Награду за најбољу режију добио је Габријел Гецки за представу Баладе и романсе пољског позоришта „Пинокио" из Лођа.

„Ова представа на трагу деконструктивистичког приступа делу, употребљава 19-товековну лирику Адама Мицкјевича како би створила једно ново и особено дело у духу савременог театра. Свака од приказаних прича поседује властиту логику и стил, а оне су тако комбиноване да креирају драматургију која је занимљива, визуелно живописна и инвентивна. Појединачне изведбе су снажне и јасне“, навео је жири. „Представа се према својој младој публици (старијој од 12 година) односи с поштовањем, третирајући је као одраслу. Ова представа и њено ново тумачење поезије могли би нагнати младе читаоце да се поново осврну на Мицкјевичево дело; ипак, њена снага и значај превасходно леже у оригиналности, инвентивности и драматуршком интегритету“, додаје се у образложењу.

Добитница награде за најбољу сценографију је Ирина Сомборац, за представу Буре у изведби Дјечјег позоришта Републике Српске.

„Употреба рециклираних предмета одражава теме маште и оптимизма у представи која се бави породичном трагедијом. Током заплета, крупни делови сценографије се померају како би креирали конкретне локације и ситуације, али и апстрактне појаве на плану емоција и психологије које осликавају унутрашње дилеме главне јунакиње“, навео је жири.

За најбољу оригиналну музику награђен је Матеј Хаз за представу Космос у продукцији Театра Одиво из Словачке. Жири је награду образложио речима: „Ова инвентивна музичка подлога – на моменте мелодична, а понекад апстрактана – у комбинацији са снажним визуелним и кинетичким елементима представе допринела је утиску одласка у један другачији свет изненађења и чуда.

Добитник награде за естетски и технолошки најбољи дизајн лутке је Олег Каторгин за представу Чудо у продукцији Луткарског позоришта „Пинокио" из Србије. „Лутке и маска заступљени у овој представи истовремено одају дојам прадавних времена и савремености; у себи одражавају наслеђе уметника попут Пикаса, али и аутохтону уметност других континената, док су, истовремено, у служби поуке“, наведено је у образложењу награде.

У категорији за најбољег извођача, жири је доделио пет награда: две за појединачне наступе и три за рад ансамбла. Добитници награда су: Матилда Фатур, Николас Стокер и Николас Стробе за представу Живот у кутији у продукцији Велике краљевске стоне позоришне трупе Њихових ненадмашних Височанстава из Швајцарске; Марко Вујевић за представу Желим да будем нормалан у изведби Дечјег позоришта Суботица из Србије; Ђорђе Крећа за представу Чудо у изведби Луткарског позоришта „Пинокио" из Србије; Ћигдем Алтуг, Билге Бујукерсен, Нагихан Орхан за представу И ја умем да летим у продукцији Градских позоришта метрополитанске општине Ескишехир из Турске; Светлина Станчева, Ивета Маринова, Мартин Пашов, Димитар Пишев, Тодор Лазаров за представу Пинокио у продукцији Државног луткарског позоришта „Русе" из Бугарске.

Специјална награда за оригиналност и фантазију додељена је представи Блуп и лица воде Завода „Кускус" из Словеније за „иновацију у погледу звука, музике, науке, позоришта предмета и перформанса“.

Интернационални жири је радио у саставу Џереми Тарнер (Велс) – председник жирија, Фенг Ли (Кина), и Здравко Мићановић (Србија).

Дечји жири прогласио је најбољом представу Пинокио Државног луткарског позоришта „Русе" из Бугарске.

После шест фестивалских дана, доделом награда, завршен је 32. Међународни дечији фестивал у Суботици.

Одлуку да млада Елена понесе ово признање донео је регионални стручни жири који ове године чине Иван Лаић, Давор Лукас, Милорад Мики Ристић, Горан Трајкоски и Бојана Вунтуришевић. Ово је трећи пут да се Награда у Макарској, летњем дому Милана Младеновића.

Макарска је родни град Миланове мајке Данице, али и Миланова велика инспирација. По песми Модро и зелено назван је и фестивал који је доживео своје треће издање ове године.

Поред свечаности поводом доделе Награде, на фестивалу „Модро и зелено" 20. и 21. септембра 2025. наступили су и прошлогодишњи лауреати, група „Немечек", затим "KoiKoi", Фит, Дарко Рундек и Екипа, „Лету штуке" и LHD.

Ревијални део програма трећег издања фестивала „Модро и зелено" побудио је највећи интерес публике до сада, те је у Парку фра Јуре Радића где су се концерти одржавали, било намерника из целе Далмације, са околних острва, али и из Србије и Босне и Херцеговине.   

Фестивал „Модро и зелено" резултат је сарадње Задужбине Милана Младеновића, Града Макарска и Туристичке заједнице Макарска.

Лауреаткињи Награде Милан Младеновић 2025 припада новчана награда у износу од 3.000 евра, статуета, као и наступ на следећем Арсенал Фесту у Крагујевцу, Ship showcase фестивалу у Шибенику и на фестивалу „Модро и зелено".

Како Награда Милан Младеновић има за циљ да афирмише ствараоце и да скрене пажњу на што више талената, тако је из године у годину ширио листу партнера. Захваљујући Рок радију и Митрос Мjузику додељена је и награда за најинспиративнији вокал Марку Мићановићу из групе „Бристол", који је међу финалистима овогодишњег конкурса са песмом Свет наш нестаје.

Награду за најбољи текст, која је први пут установљена прошле године, добио је Petar Z за песму Психички лабилан. Поред урамљеног рукописа Миланове песме Петру је уручен и ваучер у вредности од 200 евра, који је обезбедио новосадски Bulevar Books, књижара која свира.

Сада већ традиционално Firchie Drums добош је додељен једном од финалиста Награде Милан Младеновић 2025, односно бубњару који има „оно нешто“ према суду Ивана Фецеа Фирчија, некадашњег бубњара ЕКВ-а. Ове године добош је у рукама новосадског састава „Гризете", односно њиховог бубњара Бориса Балана Николића.

Награда Милан Младеновић, која је додељена седми пут, симбол је иновације, храбрости и уметничког израза. Она одаје почаст онима који се усуде да кроче сопственим путем, одолевајући притисцима конформизма.

Kроз Награду и Миланов дух наставља да живи, инспиришући нове генерације да буду одважне, аутентичне и страствене у својој уметности.

На Платоу испред Факултета за физичку хемију, можете и да упознате концепт наслеђивања и генетичких мутација, како хемија у само једној ноћи може да изазове до хиљаду реакција.

У Европској кући – оклоп једног витеза који се бори против електромагнетних таласа, робот Тиаго који опажа, учи и говори, први мобилни робот ове врсте у нашој земљи.

„У току са науком" вечерас можете да будете до 22 сата. Програми су бесплатни.

То је реалност за Џордија Черника, Британца коме су уклоњене надбубрежне жлезде како би се смањила анксиозност изазвана Кушинговим синдромом – ретком болешћу која се јавља када надбубрежне жлезде производе превише кортизола, хормона стреса.

Третман је деловао мало исувише добро. Џорди је престао да осећа анксиозност – али нешто није било у реду. На путовању у Дизниленд 2012. године, возио се ролеркостером и схватио да не осећа страх. Након тога је скочио падобраном из авиона, спустио се жичаром са Тајн моста у Њукаслу и спустио се низ Шард у Лондону – све то без осећаја и најмањег убрзања пулса.

Черниково искуство је ретко, али не и јединствено. Ово звучи познато само онима који живе са Урбах-Витовом болешћу (познатом и као липоидна протеиноза), генетским стањем толико ретким да је до сада дијагностиковано само код око 400 људи.

Случај извесне СМ

Једна позната пацијенткиња са Урбах-Витовим синдромом, познат као СМ, била је предмет научних студија на Универзитету у Ајови од средине осамдесетих.

Почетком двехиљадитих Џастин Фајнстин, данас клинички неуропсихолог, био је постдипломац када се придружио тиму и почео да тражи начине да уплаши СМ.

Међутим, ни најстрашнији хорор филм, ни непосредна опасност из стварног живота, попут змија и паука, није могла да је уплаши.

Али не само да је показала изражен недостатак страха, већ није могла да се уздржи а да им се не приближи и не додирне различита створења, додаје Фајнштајн.

Урбах-Витова болест је узрокована једном мутацијом у гену ECM1, који се налази на хромозому 1. ECM1 је један од многих протеина кључних за одржавање екстрацелуларног матрикса (ECM), потпорне мреже која држи ћелије и ткива на месту.

Када је ECM1 оштећен, калцијум и колаген почињу да се накупљају, што узрокује ћелијску смрт. Један део тела који је посебно осетљив на овај процес је амигдала, регион мозга у облику бадема за који се дуго сматрало да игра улогу у обради страха.

У случају СМ, престала је да осећа страх када јој је Урбах-Витова болест уништила амигдалу, али је сачувала способност да обрађује друге врсте емоција, попут среће, беса или туге.

Различите врсте страха

Међутим, прича је нешто компликованија. Испоставља се да амигдала може да игра већу улогу у одређеним врстама страха него у другим. На пример, чини се да је кључна за условљавање страха.

Експерименти са глодарима показују да животиње које доживе струјни удар одмах након одређеног звука науче да се замрзну на сам звук.

Међутим, иако СМ зна да не сме да додирује врућ тигањ који је тек извађен из рерне, она не може да буде условљена страхом – то јест, не доживљава убрзани откуцај срца и налет адреналина када јој се представи стимулус који је претходно био повезан са болом. СМ такође није у стању да препозна уплашене изразе лица других, иако може да разазна изразе радости и туге.

Она је такође изузетно друштвена и дружељубива, али истовремено има потешкоћа у препознавању и избегавању опасних ситуација, што је довело до тога да се у више наврата повредила ножем и пиштољем.

У једној студији, истраживачи су замолили странца да приђе СМ, која је требало да сигнализира растојање на које он може да јој се приближи да би се осећала пријатно. Испоставило се да јој је преферирано растојање било само 0,34 м, што је скоро половина удаљености коју су бирали други учесници експеримента.

Значи да се најпријатније осећа када људи уђу у њен „лични простор“, што здрави учесници са нетакнутом амигдалом никада не би поднели. 

Ово откриће указује и да амигдала игра улогу у организовању начина на који реагујемо да друге људе из нашег окружења.

Страхови за које није надлежна амигдала

Ипак, постоје неке врсте страха за које се чини да се јављају независно од амигдале. У једном експерименту, Фајнштајн и колеге су замолили СМ да удише угљен-диоксид, што код већине људи изазива осећај страха и гушења.

Научници су очекивали да ће реаговати без страха, али на њихово изненађење, она је почела да паничи и то је био најинтензивнији страх који је осетила у целом свом одраслом животу. Још две пацијенткиње, такође са оштећењем амигдале, такође су искусили интензиван страх током експеримента.

Испоставило се да заправо постоје два различита пута страха у мозгу, у зависности од тога да ли је претња спољашња или унутрашња.

Када су у питању спољашње претње, амигдала делује попут диригента оркестра, усмеравајући друге делове мозга и тела да произведу одговор. Прво прима информације из области мозга које обрађују вид, мирис, укус и слух. Ако амигдала детектује претњу, као што је провалник који се приближава, змија или медвед, она затим шаље поруке хипоталамусу, региону одмах изнад задњег дела врата.

Хипоталамус затим комуницира са хипофизом, која заузврат наводи надбубрежне жлезде да ослобађају кортизол и адреналин у крвоток.

„Ово ће изазвати повећање броја откуцаја срца, пораст крвног притиска и све класичне симптоме борбе или бекства типичне реакције на страх“, објашњава Фајнштајн.

Међутим, када су у питању унутрашње претње, као што је детекција повишеног нивоа CO₂ у крви, мозак управља стварима на другачији начин. Тело тумачи висок CO₂ као знак предстојећег гушења, јер у мозгу нема сензора за кисеоник.

Ово истраживање је показало да је мождано стабло, регион који регулише несвесне телесне функције попут дисања, оно што осећа пораст CO₂ и покреће осећај панике.

Амигдала кочи овај одговор, спречавајући страх; зато пацијенти попут СМ, којима недостаје амигдала, имају тако преувеличан одговор. (Научници, међутим, још увек не знају зашто се амигдала понаша на овај начин.)

„То је веома значајан научни резултат, јер нас учи да амигдала није кључна за све врсте и облике страха, анксиозности и панике“, каже Александар Шакман, професор психологије на Универзитету у Мериленду, САД.

„Чини се да је кључна за оркестрирање страха као одговор на спољашње претње, попут пљачкаша, змије, паука, чудовишта која искачу из уклете куће, али не чини се да је одговорна за покретање веома јаког осећаја панике као одговор на овај унутрашњи окидач.“

Еволуциони значај страха

Наравно, СМ је само једна особа, па научни налази засновани на њеном искуству неће нужно бити тачни за све остале. Оно што је јединствено у њеном случају јесте то што је њена болест скоро потпуно уништила њену амигдалу, док је друге регионе оставила нетакнутим.

Међутим, људи могу реаговати на исту врсту повреде мозга на различите начине. Старост у којој се јавља оштећење мозга такође може играти улогу у томе како се особа опоравља.

Ипак, изванредна прича о СМ истиче зашто смо уопште развили страх. Сви кичмењаци, укључујући сисаре, птице, гмизавце, водоземце и рибе, поседују амигдалу, и она је очигледно огромна помоћ за преживљавање.

„Када оштетите амигдалу и вратите животињу у дивљину, животиња ће обично умрети у року од неколико сати или дана“, истиче Фајнштајн. „А то је зато што без овог кључног кола за сналажење у спољашњем свету, ове животиње се доводе у опасне ситуације.“

Међутим, пацијенткиња СМ је успела да живи више од пола века без своје амигдале, упркос томе што се нашла у неким веома опасним ситуацијама.

„Једно од питања које њен случај покреће у мојим очима јесте да ова примарна емоција страха можда заправо није неопходна у савременом животу“, напомиње Фајнштајн.

„Може да проузрокује више штете него користи, посебно у западним друштвима где су многе наше основне потребе за преживљавање потпуно задовољене, а ипак видимо нивое стреса и поремећаја повезаних са анксиозношћу који су заправо прилично ван сваке мере.“

Још једна жена из истог краја, Изабел Кампој, рекла је да је њу и њену ћерку напала веверица, с тим што је овог пута, мета животиње била рука, па је Кампој је на крају отишла у хитну помоћ у ранама.

Мари Ајуб је рекла да се њен муж, Џо, такође суочио са веверицом када је покушао да натера животињу да престане да гризе његову дрвену ограду.

„Откинула је велики комад дрвета и помислили смо: 'О, боже, гладна је или тако нешто.' Џо, мој муж, скинуо је капу и ударио је у покушају да је отера, а веверица се окренула и скочила му на главу“, испричала је Мари.

У комшилуку су постављени флајери упозоравајући становнике да пазе на „нападајућу веверицу“.

„Ово није шала. Више од пет људи је нападнуто од стране веома зле веверице у последњих неколико дана", пише на флајерима.

Представник локалне амбуланте за дивље животиње WildCare рекао је да веверице не преносе беснило. Међутим, животиње понекад постану агресивне када их људи хране.

„WildCare је примио бројне позиве о веверици која напада становнике у насељу Лукас Вали у Сан Рафаелу. Нажалост, веверица највероватније прилази људима и гризе их јер су је људи одгајили или су је људи ручно хранили, али је сада сама, несигурна како да тражи храну и очајнички је тражи на такав начин. Веверице су природно мирољубиве животиње", навели су из ветеринарске амбуланте.

Ова штапићаста бактерија се налази у цревима људи и животиња, а много нам је познатија као изазивач врло непријатних инфекција којих се тешко решавамо.

Професор Волас ју је аутоматски изабрао јер се одређени сојеви Е. коли који нису патогени интензивно користе у лабораторијама за биотехнологију и инжењерску биологију како би се тестирало да ли нешто може да функционише.

Е. коли је главни „радни коњ“ у овој области, каже професор Волас, који ју је такође генетски модификовао у лабораторији да би пластични отпад претворио у арому ваниле, а отпад од масти из канализације у парфем.

„Ако желите да докажете да је нешто могуће уз помоћ биологије, E. коли је природна прва фаза“, наглашава професор.

Употреба микроба није ограничена само на лабораторију. Индустријски, посуде са генетски модификованом Е. коли користе се као живе фабрике које производе разне производе, од фармацеутских производа попут инсулина, виталног за лечење дијабетеса, до разних хемикалија које се користе за производњу горива и растварача.

Како је Е. коли постала такав ослонац биотехнологије

Доминација E. коли произилази из њене улоге модалног организма за разумевање општих биолошких принципа, објашњава Томас Силхави, професор молекуларне биологије на Универзитету Принстон, који већ око 50 година спроводи студије о овој бактерији и документовао је њену историју.

Други познати модални организми укључују мишеве, воћне мушице и пекарски квасац. Квасац, попут Е. коли, такође је постао непроцењив алат у биотехнологији, како у лабораторији тако и у индустрији – али има сложенију ћелијску структуру и различите примене.

Ешерихију коли први пут је изоловао 1885. године немачки педијатар Теодор Ешерих, проучавајући микробе црева одојчади. Како је брзо растућа и лака за рад, научници су почели да је користе за проучавање основне бактеријске биологије.

Затим, четрдесетих, једна „случајност“ јој је донела велику славу, додаје проф. Силхави.

Непатогени сој E. coli (K-12) коришћен је да би се показало да се бактерије не само деле, већ могу да прођу кроз „бактеријски секс“ где деле и рекомбинују гене како би стекле нове особине.

То је било прекретничко откриће и E. коли је постала „веома омиљени организам свих“, каже професор.

Централна улога у открићима

То је довело до тога да E. коли одигра централну улогу у многим другим открићима и прекретницама у генетици и молекуларној биологији.

Коришћена је за дешифровање генетског кода, а седамдесетих је постала први организам генетски модификован када је у њега уметнута страна ДНК – постављајући темеље модерне биотехнологије.

Такође је решила проблем са производњом инсулина. Инсулин од говеда и свиња коришћен је за лечење дијабетеса, али је код неких пацијената изазивао алергијске реакције.

Али 1978. године произведен је први синтетички инсулин за људску употребу помоћу E. коли, што је био огроман пробој.

Године 1997. постала је један од првих организама чији је цео геном секвенциран, што га је учинило лакшим за разумевање и манипулацију.

Робусна и неуништива

Адам Фајст, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, који развија микробе за индустријске примене, каже да цени E. коли због њених многих корисних карактеристика.

Поред огромног знања акумулираног о њеној генетици и алата који је олакшавају за инжењеринг, бактерија брзо и предвидљиво расте на широком спектру подлога. Није „фиктивна“ као неке, може се замрзнути и оживети без проблема и необично је добра у прихватању стране ДНК.

„Што више радим са више микроорганизама, то више ценим колико је E. коли робусна“, каже Фајст.

Синтија Колинс, директор у "Ginkgo Bioworksа", компанији која помаже фирмама да развију своје биотехнолошке производе и помогла им је у индустријској употреби E. коли.

Иако је регистар организама доступних за производњу великих размера нешто шири него што је био пре неколико деценија – када је E. коли најчешће била једини избор – она често и даље може бити „добар избор“ у зависности од производа, каже др Колинс. (Чак и уз најинтензивнији биоинжењеринг, E. коли не може да произведе баш све).

„Веома је економична, можете испумпати много тога“, истиче, али напомињући да ако бактерија производи нешто токсично за ћелије, толеранција се често може инжењерски створити.

Можда има бољих, али их не тражимо

Ипак, постоје неки који се питају да ли нас доминација E. коли можда спречава да пронађемо најбоља биотехнолошка решења за наше проблеме.

Пол Јенсен, микробиолог и инжењер на Универзитету у Мичигену, проучава бактерије које живе у нашим устима. Недавно је анализирао колико је већина других бактерија недовољно проучена у односу на E. коли.

Његова поента је да, док ми напредујемо са све опсежнијим инжењерингом E. коли да би се постигле изузетне ствари, можда постоје и други микроби који те ствари раде природно – и боље – а који нису предмет пажње и пропуштамо да имамо користи од њих јер се не траже нити проучавају.

Био-истраживање на депонијама, на пример, могло би открити микробе који су почели да једу не само пластику већ и све врсте другог отпада, наглашава Јенсен. И могле би постојати бактерије које раде ствари – попут прављења цемента или гуме – за које нисмо ни претпостављали да постоје.

Само бактерије које живе у нашим устима надмашују E. коли по толеранцији на киселину, напомиње микробиолог.

„Толико смо дубоко упознати са Е. коли да не истражујемо довољно ништа друго.“

На трагу алтернативи

Постоје неке алтернативе на којима људи раде како би повећали број опција – укључујући Vibrio natriegens (В. нат), који је почео да привлачи пажњу као потенцијални конкурент E. коли.

В. нат је први пут изолован из слане мочваре у америчкој држави Џорџији још шездесетих, али је остао углавном занемарен у колекцијама култура и замрзивачима до средине двехиљадедесетих када је препознат по својој невероватно брзој стопи раста – двоструко већој од E. коли – што би могла бити значајна индустријска предност.

Такође је далеко ефикаснији у примању стране ДНК, каже Баз Барстоу, биолошки и еколошки инжењер на Универзитету Корнел, који је међу онима који развијају овај организам, и каже да је његова способност у поређењу са E. коли као „прелазак са коња на аутомобил“.

Фокус др Барстоуа на В. нат јесте његова жеља да види микробе који се користе за решавање великих изазова одрживости – од производње млазног горива из угљен-диоксида и зелене електричне енергије до рударства ретких земних метала.

„Једноставно речено, E. коли нас неће довести до ниједне од ових визија. V. natriegens би могао“, сматра Барстоу.

Ове године његова лабораторија је основала компанију, "Forage Evolution", која ради на алатима који ће истраживачима олакшати његово инжењерство у лабораторији.

В. нат нуди атрактивна својства, признаје професор Фајст, али ти генетски алати потребни за широку употребу још увек недостају, и још увек се није доказао у великим размерама. „E. коли је тешко заменити.“

„Имам чврсту вољу, а и дивне пријатеље који су дивна бића. Дружимо се и често једни друге насмејемо. Волим када дођу код мене и често ме охрабре“, навела је Џенифер Анистон, додавши да што се тиче хране често када није код куће „са пријатељима оде у омиљени ресторан да поједе нешто здраво и укусно, уз један мартини.“

Открила је и да највише воли да се дружи са својим колегиницама из серије Пријатељи, Кортни Кокс и Лисом Кудроу...

Није пропустила прилику да напомене да воли да поједе бургер, пицу или мексичку храну. Тиме је објаснила да не ускраћује себи задовољства у храни, али је у томе умерена.

„Мали залогаји који пуно дају, а нема гриже савести“, навела је Џенифер.

„Пошто је Херцеговина колевка камена, саздана на камену и од камена, ту су клесари, каменоресци, који су и саговорници у емисијама, јер су они саградили од камена све што се могло саградити.У једном селу сам видео кревет од камена, а у Херцеговини сам видео и гусле од камена“, наводи Бранко Станковић.

Истиче да је прва емисија у овој сезони посвећена вајару Миливоју Бокићу из Требиња. Он и у 92. години, ствара монументална дела. Познат је на просторима бивше Југославије и у Европи, као човек „који натера камен да цвета“.

Емисија Квадратура круга, емитује се сваке суботе у 18.20 на Првом програму РТС-а.

Гостовање Бранка Станковића у Јутарњем програму можете погледати у видеу на почетку текста.

„У току ембрионалног развоја долази до неповезивања делова усне и непца и услед тога остаје тај расцеп који не би требао да буде ту. Из тог разлога деца се рађају са таквом аномалијом која је доста значајна и упадљива“, истиче доктор.

Поред тога, расцеп доводи до значајних, не само на функционалних последица, већ и естетских, напомиње др Трифуновић.

Гошћа Јутарњег програма, психолог Милица Алил Симовић је рођена са расцепом и до сада је имала 17 операција. Прву је имала као беба од 20 дана, а последњу ове године.

„Тако да 31 годину живота, буквално на сваких годину и по дана се оперишем. Оно што јесте карактеристично за некога ко је рођен са расцепом јесте да се током целог живота бори са различитим изазовима“, наглашава Милица.

Када је била беба имала је велики проблем са храњењем, касније са дисањем, слухом и генерално са ушима са којима до данас има велике проблеме.

„Не треба заборавити ни тај момент вршњачког насиља, задиркивања, разних коментара. Видите да вас људи чудно гледају, и то и те како утиче касније на развој личности самог детета. У овом случају је то било и код мене. То је оно што би било јако добро избећи уколико год је и кад год је могуће“, напомиње гошћа Јутарњег програма.

Функционални проблеми код расцепа

Када се беба роди са расцепом иницијално се јавља проблем са исхраном јер због раздвојене усне или непца, бебе приликом сисања или храњења на флашицу направе вакум и не могу да повуку довољно млека, а истовремено увуку доста ваздуха и отежано гутају, објашњава др Трифуновић.

„Пошто је начин исхране специфичнији примењују се цуцле и боце које су специјално направљене за децу са расцепима и практично сваки произвођач сада већ на глобалном нивоу, па и код нас, има читаву палету специјализованих производа“, додаје гост Јутарњег програма.

Постоји могућност и прављења неке врсте протезе која се ставља бебама што им омогућава нормалну исхрану у раном периоду, а и касније.

„Ортодонција је јако битна и ортодонтити су укључени од самог ређења. И морам да кажем да у нашој земљи имамо неке од најбољих ортодоната тренутно на свету који се баве тиме и велика ми част да можемо да сарађујемо са таквим људима“, истиче др Трифуновић.

Проблем који траје цео живот

Како је напоменула, код Милице се свака прехлада завршавала упалом уха, и већ 30 година је на антибиотицима.  

„Као мала сам имала четири операције уграђивања цевчица јер нисам добро чула. То је негде било у реду до последњих четири-пет година, када ми је откривено да ја уопште више немам бубну опну, толико је била оштећена. Морала сам да урадим операцију, која се зове тимпанопластика, где су ми од моје хрскавице направили бубну опну да би једноставно спречили било какву инфекцију“, објашњава Милица.

Међутим, ове године, када је имала последњу операцију, откривен јој је холестеатом, врста бенигног тумора који изазва огромне проблеме.

„Налази се у средњем уху и он је мени захватио и слушне кошчице и центар за равнотежу и фацијални нерв. И након те операције које је јако брзо изведена, нажалост, ја сам потпуно изгубила слух на десној страни и не чујем. Тако да сада функционишем само с ове леве стране и надам се да ћу до краја живота успети да је одржим.“

Нису сви случајеви тешки

Доктор Бранислав Трифуновић наглашава да Милица и Деспот спадају у гурпу тежих пацијената који су имали велики број хирушких захвата, али да велики број деце са расцепом пролази кроз много мање интервенција.  

„Уз сарадњу са родитељима ми прођемо кроз неки период који је много безболнији у односу на ово што се десило, рецимо Милици. Немају сви 17 операција, већ свега две или три операције и код 90 одсто деце се ту завршава. Желили смо да покажемо како то може да изгледа, и циљ је да покажемо да са сваким дететом са расцепом можемо да дођемо до овог стадијума, колико год било тешко“, закључује др Бранислав Трифуновић, начелник одељења пластичне и реконструктивне хирургије на Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој.

Порука родитељима

Милица Алил Симовић са својим искуством, као психолог и као мајка, наглашава да родитељима којима се роди дете са расцепом може да каже да је пред њима једно тешко и дуго путовање за које ће им требати много стрпљења, љубави, пажње и подршке, како детету, тако и партнерима међусобно.

„Деци која су рођена с расцепом важно је да имају добар тим иза себе, а то подразумева пластичног хирурга, оториноларинголога, психолога, логопеда и стоматолога. Мој савет је да се држе оних људи који им пријају, са којима могу да остваре добру комуникацију, да им верују и да се пуно грле и да верују у то да ће то дете једног дана постати успешан човек, задовољан собом и срећан“, наглашава Милица Алил Симовић на крају гостовања у Јутарњем програму.

„Добродошли у Српски културни центар, односно у новообновљени Српски културни центар у Истри. Ово је велики дан за српску заједницу у Истри, а цео програм добио је значајну димензију јер је програм отварања посвећен незаборавној породици Дедић. Имамо изложбу Милутина Дедића, Арсеновог брата, а слике које су овде представљене изабрали су његови синови Филип и Лука. Овај новообновљени простор донеће пуно догађаја, изложби, концерата, представљања књига, вечери поезије и друге разне садржаје. Посебно сам захвалан пројектантском бироу који је све то сјајно одрадио“, рекао је Милан Рашула приликом отварања новообновљеног центра.

Генерална конзулка Републике Србије у Ријеци, Ивана Стојиљковић, похвалила је изглед новообновљеног центра поздравивши иницијативу да се управо програмом посвећеном породици Дедић овај простор отвара. Додатна предност је што је то у Пули, граду где се одувек преплећу идентитети.

"Морам изрећи похвале људима који то раде, сјајно то раде, похвале вођству Српског културног центра у Истри, за обнављање простора и за програме. Морам рећи и да је породица Дедић била посебна, Арсен, Милутин, Габи и Матија, толико је велико, значајно њихово дело да је тешко сажети што су све направили и што све значе“, рекао је Милорад Пуповац приликом отварање овог простора.

Надаље, он се осврнуо на богату Арсенову дискографију, бројне албуме, на оне посвећене деци, књиге поезије и музику за позоришне представе, на његово пријатељство с разним другим уметницима, од Предина до Ендрига, као и на бројне награде. Навео је и велики значај Габи Новак и њено сјајно стваралаштво, као и јединствен рад Матије Дедића.

Ђорђе Матић, књижевник и есејиста казао је "тужно је да их нема више, то је била тако значајна, посебна породица, свако од њих исписао је део музичке историје. Арсенова појава била је тако велика, сви они су били и симбол мултикултуралности, нема особе која је рекла нешто лоше о Габи, рећи да су били посебни, јединствени, не само по таленту, није довољно да се прикаже што су све чинили и значили. У Пули ће увек бити места за ту величанствену породицу", рекао је Матић, након чега су уследили видео-исечци њихових наступа, а за музичко–рецитаторски део као омаж тој породици побринули су се глумац Валтер Роша и кантаутор Бруно Крајцар.

На крају игре биће проглашена три победника, а награда је скулптура We Are The Revolution, минијатурна верзија самог Кателана израђена од смоле, висока свега 23 центиметра, закуцана ексером за зид за леђа сакоа.

Avant Arte и ограничена серија

Цела иницијатива организована је у сарадњи са платформом Avant Arte, глобалним маркетплејсом за савремену уметност основаним 2015. у Амстердаму. Платформа сарађује директно са етаблираним и младим уметницима, нудећи колекционарска дела у ограниченим издањима по ценама доступнијим од оних у галеријском систему.

За овај пројекат направљено је хиљаду примерака скулптуре, ручно израђених, који ће бити продавани по цени од 1.500 евра преко сајта Avant Arte, до 24. октобра. Сваки примерак носи сертификат аутентичности са потписом уметника.

Цитати и референце

Нова скулптура је директна алузија на рад из 2000. године без наслова, али и на чувену инсталацију Ми смо револуција (“La Rivoluzione Siamo Noi”), у којој је Кателан приказао себе у костиму инспирисаном Јозефом Бојсом (немачким скулптуром, графичарем, уметником перформаса и теоретичарем уметности) окаченог о Бреуеров офингер. Иронија и саморефлексија чине окосницу и овог новог издања.

Сам уметник је кроз шалу прокоментарисао: „Ако никада нисте помислили да окачите моју фигуру у својој кући, па, сад нас има двоје који исто мислимо.”

Бојс и обрнута логика

Док је немачки уметник Јозеф Бојс тврдио да је „сваки човек уметник”, Кателан и даље инсистира на супротном:
„Не сматрам се уметником. Правим уметност, али то је посао, нема пара, нема путовања, нема девојака. Само рад.”

Потрага за Кателаном

Током трајања лова на благо, Avant Arte ће свакодневно објављивати два трага на свом сајту, наводећи локације где ће се скулптуре појављивати – од малих продавница и пијаца, до антикварница. Цена може варирати од симболичних 0,99 евра до чак 9.999 евра.

Игра, полу-уметничка провокација, а полу-комерцијални догађај, још једном потврђује Кателанову репутацију ироничног, провокативног и субверзивног аутора, који упорно доводи у питање границе уметности и улоге уметника у друштву.

Резултати анализа се заснивају на узорцима крви, пљувачке, урина и столице које је Брањасова добровољно дала пре своје смрти 2024. године, када је важила за најстарију особу на свету.

Према тиму који су предводили научници са Института за истраживање леукемије „Жозеп Карерас“ у Барселони, Марија Брањас је имала ћелије које су се „осећале“ или „понашале“ као да су много млађе од њених хронолошких година. Научници су и раније на примеру Брањасове указивали и на важност начина живота и здраве навике.

Премашила је просечан животни век жена у својој домовини Каталонији за више од 30 година. У дубокој старости, она је показала знакове доброг здравља, кажу научници, укључујући одличне кардиоваскуларне карактеристике и веома ниске нивое упалних процеса у телу.

Упркос поодмаклим годинама, њен имуни систем и цревни микробиом имали су маркере који су се подударали са много млађим кохортама.  Такође је показивала изузетно ниске нивое „лошег“ холестерола и триглицерида, и веома високе нивое „доброг“ холестерола.

Сви ови фактори могу помоћи у објашњењу њеног одличног здравља и екстремне дуговечности.

Брањасова је живела ментално, друштвено и физички активним животом, али је имала и среће са генетиком. Иако је медитеранска исхрана можда играла улогу у њеном дугом животу, екстремна дуговечност је вероватно под утицајем широког спектра генетских варијабли.

Занимљиво је да су научници приметили „огромну ерозију“ у Брањасиним теломерима – капама на крајевима њених хромозома.

Теломере штите наш генетски материјал, а краће су повезане са већим ризиком од смрти. Међутим, недавне студије сугеришу да међу најстаријима, теломере заправо нису користан биомаркер старења.

У ствари, како објашњавају истраживачи, веома кратке теломере су можда пружиле Брањасовој неку врсту предности. Хипотетички говорећи, пишу аутори, кратак животни век ћелија њеног тела је можда спречио ширење рака.

„Слика која произлази из наше студије, иако је изведена само од ове једне изузетне особе, показује да врло поодмакла старост и лоше здравље нису суштински повезани“, пишу истраживачи, предвођени епигенетичарима Елојем Сантос-Пујолом и Алексом Ногера-Кастелсом.

Ограничења истраживања

Истраживање само једне особе, посебно оне изузетне као што је Марија Брањас, ограничено је у ономе што може открити за све остале. Сантос-Пујол, Ногера-Кастелс и њихове колеге у Шпанији признају да су потребне веће кохорте за екстраполацију њихових резултата, односно више истраживања.

Још неке студије које упоређују изузетно дуговечне људе са њиховим кратковечнијим вршњацима такође су пронашле биомаркере који издвајају неке особе, укључујући јединствене карактеристике које им могу помоћи да се одупру разним болестима.

Стогодишњаци су најбрже растућа демографска група на свету, али само један од 10 људи који доживе 100 година доживи да уђе и у наредну деценију. Оно што је Брањасова пружила истраживачима је ретка прилика да се проуче могући путеви ка екстремно дугом људском животном веку.

Студија је објављена у часопису Cell Reports Medicine.

"Имао сам веома добар разговор са председником Сијем. И разговарали смо о ТикТоку и другим стварима, али смо разговарали и о ТикТоку и он нам је дао зелено светло", рекао је Трамп приликом потписивања извршне наредбе у Овалном кабинету, говорећи о телефонском разговору са кинеским председником Си Ђинпингом.

Продаја ТикТока у САД долази након што је у јануару ступио на снагу амерички закон који забрањује апликацију осим ако матична компанија "БајтДенс" не прода приближно 80 одсто своје имовине у САД инвеститорима који нису из Кине.

Трамп је више пута одлагао примену закона о продаји или забрани рада Тик-Тока.  

Студија такође показује да смо коегзистирали са другим сестринским врстама, укључујући неандерталце, много дуже него што смо веровали.

Али други научници из ове области, у којој је неслагање око нашег појављивања на планети широко распрострањено, кажу да су закључци нове студије веродостојни, али далеко од сигурних.

Откриће, објављено у једном од водећих светских научних часописа, Сајенс, шокирало је истраживачки тим, у којем су били научници са универзитета у Кини и Природњачког музеја у Великој Британији.

„Од самог почетка, када смо добили резултат, мислили смо да је невероватан. Како је то могло бити тако далеко у прошлости?“, рекао је професор Сиђун Ни са Универзитета Фудан, који је коаутор анализа.

„Али смо га тестирали изнова и изнова како бисмо проверили све моделе, користили све методе и сада смо сигурни у резултат, и стварно смо веома узбуђени.“

Када су научници пронашли лобању, названу Јунсиан 2, претпоставили су да припада ранијем нашем претку, хомо еректусу, првом човеку са великим мозгом. То је зато што датира од пре око милион година, много пре него што се сматрало да су се појавили напреднији људи.

Хомо еректус је на крају еволуирао и почео да се раздваја пре 600.000 година на неандерталце и нашу врсту – хомо сапијенс. 

Али нова анализа Јунсиана 2, коју су прегледали стручњаци независни од истраживачког тима, указују да то није хомо еректус. Сада се сматра да је рана верзија хомо лонгија, сестринске врсте на сличним нивоима развоја као неандерталци и хомо сапијенс.

Генетски докази указују на то да је постојао поред њих, па ако је Јунсиан 2 ходао Земљом пре милион година, кажу научници, вероватно су и ране верзије неандерталаца и наше врсте такође.

Ова почетна анализа драматично је померила временску линију еволуције људи са великим мозгом уназад за најмање пола милиона година, према речима професора Криса Стрингера из Природњачког музеја, једног од вођа истраживања.

Напомиње и да вероватно постоје милион година стари фосили хомо сапијенса негде на нашој планети – само их још нисмо пронашли.

Постоје два начина да се утврди врста раног човека и када је ходао Земљом – анализа облика лобање и њених генетских података. У случају Јунсијана 2 коришћене су обе методе и свака је дошла до истог закључка.

Али други истраживачи, попут др Ејлвина Скалија, еволуционог генетичара са Универзитета у Кембриџу, кажу да постоје значајне несигурности у обе методе.

„Мора се бити посебно опрезан у вези са проценама датирања, јер је то веома тешко урадити, без обзира на то које доказе гледате, било да су то генетски или фосилни докази“, напомиње.

„Чак и са највећом количином генетских података, веома је тешко одредити време када су ове популације могле коегзистирати са тачношћу од 100.000 година, или чак и више.“

Додао је да, иако су закључци професора Нија и Стрингера веродостојни, далеко су од сигурних и да је потребно више доказа да би се било сигурно.

„Та слика нам је још увек прилично нејасна, тако да ако закључке овог истраживања поткрепе друге анализе, идеално из неких генетских података, онда мислим да бисмо почели да будемо све сигурнији у то“, рекао је професор за Би-Би-Си њуз.

Најранији познати докази о раном хомо сапијенсу у Африци су од пре 300.000 година, па је примамљиво закључити да је наша врста можда еволуирала прво у Азији.

Али нема довољно доказа да бисмо били сигурни у овој фази, према речима професора Стрингера, јер постоје људски фосили у Африци и Европи који су такође стари милион година и које треба укључити у анализу.

„Постоје неки генетски докази који указују на још ранији појаву наше врсте која се можда рекомбиновала са нашом лозом, али то још није доказано“, наглашава професор.

Ранија временска линија значи да су три врсте људи коегзистирале на планети око 800.000 година, много дуже него што се раније мислило, можда ступајући у контакт и укрштајући се у том временском периоду.

Ово померање временске линије такође помаже да се разумеју десетине људских фосилних остатака који датирају од пре 800.000 и 100.000 година, које су научници тешко класификовали и проналазили им место у људском породичном стаблу – такозвана „збрка у средини“.

Али ранији појављивање хомо сапијенса, хомо лонгија и неандерталаца уредно решава проблем. То значи да је сада могуће груписати тешко класификоване фосиле као подгрупе које припадају једној од „велике тројке“, или њиховим примитивнијим прецима, азијском хомо еректусу и хајделбергенсису, према речима проф. Нија.

„Људска еволуција је као дрво“, објашњава професор. „Ово дрво је обухватало неколико грана, а постојале су три главне гране које су уско повезане, и могуће је да су се међусобно укрштале, и коегзистирале скоро милион година. Дакле, ово је невероватан резултат.“

Лобања је ископана заједно са још две из провинције Хубеј. Али су биле оштећене и згњечене, што је један од разлога зашто је Јунсијан 2 погрешно категорисан као хомо еректус.

Да би их вратио у првобитни облик, тим професора Нија је скенирао лобање и исправио их користећи технике компјутерског моделирања, а затим одштампао реплике на три-де штампачу.

Видевши их онаквима какви су заиста били, научници су их могли прекласификовати као посебну – напреднију групу људи.

„Ја се одазовем, нормално. Више нисам Олга, него сам Радио Милева. Али то је стварно интересантно да, не могу да кажем, није баш честа појава, али има више оних који ме апсолутно зову само Радио Милева. Заборавили су и како се зовем, да сам Олга, али то је слушало толико људи да се сад та граница избрисала“, додаје гошћа Београдске хронике.

Рејтинзи сведоче да је серија Радио Милева веома гледана и да је гледају све генерације, од деце, средње генерације до старијих.

„Испод моје зграде има неки паркић где су деца и ја чујем, пошто је још увек лепо време, када они пакују своје ранчиће, 'морамо да идемо', каже, 'почиње Радио Милева'“, додаје Олга Одановић.

Признаје да кад год је у прилици, када нема представу, и она сам прати серију која траје скоро пет година. Сматра да има разлога зашто воли да погледа и да жели да види шта је могло да буде боље, да ли су негде грешили и шта је могло да буде другачије.

„Може увек нешто боље, али знате шта, не можете, то су сати и сати. Не знам колико кадрова смо ми снимили за ових четири и по године, ово је пета година и дивно се ради. Али ту је цела екипа Радио Милеве, од технике наше, од костима, од шминке, од мојих дивних колега. То је толика радост и толика нека љубав. И оно, спортисти дају срце на терену кад играју утакмице, а ми дајемо срце на терену по оним становима у Ранкевој 12.“

Волела би да има комшиницу као што је Милева. И не само њу, већ и све остале ликове из серије, јер су сви добри и племенити људи.

„Мени је диван и мој комшија Сава и Викторија и Света, моја другарица. Толика различитост између мене и ње, а толико се воле, поштују, помажу. Па зар није то дивно?“, додаје Одановићева.

Деца посебно воле ову серију, чак су и долазила на снимање и са великим интересовањем обилазили станове у којима се одвија радња серије. Верује да је то зато што она препознају њихову радост игре у Радио Милеви, препознају ситуације које су скоро на нивоу дечје игре.

Јагошева недеља у БДП-у

У Београдском драмском позоришту је у склопу Јагошеве недеље – поводом две године од одласка једног од најистакнутијих позоришних редитеља у региону, приказана и представа Ћелава пјевачица, последња Марковићева режија која је премијерно изведена у Тивту на Пургаторијама 2023. године.

Како наводи Олга Одановић, представу су играли на Фестивалу на Брионима 18. августа, а 23. септембра су овом представом отворили Јагошеву недељу.

„Ја сам јако срећна што је Ћелава певачица баш отворила Јагошеву недељу зато што је то његова, нажалост, последња представа. Толико је било лепо и толико је било емотивно и наш Јагош је био са нама све време у представи. То је невероватно. То је иначе случај у свим његовим представама које се сад играју редом у свим београдским позориштима, а Јагошеве представе су увек биле распродане“, наглашава гошћа Београдске хронике.

Додаје да је са Јагошем Марковићем много радила, да су се поштовали, као пријатељи пре свега. Били су нераздвојни од треће године Академије.

„Јагош је чудесан човек био, магичан редитељ, пун љубави, страсти и то је у свим његовим представама. Љубав, и страст, и нека магија, и та његова моћ да вас убеди да ви све можете да одиграте. Он је обожавао глумце. Глумце са којима је он радио, то је неко безрезорно поверење. Он је мени веровао, а ја сам њему веровала“, наглашава Олга Одановић.

Истиче да је све што је икада тражио да уради на сцени, макар било и погрешно, она послушала. Увек је тражио одмах и сад и до краја. Био је вансеријски редитељ и сматра да се више никада неће поновити још један Јагош Марковић.

„Да је срећа да нам је Јагош ту, па да ови млади глумци имају прилике са њим да раде, да уђу у тај његов магични круг. Те његове пробе су непрепричиве, он није дозвољавао да се пробе гледају, али његове пробе су биле нешто пречаробно. То су пробе које никад нећу у животу да заборавим“, каже Олга Одановић на крају гостовања у Београдској хроници.

Између две слике господина Трампа као 45. и 47. председника, налази се слика аутоматске оловке која реплицира Бајденов потпис, изнад плоче на којој пише: „Џозеф Р. Бајден млађи“.

Трамп је у више наврата тврдио да су аутоматску оловку користили Бајденови помоћници за потписивање закона и помиловања у његово име.

Истицао је да је уређај ефикасно водио земљу јер бивши председник, који је напустио функцију у 82. години, није био у стању да то сам учини.

Аутоматске оловке Бела кућа рутински користи, а први пут су одобрене за време Џорџа В. Буша 2005. године.

Трамп, који је изгубио изборе 2020. године од Бајдена, више пута је називао четири године свог претходника у Белој кући „председништвом аутоматске оловке“.

У јуну је наредио истрагу о Бајденовој употреби аутоматске оловке и да ли су помоћници демократа организовали заташкавање како би прикрили његов „когнитивни пад“.

Ед Мартин, амерички адвокат за помиловање и Трампов лојални присталица, рекао је да ће истражити да ли је бивши председник био „компетентан и да ли су га други злоупотребљавали коришћењем аутоматске оловке или на други начин“.

Бајден је одбацио тврдње, рекавши када је истрага отворена: „Да будем јасан: ја сам доносио одлуке током свог председништва.“

„Ја сам доносио одлуке о помиловањима, извршним наредбама, законима и прокламацијама. Свака сугестија да нисам је смешна и лажна.“

Трамп је признао да је користио аутоматску оловку током свог првог мандата, иако је тврдио да је то било искључиво за „веома неважне папире“.

Барак Обама је постао први председник који је користио аутоматску оловку за потписивање закона у мају 2011. године.

Поред Земљиног заштитног магнетног поља, хелиосфера игра главну улогу у томе зашто је живот могућ на нашој планети – и како је можда некада постојао на другима попут Марса.

Близу десет досадашњих мисија допринело је начину на који астрономи разумеју хелиосферу, а две трајне свемирске летелице, сонде „Војаџер“, прикупиле су кључне податке након изласка из хелиосфере како би истраживале међузвездани простор.

Али нова мисија ИМАП (Interstellar Mapping and Acceleration Probe) сонда за мапирање међузвезданог простора, осмишљена је да истражи како се на Сунцу формира соларни ветар и како тај соларни ветар интерагује са међузвезданим простором на граници хелиосфере, која почиње на удаљености три пута већој од удаљености између Земље и Плутона, како наводе из Насе.

Десет инструмената свемирске летелице ће такође попунити празнине у постојећој мапи хелиосфере, састављеној од података прикупљених у претходним мисијама, и помоћи ће у даљем објашњењу како хелиосфера у великој мери штити наш Сунчев систем од штетних космичких зрака, честица са највећом енергијом у универзуму.

Заједно са две друге мисије за праћење временских прилика у свемиру које су лансиране истом ракетом у среду, ИМАП ће помоћи научницима да боље предвиде када би соларне олује које је изазвало Сунце могле да утичу на нашу планету. Када су усмерене ка Земљи, јако зрачење из олуја, познато и као свемирско време, може представљати ризик за астронауте на Међународној свемирској станици, као и ометати комуникације, електроенергетску мрежу, навигацију и радио и сателитске операције.

„Овај следећи сет мисија је врхунска космичка вожња“, рекао је др Џо Вестлејк, директор Насиног одељења за хелиофизику, током конференције за новинаре у недељу. „Оне ће пружити невиђени увид у свемирско време. Сваки човек на Земљи, као и скоро сваки систем укључен у истраживање свемира и људске потребе, погођен је временским приликама у свемиру.“

Мапирање хелиосфере

Хелиосферу су први пут теоретски поставили научници који су истраживали концепт космичких зрака и соларног ветра крајем педесетих. Веровали су да Сунце пружа мрежу магнетних поља и соларног ветра која ствара границу око Земље и остатка Сунчевог система.

„Маринер 2“, прва успешна мисија на другу планету која је прелетела Венеру 1962. године, такође је била прва која је измерила соларни ветар, доказујући његово постојање. Директна мерења која су извршиле мисије „Пионир“ 10 и 11 седамдесетих, као и сонде „Војаџер“, пружила су додатни доказ о хелиосфери.

Научници желе да сазнају како изгледају границе хелиосфере, нешто у шта су сонде „Војаџер“ нудиле занимљиве увиде у прошлости. Оне су једине две летелице које су прешле хелиосферу.

„Војаџер 1“ је достигао границу хелиосфере 2012. године, док је спорији „Војаџер 2“ прешао границу 2018. године, пружајући снимке на две одређене локације. Информације које су прикупиле ове сонде помажу научницима да сазнају о кометама и сличном облику хелиосфере.

Сателит IBEX (Interstellar Boundary Explorer), или Истраживач међузвезданих граница, мапира хелиосферу од лансирања 2008. године. Али ИМАП може да истражује и мапира границе хелиосфере као ниједна летелица до сада јер има инструменте са бржим снимањем који су способни за 30 пута већу резолуцију.

Када за око три месеца достигне орбиту удаљену око 1,6 милиона километара од Земље, ИМАП ће такође бележити посматрања соларног ветра у реалном времену и мерити честице које путују од Сунца, проучавати границу хелиосфере између 9,7 милијарди и 14,5 милијарди километара удаљености, па чак и прикупљати податке из међузвезданог простора.

Углавном, ИМАП ће мерити енергетски неутралне атоме, назване ЕНА, или ненаелектрисане честице које се формирају када се енергетски наелектрисани јон судари са споро покретним неутралним атомом. Процес који формира ове честице, који се налазе свуда где постоји плазма или наелектрисани гас у свемиру, такође се одвија широм хелиосфере и дуж њене границе. ИМАП ће се ослањати на праћење ових честица како би створио потпунију мапу хелиосфере, истичу у Наси.

Честице путују праволинијски, без утицаја магнетних поља јер нису наелектрисане, тако да ИМАП може да сакупља ЕНА честице близу Земље и прати их до њиховог порекла, до иначе невидљивих граница хелиосфере.

„ИМАП ће направити невероватно детаљне слике тог региона и интеракције које ће се временом развијати“, објаснио је др Дејвид Мекомас, главни истраживач ИМАП-а и астрофизичар на Универзитету Принстон. „Моћи ће да разуме шта је заштита, како заштита функционише и како изгледа.“

Мекомас је додао да наш Сунчев систем није једини који има нешто попут хелиосфере, а светле астросфере су примећене и око других звезда.

Праћење временских прилика у свемиру

IMAP је лансиран заједно са Насином опсерваторијом Карутерс Геокорона и Националном управом за океане и атмосферу SWFO-L1, или Space Weather Follow On-Lagrange 1, на „СпејсИксовој“ ракети Фалкон 9 из Насиног свемирског центра Кенеди на Флориди у среду у 7:30 часова по источном времену.

Опсерваторија Карутерс Геокорона је мали сателит који ће бити посвећен посматрању егзосфере, односно најудаљенијег атмосферског слоја Земље. Снимаће слике слабог ултраљубичастог сјаја у региону, названом геокорона, како би помогла у одговорима на питања о облику, величини и густини егзосфере.

Мерити промене и ефекте свемирских временских прилика када стигну до Земље, с обзиром на то да егзосфера означава прелазну границу између Земље и свемира.

Мисија SWFO-L1 је намењена да делује као детектор соларних олуја, пружајући рана упозорења како би заштитила астронауте у ниској Земљиној орбити и сателите који обезбеђују критичну комуникацију на земљи. То је алат који ће бити још потребнији како астронаути буду ишли даље у дубоки свемир.

Компактни коронографски телескоп сателита пратиће активност Сунца и мерити соларни ветар, обезбеђујући константан ток података Центру NOAA. Слике соларних олуја које је снимио сателит могу се послати у центар у року од 30 минута, док слање слика са друге тренутне мисије, попут Соларне и хелиосферске опсерваторије Насе и Европске свемирске агенције, лансиране 1995. године, може да траје и до осам сати.

Године 2010, Паола Антонели, виши кустос архитектуре и дизајна у њујоршком Музеју модерне уметности (МоМА), направила је смео избор. „Желела сам да имам изложбу предмета која показује да свако може имати изложбу музејског квалитета у својој фиоци. То укључује лепљиве папириће, M&M бомбоне, спајалице, OXO Good Grips (популарну серију кухињског прибора), предмете који су толико укорењени у нашим животима и тако добро функционишу да их више и не примећујемо“, објашњав Антонелијева.

„Део онога што музеј ради, посебно када изолујете ове предмете, јесте да створи дистанцу и драму и да људима омогући да то гледају другачијим очима“, додаје кустоскиња. „Одједном сте запањени причом која стоји иза њих. Схватате да је то читав универзум.“ Док је заокруживала изложбу, чинило се да је то очигледна одлука. Антонели је набавила знак @ за сталну колекцију МоМа.

Зауставите се на минут и погледајте преко брда и долина ваше тастатуре. Ако изоставите симболе за валуту, вероватно не постоји знак који има већу културну тежину од @. То је инсталација интернета. Повезује вашу е-пошту. Истиче ваше корисничко име у зиду текста. Вероватно га користите и данас.

Прича која сеже далеко у прошлост

Али &, #, %, *, све су то корисни и свеприсутни знаци. Како је знак @ добио своју моћ? Можда делује као изразито модеран феномен, али у увојцима овог украшеног малог „а“ је закопана прича која сеже хиљадама година уназад, премошћујући националне, културне и језичке баријере док се вијугаво пробијала кроз странице људске историје.

„То је скраћеница“, наводи Кит Хјустон, аутор књиге Сумњиви ликови: Тајна историја интерпункције. Једино питање је шта је првобитно значила. Једно је јасно: постоји веза са грнчарством.

Стари Грци су волели стил глиненог лонца званог амфора – високи, издуженог облика са две дршке и дугим вратом. Амфоре су коришћене за складиштење вина, житарица, маслиновог уља и још много тога, пракса која се вековима одржавала на Медитерану и шире. Временом је амфора постала стандардна јединица мере.

„Трговци су морали доста често да саопште идеју да ’продаћу вам одређени број амфора нечега или онога по одређеној цени’“, додаје Хјустон. И на крају, људи су почели да цртају „а“ са дугим репом обмотаним око њега и прескачу остатак слова.

Дана 4. маја 1536. године, трговац по имену Франческо Лапи написао је писмо из Севиље у Рим, у којем је рекао да амфора вина вреди око 70 или 80 дуката, користећи @ за амфору. То је први пример који пронађен да се @ користи у модерном смислу, али то није најстарија копија симбола. Може се пронаћи @ на страницама бугарског рукописа из 1375. године, али он нема препознатљиво значење – то је само украс на првом слову речи „амин“.

После стотина година, амфоре су изашле из употребе, али је @ остао у употреби јер су га рачуновође и архивари користили да означе по којој цени се ствари продају.

Онда се појавила писаћа машина

„Корен овога је у писаћим машинама, које су се заиста прошириле у Сједињеним Државама, првенствено, у 19. веку“, напомиње Гери Леонидас, професор типографије на Универзитету у Редингу у Великој Британији. Делимично, то је због експлозије каталога за наручивање поштом у САД, што је створило огромне административне потребе и на крају целу класу професионалних дактилографа.

„Писаћа машина је у суштини начин да се минимизира ризик од лошег рукописа људи и повећа ефикасност и предвидљивост канцеларијске администрације“, каже Леонидас. Писаће машине су биле толико сложене и скупе да неки рани модели нису имали ни јединице и нуле – уместо тога сте само куцали слова „О“ и „И“ – али до краја 19. века, @ је био довољно важан да се укључи.

„И пошто су писаће машине повезане са пословним и рачуноводственим процесима, @ опстаје кроз све различите генерације писаћих машина, управо зато што испуњава ову кључну улогу.“

На крају је стигао и интернет

Када су рачунари добили тастатуре, @ је дошао са њима. Међутим, ако нисте били рачуновођа, није био посебно користан. То се променило захваљујући Реју Томлинсону, рачунарском научнику који је радио у Арпанету, пројекту америчке владе који је поставио темеље интернета. Имао је идеју да би људи можда желели да једни другима шаљу поруке.

Док је Томлинсон писао код, био му је потребан начин да назначи где се одређена особа налази у мрежи. Гледајући тастатуру, тамо је био. Извукао је @ из света пословног жаргона и ставио га у средину адресе, и 1971. године је послао први имејл.

Како се интернет ширио из САД и доминирао људском културом током наредних пола века, @ је пратио његов рад. Али како се симбол ширио светом, догодила се једна занимљива ствар. Почео је да добија нова имена.

Затим је почео да добија имена

Данас Италијани зову знак @ „чиочола“ или „пуж“. Сличност се може видети. На хебрејском се понекад каже „штрудла“. На чешком се каже „завинач“, што значи „ролмопс“, назив за киселу харингу умотану у цилиндар, обично око сланог фила. Руси га понекад зову „собака“, што значи „пас“, и заиста изгледа као кућни љубимац склупчан док спава, барем ако зажмирите. То је довело до дуге историје слатких шала. Ако научите руски и неко вам каже „напишите ми на псећем“, знаћете шта мисле.

„Ових дана сви то једноставно зову 'ет'. Много тога је англиканизовано у последњих 25 година“, истиче Ник Франсен, консултант за менаџмент из Белгије, где можете одрасти говорећи фламански (понекад се назива белгијски холандски), француски или немачки, у зависности од тога где живите.

„Али пре неколико дана, разговарао сам са старијом особом која је била веома неангликанизована, и једноставно сам се вратио да то зовем 'apenstaartje', а да нисам ни размишљао о томе“, каже он. Apenstaartje, традиционални холандски назив за @, значи „мајмунов реп“.

На енглеском је само "at“, мада се понекад назива "commercial at“, због везе са пословном праксом.

„Разлог зашто нема посебно име на енглеском је тај што је прилично јасно, рана дефиниција се преноси“, наводи Леонидас. „Али како људи почињу да прилагођавају ове симболе локалним језицима, потребан им је начин да их запамте. Неко вам да рачунар, ви га погледате и опишете како изгледа, уместо да тражите како се зове. На грчком га зовемо 'мало паче'.“

Али баш као што је Томлинсон усвојио овај вијугави симбол за свој рад, @ се наставља реинтерпретирати у друге сврхе. У Шпанији и Португалу, реч за @ је „arroba“, термин повезан са амфором који је такође стандардна јединица за тежину и меру. Али данас се @ понекад користи као родно неутралан знак на шпанском, уместо слова „О“ које се користи за мушке облике речи и „А“ које се користи за женски род. Када пишете речи за „пријатеље“, можете откуцати "amig@s“ да бисте били инклузивнији.

Како је @ постао део нашег идентитета

„Ипак, постоји нешто веома занимљиво у вези са 'ет', што мислим да је јединствено. То је оно што се дешава после симбола“, напомиње Леонидас.

Када пишете своје име, користите велика слова и постоји размак између вашег имена и презимена. „Међутим, @, као кориснички знак, приморава и писање имена унивеликим словима и потпуно елиминисање свих размака“, каже он. „Морамо да измислимо јединствену, једну реч за себе. То нас тера да размислимо о томе како представљамо свој идентитет.“

Истраживање показује нешто што сте вероватно искусили: на неком нивоу, избор корисничког имена може бити емотивно набијен процес. Типично, људи не желе само да њихови кориснички називи буду јединствени, људи желе да се осећају добро, да их представљају, да изгледају и осећају се добро и да изражавају нешто о њиховој личности или идентитету.

Корисничка имена се користе да изразе ко смо или да створе онлајн личност одвојену од њиховог идентитета у стварном свету. Лингвисти који проучавају онлајн културу открили су да су корисничка имена толико везана за наш осећај себе да њихова промена може бити чудно интимна, скоро као промена имена или изгледа офлајн. И на већини делова интернета, @ је неодвојив од вашег онлајн идентитета.

Наравно да имамо јака осећања према знаку @, каже Леонидас. То је повезано са вашим разумевањем сопственог бића.
Изложба МоМА „Пируета: Прекретнице у дизајну“ нуди другачије окружење од ваше тастатуре да бисте ценили знак @, хиљадама година након његових корена у старогрчкој керамици.

„До сада смо обучени да разумемо како се снимају филмови или да размишљамо о томе како се пише музички комад. Али нисмо обучени да то радимо са предметима“, каже кустоскиња Антонели. „Оно што заиста желим да пренесем у вези са знаком @ јесте одушевљење, тренутак еуреке, осећај среће и поноса што сам део дизајнираног света који сам осетила када сам схватила колико се тога крије у том малом пупку од симбола.“

Одломак из књиге под називом Softly, As I Leave You: Life After Elvis (Нежно, док те остављам: Живот после Елвиса), Присила истиче то како није одобравала венчање 1994. године.

Она признаје: „Била сам ужаснута браком“ и открива да је веровала да се Мајкл заправо не жени Лисом Мари, већ, како тврди, наслеђем породице Присли.

Присила је тако довела у питање мотиве и понашање Мајкла Џексона у том браку.

Према Присилиним речима, брачна заједница је „изгледа само служила Џексоновој жељи за позитивним утиском на медије и јавност, усред сталних оптужби за злостављање деце које је он увек порицао“.

Описује га као „манипулативног“ и сугерише да је прорачунато ступио у везу са Лисом Мари која није у почетку схватала његове намере.

Упркос својим сумњама, Присила је питала своју ћерку да ли је њихова веза физичка. „Рекла је – да“, наводи се у књизи.

Присила такође назива везу своје кћерке са Мајклом „бизарном“, напомињући да је Џексон избегавао да се састане са њом и да је више волео да се дружи са децом него са одраслима на породичним скуповима.

Када је Џексон изразио жељу да оснује породицу, Присила је саветовала своју ћерку да то одложи.

Након што је Лиса Мари поднела захтев за развод 1996. године, Присила се сећа да је осетила олакшање, написавши: „Практично сам могла да чујем Елвиса како и он уздише услед олакшања".

У књизи From Here to the Great Unknown (Одавде до великог непознатог), заснованој на снимцима које је прикупила ћерка Лисе Мари, Рајли Кио, Лиса Мари је описала да јој је Џексон рекао да је невин када су почели да се забављају.

У истој књизи, изнела је да се сећа колико је била изненађена тиме како брзо је њихова физичка веза напредовала.

Обоје су касније добили децу из других веза. Џексон са другом супругом Деби Роу и сурогат мајком, а Лиса Мари са бившим мужем Денијем Киоом, а касније и Мајклом Локвудом. Џексон је умро 2009. године, док је Лиса Мари преминула 2023. године у 55. години.

У конкуренцији за најбољу серију су две РТС-ове продукције – Сабља и Нобеловац. У категорији Звезда у успону једну од номинација понео је Лазар Тасић (Сабља).

За најбољу глумицу у ТВ серији номиноване су Селма Алиспахић (Нобеловац) и Милица Гојковић (Сабља). У конкуренцији за најбољег глумца у ТВ серији су Драган Мићановић (Сабља), Тихомир Станић (Нобеловац) и Гордан Кичић (Мама и тата се играју рата 3).

Регионалну Академију основали су чланови Мреже фестивала Јадранског региона – Филмски фестивал у Сарајеву, Фестивал ауторског филма у Београду и Филмски фестивал у Загребу.

Филмска и ТВ Академија са својих 560 чланова одлучиће победнике у 10 категорија, којима ће престижна новоустоличена признања бити додељена на свечаној церемонији у Порто Монтенегру.

Успостављањем оваквог кинематографског тела направљена је јединствена регионална платформа посвећена промоцији квалитетних филмских и телевизијских продукција и њихових аутора.