Доминација ратне драме и мрачних трилера

Апсолутни фаворит вечери је историјска драма Пола Томаса Андерсона One Battle After Another, која предводи са чак 14 номинација.

Одмах иза ње, са 13 номинација, налази се психолошки трилер Рајана Куглера Sinners, док прича о Шекспировој породици, филм Hamnet, има 11 шанси за освајање престижне златне маске. За најбољи филм номинован је и Marty Supreme.

Главне категорије: Тесна трка

У категорији за најбољу мушку улогу води се „мртва трка" између ветерана и нових лица (међу номинованима су Леонардо ди Каприо, Роберт Арамајо, Тимоти Шаламе...).

У категорији најбоље глумице очекује да БАФТА потврди статус фавориткиња које су већ бриљирале на фестивалима у Венецији и Торонту. Номоване глумице змеђу осталих су и Џеси Бакли, Роуз Бер, Кејт Хадсон...)

Критичари истичу да би вечерашња додела могла донети и нека велика изненађења, нарочито у категоријама за режију и најбољи британски филм.

У трци за награду за режију су Јоргос Лантимос, Клои Џао, Џош Сафди, а за признање за најбољи британски филм се такмиче, поред осталих, 28 Years Later, The Ballad of Wallis Island, Bridget Jones: Mad About the Boy, Die My Love.

Где пратити доделу

Дешавања на познатом Црвеном тепиу почиње у поподневним часовима, док ће резултати и имена победника стизати у реалном времену почев од шест сати поподне

Телевизијски пренос заказао је канал Би-Би-Си, а онлајн се додела може пратити на Јутјуб каналу БАФТА.

Голема ајкула је друга највећа врста морског пса, одмах иза кит-ајкуле, а може да нарасте и више од десет метара у дужину. Реч је о миграторној врсти која је за људе потпуно безопасна јер се храни искључиво планктоном, филтрирајући море пливајући широм отворених уста.

Иако се ради о реткој врсти, голема ајкула стално је присутна дуж источне обале Јадрана. Из Института истичу да се већина опажања бележи на северном Јадрану, укључујући Кварнерски залив.

То је подручје познато као део Јадрана са највећом биомасом зоопланктона, главног извора хране ове животиње. Стручњаци су овом приликом нагласили важност сарадње са грађанима у праћењу морског живота.

„Учествовањем јавности у прикупљању података добијамо драгоцене информације које помажу научницима у истраживању и заштити мора. Свака фотографија, свака дојава и сваки унос у апликацију допринос су бољем разумевању и очувању нашег морског екосистема“, поручили су из Института Плави свет.

Аутохтона врста са Флореане, chelonoidis niger niger, изумрла је 1840-их година када су морнари односили хиљаде јединки са острва како би их користили као храну током дугих пловидби.

„Обнова Флореане достигла је изузетно значајну прекретницу, пуштањем 158 џиновских корњача узгојених у заточеништву у дивљину ове недеље“, саопштио је "Galapagos Conservation Trust" (ГЦТ) у петак.

„Овај дуго очекивани тренутак даје наду, не само за будућност Флореане, већ и за обнову острва широм света“, додаје се у саопштењу.

Др Џен Џонс, извршна директорка ГЦТ-а, описала је овај тренутак као „узбудљив до сржи“, додајући да је тиме потврђено дводеценијско партнерство научника, добротворних организација и локалне заједнице.

Пројекат очувања постао је могућ након што су научници 2008. године на вулкану Волф на острву Изабела открили корњаче које носе порекло са Флореане.

Истраживачи су одабрали 23 хибридне корњаче са најближим генетским везама са изумрлом подврстом и започели њихов узгој у заточеништву на острву Санта Круз.

До 2025. године излегло се више од 600 младунаца, а неколико стотина њих сада је довољно велико да преживи у дивљини.

ГЦТ је описао џиновске корњаче као „инжењере екосистема“ и навео да оне имају „несразмерно велику улогу у обнови деградираних екосистема“ због начина на који њихова активност обликује пејзаж.

Ово откриће учинило је лобање из Јунксијана, из провинције Хубеј, најстаријим доказом о нашим раним људским сродницима, познатим као хоминини, у источној Азији, наводи се у истраживању објављеном у часопису Сајенс адвансес.

Коаутор студије Кристофер Беј, професор антропологије на Универзитету Хаваји у Манои, рекао је за Лајв сајенс да је осетио „апсолутно изненађење“ када је први пут видео резултате анализе. Ова старост могла би натерати стручњаке да преиспитају датум појаве врсте хомо еректус, за који се верује да се догодио пре око два милиона година у Африци.

„То значи да морамо размотрити померање порекла хомо еректуса уназад“, на око 2,6 милиона година, навео је Беј у имејлу.

Хомо еректус се дуго сматрао првим људским сродником који је напустио Африку, а фосили стари између 1,78 и 1,85 милиона година пронађени на локалитету Дманиси у Грузији представљају најранији доказ присуства људи у Азији. Међутим, камени алати откривени на два налазишта у Кини, датирани на 2,1 и 2,43 милиона година, закомпликовали су ту слику, јер су старији од периода у којем су стручњаци сматрали да је настао хомо еректус.

Тачан датум три лобање из Јунксијана, које су пронађене између 1989. и 2022. године, дуго је био предмет расправа. Раније се сматрало да су старе око милион година, на основу старости животињских зуба пронађених у њиховој близини, иако их је једно истраживање датирало на око 1,1 милион година користећи електронску спин резонанцу и уранијумско-серијско датирање. Када се указала прилика да се на налазишту примени нова техника датирања, Беј и његове колеге сматрали су да је то добра прилика да поново размотре ово питање.

Њихов тим користио је технику познату као датирање космогеним нуклидима у седименту како би одредио старост кварца пронађеног у слојевима седимента у којима су лобање откривене. Ова метода датирања мери време полураспада две хемијске варијанте – алуминијума-26 и берилијума-10, како би утврдила колико је времена прошло од када је кварц био изложен космичком зрачењу.

Метода је показала да су фосили хоминина стари приближно 1,77 милиона година, што је око 600.000 година више од најстаријег раније предложеног датума за то налазиште, рекао је Беј.

Пошто је нови датум млађи од камених алата откривених на другим местима у Кини, и даље постоји велики временски јаз од око 600.000 година између најранијих фосилних доказа и најранијих доказа о алатима, додао је Беј.

Међутим, како је овај датум временски близак фосилима из Дманисија у Грузији, резултати сугеришу да се хомо еректус релативно брзо ширио широм Азије. Ипак, величина и облик лобања из Јунксијана показују да су ови хоминини имали већи мозак од оних пронађених у Дманисију, упркос томе што су приближно исте старости.

„То указује на значајне разлике међу раним хомининима изван Африке“, изјавила је за Лајв сајенс Карен Баб, професорка анатомије на Мидвестерн универзитету у Илиноису, која није учествовала у новој студији.

То је узбудљив филм са убедљивим формалним обртом: иако је у потпуности смештен у Турској, сниман је у потпуности – и без маскирања – у Чатаковој родној земљи, Немачкој, а велики градови су наведени као „глумци“ својих турских пандана у истакнутим насловним странама.

Пре него што му је уручио награду, председник жирија Вим Вендерс похвалио је филм због „Јасног изражавања политичког језика тоталитаризма, за разлику од емпатичног језика филма“, и прогласио га „застрашујућом визијом будућности“.

Награда потврђује улазак 42-годишњег Чатака у главне лиге светске кинематографије, након што је његов претходни филм The Teachers’ Cabin избио из програма Панорама на Берлиналу 2023. године и освојио номинацију за Оскара за најбољи међународни филм. Он је први домаћи филмски стваралац у последњих 22 године који је освојио главну награду у Берлину, откако је колега немачко-турски редитељ Фатих Акин победио 2004. године са филмом Head-On.

Филм Спасење (Salvation) Емира Алпера освојио је Велику награду жирија, док је филм Краљица на мору (Queen at Sea) Ленса Хамера освојио награду жирија.

Награде за глуму припале су Сандри Хилер за филм Ружа и Ани Калдер-Маршал и Тому Кортнију за филм Краљица на мору, док је награда за најбољег редитеља припала Гранту Лију за филм Сви воле Била Еванса, док је канадска редитељка Женевјев Дилуд де Сел награђена Сребрним медведом за најбољи сценарио у филму Нина Роза.

Сребрни медвед за изузетан уметнички допринос припао је једином документарцу у такмичењу, интимном, необичном филму америчког дуа Ане Фич и Банкера Вајта Yo (Love is a Rebellious Bird), који је Адлака описао као „сентиментални уметничко-занатски пројекат дат филмском формом, на начин који повремено замагљује границу између стварности и уметничког представљања“.

Политика се поново појавила у једном од програма фестивала, Перспективе, посвећеном дебитантским филмовима, где је палестинско-сиријски филмски стваралац Абдалах Алхатиб освојио главну награду за Хронике из опсаде, серију снажних вињета које драматизују муке свакодневног живота у ратној зони у неодређеној земљи која се ипак јасно може идентификовати као Палестина. (Филм је, међутим, снимљен у Алжиру).

Почасно признање добио је Forest High, тихо заводљив триптих француске редитељке Манон Кубије који приказује жене које управљају удаљеним планинарским домом у Алпима.

Кристалног медведа у такмичарском програму Generation KPlus освојио је Гугов свет бразилског филмског ствараоца Алана Дебертона, док је специјално признање припало филму Није херој индијске редитељке Риме Дас.

У секцији Generation 14+ награда је припала филму Тужне девојке мексичке редитељке Фернанде Товар, са специјалним признањем за Породицу холандског редитеља и глумца Мејса Пајненбурга.

Награда публике 28. Панораме за најбољи играни филм припала је филму Staatsschutz немачког редитеља Фараза Шаријата, док су на другом и трећем месту били филмови Четири минус три немачког редитеља Адријана Гојгингера и Миш америчке глумице и сценаристкиње Кели О'Саливан и америчког редитеља Алекса Томпсона.

Директорка фестивала Триша Татл је очигледно била припремљена за вече снажних изјава, као што је рекла у свом уводном говору на почетку церемоније: „Ове године смо јавно изазвани, и то се не осећа увек добро, али јесте добро. Критика и изражавање су део демократије, као и неслагање.“

Додала је и: „Ако је овај Берлинале био емотивно набијен, то није неуспех Берлинала, нити је неуспех кинематографије. То је Берлинале који ради свој посао, и то је кинематографија која ради свој посао.“

„Интегрисаћемо понуду у одређене стубове који ће бити постављени где ће туристи моћи само додиром телефона да имају мапу у којој ће бити интегрисани и смештајни капацитети, и фрушкогорски манастири, све атракције у околини, вински подруми и тако даље“, објашњава Јасмина Бељан Искрин, директорка ТО Војводине.

Пролом Бања је прошле године реновирана, у Луковској се шире капацитети, а у Куршумлијској тражи соба више.

„На територији Куршумлије се налази и Ђавоља варош, и немањићки манастири, и бројна налазишта из доба Рима и неолита“, подсећа Славиша Јовановић из АД „Планинка“.

Манифестације су мамац за посетиоце. Крушевац има фестивал балона и витешки мегдан, а западна Србија планине, реке, чисту природу и здраву храну.

Дунав, као један од наших главних туристичких адута имаћемо прилике да представимо и учесницима Експа.

„Кроз сарадњу са Асоцијацијом туристичке индустрије Србије, успели смо да образујемо туре које ће током Експа ићи за делегате, посетиоце и све госте ка источној Србији Дунавом све до Кладова“, најављује Владимир Аџић, директор ХТП „Плажа“.

Мало носталгије никад није на одмет. Национална туристичка организација и Поште Србије спремају серију разгледница са најлепшим мотивима наше земље.

„У ово наше време сви се нешто сликају телефоном, шаљу на Вајбер, Вотсап, друштвене мреже слике, а ми желимо да остане трајни траг, а не само на телефону“, истиче Зоран Анђелковић, директор ЈП Пошта Србије.

„Ово радимо уочи Експа тако да ћемо и за странце који дођу у Србију понудити и овај вид сувенира, јер заиста желимо да подсетимо људе на тај један традиционалан и леп начин памћења дестинације на којој сте били“, напомиње Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Они који још нису обишли Сајам туризма, имају времна и у недељу од 10 до 18 сати, а ту их чекају јефтинији аранжмани, повољније авио-карте и наравно добар провод.

Наслов наговештава слободу избора, одбијање ограничења, различите музичке стилове. Садржај рефлектује друштво деведесетих, као и креативност и наслеђе „Електричног oргазма“ – Нови талас и психоделију.

„То су као неке фотографије или репортаже неког времена. Сваки наш албум је нека мала капсула у коју је ухваћена атмосфера наших живота у одређеном периоду“, каже Срђан Гиле Гојковић.

Реиздање ПГП РТС-а је на два 180-грам винила, у наранџастој боји, са 23 песме. Насловна страна омота је иста, резултат Гилетове сарадње са стрип цртачем Леонидом Пилиповићем, задржана је и стрип табла на полеђини.

„Овај албум није концептуални албум. Нема једну идеју иза себе, него је резултат тих неких размишљања и тема актуелних. То је време рата, санкција... Мада никад не пишем политичке текстове, али има неких порука у текстовима о свему томе што се тад дешавало“, напомиње Гиле.

Некада најскупљи албум на домаћем црном тржишту, данас искључиво на продајним местима ПГП РТС-а.

Истраживање текста ишло је у правцу његовог значења данас, не само код нас већ на нивоу читаве планете.

Лудачки тобоган

„Тај лудачки тобоган и смеха, и емоција, и ужаса, у крајњем случају. Ово је једна нова прича. Ми смо текст доста прерадили, доста адаптирали. Имали смо и неке радионичарске моменте на пробама. Ипак све време, имајући у виду шта је крајњи циљ, а то је да испратимо Ибија као једног ситног уличара, преко Краља, све до некога ко жели да буде роб, јер му је тако најлакше“, објашњава редитељка Сташа Копривица.

Једно сурово огледало живота

На путу од Депонија до Трећег демократског света, у ретким сусретима са савешћу, манипулатор, Краљ Иби, обесмислио је човека, људску душу, право на своје, на глас и став. Поигравајући се са горчином света и људи који у њему обитавају.

„Једно сурово огледало живота. Такав је овај наш Иби. Страшан и смешан. Ово је заиста нешто где морате искористити све своје вештине које знате да бисте победили у овој борби. Да бисте направили представу која ће заиста потпуно да вам узбурка емоције и размишљања. Која ће вас у исто време згрозити, али ће вас можда мало и надахнути да се борите да останете добри људи“, истиче глумац Андрија Милошевић који тумачи лик Краља Ибија.

Не треба злу савремено доба

Мама Иби, а касније краљица Иби, јесте врат који Ибијеву главу окреће ка њеној амбицији.

„Не бисте гледали овај комад да она није ухваћена у једној ситуацији, непримереној за супругу. Од тог тренутка креће прелом комада и крећемо ка успону, идемо ка томе да она постане краљица“, наводи глумица Паулина Манов.

Не треба злу савремено доба, оно је одвајкада ту. Ово на сцени коју воде Краљ Иби и Краљица мама Иби, уз одану плиткоумну дружину, треба мало пустити да се разигра.

Нова студија, објављена 19. фебруара у часопису Science, описује вакцину у облику назалног спреја која делује другачије од већине вакцина.

Стандардне вакцине тренирају имуни систем да препозна специфични антиген, као што је протеин на површини вируса. Имуни систем затим тренира ћелије да памте и нападају тај антиген ако наиђу на њега. Ово доводи до значајне, али прилично уске имунолошке одбране – која може да буде осујећена ако циљни антиген мутира током времена.

Поједини научници раде на вакцинама које циљају антигене који су „високо конзервирани“ између вирусних сојева, што значи да се антиген не мења много током времена и изгледа слично од вируса до вируса. Такве иnjекције би потенцијално могле да циљају многе вирусе грипа или многе коронавирусе одједном, на пример.

Али научници који стоје иза нове вакцине у облику спреја за нос усвојили су другачији приступ: уместо да циља само „адаптивни“ имуни систем, који памти специфичне антигене, она такође појачава урођени имуни систем, генеричку, прву линију одбране.

„Оно што је изванредно код урођеног система је то што може да заштити од широког спектра различитих микроба“, наводи у саопштењу виши аутор студије др Бали Пулендран, професор микробиологије и имунологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд.

Тестирање предности вакцине старе више од једног века

Идеја о вакцини која активира и урођени и адаптивни имунитет није потпуно нова. Добро је познато да вакцина против туберкулозе, названа Bacillus Calmette-Guérin (BCG), покреће ову двоструку заштиту. Заправо, због тог ефекта, научници су тестирали да ли БСЖ може да пружи широку заштиту од ковида 19 у раним данима пандемије.

Проф. Пулендран и колеге су претходно проучавали БСЖ вакцину на мишевима и открили да је инјекција изазвала да имуне ћелије у плућима емитују специфичне сигнале. Ови сигнали су подстакли урођене имуне ћелије у плућима да остану активне неколико месеци, уместо да се смире након само неколико дана.

Нова вакцина у облику спреја за нос – названа GLA-3M-052-LS+OVA – делује тако што имитира те посебне сигнале. Такође садржи безопасни антиген протеина јајета који помаже у позивању правих имуних ћелија у плућа. Тим је открио да су мишеви којима су дате три дозе вакцине током три недеље били заштићени од SARS-CoV-2 (вируса који изазива ковид 19) и других коронавируса, бактерија Staphylococcus aureus и Acinetobacter baumannii, и алергена из кућних гриња најмање три месеца након тога.

Када су били изложени овим клицама и алергену, вакцинисани мишеви су били заштићени припремљеним урођеним имуним одговором и такође су брзо развили адаптивни имуни одговор. Поређења ради, невакцинисани мишеви су прошли много горе – као одговор на вирусе и бактерије, имали су озбиљну упалу плућа, губитак тежине и ризик од смрти, а као одговор на алергене, имали су израженије алергијске реакције и накупљање слузи.

Неопходна клиничка студија на људима

Проф. Пулендран је такође нагласила да су до сада тестови вакцине рађени на лабораторијским животињама и да је потребно више рада да би се истраживање пренело на људе.

„Ако се на крају покаже безбедном и ефикасном код људи, потенцијални утицај би могао бити трансформативан: поједностављивање сезонске вакцинације и побољшање спремности за нове респираторне претње“, рекао је проф. Пулендран за Genetic Engineering and Biotechnology News.

Професор сматра да би две дозе вакцине вероватно биле довољне за људе, наводи се у саопштењу истраживача Универзитета Станфорд, а др Пулендран процењује да би вакцина могла бити доступна за пет до седам година, уколико буде довољно средстава за наставак истраживања.

Место одржавања није главна и пространа зграда Јеврејског музеја у грађанском центру Беча. Напротив, поставка стоји у депандансу у средњевековном центру града, тамо где се он некад спуштао ка Дунаву.

Ту музеј користи само две собе у згради која стоји на месту где су круна и град спалили пуну синагогу 1421. године.

Снага и моћ заборава

Због оба разлога, скромног простора и историјског симболизма, Genius loci овог места допушта само концептуалне изложбе. Чак и кад су, као ова, мишљене наративно и причају причу о формама заборављања, концепт преузима контролу.

Две речи којима се отварају слојеви смисла ове изложбе су лишкоах (lisckoach) и коах (koah), у изговору са хебрејским грленим „х“ на крају. Прва реч значи заборав, друга стоји за снагу и моћ.

У забораву лежи снага, поручује светлосна инсталација европски познате, рано преминуле Бригите Кованц. Тај први експонат је нотни кључ за разумевање осталих. Иде се у цик-цак линији између јеврејске и хришћанске културе, док се не дође до интеграције у термину историјског јудео-хришћанства.

Експонате на овој изложби треба схватити у метафорама шаховских фигура. Сваки има одређени смер којим се креће. Сваки утеловљује одређене аспекте заборављања и сећања, пре него што се уклопи у шири орнамент колективних и појединачних траума. Овде само неколико објеката за илустрацију.

Експонат: Патологија заборављања

Када је амерички сликар Вилиам Атермолен 1995. сазнао да је оболео од Алцхајмера, почео је да слика властите портрете у серији. Сваке године, слике су бивале све сиромашније и једноставније, док на крају није остала само несигурна обла форма шећерне вате као глава.

Атермолен је умро 2007, шест година након последње слике.

Његова серија аутопортрета остаје знак човекове борбе за достојанство у болести.

Експонат: Damnatio memoriae

Хришћанска екскомуникација/анатема, хебрејски херем (cherem), латински damnatio memoriae, атински остракизам, све су то термини који на српском стоје за клетву, проклетство.

У првом плану није физичко убијање особе. То није муслиманска фатва. То је пресуда социјалне смрти која би, по намери оног ко је изриче, требало да се протеже до краја света и века.

На изложби се показује архивски документ из 1656, издат од стране сефардског рабината у Амстердаму. У њему се изриче cherem, фонетски херем, над философом Барухом Спинозом.

Спиноза, син сефардских досељеника из Португала, био је талентован студент Талмуда и Торе, док није прихватио рационалне идеје Ренеа Декарта и посумњао у божју егзистенцију.

Каже клетва над Спинозом: „Нека је проклет по дану и ноћи, проклет кад легне да спава и кад устане, проклет кад одлази и кад се враћа. Нико да не разговара с њим, нико да чита његове списе, нико да му се приближи на четири лакта. Нико да живи под истим кровом с њим; дабогда умро сам“.

Спиноза је заиста умро сам у Ден Хагу двадесет година после клетве. Истина да га историја философије врло добро памти и данас, али код сефардских рабина је он и данас проклет.

На 250. годишњицу Спинозине смрти, била је то 1927, покренута је јавна петиција за укидање клетве. Није прошло. Спиноза је и даље проклет код сефарда.

Случај Баруха Спинозе је изврстан пример за парадоксе заборава и сећања. Религиозне власти су наредиле да се он заборави, али да би људи неког свесно заборавили, морају да га се сећају.

Експонат: Уређено заборављање/сећање

Организатори изложбе су успели у немогућем – да од Универзитета у Билефелду измоле ормар са архивом познатог социолога Никласа Лумана, истакнутог аутора системске теорије.

Луманова архива, три неугледна ормарића у низу, чува се у Билефелду, који је нерадо до никако не позајмљује.

Њена необичност је у томе да Луман није посложио картице по абецедном, хронолошком или тематском реду. Његове картице су уређене по систему асоцијација и аналогија, онако као што људски мозак поступа кад се сећа. Речи указују на речи у другим картицама, враћају се натраг и шаљу даље, док се све не повеже у „вештачку интелигенцију“ аналогног типа.

Луманова архива је у ствари аналогон касније теорије „ризома“. Жил Делез и Феликс Гватари, двојица француских философа, визуелно су представљали „ризом“ као дрво разгранатих крошњи и корена, где се идеје дотичу и расту једна из друге.

Архивски ормарићи Никласа Лумана су управо то, ризом у чврстом облику.

Експонат: Хитно заборављање

Из музеја у Бадену поред Беча позајмљен је портрет Андреаса Хофера (1767 – 1810), борца за аустријски Тирол. Ствар је само у томе да то није Хофер, него, кад се слика погледа испод рентгена, Хитлер.

У Трећем рајху, чији је део Аустрија била без значајнијег отпора, све установе су морале да имају извешени Хитлеров портрет. Овај конкретан је висио у једној бечкој кафани, не зна се да ли по вољи власника, или по обавези.

Када се зет власника кафане вратио с Источног фронта кратко пре немачке капитулације, скинуо је портрет и, поседујући извесну вештину, преко Хитлера нацртао Хофера, те вратио слику на зид.

Ово платно, уметнички без вредности, данас је историјски палимпсест у брзини, истовремено немогућности заборављања. Концептуална анегдота о тајнама које одбијају да буду тајне.

Експонат: Немирно заборављање

Између другостепено потврђене пресуде Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1962, и његовог погубљења у затвору у Рамли, нису прошла ни 24 сата. Ајхманови посмртни остаци су одмах спаљени, а полицијски тим исте ноћи послан да исплови на отворено море. У тајној акцији под заштитом мрака, Ајхманов прах је расут у Медитеран. Где, не зна, што је и била идеја акције.

Израелски видео-уметник Дани Гал је од архивског материјала тог догађаја направио документарац Ноћ и магла, 2011 показан на Бијеналу у Венецији.

Филм показује групу мушкараца који се, фигуре једва видљиве у мраку, укрцавају на брод. Један од њих носи мали метални контејнер. То је све.

Изложба у Бечу показује тај филм као један од парадокса заборављања. Ноћ у јуну 1962. била је акт трајног брисања Ајхманове меморије, али је тај акт филмски забележен као трајно сећање.

Порука експоната је да људи, једнако као и колективи, забораве само оно чега се сећају да су заборавили.

Експонат: Срећно заборављање

Из Националне библиотеке је добијена такозвана „Књига сећања императора Фридриха ИИИ“, прва половина петнаестог века. То је Хабсбург познат по томе да је био сиромашан, да је поражен од мађарског Матије Корвина, и да је на крају сахрањен у бечкој катедрали.

Фридрихова „књига“ је уствари један лист пергамента на коме је цар уписивао како да заборавља поразе да би се приближио циљу, осећају среће.

Преко циљаног заборављања је тренирао срећу.

Бертолд Брехт: Похвала заборављању

У предговору каталога се јавља Алајда Асман, вероватно најпознатија европска теоретичарка колективних процеса заборављања и памћења.

Асманова кратко спомиње скоро век стару поему Бертолда Брехта „Похвала заборављању“.

У њој Брехт каже, слободно цитирано: „Добро је заборавити. Како би деца једном отишла од куће, како би ученик оставио учитеља, како би људи живели срећно у кућама несрећних људи...кад нико не би поседовао моћ заборављања“.

Ратари и млинари не препознају хлеб од пшенице коју су садили и млели, каже Брехт.

Необична поставка, поређана у формацији интелектуалних изазова и парадокса.

Изложба је отворена до 6. септембра ове године.

Иако ниједна европска земља још није у потпуности увела забрану друштвених мрежа за децу, намера је јасна – а процеси увођења забране у току. Норвешка, Грчка, Велика Британија, Данска, Италија и Холандија су међу бројним европским државама које разматрају неки облик забране. Уједно се и Европска унија све више окреће подршци таквој политици.

Многе владе вероватно ће се ослонити на искуство Аустралије која је у децембру прва на свету увела забрану друштвених мрежа за млађе од 16 година. Та политика ослања се на надзор самих компанија друштвених мрежа. Платформе као што су Фејсбук, Инстаграм, Снепчет, Тик-ток, Икс, Јутјуб и Редит – који је поднео тужбу против забране – сада имају старосна ограничења, док онлајн-игре и апликације за дописивање попут Вотсапа нису обухваћене забраном.

Шефица аустралијске Комисије за електронску безбедност, Џули Инман Грант, прошлог месеца је известила да су компаније које стоје иза друштвених мрежа „у првој половини децембра уклониле приступ за око 4,7 милиона налога деце млађе од 16 година“. Дојче велеу ипак, након упита, нису достављени новији подаци.

Ударне бројке не говоре целу причу

Тама Ливер, професор интернет студија на Универзитету Кертин у Перту, изјавио је за Дојче веле да те импресивне бројке, које су привукле пажњу многих у Европи, не морају нужно да буду одраз комплетне ситуације.

„Немамо детаљну разраду тог броја, нити знамо колико има нових налога отворено у истом периоду – могуће од стране тинејџера који се представљају као старији“, указао је Ливер.

Он додаје и да „многи млади од 13 до 15 година изгледа успевају да заобиђу забрану, док су други блокирани на неким платформама, али на некима нису.“ Такву процену потврђују и извештаји медија, али други стручњаци.

„На техничком нивоу, ограничења и непрецизност покушаја верификације старости путем селфија и других алата били су углавном непоуздани“, подсећа Ливер.

Да ли друге земље пребрзо следе Аустралију?

Талас европских, али и земаља света, попут Индије и Малезије – које желе да следе аустралијски пример, изненадио је Сузан Сојер из највећег аустралијског центра за истраживање дечијег здравља „Мардок“.

„Очекивала сам да ће постојати много већа опрезност у праћењу резултата аустралијске забране пре него што се друге владе у то укључе“, рекла је за Дојче веле. „Не знамо какви ће бити ефекти забране и морамо то пажљиво да евалуирамо. Владе не смеју да мисле да су забране друштвених мрежа чаробно решење за тај проблем.“

Ливер се слаже да би Европа за сада требало само да прати развој ситуације.

„Нико заправо не зна шта ће та забрана да донесе и какву ће разлику да направи у односу на период пре ње, али знамо сигурно да ће проћи године, а не месеци, пре него што се евентуално појави мерљива културна промена – ако се уопште појави. Имало би више смисла да друге земље сачекају и виде шта ће се догодити у Аустралији и које се лекције могу извући, пре него што пожуре са сопственим, непрецизним законодавством“, рекао је.

Да ли је забрана збунила тинејџере?

Истраживање које је водила Сојер, а представљено је сенатском одбору пре увођења забране, показало је да су деца узраста од 10 до 13 година показивала најизраженије негативне последице коришћења друштвених мрежа – нарочито девојчице. Иако у европским предлозима старосне границе нису исте као у Аустралији, она сматра да ће свака промена бити „спора и постепена“.

„У наредних неколико година садашња генерација деце од шест до десет година, која још немају приступ паметним телефонима или друштвеним мрежама, биће старија у тренутку када им родитељи први пут дозволе приступ мрежама. То ће бити промена друштвених норми која се неће догодити преко ноћи.“

Ливер се залаже за постепено увођење евентуалних забрана и дужи, дубљи период консултација са децом.

„Најзбуњенија група су они од 13 до 15 година, који су већ имали налоге на друштвеним мрежама, па су уклоњени са платформи, а затим ће се на њих вратити када напуне 16 година“, каже он. „Имало би много више смисла да се правила уводе постепено – да млађи од 13 не могу да отворе налоге до 16. године, али да они који већ имају налоге задрже приступ. Мислим да многи тинејџери од 13 до 15 година осећају да је забрана донета против њих, а не са њима и у њихову корист.“

Може ли аустралијски модел да функционише у Европи?

С обзиром на брзину којом Европа напредује ка забранама и досадашње одсуство дечијих гласова у расправи, то би могао бити проблем.

Међутим, др Штефан Драјер из хамбуршког Лајбниц института за истраживање медија, рекао је за Дојче веле да, према његовом мишљењу, Немачкој и Европи такве забране у ствари и нису потребне.

Он истиче да европски Закон о дигиталним услугама (Digital Services Act), који је усвојен пре годину дана, већ третира и регулише многе безбедносне бриге, те да начин на који функционише право Европске уније чини прилично сложеним обавезивање платформи да спроводе националне забране. Иако у ЕУ постоје различити начини за постизање сличних циљева, тај стручњак сматра да су подаци и даље нејасни.

„Поука за Европу је упозоравајућа: Аустралија показује јаз између политичког позива на одлучну забрану и техничких и правних сложености њене примене. Верификација старости у великим размерама захтева или свеобухватну инфраструктуру контроле, или пробабилистичко профилисање – при чему оба приступа представљају дубок упад у права свих корисника. Европа, са својим снажним оквирима заштите основних права и ГДПР‑ом, суочила би се са тим тензијама још израженије. Треба да учимо из потешкоћа Аустралије, а не да журимо да их поновимо.“

Бритког ума и у 83. години, исписао је историју свог села у 7.132 стиха у десетерцу. Чита без наочара, и са тугом се сећа како му је отац забранио да иде у школу и поред молбе учитеља, јер на салашу није имао ко да чува свиње.

„Мене су из школе извукли 1957. када сам пошао у шести разред да би чувао све а био сам најбољи у школи, тако је бар тада директор рекао од шест или седам стотина ученика. Нема од тога ништа, ја сам чувао свиње, али сам увек волео књиге, новине, било шта, дај да читам, да се образујем. Кад човек толико прочита и сам добије идеју да нешто каже, и ја сам описао своје село, али ја, мени се то дало у стиховима”, прича деда Рада.

Дало му се каже, и да сакупља архаизме, има их око хиљаду и четири стотине. Често је ишао по селу и по таванима сакупљао књиге, посебно немачке, јер је желео да усаврши тај језик.

„Па сам купио речнике, па виши течај немачког, али онај прави, не овај данашњи, и једном ја имао сам велики транзистор већ у то доба, слушао сам Темишвар, Виена-Беч. како они кажу, то сам слушао. Види, па ја то умем, па нема новина, па нема књиге коју ја не читам и не треба речник! Знајући да ја добро говорим немачки, и сад, ови моји из родбине, долазила су деца да им ја помогнем”, додаје он.

Деда Рада је бесплатно научио немачки око стотину ђака, али и своје унуке и пријатеље.

„Он је најомиљенија личност, нећу да кажем најстарија, али он је задњих година живота, он је дигао цену Мартинцима и Срему. Такав човек, са толико разреда основне школе, да буде песник, то је стварно божији дар”, истиче Сава Грујучић из Сремске Митровице.

Стизале су деда Ради и награде, последња, златна значка улепшала му је, каже, старост и дала му снагу да истраје.

„Журим, радим, ја одем десет километара и више у Босут пешке”, додаје Рада.

Човек жељан знања виталност одржава и музиком. Свира хармонику и фрулу, воли своје село и фудбалере „Борца” и све што је, каже, добро и у духу напретка.

У центру скандала који су бацили норвешку монархију у најдубљу кризу у историји, супруга је престолонаследника Хокона, 52-годишња принцеза Мете Марит. У питању су не само њени веома блиски односи са осуђеним педофилом и подводачем Џефријем Епстином, него и суђење њеном 29-годишњем ванбрачном сину Маријусу за тешка кривична дела силовања, сексуалних и физичких напада, претњи и злоупотребе дроге. 

Принцези Рагнхилд нарочито је сметала бурна прошлост Мете Марит

А све то као да је пре више од две деценије предвидела принцеза Рагнхилд. Оштра, традиционална и без длаке на језику,  тада је у једном документарном филму, емитованом на норвешкој телевизији, отворено критиковала свог братанца и братаницу и њихов избор животних партнера.

Нарочито јој је сметала Мете Марит, њена бурна прошлост препуна дроге и алкохола, те криминална породична историја. Никако није могла да види особу таквих особина и животног искуства као краљицу Норвешке једног дана и надала се да се то никад неће догодити. И то је без устручавања јавно ставила до знања свима, иако су је многи критиковали да својим ставовима подрива монархију.

"Јадни Маријус, једног дана ће схватити да постоји разлика"

Рагнхилд је видовито указала управо на тада тек шестогодишњег дечкића Маријуса, који ће имати велики проблем што одраста у породици чији члан никада неће постати у потпуности. „Јадни Маријус, иако је сада мали, једног дана ће схватити да постоји разлика, што ће Хокону и Мете Марит створити проблеме. Надам се да су тога свесни", изговорила је тада престолонаследникова тетка. 

Маријус, као дете из принцезине претходне везе, пре брака са престолонаследником, нема никакву титулу и није званично члан краљевске породице, иако са њом има више него блиске везе, као старији полубрат будуће краљице, принцезе Ингрид Александре и њеног брата Свере Магнуса. 

Краљева старија сестра је сматрала да ће то за Хокона и његову супругу бити веома тежак изазов. И показало се да је била у праву.

Замерала је братанцу и братаници избор партнера, мада је и њен избор био под лупом

Осим Хокона, и његовој старијој сестри Марти Луиз замерала је избор партнера. Није сматрала ни да је Мартин супруг, писац и уметник у покушају, Ари Бен, адекватна особа за краљевску породицу. Марта Луиз се од Бена, са којим има три ћерке и који се показао психички прилично лабилном, конфликтном и театралном особом, која не трпи критике, развела после 15 година брака. Две године касније, на Божић 2017, њен бивши супруг извршио је самоубиство. 

Колико год да је била критична према Арију Бену, не може се ни замислити шта би тетка Марте Луиз рекла за њеног садашњег супруга, самозваног холивудског шамана и бисексуалца Дурека Верета, човека који је тврдио и да припада „рептилској" раси, да је реинкарнација египатског фараона и који за собом има подебео досије, од затворских казни и оптужби за породично насиље, до продаје медаљона који наводно лече од ковида, и сличних сумњивих пословних подухвата.

Но не треба заборавити да је и сама Рагнхилд као млада такође била на мети критика, јер ни њен избор животног партнера није био по вољи традиционалним монархистима. Принцеза се удала за свог некадашњег телохранитеља, Ерлинга Свена Лоренцена, наочитог високог сина богатог норвешког индустријалца, који је основао успешну компанију у Бразилу и са којим се преселила у Рио де Жанеиро, где је живела до краја живота.

За данашње појмове – младожења без мане. У браку су добили троје деце, који су сви остали у Бразилу.

Жеља јој се испунила - није дочекала да Мете Марит постане краљица

Жеља да не дочека да Мете Марит постане краљица јој се испунила. Преминула је 2012. после дуге борбе с раком плућа. 

А да ли ће то дочекати норвешки грађани, нико са сигурношћу не може да тврди. Према свим испитивањима јавног мњења,  готово половина Норвежана сматра да престолонаследникова супруга не би требало да постане краљица.

Актуелни краљ Харалд управо је напунио 89 година, али нема намеру да се, попут своје рођаке, данске краљице Маргрете, повуче и препусти трон сину, иако има озбиљних здравствених проблема и отежано хода, уз помоћ два штапа. 

У садашњим околностима, када се суди Маријусу, на кога је гледао као на унука, те поражавајућих сазнања о снајиним контактима са Епстином, абдикација не долази у обзир - ни под разно. 

С друге стране, ни Мете Марит није најбољег здравља, пошто болује годинама од плућне фиброзе и ускоро је чека озбиљан захват трансплантације плућа. За очекивати је да ће принцезино осетљиво здравље послужити и као изговор да је двор мало удаљи од краљевских задужења и на неки начин скрајне и изолује од потенцијално болних контаката са јавношћу. 

Као резултат снежних падавина у протекла 24 сата, снежни наноси настављају да се повећавају.

На референтној метеоролошкој станици ВДНХ у Москви, висина снега је 1,8 пута већа од климатске норме и тренутно износи 70 центиметара, док је норма за 21. фебруар 38 центиметара, рекао је за РИА Новости Јевгениј Тишковец, водећи стручњак у метеоролошком центру Фобос.

Метеоролози су напоменули да је овим оборен рекорд из 1966. године, када је дубина снега на данашњи дан била 64 центиметра.

У центру Москве, у Балчугу, висина снега тренутно је 78 центиметара, а у Тушину 73 центиметра.

У Московској области, највећи снежни наноси су у Коломни 81 центиметар, у Кашири 83 центиметра и у месту Черусти 84 центиметра, рекао је Тишковец.

Горњи део 17 метара високог четвоространог челичног и стакленог крста подигнут је на предвиђено место, и тако је завршена кула посвећена Исусу Христу.

Жорди Фаули, који је главни архитекта, изјавио је да је дан постављања последњег дела куле „радостан дан, диван за све људе који су то омогућили".

Свечаност поводом завршетка куле, која је највиша од укупно 18 које је Гауди осмислио, требало би да буде одржана на стогодишњицу Гаудијеве смрти, 10. јуна.

Завршетак изградње очекује се за око десет година, и до тада треба да се заврши и фасада која је окренута ка југу.

Саграда Фамилија је главна туристичка атракција Барселоне, која годишње бележи око пет милиона посетилаца и приход од око 150 милиона евра. Половина од тога је, до сада, уложено на изградњу чувеног објекта.

Према подацима Унеска више од 40 посто светског становништва нема приступ образовању на језику којим говори.

Међународни дан матерњег језика, празник посвећен очувању језичке разноликости и неговању културног идентитета народа, а датум је 1999. године установио Унеско. Од 2000. године обележава се сваког 21. фебруара.

Како сачувати угрожене језике?

Према подацима те организације, у свету се говори око 7.000 језика, али је велики број угрожен.

Процењује се да би до краја века могао нестати значајан део светских језика уколико се не предузму системске мере очувања.

Стручњаци упозоравају да са сваким угашеним језиком нестаје и део нематеријалне културне баштине – усмена традиција, књижевност, обичаји и специфични начини разумевања света.

Међународном дану матерњег језика циљ је да укаже на важност вишејезичности и образовања на матерњем језику, које, према ставовима Унеска, доприноси бољим образовним постигнућима и већој социјалној укључености.

Заштита језика националних мањина

Посебна пажња посвећује се заштити језика националних мањина и аутохтоних народа, као и подстицању њихове употребе у јавном животу и образовању.

У Србији се овај дан обележава различитим културним програмима, трибинама и едукативним активностима које подсећају на значај неговања српског језика и писма, али и поштовања језичких права свих заједница.

Очување матерњег језика, поручују лингвисти, није само питање комуникације, већ и очувања идентитета, историје и културног континуитета једног народа.

„То је милионима сачувало живот у целој земљи. То је антибиотик против туберколозе. Кутија је направљена пре 50 година и врло добро сачувана – стрептомицин. У то време једна капсула овог средства коштала је као злато. Када смо отворили један стари рам, унутра је била фотографија. Фудбалери Црвене звезде. То је слика од 55/56. године. Верујем да је то једини примерак који постоји из тог доба, у том формату", наводи Александар Борознов.

Од бувљака до бувљака у потрази је за старим стварима. Дуг је то процес. А тек чишћење, рестаурација…

И то све да би можда та нека стара ствар поново почела да се користи. А док се не појави потенцијални власник, мора да се пронађе и место за њу.

„Имамо неке људе који купују за свој ентеријер, за кафане, хотеле, ситнице, врло интересантне предмете које постоје као један примерак. Једном је купио и Музеј Југославије", додаје Александар.

Поред тога што нас старе ствари подсећају на прошлост, оне нам помажу да разумемо одакле долазимо.

Ако нисте љубитељи старих ствари и не желите их у свом модерном ентеријеру, и ако је то некада пун погодак, немојте их бацати.

Пошаљите фотографију јер постоје људи који уживају у старим стварима и то им је много више од хобија.

Оне су понекад сведочанство о историјату неких породица, па ко зна, можда баш у њима откријете приче о својим коренима.

Скоро четири деценије касније, расправа између двојице јунака је апсолутно иста, каже писац и редитељ представе, јер исти су проблеми, наде и разочарања.

„Већина људи ће мислити да је ово писано пре отрпилике пар месеци и да је ово нови комад. То је мени олакшало посао да не морам да измишљам пуно и да дописујем. Полиција ће увек радити свој посао, људи који се боре за неке нове слободе ће радити свој посао, и увек ће бити неспоразума и сукоба“, наводи Душан Ковачевић.

Позоришна публика још увек памти Бату Стојковића, који је суверено владао сценом као Лука Лабан и Богдана Диклића као Теју Краја. Сада се с нестрпљењем ишчекује глумачки двојац за 21. век.

„Све што ти се чини да је непријатељство на неки начин тебе пере од сопственог греха. Сакриј грех брата свога – замислите која је то врлина, а овај је заправо скрио све време његове грехе и држао у себи и документовао и направио хронику његовог греха. Зато је то антологијска улога“, сматра Ненад Јездић.

„Верујем да театарске судбине ликова, заправо нам говоре једну садашњу, друштвену, прецизну дијагнозу“, истиче Игор Ђорђевић коме је поверена улога Теје Краја.

Професионалац је до сада извођен од Њујорка, преко Лондона, Москве, до Техерана, у више од сто позоришта широм света. Прича о прогонитељима и прогоњенима, о професионалцима и аматерима, поново је на репертоару Звездара театра.

Додаје да вођене туре омогућавају да се Београд сагледа кроз приче о знаменитим личностима, важним догађајима и местима поред којих се често пролази без заустављања.

Ипак, наглашава да је суштина у доживљају. „Оно што је најзначајније – можемо да доживимо дух града“, каже Срндовићева.

Како пронаћи вођено разгледање Београда

Понуда туристичких тура данас је веома разноврсна и доступна на више канала. Туристички водич Александар Јаблановић наводи да се већина тура може пронаћи путем интернета, друштвених мрежа и сајтова туристичких агенција које се баве обиласком Београда. Посебно издваја и сајт Удружења лиценцираних туристичких водича Србије, где се могу наћи проверене и квалитетне понуде.

Поред приватних и агенцијских тура, значајну улогу има и Туристичка организација Београда, која је прошле године организовала бесплатне туре за грађане. Јаблановић каже да су оне изазвале велико интересовање и пријатно изненађење међу Београђанима, јер су многи тек тада открили колико непознатих прича њихов град крије.

Када је реч о публици, туристичке туре похађају и страни и домаћи гости различитих генерација, мада су, како наводи Јаблановић, чешће у питању зрелији људи. Циљ водича и агенција је, додаје, да се све више самих Београђана подстакне да упознају сопствени град.

Лиценцирани туристички водичи као „гаранција квалитета"

Једно од честих питања јесте како разликовати лиценциране водиче од оних који то нису, посебно у мору понуда на друштвеним мрежама. Јаблановић објашњава да сваки лиценцирани туристички водич поседује званичну лиценцу са јединственим бројем, али да туристи приликом претраге на интернету то не могу увек одмах да провере.

Ипак, наглашава да су лиценцирани водичи најчешће ангажовани преко професионалних агенција и да су позитивни коментари и препоруке један од показатеља квалитета.

„Ипак је неопходно да буду лиценцирани јер је то једна гаранција квалитета“, истиче Јаблановић.

Шта туристе највише занима

Интересовања туриста се разликују у зависности од тога да ли су домаћи или страни.

Према речима Иване Срндовић, страни гости најчешће желе да виде „ударне тачке“ града – Калемегдан, Београдску тврђаву, ушће Саве и Дунава, Храм Светог Саве или Дворски комплекс.

Са друге стране, домаћи туристи представљају посебан изазов јер долазе са одређеним предзнањем. Управо зато су за њих идеалне тематске и ауторске туре које нуде нову перспективу.

Заједничко и домаћим и страним гостима јесте интересовање за мање познате, често интимне детаље из живота историјских личности, чак и самог водича. Како каже Срндовићева, кроз та лична питања гости заправо желе да сазнају како се живи у Београду данас.

Вештачка интелигенција или туристички водич

Развој вештачке интелигенције и све чешће коришћење алата попут ChatGPT-а за планирање путовања нису, сматрају водичи, озбиљна претња њиховом послу.

Јаблановић објашњава да се не може директно повући паралела, јер ће један део млађе популације увек више волети самосталну организацију. Ипак, наглашава да је глобални туризам у порасту и да тај тренд надокнађује мањи пад интересовања за организоване туре код дела публике.

Он додаје да вештачка интелигенција може бити корисно помоћно средство, али да не може заменити живо искуство.

„Једно туристичко разгледање је много више од самих информација“, каже Јаблановић, указујући на динамику, непредвидивост и непосредну комуникацију која се током тура дешава.

Сличног је мишљења и Ивана Срндовић, која наглашава да се гости често везују управо за водича. „Жива реч је жива реч“, и додаје да водич носи и преноси енергију града, што је оно што људи најдуже памте.

Зашто домаћи туристи воле вођене туре

Посебан разлог да се и сами Београђани одлуче за туристичку туру лежи у другачијем погледу на познате улице.

Срндовићева каже да својим гостима често поручује да „гледају горе“, јер се лепота Београда често крије у фасадама и причама које нису видљиве на први поглед. „Па ми живимо овде, а нисмо то знали“, честа је реакција њених гостију.

Подсећајући на речи Моме Капора да је дух Београда тешко објаснити странцу, Срндовићева истиче да Београђани имају посебну предност – да тај дух доживе и препознају.

Поводом Светског дана туристичких водича, током викенда се организују бројне бесплатне ауторске туре. Информације су доступне на сајту Удружења туристичких водича Србије, као и на страницама Visit Belgrade и Туристичке организације Београда.

Програм обухвата различите теме, од историјских до књижевних и културних, са циљем да Београд прикаже очима којима се ретко гледа.

Јаблановић истиче да чак и они који су безброј пута прошли Калемегданом могу бити изненађени када град посматрају из угла водича. Као пример наводи и популарне туре попут „Београд испод Београда“, које води Зоран Николић, али додаје да културно наслеђе престонице нуди још много неиспричаних прича које тек чекају своју публику.

Директне преносе можете пратити од 21.00 на РТС 1, РТС Свет, РТС Планети, РТС Звуку, Јутјуб каналу РТС Песма Евровизије и Интернет порталу РТС-а.

Велико финале на програму је у суботу, 28. фебруара, а поред телевизијских, пренос ће пратити и Први програм Радио Београда, али и званични Јутјуб канал Евровизије – Eurovision Song Contest, за који ће бити обезбеђен симултани преводилац на енглески језик.

РТС ће свој део прихода остварених СМС-овима током све три фестивалске вечери, као и увек, дати у хуманитарне сврхе. Ове године, подржаћемо Установу за децу и младе „Сремчица” у Београду.

Кроз све три такмичарске вечери на главној сцени гледаоце ће водити Драгана Косјерина Пердув и Кристина Раденковић, а у грин руму са такмичарима ће се дружити Стефан Поповић.