О томе како препознати синдром сагоревања на послу, када треба потражити помоћ и шта о стању међу запосленима показују најновија истраживања, у Јутарњем програму су говориле психијатар др Ирена Ђорђевић из Клинике за психијатрију „Др Лаза Лазаревић“ и Татјана Видаковић из Инфостуда.

Велики јаз између послодаваца и запослених

Недавно завршено истраживање Инфостуда „Шта то раде успешне компаније у Србији“, спроведено на узорку од више од 3.500 запослених и око 750 доносилаца одлука у компанијама, показало је да постоји значајан раскорак у томе како послодавци и запослени доживљавају радно окружење.

Татјана Видаковић истиче да је један од најупечатљивијих налаза истраживања управо разлика у процени спремности запослених да напусте посао.

„Када смо менаџере и власнике компанија питали колико њихових запослених ће у наредних шест месеци променити посао, они су проценили да је то око 15 одсто. Када смо исто питање поставили запосленима, чак 60 одсто је рекло да размишља о промени посла“, наводи Видаковићева.

Тај податак, каже, говори о великом јазу у разумевању стварног стања у организацијама.

Запослени као разлоге незадовољства најчешће наводе континуирани стрес, недостатак јасног система награђивања и бенефиција, неравнотежу између приватног живота и посла, недовољно дефинисане радне улоге, преоптерећеност обавезама и стални притисак рокова.

Проблем представљају и нетранспарентан систем плата, ограничене могућности напредовања, али и начин вођења компанија.

Где престаје умор, а почиње синдром сагоревања

Психијатар др Ирена Ђорђевић указује да многи људи дуго не препознају да су ушли у синдром сагоревања, већ помоћ траже тек када се јаве озбиљнији симптоми.

„Људи често нису сигурни да ли су само уморни или су већ у синдрому бурноута. Долазе са симптомима анксиозности или депресивности, када је проблем већ узео маха, а тек онда, кроз разговор, долазимо до тога да је у основи управо синдром сагоревања“, објашњава др Ђорђевић.

Најважније је, додаје, направити разлику између обичног умора и бурноута.

Док се умор превазилази одмором, код синдрома сагоревања класичан одмор више није довољан.

„Када смо уморни, одмор нас врати у равнотежу и поново можемо да будемо мотивисани за рад. Али када је у питању бурноут, тај одмор не помаже. Потребно је потпуно реструктурирање живота, другачија организација времена и другачији однос према свакодневици“, истиче она.

Замка савременог начина живота

Према речима др Ђорђевић, савремено друштво непрестано намеће идеју да човек увек може више, боље и брже. Управо та култура перфекционизма представља један од фактора који погодују развоју синдрома сагоревања.

„Бурноут не долази само због вишка посла, него због мањка слободног времена и разоноде“, наглашава она.

Међутим, ни слободно време више није оно што је некада било.

„Модеран човек толико испланира своје слободно време да оно престаје да буде слободно. Уместо да се заиста одморимо, ми организујемо активне одморе, па после напорног рада настављамо да се 'напорно одмарамо'. Тако човек практично уђе у један бурноут животни стил.“

Истиче да је човеку потребна и доколица – време у коме не мора да буде продуктиван.

„Циљ слободног времена јесте потпуна релаксација, да радимо нешто што нема никакву продуктивну сврху, да уживамо у доколици.“

Први знаци које не треба игнорисати

Синдром сагоревања не јавља се преко ноћи, већ се развија постепено.

Према речима др Ђорђевић, први знак најчешће је губитак мотивације за посао који је човеку раније причињавао задовољство.

Након тога јављају се исцрпљеност, пад концентрације, несаница, раздражљивост, цинизам, а временом и анксиозност и депресивност као могуће компликације.

Управо зато је важно реаговати на време, пре него што последице постану озбиљније и захтевају дуготрајнији опоравак.

Незадовољство рађа неангажованост

Резултати истраживања показују да задовољство на послу директно утиче на мотивацију и ангажованост запослених.

Када синдром сагоревања преовлада, каже Татјана Видаковић, последице се не виде само код појединца, већ и у функционисању читаве компаније.

„У Србији је, у односу на европски просек, веома висок проценат људи који су неангажовани на послу. То су запослени који отворено говоре о свом незадовољству, не проналазе мотивацију ни у чему што раде и веома су несрећни због тога.“

Према њеним речима, тај проценат достиже и више од 70 одсто, што представља озбиљан изазов за компаније.

Да ли је решење промена посла

На питање да ли је излаз у промени радног места, др Ирена Ђорђевић наглашава да не постоји један одговор који важи за све.

„За неке људе промена посла јесте нешто што ће их потпуно освежити, али се дешава и да ни то није довољно. Понекад је потребна потпуна промена перспективе, начина на који гледамо и на посао и на живот.“

Промена окружења, додаје, може бити део решења, али ако се не промене обрасци понашања и однос према сопственим границама, исти проблем може да се понови и на новом радном месту.

Два лица успешних компанија

Истраживање Инфостуда показало је да се успешне компаније у Србији могу поделити у две групе.

„Постоје токсичне успешне компаније и здраве успешне компаније“, каже Видаковићева.

Прве свој успех заснивају на строгој хијерархији, сталном притиску и честој замени запослених, док је синдром сагоревања у њима готово свакодневна појава.

У таквим срединама све је присутнији и феномен који се назива „кер вошинг“ (care washing).

„То је када компанија формално говори да брине о својим запосленима, а у пракси се то нигде не види.“

С друге стране су компаније које, иако су профитабилне, посебну пажњу посвећују психолошкој сигурности запослених.

У њима је важно да запослени могу слободно да изнесу мишљење и дају повратну информацију, да су системи напредовања и бенефиција транспарентни, а лидерство усмерено ка подршци људима.

„Оне не одустају од профита, али много раде на благостању, односно како се то каже на енглеском, well-being-у, запослених“, истиче Видаковићева.

Брига о људима није трошак

Стварање здравог радног окружења не зависи искључиво од новца, додаје Видаковићева. Много је важније схватити да успех који се заснива на константном притиску и незадовољству није дугорочно одржив.

Такве компаније имају већу флуктуацију запослених, више неангажованих радника и мањи број људи који би своју фирму препоручили другима као добро место за рад.

Један од ретких сектора који је, упркос кризама, задржао релативно висок ниво препорука јесте ИТ индустрија, јер је годинама систематски градила културу задовољних запослених, мада се и ту бележи пад.

Разговор је први корак

Др Ирена Ђорђевић сматра да послодавци могу да препознају прве знаке сагоревања, али само ако развијају сензибилитет за потребе својих запослених. „Оно што увек помаже јесу разговор, прихватање и разумевање.“

Идеално би било, каже, да компаније уважавају могућности, потребе и жеље запослених и да их ускладе са потребама посла. „Тада се може пронаћи оптимум који је добар и за фирму и за запосленог.“

Подршка ближњих и тражење мере

Подједнако важну улогу имају и породица и пријатељи.

„То 'издржи' није нешто што било коме у том тренутку треба. Оно што је човеку потребно јесте разумевање. 'Разумем да ти је тешко' – то је драгоцено.“

Како истиче, блискост и осећај припадања заједници имају снажан заштитни ефекат и помажу човеку да лакше превазиђе кризне периоде. Психотерапијски рад, додаје, може да помогне да човек препозна шта га заиста исцрпљује – да ли је проблем у самом послу или у околностима које га прате, као и да научи да разликује оно што може да промени од онога што није у његовој моћи.

Посебно упозорава на још једну честу замку – размишљање по принципу „све или ништа“.

Људи често дуго преузимају више него што могу да изнесу, уверени да ће баш они све издржати, а онда у једном тренутку пожеле да нагло прекину све – да напусте посао, промене живот из корена или „оду на пусто острво“.

„А у ствари оно што је најважније јесте пронаћи меру, баланс у сваком дану. То је суштина“, закључује др Ирена Ђорђевић.

„И ми као бенд пунимо 18 година тако да су ово два слављеника вечерас и тај број наступа показује да смо радо виђени гост овде, а и ми волимо Чачак“, наводи Дејан Илић из састава "Eyot" чији наступ је отворио фестивал.

„Ми смо у ствари толико срећни што смо по местима која су ван центара великих, Београд, Ниш или Нови Сад, тако да када смо чули за Чачак то нам је био ја мислим хајлајт овог лета'', каже Саша Поповић из групе "The Cyclist Conspiracy" из Београда

„Карусел" традиционално окупља ауторе и извођаче амбијенталне, етно, џез и алтернативне музике, представљајући публици разноврсне савремене ауторске пројекте и различите музичке изразе.

„Са једне стране поштујемо музичку традицију, богато музичко наслеђе и наслеђе различитих култура, а са друге стране имамо један респектабилни однос према савременој музичкој пракси, значи различитим жанровима'', истиче Душан Даријевић, оснивач фестивала „Карусел“.

Фестивал амбијенталне и етно музике „Карусел" уз пратеће садржаје, траје до 11. августа. Планиране су музичке радионице, промоција књиге, изложба фотографија.

Геолошка формација, позната као имбрикатна лепеза, налази се око пет километара источно од места Мурга Кибзај, у пакистанској покрајини Белуџистан. Део набораних стена који се види на фотографији широк је око 15 километара, али се цела лепеза простире на чак 89 километара, далеко изван оквира овог снимка.

Ова импресивна структура налази се на надморској висини од око 1.500 метара, у планинском венцу Сулејман, који се простире на приближно 6.500 квадратних километара територије Пакистана и Авганистана. Назив „Сулејман“ значи „Соломонов“, по библијском краљу Соломону, а највиши врх венца носи име Тахт-е-Сулејман, што се преводи као „Соломонов престо“.

Ово је једна од неколико необичних геолошких формација насталих дуж границе Евроазијске и Индијске тектонске плоче, које се сударају већ више од 60 милиона година. У једном периоду тог дуготрајног тектонског надметања две плоче су се делимично испреплеле, што је омогућило настанак ове лепезасте структуре, како наводи Земаљска опсерваторија Насе.

„Како се Индија кретала ка северу, почела је да ротира супротно смеру казаљке на сату, повлачећи северозападни део Индијске плоче уназад, ка делу Евроазијске плоче. Супротстављене силе довеле су стене планинског венца Сулејман у јединствен положај снажног сабијања, због чега су многи раседи добили закривљене и испреплетене облике“. објашњавају  представници Земаљске опсерваторије. 

Лепезу чине наизменични слојеви пешчара, који на снимку изгледају тамно, и кречњака, који имају знатно светлију боју. Ове седиментне стене настале су дуж потисних раседа, који су се уздизали са границе Евроазијске и Индијске плоче и временом се испреплели услед померања границе у различитим правцима.

Сателитски снимак је обрађен у лажним бојама, што значи да укључује таласне дужине електромагнетног спектра које људско око иначе не може да види. Такав приказ наглашава разлике између две врсте стена, мада се оне могу разликовати и голим оком. Подручја са вегетацијом на снимку приказана су црвеном бојом.

Ова фотографија представља само мали део ширег снимка великог поља, који у лажним бојама приказује још неколико занимљивих геолошких формација широм планинског венца Сулејман.

Континентални судар

Судар Евроазијске и Индијске тектонске плоче постао је неизбежан пре око 80 милиона година, у време када су диносауруси још владали Земљом, наводи Земаљска опсерваторија. Тада су се две плоче нашле на путањи судара, крећући се брзином већом од 20 центиметара годишње – приближно двоструко брже од најбржих тектонских плоча данас.

Пре око 60 милиона година плоче су се постепено судариле. Уобичајено је да се при таквим сударима мања тектонска плоча подвуче испод веће. Међутим, због огромне величине обе плоче, ниједна није потонула испод друге. Уместо тога, континентална кора дуж њихове границе постајала је све дебља, а тло се савијало, набирало и издизало.

Тај процес није створио само планински венац Сулејман, већ и Каракорум – огроман планински систем који се простире на границама Кине, Индије, Пакистана, Таџикистана и Авганистана – као и Хималаје, два највиша планинска венца на Земљи.

Судар се пуном снагом наставио око 30 милиона година, након чега је постепено успорио. Ипак, Евроазијска и Индијска плоча и данас су у процесу судара, због чега ова област представља једно од најактивнијих жаришта земљотреса на свету.

Њихове слике не стоје мирно на подлози, већ се пред посматрачем отварају, продубљују и, макар на тренутак, доводе у питање оно што очи виде.

Са свог првог учешћа на фестивалу у Блумбергу, Катарина се враћа са наградом у категорији семи-про, док је за Миливоја ово јубиларно, десето представљање на поменутој манифестацији.

„Шта је карактеристично баш за ово? Да су људи од самог почетка до краја ту са нама. Не можете ви сад да се сакријете у студију или да се затворите и да вам људи сметају. Не, морате да уживате у тој двосмерној комуникацији. И они имају нешто да кажу, и ми имамо њима нешто да кажемо, и они утичу на нас и ми на њих. И ја то доживљавам као један тимски рад“, наводи уметница Катарина Стојановић Костић.

Поред знања, вештине и талента за израду 3Д слика, неопходна је и математичка прецизност, као и стрпљење, истиче Миливој Костић, академски сликар који је свој уметнички пут пронашао уз стрит арту.

Ипак, за разлику од класичних слика које могу да трају вековима, животни век оваквих дела често је знатно краћи. Киша, сунце и пролазници некада постану њихови непланирани коаутори, па фотографија и видео-снимци остају као трајно сведочанство онога што је настало и нестало на улици.

„Паралела која може да се повуче са 3Д сликама у простору, пошто је то догађај за себе. Значи, догађај је позоришна представа, филм, концерт. Дакле, то траје, почиње и траје једно одређено време. Крене и заврши се. И за то време, ко успе то да види, успе. Исто тако је слично и са 3Д сликом: ко дође на време и за пар дана успе да је осмотри и буде део ње, то је то“, напомиње уметник Миливој Костић.

Уметнички дуо се већ припрема за наставак међународне турнеје, а ускоро их очекује гостовање на међународном стрит арт фестивалу у Вилхелмшафену.

Међутим, недавна истраживања докторанда Арона Волтона са Универзитета у Мелбурну, укључујући нову студију објављену у часопису British Journal of Social Psychology, показују да је таква слика непотпуна и обмањујућа. Заправо, резултати указују да прихватање идеје да је слободна воља илузија може смањити мржњу и стид, а повећати спремност на опраштање.

Спремност на опраштање, а не хаос

Слободна воља се најчешће дефинише као могућност да је човек у тренутку доношења одлуке могао да поступи другачије, независно од претходног утицаја гена, васпитања и животних околности. При томе, пука случајност није решење, јер би насумичан поступак био ствар среће, а не израз слободне воље.

У два недавна експеримента, Волтон и његов колега Брок Бастијан изложили су учеснике аргументима да слободна воља не постоји. Потом су испитивали како реагују када се присете стварних ситуација у којима је учињена нека неправда.

У првом експерименту замолили су 260 учесника да опишу тренутак када су некога повредили – успомену осмишљену да изазове осећај стида и самокривице. После читања аргумената да слободна воља не постоји, учесници из те групе били су знатно склонији да опросте себи него они који су читали текстове у којима се тврди да људи имају слободну вољу.

У другом експерименту, у којем су учествовале 262 особе, испитаници су описивали ситуацију у којој је неко повредио њих. Они који су били изложени истим аргументима да слободна воља не постоји показали су већу спремност да опросте особи која им је нанела неправду. Такође су осећали знатно мање мржње према њој.

Оно што је посебно важно јесте да је у оба истраживања осећај одговорности код учесника остао очуван.

И даље су се слагали да су они сами – или особа која је починила преступ – одговорни за своје поступке, да је понашање било њихова кривица и да људи треба да се труде да не наносе штету другима. Другим речима, није се смањио њихов осећај одговорности, већ је ослабила емоционална жестина са којом су приписивали кривицу.

Ове експерименталне резултате потврђује и нова студија.

Током више месеци Волтон и Бастијан анкетирали су 8.917 људи из 44 земље. У истраживању су мерили степен веровања у слободну вољу (коришћењем валидиране скале за процену тог уверења) и ставове испитаника о кажњавању свакодневних моралних преступа.

Учесници су читали низ кратких прича које описују уобичајене моралне преступе, попут лагања или себичности. После сваке приче постављено им је питање: „Колико ова особа заслужује казну?“, а одговор су давали на скали од један („нимало“) до седам („у великој мери“).

Резултати су показали да је снажније веровање у слободну вољу повезано са строжим ставовима о кажњавању свакодневних преступа.

То указује да није реч само о лабораторијском феномену, већ о нечему што се одражава на начин на који људи широм света заиста доживљавају сукобе и моралне преступе.

Зашто је то важно

Мржња и стид спадају међу психолошки најразорније емоције које доживљавамо.

Стид је доследно повезан са депресијом, анксиозношћу и самоубиством. Мржња подстиче међуљудске сукобе, освету и распад односа, а истовремено разара и особу која је носи у себи.

С друге стране, способност да опростимо себи и другима један је од најпоузданијих показатеља психолошког благостања и здравијих међуљудских односа.

Налази указују да подривање веровања у слободну вољу не доводи људе до моралног посрнућа. Напротив, чини се да ублажава најоштрије аспекте начина на који судимо себи и другима – злобу и самопрезир – док основни осећај одговорности остаје очуван. Људи и даље сматрају себе и друге одговорним за своје поступке, али то чине са мање огорчености и непријатељства.

Такав образац подсећа на оно што истраживачи називају „цивилизованим окривљавањем“ – идејом да је могуће ублажити емоционалну суровост моралног осуђивања, а да се при томе не одустане од самог појма одговорности.

Преиспитивање упозорења

Ништа од овога не значи да је веровање у слободну вољу у потпуности штетно, нити да је њено одбацивање универзални лек.

Постоје оправдане бојазни да би претерано лако опраштање самом себи могло да смањи мотивацију за промену. Поједина ранија истраживања указују и на могуће негативне последице скептицизма према слободној вољи, попут повећане склоности ка варању. Ипак, вреди напоменути да многи од тих налаза касније нису могли да буду поновљени у новим истраживањима.

Због тога упозорење да људима не треба говорити да је слободна воља илузија заслужује озбиљно преиспитивање.

Филозоф Џон Сирл једном је оценио да би прихватање слободне воље као илузије представљало „већу револуцију у нашем начину размишљања него Ајнштајн, Коперник, Њутн, Галилеј или Дарвин – јер би променило читаво наше схватање односа човека и универзума“.

Без обзира на то да ли ће се то догодити, научни аргументи који доводе у питање постојање слободне воље постају све снажнији и људи ће се све чешће сусретати са њима.

Питање, дакле, није да ли ће та порука стићи до јавности, већ на који начин ће бити представљена.

Волтоново истраживање  пружа разлог за оптимизам: чак и без пажљивих филозофских ограда о важности одговорности, људи, чини се, природно задржавају осећај личне одговорности.

Оно што нестаје није одговорност, већ суровост коју уз њу везујемо.

Гаража од 34 квадратна метра, смештена у самом историјском језгру италијанске престонице, продата је за 760.000 евра. Тај износ премашује цену многих вила, а у бројним римским насељима довољан је за куповину пространо опремљеног стана.

Некретнина се налази у зони Триденте, једном од најпрестижнијих делова града, између улица Виа дел Корсо, Виа дел Бабуино и Виа ди Рипета, недалеко од Трга народа (Пјаца дел Пополо) и најпознатијих луксузних трговачких улица.

Ексклузивна локација и хроничан недостатак приватних паркинг места у центру града претворили су обичан гаражни бокс у некретнину вредну читавог богатства.

Продају је реализовала компанија „Рексер“, чији стручњаци наводе да је реч о рекордној цени за ову врсту некретнине у Риму.

Ипак, то није усамљен случај. Последњих месеци и друга паркинг места достизала су изузетно високе цене: место од 12 квадратних метара у близини Пјаца Навона продато је за 260.000 евра, паркинг код Фонтане ди Треви био је понуђен за више од 200.000 евра, док је гаражно место недалеко од Пантеона достигло цену од 300.000 евра.

Паркинг место постало ново „злато“ на тржишту некретнина

Поседовање приватног паркинг места у Риму све више постаје привилегија. Главни град Италије има једну од највиших стопа моторизације у земљи – око 979 возила на 1.000 становника. Град који се вековима развијао без простора предвиђеног за савремени број аутомобила данас се суочава са хроничним недостатком места за паркирање.

Због тога гаража више није само додатак стану, већ самостална инвестиција, нарочито у централним деловима града, где је понуда ограничена, а потражња стално висока.

Према подацима из извештаја Real Estate Market Monitor компаније „Рексер“, цене станова у Риму су од 2021. до 2025. године порасле у просеку за 13 одсто, али раст није био уједначен.

У историјском центру вредност некретнина повећана је за око 20 одсто, у полуцентралним зонама за око 15 одсто, у периферним деловима унутар Великог прстена (Grande Raccordo Anulare) за око 11 одсто, а у најудаљенијим деловима града за око осам одсто. Правило римског тржишта остаје непромењено – што је некретнина ближа центру, то је њена вредност већа.

Рим – град хиљаду различитих тржишта некретнина

Са око 1.300 квадратних километара површине, Рим је највећа општина у Италији. У њему се преплићу потпуно различити светови – од историјских палата у центру до великих стамбених насеља на периферији.

Пандемија је додатно променила навике купаца. После периода затварања и ширења рада од куће, многе породице почеле су да траже веће станове са балконима, терасама и додатним простором. Како је понуда у центру Рима ограничена, потражња је наставила да подиже цене, па су и гараже постале ретка и веома тражена имовина.

За 760.000 евра може да се купи и вила

Парадокс римског тржишта најбоље се види када се упореди шта све може да се купи за исти новац.

Гаража од 34 квадратна метра у Тридентеу кошта колико и вила од око 500 квадратних метара у насељу Кастел ди Гвидо или кућа од око 300 квадратних метара у зони Аурелио–Валканута.

За исти износ могуће је купити и простране станове у престижним деловима града – некретнине од око 180 квадратних метара на Балдуинију, станове у Трастевереу или објекте у историјским улицама, попут Виа Ђулије и Борга.

У Риму, међутим, вредност некретнине не одређује само њена површина. Одлучујући су адреса, близина историјског центра и могућност да се поседује нешто што је у данашњим условима постало готово недостижно – приватно место за паркирање.

Нови симбол луксуза у италијанској престоници, тако, више није нужно велики стан или раскошна вила. Понекад су то само једна гаражна врата, иза којих се крије некретнина вредна 760.000 евра.

Због тога су три комшије, старости од шездесетих до осамдесетих година, патиле од недостатка сна и депресије, док је код четврте особе дошло до сталног зујања у ушима, познатог као тинитус.

Низ званичних упозорења није успео да промени његово понашање, али су четири комшије на крају полицији пружиле довољно основа да га ухапси под оптужбом за напад, навео је званичник.

Полиција је из Јокојеве куће запленила више од 40 гитара – од којих су многе биле електричне, као и осталу музичку опрему.

Истражитељи су у том крају измерили ниво буке већи од 80 децибела, што је, према подацима градских власти, приближно једнако буци у унутрашњости воза у покрету.

„Било је ужасно јер су се све врсте звукова мешале током целог дана“, пренео је Кјото њуз речи једног од дугогодишњих намучених комшија, шездесетогодишњака.

Није увек расположен за мажење, што му посетиоци не замерају. Напротив, управо та његова независност део је шарма због којег је постао препознатљив.

„Он је, чини се, увек расположен да једе. Види се да га неко добро храни, да је добро ухрањен, да му је длака добра и да има мало већи стомак. Можда га неко и превише храни“, каже Александар Гаврић из организације Animal Rescue.

Како додаје, Живко је пример како заједница може да брине о животињама које живе на улици.

„Он јесте градска мачка, очигледно, чим живи напољу, али постоје добре комшије које га хране. То треба да буде пример и другима“, навео је Гаврић.

Кажу да мачке имају девет живота, али је Живку, чини се, био довољан један да постане познат. Његова прича проширила се друштвеним мрежама, а он је од обичног уличног мачка постао један од симбола једног београдског краја.

Иако се не обазире на пажњу коју добија, Живко наставља свој свакодневни ритам – одмор у хладу, понеки оброк и повремено дружење са пролазницима који застану да га фотографишу.

За њега је то само још један дан на Косанчићевом венцу. За многе друге, то је мали сусрет са једном од најсимпатичнијих прича Београда.

„Срећна сам преко сваке мере, много више него што сам заслужила. Имам децу, имам љубав и много више него што заслужујем у сваком тренутку“, рекла је Тања Бошковић.

Како је истакла, посебну радост проналази у вери, породици и људима који је окружују.

„Радује ме када одем на литургију. Радујем се што сам здрава, што имам сестрину наду, куму, пријатеље, што смо сви добро и што се држимо. То је, рекла бих, лекција живота“, навела је глумица.

Пензија – време када човек има прилику да примети живот

Говорећи о годинама после активне каријере, Тања Бошковић каже да пензија за њу није одрицање, већ привилегија.

„Колико су срећни људи који доживе пензију. Можете да радите колико хоћете, поготово када сте здрави, али не морате. Тада имате времена да обратите пажњу на детаље, а детаљи нас чине богатијим“, рекла је.

Каже да јој више не сметају ни велике врућине, јер је научила да живи без журбе.

„Не морам више нигде да стигнем. Ако нећу да изађем, остаћу у својој кући са дебелим зидовима. Ако одем у продавницу, могу да сачекам у миру да сви купе шта треба, а онда да се радујем нечему тако једноставном као што су јагоде“, испричала је.

„Вера учи човека стрпљењу“

На питање да ли се животна мудрост стиче или се са њом човек рађа, Тања Бошковић каже да је део карактера наслеђен, али да се најважније лекције уче.

„Сигурно постоји нешто генетски, нешто што сам наследила од својих родитеља, али стрпљење се учи. Учи се кроз веру, пре свега“, рекла је.

Према њеним речима, вера човеку доноси мир и помаже му да разликује важно од неважног.

„Када то научите, престанете да се секирате око глупости. Смирите се. Не морате нигде да стигнете по сваку цену“, навела је глумица.

„Срећни људи“ су остали у срцима публике

Осврћући се на повратак старих телевизијских серија, Тања Бошковић је говорила и о популарности серије „Срећни људи“, која се и данас гледа са великом пажњом.

„То вам говори да су те серије заправо радост, неки други живот, леп живот. Враћају нас у нека времена“, рекла је.

Истакла је да је серија била добро написана и да је окупила изузетну екипу.

„Не могу да заборавим пријатељства са Радом Смиљанић, са Батом, са људима који су били део тог времена. Најважније што остаје иза глуме нису само улоге, већ пријатељства“, додала је.

Још увек воли позориште

Тања Бошковић је подсетила и на своје глумачке почетке, као и на сарадњу са великанима југословенског филма.

„Мој први велики филм био је ‘Кошава’ са Батом Живојиновићем. То су људи који остају у срцу. Данас је најважније да се та дружења и успомене сачувају“, навела је.

Иако је освојила бројна признања, каже да јој награде нису најважније.

„То није истина да сам освојила све. Нисам освојила Оскара, али шта ће вам то?“, рекла је уз осмех.

Глумица и даље игра у позоришту, а публику ће моћи да је види у представама „Успомене Саре Бернар“, „Сузе су океј“ и „Кабаре“.

„Још увек имам ту страст. Волим позориште, волим да радим и да се играм“, рекла је Тања Бошковић.

Најавила је да је очекују нова гостовања и представе, а публику је позвала да дође на „Успомене Саре Бернар“ у Херцег Новом.

„То је град у којем ћу једног дана живети. Дођите да гледате представу, ја у њој заиста уживам“, поручила је Тања Бошковић.

Међу филмовима је и „Фјорд“ Кристијана Мунђијуа, добитник овогодишње Златне палме на Филмском фестивалу у Кану.

Публика ће имати прилику да погледа и Алмодоваров „Горки Божић“, Сорентинову „Милост“, Лозничине „Два тужиоца“, Линклејтеров „Нови талас“ и филм Агњешке Холанд „Франц“, као и више остварења награђених на међународним филмским фестивалима.

Оснивач и програмски директор фестивала Алеш Павлин каже да је циљ манифестације да публици представи савремени европски филм уз присуство бројних аутора и гостију.

„Ове године у Брежицама ћемо угостити значајно већи број међународних филмских стваралаца него раније. Представићемо десет вечерњих филмова, три словеначке премијере и две словеначке фестивалске премијере. Посебно смо поносни што ћемо приказати и добитника овогодишње Златне палме у Кану“, навео је Павлин.

Филмови ће се такмичити за награду „Златно око“, а о победницима ће одлучивати међународни жири који чине хрватска глумица Леона Парамински, словеначки редитељ Марко Набершник и кипарски редитељ и уметнички директор фестивала Кипарски дани филма Петрос Хараламбус.

Новина овогодишњег издања је признање за изузетан допринос европском филму, чији ће први добитник бити објављен средином августа.

У оквиру националног програма биће приказани кратки играни филм „Добродошли кући“ Филипа Јембриха Јандраса и дугометражни филм „Браћа са игралишта: почетак“, спортска драма о успону словеначке одбојкашке репрезентације.

Фестивал се одржава у амбијенту Брежица, града који је последњих деценија био домаћин бројним међународним филмским и телевизијским продукцијама.

У Брежичком дворцу сниман је филм „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“, у дворцу Мокрице спот групе „Пет шоп бојс“ за песму „Heart“, док су поједине сцене филма „Божји оклоп“ са Џекијем Ченом и серије „Ветрови рата“ такође снимане на локацијама у Брежицама и околини.

Фестивал организују Општина Брежице, Посавски музеј Брежице и Завод за предузетништво, туризам и омладину Брежица, уз подршку Филмског центра Словеније.

Селаковић је рекао да је Оливера Катарина била једна од последњих истинских величина српске, југословенске, европске и светске уметности и додао да њен уметнички опус остаје трајна вредност националне културе.

Подсетио је да је светску славу стекла улогом Ленче у филму „Скупљачи перја“ Александра Петровића из 1967. године, као и да је за улогу у филму „Гоја“ награђена на фестивалима у Москви и Венецији.

Говорећи о њеној музичкој каријери, навео је да је италијанска телевизија РАИ Оливеру Катарину прогласила за најлепши глас Медитерана и подсетио да је у париској Олимпији одржала 72 узастопна концерта.

Према његовим речима, средина јој није опростила изузетан таленат и међународни успех, подсетивши да је после одласка на Кански фестивал поводом филма „Војник“ добила отказ у Народном позоришту.

„Додељивањем националног признања 2013. године држава је макар делимично исправила вишедеценијску неправду и указала дужно поштовање ванредном таленту и уметничком опусу какав је изузетно редак“, закључио је Селаковић.

Комеморацији је присуствовао и потпредседник Владе Србије и министар унутрашњих послова Ивица Дачић.

Опело за Оливеру Катарину служено је у 12 часова у Цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду, а сахрањена је у Алеји заслужних грађана.

Славна глумица, рођена као Оливера Петровић 1940. године у Београду, била је једна од најзначајнијих глумица и певачица некадашње Југославије.

Највећу међународну славу стекла је улогом у филму „Скупљачи перја“, а током вишедеценијске каријере остварила је бројне улоге у домаћим и страним филмовима и одржала концерте широм света. Добитница је „Златног печата“ Југословенске кинотеке и Нушићеве награде за животно дело.

Ветеринари специјализовани за егзотичне животиње прегледали су га после хватања и утврдили да је здрав. Сада је под судском запленом, док му се не пронађе место у установи овлашћеној за држање егзотичне фауне.

Карабињери у међувремену траже власника, јер постоји сумња да је животиња напуштена, а то је по италијанском закону кривично дело.

Кад егзотична животиња постане проблем

Случај из Нонантоле није усамљен, и зато је поново покренуо причу о томе колико су егзотичне животиње данас присутне у италијанским домовима. Змије, игуане, гекони, камелеони, корњаче: све се чешће бирају као кућни љубимци, углавном зато што делују необично, другачије од класичног пса или мачке.

Само, гмизавци нису припитомљене животиње у оном смислу у ком то јесу пси и мачке, који су вековима живели уз човека. Њима треба одређена температура, влажност, светлост, исхрана, адекватан простор, а без тога се лако разболе.

Често се све своди на импулсивну куповину: мала животиња из продавнице временом порасте, постане скупа и захтевна за негу, и онда неко одлучи да је једноставно пусти у природу. То је, по правилу, најгоре што може да уради.

Од малих корњача до инвазивних врста

Америчке водене корњаче, пре свега врста trachemus scripta, добар су пример како то иде. Годинама су се продавале као ситни љубимци у малим посудама са пластичном палмицом. Кад порасту, многе заврше у језерима, рекама, парковима.

Врста се раширила по свету и данас угрожава домаће животиње, рецимо европску барску корњачу (emus orbicularis), једноставно зато што мења равнотежу екосистема у који не припада. Пуштена у природу, таква животиња не постаје слободна, него проблем за врсте које нису спремне да се с њом такмиче.

Који гмизавци се најчешће држе у италијанским домовима

Леопард гекон је међу најтраженијим, због боја и малих димензија, иако и њему треба контролисана температура и посебна исхрана. Брадати змај, пореклом из Аустралије, тражи простран тераријум, УВБ светло и пажљиво смишљену исхрану.

Зелену игуану људи бирају због егзотичног, готово праисторијског изгледа, али она може да прерасте метар дужине и захтева негу коју мало ко заиста може да обезбеди, па многе на крају буду напуштене. Краљевски питон, кукурузна змија, боа: неке од ових змија живе и преко двадесет година, што значи деценије одговорности, не само тренутну одлуку.

Егзотичне животиње траже одговорност

Трговина многим егзотичним врстама регулисана је Cites конвенцијом, која контролише порекло животиња и покушава да спречи илегални промет и заштити угрожене врсте. Али закон решава само део проблема. Остатак је на људима који одлуче да доведу дивљу животињу у свој дом, знајући или не знајући шта их чека.

Куповина гмизавца није хир за једно поподне, него обавеза која у неким случајевима траје деценијама, док се животиња развија у нешто много веће и захтевније него што је била у продавници.

Случај тегуа код Модене само је још један у низу: неко га је донео кући из радозналости или фасцинације, а он је завршио напуштен, далеко од свог природног окружења.

Не мора да значи да су сви који држе гмизавце неодговорни, многи им посвете и време и знање. Али иза сваке такве животиње стоји живо биће са сопственим потребама, и екосистем који није спреман да је прими ако побегне или буде пуштен.

Пре него што неко донесе кући необичну животињу, можда највише вреди поставити себи једно питање: да ли јој заиста може пружити живот какав јој треба, не само док је мала и слатка, него и после, кад порасте.

Универзитетски професори, али и људи с великим искуством у области филма стеченим изван оквира теоријске наставе, мењали су га и допуњавали више пута.

У последњем, петом издању трудили су се да очувају првобитна размишљања, али и да их ускладе са промишљањем филма у дигитално доба.

„На једној страни имамо увид у дигиталну еру, а на другој страни имамо потпуно покоравање моделу америчких студија филма који теоријску мисао о филму не излаже дијахронијски, сувопарно историјски, већ синхронијски организовано око главних питања онтологије, филмске публике, семиологије, језика филма и друге ствари“, објашњава проф. др Невена Даковић, уредница „Клиове“ едиције „Арс синема".

Естетика филма пружа једну врста погледа уназад на развој теоријске мисли о филму током последњих 125 година.

„За разлику од претходних издања отишли су још један корак даље у правцу високе употребне вредности ове књиге у уџбеничком смислу, а то је да су додали једно поглавље које је у форми краћих есеја о најзначајнијим теоретичарима филма, од визуализма закључно са једним класичарем какав је Жан Митри шездесетих година прошлог века“, додаје проф. Даковић.

Књига коју су са француског на српски превеле Јасна Видић и Александра Тадић није намењена само студентима и средњошколцима већ и љубитељима и поштоваоцима филма. Свима који желе да разумеју како филм функционише и зашто је једна од најмоћнијих уметности модерног света.

Стручњаци кажу да је најбољи начин да будете уз некога тај да му најпре помогнете да се осети саслушаним, а тек касније, ако то жели, понудите савет.

Ево како можете да пружите подршку вољеној особи – без тога да одмах почнете са саветима.

Запитајте се кога заправо покушавате да умирите

Пре него што било шта кажете, на тренутак се запитајте: „Да ли ће оно што намеравам да кажем помоћи мени или њој/њему?“ Одговор би вас могао изненадити.

Давање савета често више умирује нас него што заиста помаже другој особи. Гледати некога кога волите како се мучи изазива неизвесност и у нама – управо зато је тако тешко одолети потреби да се одмах умешамо и покушамо све да поправимо.

Истина је да вероватно не можемо да решимо оно са чим се та особа суочава. Не можемо знати да ли ће добити посао, да ли ће веза успети или како ће се завршити нека тешка одлука. Уместо да покушавамо да уклонимо неизвесност, требало би да јој помогнемо да научи да је поднесе.

Терапеути предлажу да кажемо нешто попут: „Можда сада не мораш да имаш све одговоре.“ Подржати некога значи помоћи му да открије да може да издржи и онда када још не зна шта будућност носи.

Помозите јој да се осети мање усамљено

Пре него што савет уопште може да има смисла, људи морају да осете да их заиста разумемо.

Готово је боље да у тишини седимо поред драге особе у проблему, уместо да покушавамо да решимо њен проблем. Најкориснији одговори често су кратки – и не почињу са „ја“: „То звучи баш тешко“. „То је стварно много“. „Баш је безвезе.“

Ако су искрено изговорене, ове реченице дају до знања особи да не мора сама да носи терет својих осећања.

Не морамо да решимо њен проблем – довољно је да останемо уз њу довољно дуго да се осети схваћеном.

Једна од реченица коју терапеути посебно препоручују гласи: „Могу ли само мало да будем уз тебе у овоме, да не будеш сам/а?“

Дозволите им да остану најбољи познаваоци сопственог живота

Циљ није да знате више од особе испред себе, већ да јој покажете да је видите и разумете.

То почиње емпатијом, али многи нису сигурни како она заиста звучи. Реченице попут: „Има смисла што се тако осећаш“, „Разумем зашто се тако осећаш“, су добар почетак, а затим би требало да дозволимо особи у проблему да води разговор.

Нека она буде најбољи познавалац онога што дели са нама.

Најбржи начин да се неко осети несхваћеним јесте да се понашамо као да боље од њега разумемо његову ситуацију.

Ако желимо да некога усмеримо ка некој одлуци, боље је питати уместо саветовати.

Не претпостављајте шта им је потребно

Не желе сви исту врсту подршке. Уместо да претпостављамо шта би помогло, боље да питамо. „Ту сам за тебе. Шта ти је потребно?“, „Да ли желиш да покушамо да решимо проблем? Или само да седим и слушам?“

Потребно је само неколико секунди да то питате, а тиме можете избећи једну од најчешћих грешака – да решавате проблем који друга особа никада није тражила да решите.

Неки људи неће знати шта им је потребно, и то је у реду – можете препознати њихове сигнале током разговора. Али многи врло добро знају шта желе, било да је то охрабрење или само осећај да не претерују у својој реакцији.

Успорите

Понекад је највећа подршка – не учинити ништа. Барем на тренутак. Та једна кратка пауза често ће особи донети много више осећаја сигурности и смирености него било које речи.

Ако одмах почнете са: „Јеси ли пробао...“, можете је гурнути ка решењима пре него што је уопште стигла да обради оно што осећа.

Постоји и физиолошки разлог зашто мирно присуство помаже. Наш нервни систем се усклађује са нервним системом друге особе – то је суштина ко-регулације, објашњавају терапеути.

Зато и претерано драматичне реакције могу имати супротан ефекат. Ако кажете: „Боже, то је страшно!“, ненамерно можете учинити да особа стекне утисак да су њене емоције нешто чега треба да се плаши.

Смиреност, с друге стране, шаље супротну поруку: „Твоја осећања имају смисла и можеш да их преживиш.“

Уместо решења – покажите радозналост

Ако осетите потребу да кажете некоме шта би требало да уради, поставите питање.

„Звучи као да један део тебе већ зна шта би урадио. Шта те спречава?“

Уместо да некоме дате одговор, овакво питање га подстиче да размисли шта га заиста кочи.

Истовремено има и практичан ефекат. Када се жалимо или желимо да се издувамо, обично смо заглављени у сопственим мислима. Добро питање може помоћи особи да крене напред – без тога да ви решавате проблем уместо ње.

Не преузимајте туђи проблем

Пре него што пожурите да решавате нечији проблем, много је важно да себи поставимо једно једноставно питање: „Чији је ово заправо проблем?“

Чак и када имамо најбоље намере, преузимање контроле може учинити да се друга особа осети као да не верујемо да је способна сама да се избори.

Када решавамо проблем уместо некога, у суштини му поручујемо: „Не верујем да можеш сам, па ћу ја то урадити уместо тебе“,

Уместо тога, подсетите особу на оно што већ уме. „Видео/видела сам те како си и раније успешно пролазио кроз тешке ситуације.“

Прескочите „светлу страну“

Када неко пати, природно је да пожелимо да га охрабримо. Али ако то учинимо прерано, такве речи могу звучати као умањивање његових осећања.

„Разведри се“ или „Биће све у реду“ често не делују утешно јер нико нема кристалну куглу.

Ни поређења попут: „Другима је и горе“ обично не помажу. Она умањују нечије искуство уместо да га признају.

То не значи да не треба пружити наду – већ само да је важно када ћете то учинити.

Најпре признајте бол, а потом понудите охрабрење: „Знам да ће ово проћи. Али сада је стварно тешко и ја сам ту уз тебе.“

Људи ће много лакше поверовати нашим речима охрабрења када осете да смо најпре разумели кроз шта пролазе.

Будите присутни делима, а не само речима

Подршка није само оно што кажете – већ и оно што учините.

Мали, практични гестови могу бар мало да растерете особу у тренуцима када јој и свакодневне обавезе делују непремостиво. Још боље – немојте чекати да вас замоли за услугу.

А ако заиста нисте сигурни шта би помогло, немојте дозволити да вас то спречи да се јавите.

На крају, циљ није да сваки пут кажете савршену ствар или да увек савршено реагујете.

Није поента у томе да све урадимо како треба. Поента је да покажемо да нам је стало.

Вештачка интелигенција добила је задатак да пронађе слабост у рачунарском систему. Требало је да ради у изолованом, заштићеном окружењу. Уместо тога, пронашла је излаз и продрла у други систем.

Иза напада није стајао хакер. Стајао је АИ агент који је, трагајући за решењем задатка, прешао границу коју су му људи поставили.

Тај случај показује да, што системи постају способнији, то је теже унапред предвидети све путеве којима ће покушати да остваре задати циљ.

Зато вештачка интелигенција више није само прича о корисним програмима, четботовима и бржем обављању послова. Она постаје питање контроле, безбедности и политичке моћи.

Ко поставља границе? Ко одговара када их систем пређе? И ко може да га искључи?

Државе више не чекају да им компаније покуцају на врата

На састанцима председника и премијера све чешће седе руководиоци компанија које производе чипове, велике језичке моделе, сателите и комуникационе системе.

Према оцени Горана Сандића, однос државе и технолошких компанија променио се у односу на раније технолошке револуције.

Некада су предузетници одлазили код државе тражећи новац, дозволе или подршку. Данас државе одлазе до лабораторија и покушавају да обезбеде приступ технологији која је постала неопходна за привреду, управу, одбрану и обавештајни рад.

„Они се међусобно позивају“, каже Сандић.

Држави су потребни модели, чипови, стручњаци и инфраструктура приватних компанија. Компанијама су потребни државни уговори, енергија, капитал, политичка подршка и приступ глобалним тржиштима.

Тако приватне корпорације постају спољнополитички актери, иако њихова руководства не бирају грађани и она за своје одлуке не одговарају бирачима, већ власницима и инвеститорима.

Њихова моћ, међутим, може да буде већа од моћи многих држава.

Сандић наводи пример „Старлинка“, сателитске мреже компаније Илона Маска, која Украјини омогућава да током рата задржи део комуникационе инфраструктуре. Одлука једне приватне компаније да обезбеди, ограничи или прекине услугу може непосредно утицати на положај државе у оружаном сукобу.

То више није само пословна одлука.

Ко може да искључи прекидач

Француски председник Емануел Макрон поставио је једноставно питање: ко ће куповати америчку вештачку интелигенцију ако Вашингтон може да „искључи прекидач“?

Сандић сматра да је метафора прекидача прецизна јер показује да технолошка зависност има најмање два нивоа.

Приступ моделу може да ограничи компанија која га је произвела. Али компанију на то може да примора и држава у којој се налази њено седиште.

Ако управа, привреда, банке, болнице или безбедносне службе зависе од технологије друге земље, држава може остати правно независна, а истовремено бити технолошки зависна.

„Суверенитет је вишеслојна појава“, објашњава Сандић.

Поред формалног суверенитета постоји и стварна способност државе да контролише системе од којих зависи. У свету вештачке интелигенције то значи контролу над подацима, чиповима, серверима, моделима, изворима енергије и стручним знањем.

Мали број држава поседује све те елементе. Већина може само да бира од кога ће их куповати.

Суверена вештачка интелигенција или избор зависности

Због тога се све чешће говори о „сувереној вештачкој интелигенцији“.

За велике силе то може да значи развој сопствених чипова, модела, центара података и дигиталне инфраструктуре. За мање земље циљ је скромнији: да знају где се чувају њихови подаци, како систем доноси одлуке и да ли приступ може бити прекинут споља.

Према Сандићевој оцени, стварни технолошки суверенитет данас у највећој мери имају само Сједињене Америчке Државе и Кина.

Чак ни оне нису потпуно независне. Америчке компаније зависе од сложених ланаца производње и опреме из Азије и Европе, док Кина и даље покушава да сустигне Запад у производњи најнапреднијих чипова.

Та међузависност за сада спречава потпуну поделу света на два затворена технолошка блока. Али обриси поделе већ постоје.

Избор 5Г опреме, клауд система или АИ модела све мање је само питање цене и квалитета. Постаје питање политичког савезништва.

Холандска машина у америчко-кинеском сукобу

Најбољи пример нове геополитике је холандска компанија АСМЛ, једини произвођач најнапреднијих машина потребних за израду најспособнијих чипова.

Компанија је европска, али њене машине садрже америчку технологију. То Вашингтону омогућава да примењује сопствена извозна правила и утиче на то шта АСМЛ сме да продаје Кини.

Америка, дакле, не мора да буде власник холандске компаније да би имала утицај на њене одлуке. Довољно је да контролише важан део технологије без које крајњи производ не може да функционише.

„Америчка администрација уме да буде прилично креативна када је реч о правним разлозима“, каже Сандић.

АСМЛ би теоријски могао да одбије америчке захтеве. У пракси би тиме ризиковао приступ компонентама, тржишту и партнерима од којих зависи.

Случај показује да се нова моћ не мери само територијом и војском. Мери се и контролом над уским грлима глобалне технологије. Ко контролише чипове, опрему и инфраструктуру, може да утиче и на брзину којом ће друге државе развијати вештачку интелигенцију.

Америка иновира, Кина сустиже, Европа регулише

Сједињене Државе желе да њихове компаније развијају АИ што је брже могуће. Истовремено, када процене да је угрожена национална безбедност, ограничавају извоз технологије, модела и чипова.

У томе Сандић види противречност америчке политике: што мање регулације код куће, али строга контрола приступа технологији када су у питању геополитички конкуренти.

Европска унија изабрала је другачији пут и усвојила Акт о вештачкој интелигенцији.

Проблем је што се модели мењају много брже него закони. Док регулатор разуме једну генерацију система и напише правила за њу, компаније већ представљају следећу.

Због тога се, иако европски Акт још није у потпуности заживео, већ говори о његовим изменама.

„Потребно је да будемо свесни да одређени аспекти вештачке интелигенције морају да се регулишу“, истиче Сандић, али упозорава и да превише прописа може да успори иновације.

Остаје питање где се налази права мера.

Један од водећих АИ научника упозорио је да чак и продаја хране подлеже конкретнијим контролама него развој најнапреднијих модела. Са друге стране, компаније тврде да би строга регулација могла да их успори у трци са Кином.

Тако се сваки покушај контроле представља као могући стратешки пораз. 

Када компанија сама себи постави границу

Америчка компанија „Антропик“ ограничила је приступ једном од својих најспособнијих модела за сајбер безбедност, након што је показао да може да открије пропусте који су људима промицали веома дуго.

Таква способност може да буде изузетно корисна.

Модел може да пронађе слабост у болници, електрани или државној мрежи пре него што је пронађе нападач. Али исти систем може да помогне нападачу да ту слабост искористи.

Због тога се одбрамбена и нападачка примена АИ-ја не могу јасно раздвојити на основу саме технологије. 

„То је један правац, али два смера“, објашњава Сандић. Разлика је у томе ко користи систем, са каквом намером и против ког циља.

Компаније зато покушавају да уведу сопствена правила, ограничења и тестове. Илон Маск предлаже да водеће АИ лабораторије међусобно проверавају моделе, док би се држава укључила тек ако нешто пође наопако.

Али код система који могу да утичу на критичну инфраструктуру, војно одлучивање или финансијска тржишта, чекање да нешто пође наопако може да буде веома скупо.

Када код постаје оружје

Међународно право још нема јединствен одговор на питање када сајбер операција постаје употреба силе или оружани напад.

Ипак, према Сандићу, све је прихваћеније становиште да није пресудно којим је средством напад извршен, већ какве је последице произвео.

Ако рачунарски код изазове нестанак струје, онеспособи болницу, загади воду, уништи опрему или доведе до смрти и повреда, његова дејства могу бити слична последицама ракете или експлозива.

„Није нарочито важно да ли је у питању метак или код. Важне су последице које остану иза тога“, напомиње Сандић.

Рат у Украјини већ показује како се сајбер напади комбинују са класичним војним операцијама, пропагандом, дроновима и нападима на инфраструктуру.

Вештачка интелигенција такве операције може учинити бржим, јефтинијим и доступнијим много већем броју актера.

А што се одлуке доносе брже, човеку остаје мање времена да провери да ли су подаци тачни, да ли је систем погрешио и ко ће одговарати за последице.

Ко ће одредити правила

Сједињене Државе тренутно улажу више у развој вештачке интелигенције, али Кина показује да се технолошки заостатак не смањује само новцем.

Кинеске компаније развијају јефтиније и отворене моделе који се по способностима приближавају водећим америчким системима. Ограничења извоза подстичу Пекинг да развија сопствене чипове, производну опрему и алтернативне ланце снабдевања.

Свака забрана може да успори конкурента. Али може и да га примора да постане самосталнији.

Зато трка нема јасан завршетак, нити је извесно да ће је добити држава или компанија са највећим буџетом.

Готово сваке недеље појављује се нови модел, способност или безбедносни ризик. Право питање зато више није само ко ће направити најпаметнију машину.

Питање је ко ће држати прекидач, ко ће одређивати правила и шта ће се догодити када систем пронађе излаз који његови творци нису предвидели.

„Овдје је за реге баш супер енергија, можда јер је организатор баш велики и што ради са срцем, јер он то пружа на људе и људи баш то узимају са целим срцем. И кад причамо музичари из држава различитих, сви су одушевљени“, наглашава Тадиман, извођач из Словеније.

За госте је организован камп, а неки су се на фестивалу током година одомаћили.

„Био сам овде 4 године и сваке године једва чекам да долазим.
Баш волим реге и овде је много другачије, није само због музике, него људи су баш топли, енергија су топ и баш су добри људи. Види, изгубио сам глас од певања и од све“, каже гост из Египта Мохамед Абдел Гафар.
Свирке до касних ноћних сати у амбијенту некадашњег излетишта, у живописној природи, пријале су и музичарима и посетиоцима.

„Сцена је јако мала па се сви више-мање међусобно препознајемо. Али кад дођеш у неку средину у којој ниси био јако дуго или ниси био уопште, заправо видиш да постоји јако много људи које никад ниси срео, а јако живе ову причу“, напомиње Мирослав Чаталинац, члан хрватске групе „Каликамо".

Све је почело 2010. године, скромно са извођачима из Србије и једним бендом из Словеније. Организатори су током година уредили место фестивала и појачали музички део програма.

„И ове године су били људи из Израела, из Египта, из Француске, Италије, Шпаније, са свих страна. Просто људи, пошто је ово специфична врста музике, да кажем, људима није тешко да дођу из далека да би посетили фестивал“, наводи Душан Симовић, организатор Натурал Мистик Фестивала.

Током година Натурал Мистик је изашао из локалних и регионалних оквира, а није изостао ни током пандемије коронавируса. Тада су онлајн издање фестивала пратили људи из више од 30 земаља света.

Фигура није централни мотив, нити тема рада, већ га занима сам процес, отуда назив „Место сукоба".

„Тај сукоб се, конфликт се, дешава унутар мене сваки пут кад станем испред платна и кренем да сликам. Заправо, ја уживам у апстрактним сликама и могу потпуно да се удубим у њих док их посматрам. Међутим, са апстрактном сликом никад нисам остварио неки смислени однос док радим, него ми је потребна људска фигура, тело, предмет или, не знам, објекат“, наводи Дутина.

Слика јесте простор на коме се бележе ментални и физички процеси. Пресликавање, прекривање и стругање претходних слојева остаје видљиво у траговима као белешка.

Наталожена сећања и интервенције претварају слике у визуелне представе, ослобођене садржаја. Важно је да се зна када се рад зауставља, када је рад завршен.

„Она мора да буде визуелно убедљива у својој неубедљивости, заправо у својој неодређености. То би било најпрецизније: визуелно убедљива у својој неодређености. Значи, када не могу јасно да одредим идентитет, када не могу јасно да одредим па чак расу, пол, занимање, социјални статус у том моменту, уколико је то за мене визуелно ефектно, стоп, то је крај“, додаје уметник.

Гојко дутина се у сликарству бави истраживањима у области цртежа, а без обзира на медиј, радове конципира као повезивање фрагмената, попут слагања колажа.

Изложба новог циклуса слика биће отворена у Гете Институту до краја августа.

Глумом је почео да се бави 1938. у позоришту „Рода", које је водила Нушићева ћерка Гита Предић. Мирно детињство и младост прекинуо је Други светски рат, а Власта Велисављевић је 1943. одведен у нацистички логор Дортмунд-Херде, из којег је успео да побегне.

Био је и три године на Голом отоку, али о томе није радо говорио. Тада је био студент треће године Позоришне академије у Београду, на којој је касније и дипломирао у класи Мате Милошевића, заједно са Оливером Марковић, Ђузом Стојиљковићем, Предрагом Лаковићем.

Први пут, сви заједно, играли су у телевизијској серији На слово, на слово.

„Много година касније, чини ми се, у Бољем животу, опет смо се нашли: Пепи, Оливера и ја. Дакле, тај размак од толико година. Ми смо лутали по разним серијама, разним филмовима, и разним околностима, укључивали у неке трендове, нове“, говорио је неуморни Власта.

Током каријере је одиграо око 350 улога у позоришту, на филму и у телевизијским серијама. Текст је учио слушајући партнере.

„Радио сам једну серију у којој већ игра Цеца Бојковић. И она, неко вече, тамо у Мањежу, каже: 'Јао, чим смо чули да долази Власта, онда смо рекли: Јао, то ће сад да буде враћање, неко, дај ово, дај оно', прича она Ради Ђуричин, и каже: 'Међутим, кад је дошао Власта, он све оно, татара, татара, татара, а запињемо ми који смо већ у току и који знамо све'“ 

Сарађивао је са бројним редитељима и никада није тражио улоге, оне су проналазиле њега.

„Имао сам срећу да одиграм доста Шекспира, доста Чехова, доста Островског. Рецимо, Островски је један од најбољих позоришних писаца. А Чехов? Па, шта да вам причам о њему.“

Власта је и у десетој деценији играо у три представе и возио је кола.

„Возим, да. Возим, и имам велики проблем. Председник Републике ме је наградио једним орденом. И када су ме извештавали о томе, пре него што сам примио, ја сам помислио, рекао: 'Боже, да ли би могао да ми поклони возачку дозволу да не идем сваке године на преглед?' Сваке године идем на преглед, изгубим 2-3 дана“, жалио се легендарни глумац.

Кроз цео живот, Власта Велисављевић је ишао увек са осмехом, и у најтежим тренуцима успевао је да сачува ведар дух.

Био је доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта. Преминуо је 24. марта 2021. у Београду.

Није питање да ли смо глупљи, већ како користимо свој потенцијал

Специјалиста генетике Ивана Бузаџић истиче да резултате оваквих истраживања увек треба посматрати уз анализу величине и структуре узорка, али додаје да је неспорно да савремени начин живота мења начин на који користимо своје когнитивне способности.

Како каже, све већа употреба паметних телефона и ослањање на дигиталне технологије мењају свакодневне навике, а уочљиво је и да млади све мање читају.

„Не кажем да су деца данас глупља, али оно што сам приметила јесте да све мање користе свој мозак на начин који подстиче његов развој“, напомиње Бузаџићева.

Објашњава да се већ годинама бави епигенетиком – науком која проучава на који начин окружење и начин живота утичу на испољавање гена.

„Генетика је оно што је записано у нама, али на генску експресију можемо да утичемо. Што мање активирамо те добре гене, то више успављујемо потенцијал који већ имамо. Није да смо мање интелигентни, него једноставно не користимо наш мозак и наш генетски капацитет онолико колико би требало“, наглашава Бузаџићева.

Технологија није непријатељ, али мозак тражи вежбу

Др Марина Зарић-Контић из Института за нуклеарне науке „Винча“ сматра да проблем није у технологији, већ у томе што смо постали, како каже, „когнитивно комфорнији“.

Раније је, подсећа, до информација било потребно доћи уз много више труда – претраживањем књига, памћењем бројева телефона или сналажењем без навигације.

„Данас је све доступно на један клик. То је као лифт – ако га имате у згради, већина људи неће користити степенице. Иста је ситуација и са мозгом. Сви тежимо пречици и желимо да себи олакшамо“, објашњава др Зарић-Контић.

Као што мишићи слабе ако се не користе, додаје, исто важи и за мозак.

„Технологија и вештачка интелигенција нису саме по себи лоше. Лоше је када престанемо да постављамо питања, да истражујемо и када очекујемо да нешто друго размишља уместо нас.“

Због тога сматра да су савремени људи ефикаснији у проналажењу информација, али да су „делимично постали лењи када је реч о самом процесу размишљања“.

Радозналост као најбољи тренинг за мозак

Говорећи о особинама које помажу очувању когнитивних способности, др Зарић-Контић наглашава да интелигенција није директно повезана са карактером, али да поједине особине личности подстичу развој мозга. Пре свега издваја радозналост.

„Особа која је природно радознала више истражује, поставља питања и тражи одговоре. Управо тај процес размишљања и тражења решења јача неуропластичност мозга, односно постојеће неуронске везе и стварање нових“, објашњава она.

Поред радозналости, важне су и упорност и истрајност, јер подстичу човека да не одустане пред првом препреком, већ да настави да тражи решење.

Једнако важне су и социјалне интеракције.

„Дружење, разговор и размена идеја утичу на формирање и очување неуронских мрежа, а самим тим и наших когнитивних способности“, истиче др Зарић-Контић.

Дужина живота није исто што и његов квалитет

Ивана Бузаџић подсећа да се данас много говори о продужењу животног века, али да је важније питање како старимо.

„Дужина живота не значи и квалитет живота. Много је битније да будемо функционални, да сачувамо когнитивне способности и да што дуже можемо сами да бринемо о себи“, наглашава генетичарка.

Према њеним речима, начин живота може значајно да утиче на успоравање процеса старења, па и развоја деменције.

„Кроз физичку активност, правилан начин живота и тренинг мозга можемо много да утичемо на очување когнитивних способности. То је управо активација тих добрих гена о којој говоримо.“

Бузаџићева наглашава да решење није само у решавању укрштеница.

„Многи ме питају да ли ће, ако раде укрштенице, избећи Алцхајмерову болест. Нису укрштенице најважније. Важни су комуникација, дружење са људима, читање, нова искуства и активирање можданих синапси.“

Посебно истиче улогу окружења у развоју младих.

„Деца нису сама по себи крива. Данас им је једноставније да питају вештачку интелигенцију него да прочитају неколико књига. Када смо ми студирали, проводили смо дане у библиотекама, читали велики број књига и сами тражили информације. Данас многи студенти желе да им неко други све то сажме у једну скрипту.“

Мозак је најпластичнији у првим годинама живота

Др Зарић-Контић подсећа да су прве три године живота пресудне за развој мозга.

„То је период када је мозак најпластичнији. У једној секунди може да се створи и до милион нових неуронских веза. Зато је важно да се са дететом разговара, игра, да буде изложено различитим искуствима и подстицајима и да се негује његова индивидуалност.“

Таква основа, додаје, касније омогућава бољи развој мишљења, учења и других когнитивних способности. Добра вест је, међутим, да мозак не престаје да се мења ни у одраслом добу.

„Неуропластичност траје читавог живота. Мозак увек има способност да ствара нове везе, али само ако га подстичемо да ради.“

Нема чудесне формуле, али постоје добре навике

На питање како очувати интелектуалну свежину, др Зарић-Контић каже да не постоји једноставан рецепт, већ скуп свакодневних навика које је потребно доследно примењивати.

Ментални напор, наглашава, није нешто чега треба да се плашимо.

„Ментални напор није наш непријатељ. Ментални напор је највећи пријатељ нашег мозга и најбитнији за очување наших когнитивних способности.“

Поред сталног учења и читања, важни су и добар сан, физичка активност и правилна исхрана, јер без здравог организма нема ни здравог мозга.

На крају, као можда најважнију особину издваја радозналост.

„Морамо током читавог живота да останемо радознали и љубопитљиви, да желимо да научимо нешто ново. Не морамо да правимо велике промене – довољно је да сваког дана научимо неколико речи страног језика, стекнемо неку нову вештину или проведемо време у разговору са људима. Управо те мале навике чувају наш мозак активним“, закључује др Марина Зарић-Контић, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Педијатар др Милица Ристић истиче да су питања о хидратацији међу најчешћима која добија од родитеља, нарочито у саветовалишту за бебе.

„Родитељи углавном прво питају колико воде беба треба да пије. То је тема током целе године, а лети је, наравно, још актуелнија“, каже др Ристић.

Код беба је најважније млеко, код старије деце вода

Када је реч о бебама, докторка наглашава да је најважније не заменити млеко водом.

„Код беба млеко задовољава све потребе за водом. Не треба да заузимамо простор у малом желуцу водом, јер су нам потребне хранљиве материје, посебно код беба које доје“, објашњава др Ристић.

Старија деца, међутим, током врелих дана морају да уносе више течности. Уместо да родитељи размишљају у литрима, саветује да се оријентишу према броју чаша.

„За децу од једне до четири године препоручујемо три до четири чаше воде дневно, а затим се на сваку годину старости додаје по једна чаша.“

Истовремено, упозорава да не треба чекати да дете само затражи воду.

„Деца, поготово када се заиграју, не размишљају ни да ли су гладна ни да ли су жедна. Зато је важно да их родитељи редовно нуде водом. На сваких пола сата треба их подсетити: 'Хајде, попиј мало воде.' То не сме да буде обавеза, већ нормална рутина.“

Посебно наглашава да родитељи деце предшколског узраста морају да воде рачуна о хидратацији, јер малишани још увек не препознају добро осећај жеђи.

Не ушушкавати децу по сваку цену

Током врелих дана деца, као и одрасли, губе течност знојењем, али због мање телесне масе много брже могу да дехидрирају. Зато је, поред уноса течности, веома важно и како су обучена.

„Видим да многе мајке доводе бебе на овим температурама у чарапама и превише их ушушкају да се не прехладе. То је непотребно. Деца треба да буду обучена као и ми одрасли и веома добро подносе лагану гардеробу“, истиче др Ристић.

Препоручује памучну, лагану одећу од природних материјала која не стеже дете и омогућава кожи да дише.

Први знаци дехидрације

Родитељи не морају увек да препознају медицинске симптоме дехидрације, али могу да примете промене у понашању.

„Деца постају раздражљива, прекидају игру, траже пажњу, али не умеју да кажу шта им смета. То је први сигнал да их треба склонити у хлад, пустити да одморе и понудити им воду.“

Додаје да је вода најважнија, али да у таквим ситуацијама није спорно ни дати детету мало сока.

„Битна је вода, али зашто да не и сок. Шећер ће мало подићи енергију и дете ће узимати више течности.“

Напоље само ујутру и увече

Током дана, када су температуре највише, деца би требало да остану у затвореном простору.

„Најбоље је да деца излазе раније ујутру, а затим поново касно поподне, после пет сати. Ако не спавају рано, могу и око 7 или 8 увече, када су температуре пријатније.“

Пре сваког изласка препоручује употребу креме са заштитним фактором, али истиче да је још важније да дете носи шешир или капу и лагану гардеробу.

Не излазити директно из климатизоване просторије

Један од савета који родитељи често занемарују односи се на коришћење клима-уређаја.

„Десетак минута пре изласка из куће треба искључити климу како би се дете постепено адаптирало. Није добро да из просторије у којој је 22 степена одмах изађе на 40.“

Исти принцип, каже, важи и приликом путовања аутомобилом.

„Неколико минута пре заустављања треба искључити климу или мало отворити прозор, да се температура у возилу постепено повећа, па тек онда износити дете.“

Путовање са бебом – после другог месеца, уз добру припрему

Докторка не препоручује дужа путовања са новорођенчадима. 

„Не саветујем да деца до другог месеца путују. Много су мала и незрела и треба да буду близу куће.“

После тог периода путовања су могућа, али родитељи морају бити добро припремљени.

„Дете је издржљиво, али родитељ мора да буде сигуран да зна како ће реаговати ако се јави температура или нека друга тегоба док су далеко од куће.“

Шта понети у путној апотеци

За путовање са децом, посебно током лета, саветује да родитељи понесу основну терапију и средства за прву помоћ.

„За бебе саветујемо парацетамол, а за децу после годину дана парацетамол или ибупрофен. Треба понети и лек против алергије, као и средство за испирање носа, најбоље хипертонични раствор.“

Наглашава да антибиотике не треба узимати на своју руку.

Цревне инфекције – највећа опасност је губитак течности

Лето доноси и повећан ризик од стомачних и цревних инфекција, нарочито током путовања.

„Код оваквих инфекција дете може врло брзо да изгуби течност, а ако то траје два или три дана, понекад је неопходно и болничко лечење.“

Саветује да родитељи на пут понесу пробиотик и раствор електролита који се може купити без рецепта.

„Важно је да дете константно пије воду, а електролити могу да помогну у првим сатима. После тога треба пратити како се дете понаша и, ако је потребно, јавити се лекару.“

Не постоји, додаје, правило после колико времена треба потражити медицинску помоћ.

„Не могу да кажем родитељима: 'Сачекајте три сата, па се јавите.' Треба посматрати дете. Једна проливаста столица не значи одмах стомачни вирус. Али код беба, ако имају пролив, повраћање или температуру, савет је да се што пре јаве лекару.“

Лакша исхрана и доста течности

За крај, др Ристић издваја неколико најважнијих препорука за наредне вреле дане.

Децу треба изводити само у раним јутарњим и вечерњим сатима, током најтоплијег дела дана боравити у затвореном простору, а исхрану прилагодити високим температурама.

„Нека исхрана буде лаганија, са доста воћа које садржи воду, чорбица и довољно течности. Треба избегавати чоколаде, слаткише и тешку, запржену храну.“

Ипак, како истиче, уз све мере предострожности најважније је да деца наставе да уживају у лету.

„Обавезно да се дете хидрира и, наравно, да се пусти да дете буде дете.“