, када сам је питала како се правилно изговара њено име (и данас, на весто о њеној смрти, можемо да прочитамо све варијанте које су „у оптицају“ још откако је чталачка јавност открила њено дело па је тако и МарЂан и МарЖан и МарДЖан) и на њено „Маржан“ приметила да то „звучи француски“, одгворила је са осмехом уз констатацију да заиста звучи тако, али да га није прилагођавала својој новој домовини, него је тако изговарала одувек.

Зато је и било обавезно питање о Ирану и о Француској.

„Ја увек говорим, кад хоћу сликовито да упоредим, да је Иран као мајка, а Француска је као супруга. Моја мајка може да буде луда, да ме уцењује, може да чини шта год жели – али она је моја мајка увек и ја је волим јер имам само једну мајку. А супруга, знате – она се бира, али зато може и да се промени. Веза коју имамо са својом земљом, са местом где смо одрасли, то је ваш матерњи језик, географија на коју сте навикли – много је тога што вам значи и зато није важно где одете“, рекла је тада Сатрапи.

За свој Персеполис рекла је да је писан врло субјективно: „Трудила сам се да будем искрена што је више могуће. Револуција која се десила у мојој земљи, касније је названа исламска револуција. Али реалност је била да је избила због диктатуре и људи, као нпр. моји родитељи, подгли су револуцију јер су веровали у више правде, демократије итд. Али, није све кренуло како треба, ствари су се промениле, не можете од револуције да добијете увек оно што желите.“

Иако, како је тада рекла, у Ирану није била од почетка XXI века, своју слободу није открила у Француској, него као девојчица, у Ирану. Одрасла је у породици интелектуалаца, а чак је прадеда њене мајке био ирански шах. И о том „аристократском“ пореклу је духовито говорила, као уосталом и у Персеполису – краљеви у то време (XIX век) имали су доста деце, па је сада, сигурно, много и принчева.

О томе шта значи вео и покривање у исламу, како је Маржан Сатрапи говорила о религији, о слободи, путовањима, али и о Србији – погледајте видео.

Концерти одржани током протеклог викенда у Сава центру заокружили су вишегодишњи пројекат Друга страна плоче, који је, према речима ауторке, почео још 2018. године из жеље да публици понуди личнији и интимнији музички доживљај кроз песме које воли, иако нису њене. Овај пројекат до сада је испратило преко 150.000 људи.

На питање шта је данас, после дугогодишње каријере и бројних награда, покреће пред излазак на сцену, Шерифовићева објашњава да се у последње време суочава са преиспитивањем како посао не би постао рутина.

„Временом постанемо нека машина, и постанеш неки робот који тако иде и ради, ради, ради. А ја музику и свој посао не замишљам тако. Један од разлога зашто нећу певати у Београду до 2029. је управо тај да нађем неку нову страст, да нађем неко ново светло које ће да ме радује, и да се заправо сретнем са тим новим неким тренутком који ће и мене учинити изузетно срећном особом која ради свој посао са невиђено пуно страсти, као што је то и било одувек“, истакла је Марија Шерифовић.

Додаје да је након албума Долази љубав и остваривања у улози мајке осетила потребу да успори темпо.

„Мислим да је само време да малкице само застанем, да видим где се ја налазим као извођач, уметник, као интерпретатор, шта је то нешто што је преостало заправо да ја, не само Београду, него својој публици, понудим, дам, приуштим. Оног тренутка када будем била спремна, ја ћу се вратити са неким новим песмама, новим пројектима, али је једно сигурно да нећу у Београду певати наредне три године“, поручила је певачица, напомињући кроз осмех да због нових родитељских обавеза тренутно спава знатно мање.

Две деценије од Молитве и жеља за ретроспективом

Ускоро се навршава и 20 година од историјске победе Србије на Песми Евровизије у Хелсинкију. Шерифовићева наводи да јој је тешко да поверује да је прошло толико времена, али истиче да су иза ње две прелепе деценије.

„Свашта се нешто издешавало у мом пословном и приватном животу, и то су једне прелепе две деценије, препуне најразличитијих искустава, успомена, ожиљака, прелепих ствари, истовремено и неких мало мање лепих. Али, сада када гледам тај неки период, мени се то догодило када сам била јако мала и млада, 22 године, и десио се један велики успех на који нико није био спреман. Мислим да је доста тога лепо урађено после тога и мислим да је то једна лепа каријера која је расла“, навела је она, додајући да се кроз каријеру трудила да њени кораци буду „урезани трагови једне балканске уметнице“.

Том приликом упутила је и јавни позив публици и сарадницима за несвакидашњи подухват:

„Молим да неко направи неку ретроспективу од 2008. до 2027. шта се све догодило у мом животу. Ако неко ово слуша или види, ја бих волела онако као нека видео ретроспектива када је шта изашло, кад су били који концерти, да погледам мало то, да видим где сам била, шта сам радила и где сам стигла заправо.“

О чарима аналогног времена и захвалности

Говорећи о традиционалним медијима, Шерифовићева је истакла специфичан „мирис“ и атмосферу зграде Радио Београда, изразивши жаљење што такве ствари полако нестају пред налетом дигиталног доба. Истакла је да себе, са напуњеном 41 годином, види на пола пута јер је имала привилегију да ужива и у аналогном и у дигиталном времену, али да би увек бирала мануелно и аналогно јер се у супротном „губи нешто изнутра“.

Када је реч о песми која би најбоље описала њен тренутни период живота, након краћег размишљања изабрала је легендарну нумеру Purple Rain.

На крају, певачица је поделила и своја интимна размишљања о свакодневној захвалности у брзом времену у којем живимо.

„У последње време, чешће но икада, заиста, пре него затворим очи и одем у сан, захвалим се на том дану, захвалим се што су сви они које волим добро. Као што сам и захвална сваког јутра, данас барем, када се пробудим и угледам и свог сина и своју мајку и своје пријатеље, зато што заправо живот је толико непредвидив да ми не знамо шта ће нас дочекати. Мислим да је то један важан тренутак, јер ова наша душа се више неће поновити, неће поново сићи на земљу, и мислим да је важно да је негујемо“, објаснила је, у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је, Марија Шерифовић.

Снимак, који је објавио канал "QuotidianoNazionale", приказује Макрона како трчи поред мора, окружен палмама и дискретним обезбеђењем, док се у позадини виде усидрени бродови и приобални кафићи.

Оваква јутарња рутина није неуобичајена за француског лидера, који је познат по одржавању физичке кондиције и током густих дипломатских распореда.

Слична сцена забележена је и у мају 2026. године, када је током самита Africa Forward трчао у Најробију са чувеним маратонцем Елијудом Кипчогеом.

Јутарњи џогинг у Тивту, међутим, имао је посебну симболику – представљао је миран увод у дан испуњен разговорима од стратешког значаја за стабилност и будућност европског континента.

Скуп у Тивту окупио је највише европске званичнике, укључујући немачког канцелара Фридриха Мерца, италијанску премијерку Ђорђу Мелони и председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен.

Вест је поново привукла пажњу јавности јер је управо ова фирма израдила затамњена стакла за наочаре које је француски председник Емануел Макрон носио у јануару током Светског економског форума у Давосу. Те наочаре су убрзо постале предмет бројних коментара на друштвеним мрежама и стекле велику популарност након што је Макронова изјава "For sure“ постала интернет мим.

Информација о ликвидацији компаније проширила се и на друштвеној мрежи Икс, где су поједини корисници указивали на иронију чињенице да фирма чији је производ стекао светску видљивост захваљујући председнику Француске сада престаје са радом.

Према пресуди Трговинског суда у Лон-ле-Сонијеу од 17. априла, донета је одлука о раскиду плана финансијског опоравка и покретању поступка судске ликвидације над компанијом „Далоз Креасјон". Како произлази из објаве у Службеном билтену грађанских и привредних огласа Француске, датум престанка плаћања обавеза утврђен је на 20. март ове године.

Ликвидација практично означава крај пословања компаније и губитак радних места за њене запослене. Бивши директор фирме потврдио је да је „Далоз Креасјон" имао 29 радника у тренутку покретања поступка.

Компанија је иначе била под судском заштитом и у поступку финансијског реструктурирања још од јануара 2024. године. Међутим, мере предузете током тог периода нису довеле до стабилизације пословања нити до обнове активности предузећа.

„Далоз Креасјон" се годинама позиционирао као произвођач висококвалитетних сунчаних стакала, а његови производи користили су се у сарадњи са француским произвођачима наочара.

Управо је сарадња са произвођачем наочара Анри Жилијен донела компанији неочекивану међународну пажњу почетком године, када су Макронове плавичасто затамњене наочаре привукле интересовање медија широм света.

У време највеће медијске пажње, компанија је на друштвеној мрежи Линкедин истицала да је поносна што њено знање и производња добијају међународну видљивост. Неколико месеци касније, међутим, фирма се суочила са коначним гашењем пословања.

Случај „Далоз Креасјона" тако представља још један пример тешкоћа са којима се суочава део француске индустрије, чак и онда када њени производи накратко доспеју у центар глобалне пажње.

Дејвис је био најпознатији по улози агента Вилсона у римејку серије Твин Пикс, оживљавању хит серије из 1990-их од стране Дејвида Линча и Марка Фроста, које је емитовано 2017. године.

Такође се појавио у „Нетфликсовој" научнофантастичној драми ОА, у којој глуме Брит Марлинг и Џејсон Ајзакс, као и у филму Алиса кроз огледало и хорор сатири Водич за живот серијског убице.

У саопштењу на Инстаграм страници серије Твин Пикс објављено је: „Наше мисли су са његовом породицом, пријатељима и свима онима који су га познавали и волели уз додатни опроштај: „Хвала вам што сте део света Твин Пикса, агенте Вилсоне".

И Велшко национално позориште је одало почаст саопштењем у којем се наводи: „Овејн је био изузетан таленат чији је рад обогатио велшко позориште и филм, а чији ће допринос сценским уметностима памтити публика, колеге и пријатељи. Његова страст, креативност и посвећеност занату оставили су трајан утицај на културни живот Велса".

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, једна од најпознатијих певачица на овим просторима истакла је да јој управо публика даје снагу да и даље ствара и наступа.

„Моја генерација је, ја мислим, једна од најжилавијих. Има нас доста који још увек јако добро и активно радимо. А где црпим енергију, вероватно у тој синергији са публиком, јер да нема тог импулса занимања, да нема те посете, да нема тих аплауза, не бих се сигурно бавила тиме“, истакла је Неда Украден.

Нови албум настајао је постепено, кроз серију синглова које је објављивала после претходног издања Једном када ово прође из 2022. године.

Зора је у студију „Еби Роуд“ – круна каријере

Посебно место у њеној каријери заузима песма Зора је, али и снимање њене нове верзије у легендарном студију „Еби Роуд“ у Лондону, што је за њу представљало испуњење младалачког сна.

„Била сам фасцинирана англосаксонском музиком, пре свега 'Битлсима', Тином Тарнер и њиховом културом. Једина ми је жеља била да одем у Лондон и да пређем Еби Роуд и онај чувени пешачки прелаз“, открива певачица.

Позив да песму сними са Краљевском филхармонијом из Лондона у почетку јој је деловао нестварно: „Кад сам добила позив и кад су ми рекли да би Зора требало да се сними у Лондону уз Краљевску филхармонију, ја сам мислила да сањам и да је то нека шала“.

Улазак у студио памти као један од најемотивнијих тренутака у животу. „Али сама чињеница да сам ушла у тај фантастични студио, да сам на зидовима видела од Марије Калас до Ејми Вајнхаус, разних солиста, најпознатијих имена светских, до наравно, тих познатих тема филмске музике ... кад сам закорачила у тај студио, ја сам мислила да ћу се срушити од узбуђења. Све мислим: Не, не, не, ово није истина. Чекај, чекај, је ли ово стварно Еби Роуд?“, испричала је гошћа Јутарњег програма.

Нова верзија песме Зора је добила је и спот са кадровима Лондона и снимања са оркестром.

„Једно дивно искуство, веома се поносим. Мислим да је то круна каријере, нешто што се не догађа сваки дан свакоме и част ми је и задовољство било“, нагласила је певачица.

Сталне промене као тајна дуговечности

Говорећи о новом албуму, Неда Украден је истакла да је управо стална промена разлог њеног тако дугог опстанка на сцени: „Мислим да је то у ствари шифра дуговечности – да не досадиш истим звуком, истим темама, истим аранжманима, истим композиторима“.

Албум има шест раније објављених песама и пет нових, а посебна очекивања певачица има од нумере по којој је издање добило име, али и од песме Вино у венама где пева о томе како „није лако бити ја“.

„Своја на своме је у ствари прича о томе колико се успеш издићи из тих падова које ти живот намеће. Деси ти се тај breakdown и сад треба да скупиш те своје мрвице преосталог живота и кренеш даље. Е, то је Своја на своме“, објаснила је Неда Украден.

После скоро шест деценија на сцени, порука новог албума једнако је лична колико и универзална – после сваког пада могуће је поново стати на ноге и наставити даље.

Напоран рад, коментаришу познаваоци његовог начина рада, управо је обликовао Клинтову етику, ефикасност и радну дисциплину према којој је препознатљив.

Иствуд је каријеру глумца започео 1953. године, када је својом физички маркантном појавом оставио утисак на агенте „Униварзала“, са којим је и потписао први уговор.

Међутим, пут до славе није био лак, па тако глумац први запажени успех остварује 1958. у серији Rawhide, а посебан преокрет у каријери настао је са његовим путем Италију и сарадњом са Серђом Леонеом.

Суперзвезда са почетним хонораром од 15.000 долара

Улога Човека без имена у Леонеовој трилогији (За шаку долара, За долар више и Добар, лош, зао) направила је од Иствуда у глобалну суперзвезду.

Интересантно је да је Иствуд улогу у првом филму играо за хонорар од свега 15.000 долара.

Анегдота каже да је глумац у сва три дела трилогије носио један исти – пончо и да га никада није опрао. Објаснио је то речима:: „Да сам га опрао, вероватно би се распао”. Чувени пончо, глумац данас чува у својој посебној колекцији.

Седамдесетих година, од ангажмана у Прљавом Харију одустаје Френк Синатра, па је тако улога Харија Калахана припала Иствуду, чиме је створен један од најпрепознатљивијих ликова у историји кинематографије.

Како је његова каријера ишла узлазном путањом, Иствуд отвара и своју продукцијску кућу "Malpaso Productions".

Тако осим глумом, почиње да се бави и редитељским послом, у коме је веома специфичан: Готово да никада не снима други дубл, а на сету влада тишина и нема сувишних речи.

Нема традиционалних повика „Акција!“ или „Рез!“, већ Клинт само каже: „У реду, идемо даље“, јер, како кажу његове колеге, сматра да наређења чине глумце нервозним.

Слобода лизања сладоледа на улици

Иствуд је од 1986. до 1988. био на функцији градоначелника града Кармела у Калифорнији. Најпопуларнији политички потез био је укидање бизарног закона који је бранио конзумирање сладоледа на улици.

Познато је да већ четири деценије Иствуд практикује трансценденталну медитацију два пута дневно, како би „лакше пребродио убрзани живот и притисак Холивуда“. Колико цени свој мир и једноставност, можда показује и то што је одбио неке врло захтевне улоге попут Џејмса Бонда и Супермена, јер је једноставно сматрао да му такви ликови – не пристају.

Легендарни холивудски стваралац Клинт Иствуд наставио је да пркоси годинама иза камере, заокруживши свој импресивни редитељски опус правосудном драмом Поротник број два (Juror No. 2) из 2024. године.

Пре овог хваљеног трилера, филмски ветеран је 2021. године режирао и истовремено одиграо главну улогу у драматичној причи о бившој звезди родеа под називом Cry Macho.

Свој препознатљиви ауторски печат и фокус на моралне дилеме обичних људи Иствуд је приказао и у биографској драми Ричард Џуел (Richard Jewell) из 2019. године, чиме је још једном потврдио статус једног од најплоднијих режисера савремене кинематографије.

„Пре свега, Здравко Чолић је на најлепши начин симбол правих и трајних људских вредности.Он је неприкосновена музичка легенда, заиста највећа звезда на просторима бивше Југославије.То је просто нешто што имате у себи. Он има све, глас, појаву, емоције, а он има велико срце. Он је симбол добра и љубави на најлепши могући начин“, истакао је Вук Жугић.

Додаје да је Здравко Чолић, који данас пуни 75. година, човек који је просто такав, природно осваја, воле га све генерације људи, толико различити, воле га пре свега највише даме.

„Позната су и јавна имена која нису пропустила ниједан концерт Здравка Чолића на просторима бивше Југославије. А просто, ако немате то, тај спој свега што Здравко Чолић има, сјајних песама, сјајног гласа, такве појаве, не, не би тога било", рекао је Жугић.

Здравко Чолић је човек добра, давања и хуманости

„Посебно морам да кажем, јер знам а мало је познато.Он је скроман и то никада није истицао. Он је човек добра, давања и љубави, који је помогао многим појединцима, хуманитарним и здравственим организацијама, а то никада није истицао. Почев од великог концерта, првог на Маракани, сав приход је поклонио Савезу слепих, до бројних којима сам био сведок. У Центу 'Сава' је знао да каже: 'Део прихода дајте или цео, усмерите овамо или онамо," и никада није желео то да се истиче“, а помагао је и Хиландару“', навео је Вук Жугић.

Терет славног презимена Копола

Као нећак редитеља Френсиса Форда Кополе, суочавао се са сталним поређењима и оптужбама за непотизам. Прекретница се догодила током снимања филма Побуњеници са Риџмонта (1982), где је био потписан као Николас Копола. Колеге су му непрестано добацивали парафразиране цитате из филма његовог ујака.То искуство га је фрустрирало. Због тога је одлучио да промени презиме.

Инспирација за презиме "Кејџ" стигла је из два неочекивана извора. Први је био Лук Кејџ, Марвелов стрип-јунак, а други авангардни композитор Џон Кејџ, о чијем се делу говорило у његовој уметнички настројеној породици. Тражио је и нешто "кратко и упечатљиво", по угледу на Џејмса Дина.

Комбинација популарне културе и високе уметности савршено је осликавала дуалност коју ће касније неговати кроз каријеру, балансирајући између акционих блокбастера и ексцентричних независних филмова.

Глумац је променио презиме,али је име Николас је задржао као посвету оцу, Августу Кополи. Међутим, и ту постоји детаљ који га је, како признаје, одувек фрустрирао. "Задржаћу име 'Николас' јер ми га је отац дао – са француским правописом, без слова 'х', што ме је увек нервирало, јер га сви додају", објаснио је. "Не знам зашто ми је дао француско спеловање! Али јесте." Додао је да му не смета да га људи зову "Ник" или "Николас", јер се осећа као оба и људи га тако и познају.

Породица Копола је истинска холивудска аристократија

Поред ујака Френсиса, ту су и редитељка Софија Копола и глумица Талија Шајер. Одрастање у таквом окружењу доноси привилегије, али и огроман притисак. Формалном променом имена, Николас Кејџ није само правно потврдио идентитет који је градио више од четрдесет година, већ је симболично заокружио своје путовање. Од младог глумца који је бежао од породичне сенке, постао је јединствена фигура  под именом које је сам одабрао.

Пажњу јавности привукла је и информација да је била на аудицији за улогу Вивијен у мјузиклу Pretty Woman у Позоришту на Теразијама.

„Дошла сам промукла од проба на аудицију за мјузикл, тако да сам ишла на неку храброст”, рекла је Вучко и додала да јој је филм Pretty Woman са Џулијом Робертс и Ричардом Гиром добро познат.

„Мени је то једна од оних узбудљивијих романтичних комедија”, изјавила је глумица и истакла да јој је „плес једнако важан као и глума”.

Поред глуме, Дарија Вучко годинама се бави плесом и сценским покретом, што јој, како каже, много значи у раду на мјузиклу.

„Ишла сам на балет још у приватну школу од вртића, а бавим се и pole dance-ом, тако да сам увек ту негде у контакту са покретом”, рекла је глумица.

На питање шта јој је важније – глума или плес, одговорила је: „Мислим да је то све једна целина”.

Говорећи о раду на Академији драмских уметности, истакла је значај професора који студенте подстичу да превазилазе сопствене границе: „Имамо дивне професоре који нас храбре да излазимо из зоне комфора”.

Дарија Вучко се осврнула и на улогу у Тврђави, која ју је обележила на почетку каријере.

„То је један дуг период који на неки начин обухвата и овај тренутак сада. Верујем да ћу разговарати о томе још неко, па можда и цео мој живот”, рекла је глумица.

Она је додала да јој је највећи изазов био да дуго остане у емотивном простору свог лика: „Рекла бих да је можда најтеже било остајање континуирано у том емотивном простору”.

У оквиру споразума о признању кривице, Ивамаса је признао да је више пута давао Перију дозе кетамина, укључујући и смртоносну, и то без медицинске обуке, а пружио је и кључне доказе против других осумњичених.

Асистент је такође открио да је Перија најмање два пута пронашао без свести, али да је наставио да му даје дозе, а једном приликом је приметио да се Пери „замрзава“ и губи способност говора након инјекције кетамина.

Тужиоци су тражили најмање 41 месец у федералном затвору за Ивамасу, а у судским документима поднетим пред изрицање пресуде назван је „помагачем и добављачем дроге“.

Извештај о обдукцији показао је да је Пери преминуо од „акутних ефеката кетамина“, који су у комбинацији са другим факторима изазвали губитак свести и утапање.

Ивамаса се изјаснио кривим по једној тачки оптужнице за заверу ради дистрибуције кетамина која је изазвала смрт.

Два лекара, дилер дроге и посредник који је помогао у набавци кетамина претходно су осуђени у овом случају.

Џасвин Санга, позната као „Краљица кетамина“, добила је најдужу казну од 15 година затвора.

Пери је пре смрти признао да је деценијама злоупотребљавао психоактивне супстанце у периоду када је деведесетих година тумачио Чендлера Бинга у култној серији „Пријатељи“.

Кетамин, краткотрајни снажан анестетик са халуциногеним својствима, у појединим случајевима се прописује за лечење депресије и психолошких поремећаја, али је стекао популарност и као наркотик.

Упркос томе што трећа сезона Мафије у рату (MobLand) још није званично најављена, с обзиром на успех серије на стриминг платформи, готово је извесно да ће бити снимљена. За сада није познато на који начин ће лик Тома Хардија бити избачен из приче.

Харди у серији тумачи „фиксерa“ Харија Да Соузу. Серија је премијерно приказана на Paramount+ прошлог пролећа и брзо постала друга најгледанија серија на платформи.

Мафија у рату, чији је аутор Ронан Бенет, окупља глумачку екипу коју, осим Хардија, предводе Пирс Броснан, Хелен Мирен и Педи Консидајн.

Радња прати криминалну породицу Хариган, на чијем челу су Конрад, кога игра Броснан, и његова супруга Мејв, коју тумачи Мирен. Консајдин игра њиховог сина Кевина.

Батерворт је написао свих десет епизода заједно са Бенетом.

Ово није први пут да Харди има сукобе са колегама на снимању. Познато је да је имао несугласице са Шарлиз Терон током снимања филма Побеснели Макс: Аутопут беса, а редитељ Џорџ Милер касније је открио да су морали да га „убеђују да изађе из приколице“.

У убедљивој игри, тим из Бирмингема савладао је немачки Фрајбург резултатом 3:0, освојивши Лигу Европе и свој први европски пехар још од тријумфа у Купу шампиона 1982. године. Камера је током целог меча пратила принца Вилијама, бележећи читав спектар емоција – од напетости и нервозе до необуздане радости након сваког постигнутог гола.

После последњег судијског звиждука, принц се побринуо да забележи тренутак када је капитен Џон Мегин подигао трофеј, а убрзо је и поделио поруку честитке са светом.

Победа за историју после три деценије

„Невероватна ноћ! Огромне честитке свим играчима, тиму, особљу и свима који су повезани са клубом! Прошле су 44 године од последњег европског сребра", написао је принц на друштвеној мрежи Икс (некадашњи Твитер). „Посебно бих поздравио Бубакара Камару који је повређен, али је тако интегрални део нашег тима и помогао је да се поставе темељи овог успеха."

Победа у Истанбулу није само прекинула дуг пост, већ је Астон Вили обезбедила и место у Лиги шампиона за сезону 2026/2027, као и учешће у УЕФА Суперкупу. Славље које је почело на трибинама Бешикташ Парка наставило се дубоко у ноћ, а кулминирало је парадом у Бирмингему следећег дана.

Подршка клубу стигла је и са неочекиване адресе, када је оскаровац и познати навијач Виле, Том Хенкс, послао поруку подршке за Би-Би-Си Радио. „Овде Том Хенкс из Сједињених Америчких Држава, мислим само на једну ствар, напред Вила", поручио је кратко.

Више од обичног навијача

Принц Вилијам је редован посетилац Вила Парка, а како је извештава Би-Би-Си, било је сасвим очекивано да ће отпутовати у Турску како би сведочио писању историје. Његова веза са клубом није само протоколарна; она датира још из школских дана у Беркширу, када је свесно одлучио да изабере тим који није био међу најпопуларнијима.

„Давно, у школи, баш сам се 'примио' на фудбал. Гледао сам клубове. Сви моји пријатељи су били навијачи Манчестер Јунајтеда или Челсија, а ја нисам желео да пратим уобичајене, најпопуларније тимове", објаснио је у интервјуу за Би-Би-Си 2015. године. „Желео сам тим који је више средина табеле, који би ми могао пружити више емотивних успона и падова."

Вилијам је рођен само 26 дана након што је Астон Вила освојила Куп шампиона победом против Бајерна из Минхена 26. маја 1982. године, што је чињеница коју навијачи често са поносом истичу.

„Он је само нормалан момак"

Капитен Виле, Џон Мегин, описао је принца као „потпуно нормалног момка" након победе. „Он је човек са стилом, био је у свлачионици пре утакмице. Огроман је навијач Виле, никада не би пропустио овако нешто. Сјајно је имати његову подршку", изјавио је Мегин за ТНТ Спортс.

Та подршка је обострана, а принц је често говорио о радости коју му доноси праћење клуба са свим његовим успонима и падовима.

Хапшење је уследило након вишемесечне истраге која је смрт седамдесетједногодишњег бизнисмена преквалификовала из несрећног случаја у могуће убиство, бацивши тамну сенку на једну од најбогатијих породица у Шпанији.

Мистерија на планини Монсерат

Трагедија се догодила у децембру 2024. године, током планинарења на планини Монсерат, стеновитом масиву популарном међу планинарима у Каталонији. Исак Андик је пао са литице високе око 150 метара и преминуо на лицу места. Кључна чињеница која је од почетка интригирала јавност била је та да је Џонатан Андик био једини сведок догађаја.

Првобитна истрага, коју је водила каталонска полиција Мосо д'Есквадра, закључена је после неколико недеља без доказа о кривичном делу. Међутим, како наводи лист Ла Вангвардија, случај је поново отворен у марту 2025. године због, како се наводи, „недоследности у Џонатановом сведочењу". У октобру исте године, полиција је званично потврдила да се смрт истражује као потенцијално убиство.

Након хапшења, Џонатан Андик је приведен у суд у Марторељу, граду где се води поступак. После саслушања, судија му је одредио кауцију од милион евра, коју је убрзо и положио, након чега је пуштен на слободу.

Изречене су му и мере надзора: одузет му је пасош и наложено му је да се једном недељно јавља суду. Читав случај је под судском забраном објављивања детаља, што додатно појачава интересовање медија. Портпарол породице је за агенцију Ројтерс изјавио да Џонатан у потпуности сарађује са властима и да је породица уверена у његову невиност.

Прича о успеху и породичним тензијама

Исак Андик, рођен у Турској, преселио се као младић са породицом у Шпанију. Са братом Нахманом, отворио је прву „Манго“ продавницу у Барселони 1984. године. Скромни почетак прерастао је у глобалног гиганта брзе моде, са скоро 2.900 продавница на 120 светских тржишта. У години након његове смрти, 2025, компанија је остварила рекордан приход од скоро 3,8 милијарди евра.

У тренутку смрти, магазин Форбс је проценио његово богатство на 4,5 милијарди долара, што га је чинило једним од најбогатијих људи у Шпанији.

Џонатан, као најстарији од троје деце, био је предодређен да наследи оца. Компанији се придружио 2005. године и касније је водио успешну линију мушке одеће Манго Ман. Међутим, шпански медији су годинама извештавали о наводно напетом односу између оца и сина.

Спекулисало се да је Исак, након што је 2014. препустио сину вођење компаније, био приморан да се врати годину дана касније како би стабилизовао пословање, што је додатно нарушило њихов однос. Ове тензије сада се посматрају у новом, много мрачнијем светлу.

Хапшење наследника баца велику неизвесност на будућност компаније, иако њом оперативно већ неко време управља професионални менаџмент. Тони Руиз, главни извршни директор „Манга“, изјавио је након Исакове смрти да ће његова смрт „оставити огромну празнину" и да је најбољи начин да му се ода почаст тај да се „осигура да 'Манго' настави да буде пројекат какав је Исак желео и на који би био поносан".

Док се правна битка одвија иза затворених врата, остаје да се види да ли ће империја коју је Исак Андик градио деценијама издржати потрес који је изазвала сумња у најмрачнију породичну тајну.

Осврћући се на награде, признаје да са годинама долази и другачији однос према признањима. Присећа се да му је један новинар једном приметио како и даље ради и прима награде, што га је навело на размишљање о мери у каријери.

„Дође време кад више не би требало примати ни награде. Требало би човек да има неку меру у томе шта и докле може и треба да ради“, каже Цветковић, уз напомену да би у једном тренутку требало препустити простор млађима.

Повод његовог недавног гостовања у студију била је награда за представу Како сам научила да возим, која је изведена на фестивалу у Ријека. Цветковић наглашава да није једини добитник признање, већ да је награђена и његова колегиница Марта Богосављевић, као и сама представа и њена режија.

Реч је о комаду америчке ауторке Пауле Вогел, написаном пре више од 25 година и првобитно извођеном на Бродвеј. Цветковић открива да је са текстом био упознат још у време док је био директор  Атеље 212, и да је још тада желео да га постави на сцену, али да у том периоду није било лако бавити се темом породичног насиља и сложених односа између старијег мушкарца и младе девојке.

Представа је коначно постављена у режији Таре Манић, у продукцији Хартефакт куће, где се изводи у интимном простору, пред ограниченим бројем гледалаца. Цветковић истиче да та блискост са публиком има посебну тежину: у простору у коме играју присутно је око деведесет људи, који практично постају део саме приче. Ипак, представа није остала ограничена на ту сцену – у протекле две године извођена је широм Европе.

Говорећи о реакцијама публике, Цветковић каже да су оне, без обзира на земљу у којој се игра, веома сличне.

Посебно издваја искуство са фестивала у Ријеци, где је жири одлуку о наградама донео одмах по завршетку извођења и саопштио је ансамблу док су још били иза сцене. Иако је постојало извесно очекивање да би представа могла бити запажена, каже да није рачунао да ће освојити готово сва главна признања.

За Цветковића, та награда има и додатну тежину јер долази из друге средине. Указује на то да је културна размена у региону данас знатно мања него пре две деценије, када је, како каже, била „много флуиднија“. Управо због тога, признање из иностранства доживљава као потврду вредности рада који настаје у домаћем позоришном контексту.

Иако је током каријере подједнако присутан на филму, позоришту и телевизији, Цветковић наглашава да прелазак из једне у другу форму никада није постао рутина.

„Није рутина, никад није била. Нисам се ја трудио да не буде рутина, него су мене те улоге некако бирале“, објашњава, али и да више не постоји улога за којом жали што је није одиграо 

Сматра да свако животно доба носи своје улоге и да се глумачки пут природно развија. „Постојало је време у коме можете да играте неке улоге, али онда то време прође и дођете на ред да играте нешто друго“, каже Цветковић.

Као пример наводи нови пројекат на којем ће радити током лета – представу На чијој страни британског писца Роналд Харвуд, у режији Ленка Удовички. У представи ће играти заједно са Озреном Грабарићем и глумцима Сарајевско ратно позориште. Радња комада бави се суђењем чувеном немачком диригенту Вилхелм Фуртвенглер, којем су савезници судили након Другог светског рата због наступа са Берлинском филхармонијом на дан Хитлеровог рођендана.

„То је нешто где вам дође време да играте једног диригента“, закључује Цветковић, сумирајући на свој начин идеју да се глумачка каријера не гради по плану, већ кроз улоге које долазе онда када је глумац спреман да их изнесе.

Пресуда се односи на спор у вези са порезом за 2011. годину, у којем шпанске власти нису успеле да докажу да је певачица била резидент Шпаније, навео је суд са седиштем у Мадриду у својој одлуци.

Да би се нека особа сматрала пореским резидентом у Шпанији, мора да проведе више од 183 дана годишње у тој земљи.

Иначе, истражни судија Есплугес де Љобрегат покренуо је истрагу на основу тужбе која је покренута против певачице Шакире за пореску превару 2018. године, саопштила је прес-служба Вишег суда правде Каталоније.

Шпанске власти нису успеле да докажу да је Шакира те године у Шпанији боравила више од 163 дана, саопштио је суд, наложивши Министарству финансија да певачици врати уплаћени порез уз камату.

Шпанска пореска управа тврдила је да је Шакира у то време била повезана са Шпанијом због везе са сада пензионисаним фудбалером Жераром Пикеом, као и да је своје главне економске активности обављала у тој земљи.

Међутим, Виши суд је пресудио да се та веза правно не може изједначити са брачном заједницом, нити је доказано да се „главни центар или база“ Шакириних активности или економских интереса током 2011. године, директно или индиректно, налазио у Шпанији.

„Никада није било никакве преваре, а сама Пореска управа никада није успела да докаже супротно, једноставно зато што то није била истина“, навела је Шакира у саопштењу које су пренели њени адвокати.

Шпанско Министарство финансија ће певачици исплатити око 60 милиона евра (скоро 70 милиона долара), укључујући и камату, изјавио је Шакирин адвокат.

„Ова одлука уследила је након осмогодишњег искушења које је оставило неприхватљиве последице и указало на недостатак ригорозности у административним поступцима“, рекао је њен адвокат Хосе Луис Прада у саопштењу.

Шакира је, у саопштењу које је објавио њен тим, поздравила пресуду и поново критиковала пореске власти.

Певачица је додала да је, упркос свему, готово читаву деценију била третирана као кривац, као и да је сваки корак у том процесу био искривљаван и преувеличаван, док су њено име и имиџ коришћени за слање претеће поруке другим пореским обвезницима.

„После више од осам година бруталног јавног блаћења које сам трпела, оркестрираних кампања с циљем уништавања моје репутације и безбројних бесаних ноћи које су угрозиле моје здравље и моју породицу, Национални суд је коначно исправио неправду“, поручила је Шакира.

Манекенка Барбара Палвин на црвеном тепиху је открила да је трудна, а класична елеганција поново се показала као сигуран избор — што је потврдио и Илајџа Вуд у црном смокингу.

„Многи људи не знају да је Кан заправо веома близак нама и историјски, али мислим да су француске глумице ове године изгледале феноменално. Потпуно опуштено су показале шта значи француски стил — не само кроз гардеробу, већ и кроз шминку, фризуре и целокупан изглед.

Занимљиво је што су се појавиле даме попут Џоан Колинс, затим Џејн Фонда и, наравно, Катрин Денев, која је буквално застава Француске, национално благо.

Дивно је и што је ту Деми Мур. Лепо је што су заиста вратили француски гламур“, оцењује саговорница РТС-а.

Иако је холивудски стил и даље присутан, у Кану је ове године доминирала француска естетика.

„Деми Мур је донела холивудски гламур, али је носила креацију француског дизајнера. Многе француске модне куће, као што је Шанел, биле су веома заступљене. Појавио се и Гучи. Све су изгледале дивно и мислим да су дале мали пример како треба изгледати на црвеном тепиху“, рекла је Ирена Мишовић.

Кан је, како истиче, и својеврсни годишњи пресек светске модне сцене.

„Модне куће често управо у Кану најављују оно што ће касније приказати на ревијама високе моде. Рецимо, Џилијан Андерсон носила је Миу Миу. Постоје куће које иначе не раде високу моду, али за звезде креирају посебне, ручно шивене моделе. То је управо тај пресек модне сцене“

Пажњу су привукли и мушкарци на црвеном тепиху, који су се, према оцени саговорнице, ове године определили за елегантнији и сведенији приступ.

„Глумци су изгледали сјајно. Видело се да су радили на томе. Жао ми је што су се разишли Марион Котијар и њен супруг, али су обоје изгледали одлично. И Венсан Касел је изгледао феноменално. Мушкарци данас веома воде рачуна о стилу. Ове године све је било веома класично и елегантно. Носила су се једноставна одела, без екстремних излета, што је по мени право освежење, јер смо у последње време на црвеном тепиху виђали превише екстравагантних креација које нису увек биле успешне“, закључила је Ирена Мишовић.

Фестивал у Кану траје до 23 маја.

Пентхаус са погледом на Ватикан

Реч је о луксузном стану смештеном у историјској палати, са погледом на Базилику Светог Петра и ватиканске куполе. Некретнина укључује и велику панорамску терасу са погледом на кровове Рима.

Према истим изворима, Даглас је стан први пут видео свега неколико дана пре куповине и био импресиониран локацијом, луксузним ентеријером и погледом који се пружа са терасе.

Британски медији наводе и да је куповина реализована у новембру 2025. године, након што је Кетрин Зита Џонс боравила у Риму са родитељима и надгледала прве радове на реновирању резиденције.

Рим као ново европско уточиште

Како преносе медији, пар је ових дана поново виђен у Риму, али не због одмора или јавних догађаја, већ како би проверио напредак радова на новој некретнини.

Нова резиденција наводно се налази на једној од најексклузивнијих локација у Вечном граду и представља још једну у низу луксузних некретнина које пар поседује широм света, од Њујорка и Бермуда па до Шпаније.

Тренутно углавном живе на великом имању у Ирвингтон, у савезној држави Њујорк, које је већ неко време понуђено на продају.

Између филмског сета и римске „долче вите"

Боравак Мајкла Дагласа у Риму није повезан само са новом некретнином. Оскаровац тренутно ради на филму White Lies, новом пројекту редитеља Оливера Стоуна, чије се снимање одвија на више међународних локација, укључујући Рим.

Сцене се, према писању италијанских медија, снимају на више познатих локација у граду међу којима су подручје око Пантеона, Ђаниколо, Виа Марио де’ Фјори и шеталиште код Стадиона Фламинио.

Између обилазака градилишта и филмских обавеза, пар је покушавао да остане непримећен током вечера у ресторанима центра града, скривајући се иза качкета и тамних наочара.

На појединим фотографијама које су се појавиле на интернету види се и италијански предузетник Масимо Фереро.

Холивудски пар са дугим стажом

Кетрин Зита Џонс и Мајкл Даглас венчали су се 18. новембра 2000. године и имају двоје деце, сина Дилана Мајкла и ћерку Кери Зиту.

Обоје су добитници Оскара. Мајкл Даглас награђен је за филм Wall Street, као и као продуцент филма One Flew Over the Cuckoo's Nest, док је Кетрин Зита Џонс освојила Оскара за улогу у филму Чикаго.

Рим последњих година постаје све привлачнија дестинација за међународне звезде. Недавно су, према писању медија, и Том Јорк и његова супруга купили стан у италијанској престоници, док је Орландо Блум купио имање у околини града.