Мити је славу стекао улогом Волтера Вајда Млађег у чувеној телевизијској серији ''Чиста хемија'', (Breaking Bad). Као и лик којег је играо у тој серији, Мити је такође патио од церебралне парализе, а његова улога допринела је повећању свести о том обољењу у јавности у Сједињеним Америчким Државама.

"Са дубоком тугом обавештавамо вас о смрти вољеног глумца, филантропа и страственог заговорника права особа са инвалидитетом, Ар Џеја Митија. Црпећи из сопственог животног искуства са церебралном парализом, Мити је у улогу унео аутентичност и изградио платформу за свест о инвалидитету и инклузију", саопштио је његов портпарол.

Мити је био амбасадор организације "United Cerebral Palsy i Shriners Children’s", а био је и председник сопствене добротворне организације "Фондација Мити".

„Вируси који изазивају грип и обичну прехладу углавном су активнији током хладног времена, а током јесени и зиме брже круже и шире се“, каже Ники Рамскил, лекарка опште праксе и оснивачица клинике „ The female health doctor“.

„Грип изазивају вируси инфлуенце, док су за обичну прехладу најчешће одговорни риновируси. Зато вакцина против грипа може да смањи ризик од оболевања од грипа, али вас неће заштитити од прехладе“, додаје Рамскил.

Докторка додаје да су у ово доба године чести и ковид и норовирус.

„Наши носни ходници имају улогу да хватају вирусе и помогну њиховом уклањању. Међутим, хладан и сув ваздух карактеристичан за ово доба године може да исуши слузокожу носа, због чега постајемо изложенији инфекцијама. То значи да вируси наилазе на слабију заштитну баријеру“, објашњава Рамскил.

Више времена проводимо у затвореном простору

„У ово доба године обично мењамо рутину и начин на који обављамо свакодневне активности. На пример, уместо да проводимо време напољу, на свежем ваздуху, чешће боравимо у затвореном простору“, каже докторка.

„Чешће затварамо прозоре и врата, што смањује проветравање и повећава вероватноћу да се клице накупљају и шире међу људима у кући“, истиче она.

Људи се после летње паузе враћају на посао и у школу

Током јесени смо окружени већим бројем људи.

„Током лета многи од нас одлазе на одмор, проводе време далеко од других људи и више бораве напољу. Међутим, на јесен, када се вратимо на посао и у школу, поново смо окружени великим бројем људи, па се вируси много брже шире“, наводи Рамскил.

Већа је вероватноћа да се заразимо на местима на којима циркулише већи број људи, па је дезинфекција битна.

„Ако се возите метроом или радите у канцеларији отвореног типа, много је већа вероватноћа да ћете се нечим заразити, осим ако не дезинфикујете све површине све време, јер је ризик од уношења вируса у организам или њиховог удисања знатно већи“, навела је она.

Посебно су мала деца позната по томе што у школи лако покупе различите инфекције.

„У ово доба године у школама кружи много различитих узрочника инфекција које деца доносе кући“, каже докторка. „Њихов имуни систем се често раније није сусрео са већином тих вируса и других узрочника болести, па још учи како да се избори са њима.“

Претрпан распоред и стрес

„Јесен може да буде веома ужурбано доба године. Ако покушавате да постигнете превише, не спавате довољно и не храните се здраво, не обезбеђујете организму оно што му је потребно да би имуни систем функционисао што боље“, закључује Рамскил.

Савети за очување одбрамбеног система

Борба против сезонских болести захтева целовит приступ здрављу и повремену промену свакодневних навика у исхрани. Рамскилова истиче да јесен уме да буде веома напоран период, те да убрзан темпо живота брзо узима данак нашем телу.

Недостатак сна и једнолична исхрана онемогућавају организам да одржи имуни систем на оптималном нивоу током кризних месеци. Због тога стручњаци саветују пацијентима да се облаче адекватно и строго чувају телесну температуру када излазе на хладноћу.

Додатни фактор који слаби одбрамбене снаге организма јесте мањак сунчеве светлости услед краћих јесењих дана и облачног времена. Мањак сунца доводи до смањене производње витамина Д у телу, који представља један од кључних елемената за правилно функционисање имунитета. На ширење вируса утичу и специфичне климатске промене у Србији, које доносе топлија лета, али и изузетно непредвидиве зимске услове. Уз обавезно избегавање великих гужви и стресних ситуација, изузетно је важно пронаћи времена за свакодневну физичку активност.

Опште хигијенске мере увек остају прва и најважнија линија одбране у канцеларијама, болницама и образовним установама. Лекари препоручују редовно прање руку топлом водом и темељно чишћење радних столова, тастатура и мобилних телефона.

Изузетно је важно свакодневно удисати свеж ваздух током паузе, како не бисте стално боравили у загушљивом канцеларијском простору. Ове једноставне, али клинички доказане рутине могу значајно смањити шансу за преношење респираторних инфекција током целе зиме.

„Чешки и словачки филм традиционално су присутни у Србији и драго ми је што овај фестивал у Београд доноси избор савремених филмова који показују у ком правцу се наше кинематографије данас развијају. То је уједно прилика да упознамо нове редитеље и приче које успевају да превазиђу границе и без великих речи“, поручио је уочи фестивала амбасадор Републике Чешке у Србији Јан Бонди.

Фестивал отвара пет студентских филмова

Програм ће отворити блок од пет студентских филмова: „Реци само једну реч и моја душа ће оздравити“, „Очеви“, „Неке ствари остају заувек“, „Сада ће ме волети“ и „Лутање (Блудна светла)“.

На отварању ће са публиком разговарати редитељка Мари Тополова и редитељ Петр Влчек, представници нове генерације чешких филмских аутора.

Преосталих шест остварења чине дугометражни филмови различитих жанрова, међу којима је и словачка драма „Потоп“, овогодишњи кандидат Словачке за награду Оскар.

„Потоп је прича о дому, породици и слободи, али и о тренутку када велике историјске промене почну да мењају животе обичних људи. Посебно ми је драго што је управо ‘Потоп’ овогодишњи словачки кандидат за Оскара у категорији за најбољи међународни филм и што ће публика у Београду након пројекције моћи да разговара са продуцентом Томашем Гичем и чује више о настанку овог филма“, рекао је амбасадор Словачке Републике Михал Павук.

Од драме до комедије и филма приказаног у Кану

У програму су и филмови „На другој страни лета“, „Перла“, „Неуништиви“ и комедија „Коњ“, као и филм „Караван“, приказан на Канском филмском фестивалу. Остварење прати путовање главне јунакиње и њеног сина са аутизмом кроз Италију.

„Управо такве приче, о слободи, односима, идентитету и новим почецима, доноси овогодишњи фестивал“, рекла је у најави Дана чешког и словачког филма директорка Чешког центра Београд Луцие Орбок.

Сви филмови биће приказани са титловима на српском језику.

У десетом веку, Харалд Гормсон је владао Данском, а његов необичан надимак, Плавозуби (на старонордијском Blátǫnn), највероватније је потекао од потамнелог или поквареног зуба. Његова владавина, која је трајала од око 958. до 986. године, остала је упамћена по историјском уједињењу Данске и Норвешке, али и по увођењу хришћанства, пише Би-Би-Си.

Прича о његовим подвизима уклесана је на Јелиншком камењу, монументалним споменицима који се налазе око 250 километара западно од Копенхагена. На већем камену, који је подигао сам Харалд, пише да је „освојио целу Данску и Норвешку и учинио Данце хришћанима". Овај споменик, смештен у некадашњем паганском месту сахрањивања, такође садржи један од најранијих приказа Исуса Христа у Скандинавији.

„Ово је била фаза, око двеста година након почетка викиншког доба, када је Данска почела да се уздиже као уједињена држава", наводи Адам Бак, кустос музеја Конгернес Јелинг. Како је објаснио Бак, северњаци су тада почели добро да разумеју различите облике европске политике, потенцијалне предности хришћанства и концентрацију моћи у оквиру једне државе.

Од Јелинга до Силицијумске долине

Идеја да се модерна технологија назове по средњовековном владару потекла је 1996. године од Џима Кардака, инжењера компаније „Интел“. Док је читао књигу о викинзима, Кардак је предложио "Bluetooth" као привремени назив за нову бежичну везу кратког домета.

Замисао је била јасна и симболична, јер баш као што је Харалд ујединио скандинавска племена, нова технологија је требало да споји индустрију персоналних рачунара и мобилних телефона.

Чак и препознатљиви лого ове технологије представља директан омаж викиншкој историји. Знак који данас свакодневно виђамо на екранима наших уређаја заправо је комбинација две руне из млађег футарка, Хагал и Бјаркан, које директно одговарају иницијалима Харалда Плавозубог.

Нова археолошка открића и технолошки напредак

Док се технолошки стандард непрестано развија, археолози и даље проналазе трагове Харалдове моћне државе. У јуну 2025. године, грађевински радници у Данској случајно су открили велико викиншко гробље са око тридесет гробова из друге половине 10. века, за које се верује да припада фарми племића у краљевој служби.

Поред тога, ранија открића масивне викиншке дворане и златног „Курмсун диска" изнова су покренула дебате о томе где је похрањено изгубљено благо чувеног краља.

Истовремено, технологија која носи његово име бележи импресивне искораке у дигиталном свету. Најновије верзије, попут стандарда 6.0 и 6.1, донеле су иновативну технологију која омогућава прецизно мерење удаљености између уређаја са тачношћу до нивоа центиметра.

Посебна интересна група која управља овим стандардом већ је најавила значајне промене које се очекују до 2027. године, укључујући веће брзине преноса података и коришћење виших фреквенцијских опсега од пет и шест GHz. Ова унапређења донеће још стабилнији бежични пренос звука и података, показујући како једно древно име наставља да обликује нашу свакодневицу.

„Такмичаре ће као и претходних година пратити саборски оркестар СЕМУС-а под управом Зорана Влајића, прво вече ће свирати Тамбурашки оркестар РТВ-а, а друго вече Народни ансамбл РТС-а под управом Синише Вићентијевића“, рекао је Душан Шуклетовић, уредник Музичке редакције РТС-а.

Председник СЕМУС-а Драгиша Голубовић истиче да је циљ Сабора од почетка био да се очува народна музика и представи у новом руху.

„Мисија од самог почетка је била да се кроз овакав фестивал на националном нивоу покуша да се наша народна музика одржи у новом руху. Ново време носи нешто ново и изгледа да смо успели“, рекао је Голубовић.

У ревијалном делу програма наступиће великани народне музике, међу којима су Миланче Радосављевић, Звонко Богдан и Ана Бекута.

Монодрама у коопродукцији „Хабитуса“ и Крушевачког позоришта, за коју је текст и режију написала глумица Весна Станковић, премијерно је изведена пред публиком која добро разуме специфичан крушевачки менталитет и иронију.

Велика комичарка у овом комаду усамљена, али снажна, интимно своди рачуне свог живота на заласку глумачке каријере дуге шездесетпет година.

„Следеће године је обележавање 130 година од њеног рођења.Тако да је просто Боба некако одозго изабрала треутак, људе и време, и ми смо направили ову представу њој у помен, њој у част, њој у памћење“, наглашава глумица Драгана Врањанац.
Љубинка је пре монодраме, добила свој прозор сећања на фасади Крушевачког позоришта.

Марко Живић, глумац друге епохе, запамћен по таленту, духовитости и животној енергији, уз прозор и бисту на Тргу глумаца. У позоришту коме је остао веран до краја живота, простор намењен блиском сусрету глумаца и публике. Мала ноћна сцена „Марко Живић“ отворена је у кругу његових најближих пријатеља и сарадника.

„Значајније представе које смо нас двојица одиграли су биле Лет изнад кукавичијег гнезда и Не играј на Енглезе које су се играле, па ево, Лет се играо преко 250 пута, а Енглези отприлике преко 300 пута. Јако поштен колега на сцени, а као човек је био великог срца. Помагао је свима“, наводи Данијел Сич, глумац Београдског Драмског Позоришта.

„Мислим да је то некако највећи омаж који смо могли да му дамо. Да наставимо сећања на њега, да будемо и даље ту, да наставимо да радимо и да ова сцена буде прилика многим младим ауторима, уметницима који имају шта да покажу и кажу“, наглашава Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта.

Прилику да прва наступи добила је млада глумица Милица Димитријевић која се представила ауторским пројектом, монодрамом Кад се завесе спусте о животу и каријери још једне од крушевачких хероина, Радмиле Савићевић.

Програм је реализован у оквиру петих „Милијиних дана“, фестивала у част доајена српске глуме и дугогодишњег првака драме овог позоришта.

Дефектолог и психомоторни терапеут др Стеван Несторов истиче да је један од најважнијих задатака родитеља да од првог дана прате и подстичу развој детета, јер се управо кроз свакодневну негу и заједничка искуства постављају темељи каснијег говора, учења и понашања.

„Ниједно дете није исто, свако дете је јединствено. Али оно што смо ми, изгледа, у савременом времену заборавили је да је задатак родитеља да прати и заврши развој детета“, каже Несторов.

Објашњава да се, за разлику од многих других сисара, човек рађа у фази када му је за даљи развој неопходна интензивна брига родитеља. Тај процес не подразумева само физички раст, већ и стицање искустава која ће детету омогућити да разуме себе и свет који га окружује.

Позивајући се на рад професора Светомира Бојанина, пионира реедукације психомоторике на нашим просторима, Несторов наводи да је реч о процесу „ољуђивања“, у којем дете кроз однос са најближима постепено развија способности које га чине човеком.

Прва комуникација почиње много пре првих речи

Иако се најчешће истиче да су прве три године живота пресудне за развој детета, Несторов наглашава да тај процес почиње већ првог дана.

Као пример наводи плач бебе, који није само реакција на непријатност, већ и први облик комуникације са родитељима.

„Беба упада у једно стање хипер-тонуса, значи згрчени су мишићи, руке су згрчене, беба плаче. Она шаље поруку родитељима. Ми зовемо то тонично-емоционални дијалог, значи дијалог мишићима и тонусом“, објашњава Несторов.

Када родитељ узме бебу у наручје, додиром и непосредним контактом помаже јој да се смири и регулише своје реакције. На тај начин дете не добија само храну или утеху, већ стиче и прво искуство комуникације.

Управо зато је, наглашава гост Јутарњег програма, важно радити и са родитељима, посебно када је реч о првом детету, јер несигурност и страх могу да утичу на њихово понашање.

Према његовим речима, овај најранији однос представља основу за развој говора, али и за постепено формирање свести детета о сопственом телу.

Несторов упозорава и на ситуације у којима родитељи покушавају да умире бебу мобилним телефоном, уместо непосредним контактом. Наводи да се у пракси сусреће и са случајевима у којима су деца била изложена екранима већ у трећем месецу живота.

Као један од сигнала за саветовање са стручњаком издваја ситуацију у којој беба, упркос покушајима родитеља да задовоље њене потребе и умире је, наставља да буде изразито узнемирена.

„Ништа страшно, али неко саветовање, неко вођење у том најранијем узрасту. И заправо, то јесте идеја ране интервенције, да се родитељ научи како да то своје дете изведе до оног момента кад кажемо: 'Е, сад треба да проговори, да прохода'“, истиче Несторов.

Зашто дете мора да стекне искуство да би проговорило

Кашњење у развоју говора један је од најчешћих разлога због којих родитељи траже савет стручњака. Међутим, Несторов објашњава да говор није изолована способност и да његов развој зависи од бројних претходно стечених искустава.

Иако је за изговарање речи неопходан развој говорног апарата и мишића који учествују у продукцији говора, то је, како каже, само један део сложеног процеса.

„Дете мора прво да зна шта ће рећи. А да би знало шта ће рећи, мора да има искуство“, наглашава Несторов.

Објашњава да беба од рођења има способност да види, чује и осећа, али тек кроз свакодневни живот учи да препознаје и разуме информације које добија.

Родитељи, окружење и непосредна искуства омогућавају детету да постепено повезује предмете, појаве и догађаје са њиховим значењем.

Међутим, ни само разумевање није довољно да би дете проговорило.

„Али није само и да зна шта би рекло, да има и мотив да каже. Јер опет, ако нема искуства, ако је у таквом неком окружењу где нема потребу да говори, и то је исто јако важно“, објашњава Несторов.

Због тога развој говора не треба посматрати одвојено од развоја пажње, моторике, чула и емоција.

Несторов тај сложени систем упоређује са механизмом сата, у којем су сви зупчаници међусобно повезани.

Када дете не говори или касније има потешкоће са читањем, није довољно бавити се само способношћу код које је проблем постао видљив.

„Не можемо поправљати ове казаљке које ми видимо. Заправо, проблем је испод, у том сложеном систему зупчаника. Негде је нешто заказало“, каже Несторов.

Истиче да је емоција једна од најважнијих компоненти психомоторног развоја, јер управо она покреће мотивацију детета да истражује, комуницира и учи.

Дете упознаје свет кроз покрет и игру

Разумевање говора, заједничка пажња и контакт погледом важни су предуслови за развој комуникације, али Несторов наглашава да је потребно посматрати и начин на који се дете игра и истражује окружење.

Дете које је проходало природно показује интересовање за предмете, покушава да их дохвати, помери и испита. Такво понашање представља важан део развоја.

„Не можемо да имамо кућу где је све на свом месту и мало дете. То није могуће. Значи, дете кроз покрет упознаје свет“, истиче Несторов, уз напомену да окружење мора бити безбедно.

Објашњава да дете, када узме неки предмет, истражује његову тврдоћу, температуру, облик и друге особине. У том процесу учествују покрет и сва чула, а бројна појединачна искуства постепено се повезују у појмове.

Као пример наводи чашу коју дете најпре упознаје додиром и другим чулима, да би касније разумело да исти назив означава и друге чаше, без обзира на њихов изглед.

„Много има онога што се не види, а што претходи неким функцијама које ми касније видимо да можда су мало мање развијене“, објашњава Несторов.

Управо зато покрет није само физичка активност, већ начин на који дете стиче знања, развија пажњу и гради основу за сложеније мисаоне процесе.

Родитељи имају најважнију улогу и када је потребан третман

Несторов указује да се родитељи неретко обраћају стручњацима веома забринути, а да се након процене испостави да нема разлога за страх.

Ипак, сматра да је саветовање корисно и када нема озбиљнијих одступања, јер родитељи могу добити смернице како да подстичу развој детета.

Када постоје разлике у развијености појединих способности, говори се о дисхармоничном развоју.

Несторов објашњава да се пажња, моторика, чулне способности и говор не развијају истим темпом код сваког детета, нити све области напредују истовремено.

„Не може све да се линеарно развије исто. Нека област одскочи мало брже, нека мало касније“, наводи Несторов.

Наглашава да је важно да родитељи науче како могу да стимулишу развој, без обзира на то да ли је детету потребно само праћење или стручни третман.

У случајевима када је терапија неопходна, улога родитеља не завршава се довођењем детета у ординацију.

„Родитељ такође може да присуствује третману, да гледа, јер ништа не значи један, два, три третмана унутар ординације. Родитељ треба да научи да живи на тај начин са дететом и да га стимулише“, истиче Несторов.

Објашњава да реедукација психомоторике не подразумева рад само на једној способности, већ подстицање целокупног психомоторног развоја.

Иако је логопедски третман важан, сматра да је неопходно радити и на развоју основних функција које омогућавају детету да касније успешније говори, учи и комуницира.

Реедукација психомоторике није само физичко вежбање

Једна од честих заблуда, према Несторовљевим речима, јесте да се реедукација психомоторике своди на трчање, скакање или извођење одређених физичких вежби.

Управо због таквог представљања методе у јавности, родитељи понекад закључују да дете исте резултате може да постигне боравком у играоници.

Међутим, физичка активност представља само један део терапијског рада.

„Реедукација је третман погледом, додиром, односом, покретом. Све су то неки алати наши с којима ми радимо“, објашњава Несторов.

Истиче да психомоторна терапија обухвата и емоционални развој, чулне функције, сензорну интеграцију и међусобну повезаност различитих способности.

Циљ је, како наводи, да се подстакне складнији развој целокупног система, а не само да дете савлада одређени покрет или вежбу.

Због тога је, додаје, било неопходно унапредити и програме обуке стручњака, како би се метода примењивала у складу са савременим стандардима и потребама данашње деце.

Србија примљена у Европски форум за психомоторику

Реедукација психомоторике у Србији има традицију дугу око шест деценија, а њени почеци везују се за професора Светомира Бојанина, који је ову методу упознао током боравка у Француској.

Несторов подсећа да је Бојанин и у позним годинама инсистирао на томе да се метода даље развија, а не само чува као део стручне традиције.

„Чување традиције је једно, али чување традиције у смислу да метода остане закопана у прошлости је нешто сасвим друго“, наглашава Несторов.

Према његовим речима, управо је Бојанин подстакао млађе колеге да наставе да унапређују реедукацију психомоторике у складу са светским стандардима и промењеним условима одрастања деце.

У том процесу обновљена је сарадња са Институтом за реедукацију психомоторике у Паризу, установом у којој се Бојанин први пут сусрео са овом методом.

Француски стручњаци помогли су у увођењу нових стандарда у обуку реедукатора и терапијски рад, а сарадња је повезана и са клиничком праксом Центра за логопедију и рану интервенцију.

Резултат тог рада је и пријем Србије у међународне стручне организације.

Несторов наводи да су домаћи стручњаци најпре примљени у Светску организацију за реедукацију психомоторике, а пре две недеље и у Европски форум за психомоторику.

Објашњава да је пријему претходила процена испуњености одређених услова, током које су представници европске организације разматрали квалитет досадашњег рада, али и области у којима су потребна даља унапређења.

„Они су пред нама говорили управо о томе: да ли нас примити или не, шта то ми добро радимо и шта треба да испунимо још“, наводи Несторов.

Иако пријем представља значајно признање за домаћу стручну праксу, истиче да је то истовремено и обавеза да се настави са унапређивањем метода рада.

„Ми јесмо примљени, али смо свесни да имамо још доста да радимо“, закључује др Стеван Несторов.

Из приче укорењене у ратним и историјским траумама Северне Ирске, кроз породичне односе и ритуале свакодневнице, настаје представа која трага за универзалним истинама.

„Најважније је било да дођемо до истине или бар тренутака истине на сцени и тих односа који су заправо дубоки, сликовити и реко бих тачни. Препознајете и асцоијативно, тако неке људе које познајете и неки моји пријатељи који су гледали ових дана кажу 'ово је моја ћерка', 'ово је моја бака', 'ово је моја комшиница', 'па ја имам у комшилуку овакву жену' итд. И то је најлепше у позоришу кад људи после неке представе могу да разговарају мало више и мало дубље о својим животима“, наводи редитељ Андреј Носов.

Користећи се реалистичним, документарним и надреалим средствима, представа говори о „костурима у ормару" – од оних који су последица конзумеризма и попуњавања унутрашњих празнина, до оних који се огледају у поновљеним грешкама.

„То можда знамо и из свог личног искуства да се све те ствари преносе и да како смо ми васпитани у неком духу то преносимо на своју децу иако то не желимо. А исто тако та вечита борба мајке и ћерке, што је негде генетски зацртана изледа у сваком бићу, женском са својом мајком, тако да сам ја растрзана на две стране“, објашњава Исидора Минић која тумачи улогу Џени О'Шеј.

Борба за моћ одвија се и у оквиру породице, а позоришна сцена подсећа да победа није најважнија. У представи играју Светлана Бојковић, Дара Џокић, Исидора Минић и Василија Јездић.

Са двораном грађеном по специфичном концепту „зграда у згради“, која се убраја међу акустички најсавршеније сале у Србији и Балкану, Коларац годишње приреди више од 300 концерата, али и организује бројне образовне програме.

„Коларчева задужбина је пре две године почела са обновом. Знате да 63 године је прошло од последњег реновирања. Следеће године током лета реновира се сала. То је прва фаза реновирања, односно унапређења концертне дворане“, објашњава Александар Пековић, управник Коларчеве задужбине.

Репертоар је пажљиво осмишљен тако да премошћује епохе и задовољива различите музичке укусе, пружајући слушаоцима угођај Моцартових хармонија и страствених линија танга, али и препознатљивих филмских тема. Оркестарске обраде поп-хитова и класика осамдесетих, попут песама Витни Хјустон, приказале су своје уметничке вредности у новом аранжману.

Овакав концепт успео је да у дворани на једном месту окупи љубитеље класике, али и ширу публику жељну квалитерних музичког доживљаја.

„Припремали смо се спонтано, јако је интересантан програм, али нисмо подилазили публици већ смо онако дали и нама за душу“, признаје Миљана Поповић, оснивачица Београдског камерног оркестра.

„Коларац је центар збивања за нас музичаре и ја мислим кад Коларца не би било не би било ни врсних музичара који су отишли у свет, а и остали овде код нас“, каже виолинисткиња Вања Нител.

Због нераскидиве емотивне везе са генерацијама стваралаца, концерт је био и подсетник на непроцењиви значај опстанка овог дома уметности и знања.

Доц. др Срђан Марковић из КБЦ „Звездара“ наглашава да једна од најважнијих ствари у исхрани није само избор намирница већ и количина хране коју уносимо.

„Оно што увек кажем, количински је битно да будемо обазриви, да поједемо оброк који може да стане у длан, никако у две пуне шаке. Та количина је суштинска, односно важно је шта и колико човек поједе“, истиче Марковић.

Саветује да оброци буду разноврсни и уравнотежени, уз избегавање преједања и касних вечерњих оброка. Пожељно је, каже, имати два до три оброка дневно, а посебно је важно не прескакати доручак, како би организам добио енергију за дневне активности.

Хладније време, додаје, подразумева мање кретања и више времена у затвореном простору, што може да повећа потребу за храном.

„Треба слушати свој организам. Ако је потаж на менију, апсолутно је добра ствар да се лакше свари остатак хране, па онда и месо које апсолутно не треба избегавати, извор протеина“, наводи др Марковић, наглашавајући значај разноврсне исхране.

Надут стомак није увек последица хране

Једна од најчешћих тегоба због којих се пацијенти обраћају гастроентеролозима јесте надутост. Међутим, како објашњава гост Јутарњег програма, она не мора нужно да буде последица одређене намирнице.

„У принципу, увек имамо пацијенте који имају те такозване функционалне гастроентеролошке тегобе. А то значи управо да та нека врста хране, потпомогнута неким стресним ситуацијама, доведе до неке дисфункције желуца, дебелог црева, па се ту накупе гасови“, објашњава гастроентеролог.

Наглашава да чак и намирнице које сматрамо здравим могу да изазову непријатности уколико се конзумирају у превеликим количинама.

„И та риба може да направи неку сметњу. Зато вам кажем, негде та количина је битна“, истиче Марковић.

Осим хране, значајан утицај има и стрес, који не мора увек да буде последица неког великог или непријатног догађаја.

„Не мора да буде стрес просто дефинисан са одређеном ситуацијом, али просто вишак посла, некада и мањак сна, може да буде стрес за организам“, објашњава гастроентеролог.

Када је надутост разлог за одлазак код лекара

Иако су пробавне тегобе често пролазне, др Марковић упозорава да је важно обратити пажњу на њихово трајање и пратеће симптоме.

„Дуже од пар недеља, било који симптом у гастроентерологији захтева посету лекару“, наглашава доктор.

Посебан опрез неопходан је уколико се јаве нежељени губитак телесне тежине, дуготрајна мучнина, повраћање или поремећаји пражњења црева.

Објашњава да је код млађих особа већа вероватноћа да су тегобе функционалне природе, односно повезане са стресом, исхраном и начином живота. Међутим, после 45. или 50. године потребно је више пажње посветити гастроентеролошким прегледима.

Пре него што се тегобе припишу храни или стресу, неопходно је искључити могућа запаљења танког и дебелог црева, гастритис и инфекцију бактеријом Helicobacter pylori.

Зашто се чир на желуцу чешће активира у јесен

Према речима доктора Марковића, поједине болести дигестивног тракта могу имати сезонски карактер, а међу њима је и улкусна болест, односно чир на желуцу и дванаестопалачном цреву.

„По књигама, оно што смо на факултету учили, чир на желуцу јесте учесталији, и тегобе везане за улкусну болест, односно чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, чешће се јављају у пролеће и у јесен“, наводи Марковић.

Као једно од могућих објашњења истиче промену животног ритма након летњих одмора, повратак обавезама и убрзанији темпо живота.

У таквим околностима може доћи до појачаног лучења желудачне киселине, али и хормона стреса, попут адреналина и кортизола, што може погоршати тегобе код особа које већ имају улкусну болест.

„Када неко има чир желуца, дванаестопалачног црева, што кажу: 'Једном чираш, увек чираш.' Значи, увек постоји могућност да се тај чир активира управо у овом периоду“, истиче доктор.

Упозорава и на могуће компликације, међу којима је крварење из дигестивног тракта, које се може испољити појавом црне столице.

Превентивни прегледи – важне су године, али и породична историја болести

Када је реч о превентивним прегледима, Марковић наглашава да не постоји исто правило за све пацијенте. Поред година старости, важну улогу има и породична анамнеза.

Посебну пажњу треба да обрате особе у чијим породицама је било оболелих од карцинома дебелог црева или желуца, али и оних код којих су се чешће јављали чир и гастритис.

Наводи да се након 45. године препоручује праћење ради раног откривања карцинома дебелог црева, укључујући тестирање столице на скривено, односно окултно крварење.

С друге стране, гастроскопија се, како каже, не препоручује рутински особама које немају никакве тегобе.

„За гастроскопију, ако немамо никакве тегобе, и не саветује се да се превентивно ради, само у случају тегоба, или у случају да неко има породично оптерећење на чир желуца, на карцином желуца“, наводи доктор.

Код особа са породичном историјом карцинома желуца, преглед може бити потребан и раније, у зависности од година у којима је болест дијагностикована члану породице.

Сезона слава и зимнице – шта треба избегавати

Са јесени почиње и сезона слава, када су на трпезама чешће маснија, зачињенија и обилнија јела, али и зимница.

Марковић истиче да је и у овом периоду најважније водити рачуна о навикама, количини хране и сопственом здравственом стању.

„Ако знамо да имамо чир на желуцу, зимница није добра опција. Ако имамо висок притисак, засољена зимница такође негде није опција“, објашњава доктор.

То, међутим, не значи да сви треба да избегавају киселе или традиционалне јесење намирнице. Важно је, каже, препознати шта организму прија и прилагодити исхрану сопственим потребама.

„Некада имамо потребу за киселим купусом, па зашто да не пробамо? Кад ви организму дате оно што му недостаје, луче се ендорфини, хормони среће“, наводи Марковић.

Закључује да здрава исхрана не подразумева нужно строга одрицања, већ умереност, разноврсност и ослушкивање сопственог организма.

„Угодити себи, али оно што бих увек рекао: умерено, балансирано, лежерно, комфорно. И мислим да је то право решење“, поручује доц. др Срђан Марковић.

Због тога се странци приликом наручивања кафе, куповине у продавници или обраћања непознатим људима могу наћи у недоумици како да нешто затраже, а да не звуче непристојно.

Ипак, лингвисти објашњавају да одсуство такве речи не значи и одсуство учтивости, већ указује на другачије културне и друштвене обрасце комуникације.

Учтивост није увек у речима

Лингвиста др Џејмс Пуховски, истраживач у Норвешком центру за писану културу, истиче да потрага за дословним преводом речи „молим вас“ (please на енглеском) није најбољи начин да се разумеју правила учтивости у нордијским земљама.

У Данској се, на пример, приликом наручивања пецива у пекари може употребити израз "må jeg bede om", што значи „могу ли да замолим за“, чиме се показује љубазност.

У Шведској се захтеву често додаје реч "tack", односно „хвала“, док се у Норвешкој учтивост може исказати подизањем интонације на крају реченице и осмехом.

Наставница данског језика Данијела Хумелгрен објашњава да је непосредност важна одлика комуникације у Данској.

„Овде се цени ефикасност, а комуникација је углавном директна“, каже Хумелгрен.

Према њеним речима, претерана учтивост понекад може бити доживљена као непотребна, па чак и иритантна, уколико успорава комуникацију.

Друштво једнаких не инсистира на формалностима

Пуховски сматра да су језичке разлике тесно повезане са друштвеним вредностима нордијских земаља, у којима се посебно негује принцип једнакости.

У свакодневном говору друштвене разлике су мање наглашене, а формални облици обраћања, попут „господин“ и „госпођа“, углавном су изашли из употребе.

Такав начин комуникације одражава схватање да су људи равноправни, без обзира на друштвени положај или класну припадност.

Овај принцип често се повезује са такозваним Јантеовим законом, скандинавским друштвеним схватањем према којем нико не би требало да себе сматра посебнијим или важнијим од других.

Због тога се у свакодневним разговорима мање пажње посвећује наглашавању статуса и формалном исказивању поштовања.

Уместо употребе речи које указују на понизност или посебно уважавање саговорника, учтивост се преноси начином формулисања реченице, тоном и контекстом.

Сличне друштвене норме присутне су и у Финској, иако фински језик, за разлику од данског, шведског, норвешког и исландског, припада другој језичкој породици.

„Језик је више од речи. Важно је и како представљате неку идеју“, наглашава Пуховски.

Како бити љубазан без речи „молим Вас“

За посетиоце нордијских земаља најважније је да разумеју локалне обичаје и прилагоде им начин комуникације.

Хумелгрен саветује путницима да посматрају како се становници обраћају једни другима, запосленима у продавницама и ресторанима, али и потпуним странцима.

„Потребно је да прилагодите ниво учтивости средини у којој се налазите. Посматрајте ситуације око себе како бисте се навикли на то шта се сматра учтивим, а шта не“, објашњава она.

Чак и без познавања језика, пажња се може обратити на интонацију, говор тела и начин обраћања.

У Шведској је један од најједноставнијих начина да се покаже учтивост додавање речи tack, односно „хвала“, приликом упућивања захтева.

Истраживања показују да је употреба ове речи повезана са идејама једнакости и узајамности, а не са исказивањем понизности.

Слични изрази користе се и у другим нордијским земљама. Данци кажу tak, Норвежани и Исланђани takk, док Финци употребљавају реч kiitos.

Ипак, странци не морају да страхују да ће оставити лош утисак ако приликом наручивања кафе не употребе неки од ових израза.

Претерана љубазност може да изазове сумњу

Занимљиво је да у нордијским земљама претерано истицање учтивости понекад може имати супротан ефекат од очекиваног.

Хумелгрен објашњава да сувише формално или наглашено љубазно понашање може деловати необично, па чак и сумњиво.

„Никада нисам чула да је неко послао захвалницу након разговора за посао или нечег сличног“, наводи она.

„То би деловало помало претерано, а можда и као да покушавате да добијете неку посебну услугу“, додаје Хумелгрен.

Разлике у начину комуникације показују да учтивост није универзално везана за одређене речи и формалности.

Иако у нордијским језицима не постоји директан еквивалент, то не значи да љубазност изостаје. Она се једноставно изражава на другачији начин – кроз непосредност, узајамно поштовање и равноправан однос према саговорнику.

Римљани су користили неколико метода, укључујући сифоне и различите уређаје за подизање воде, објаснили су стручњаци за Лајв сајенс.

Обрнути сифони

Једно од решења био је систем познат као обрнути сифон, који се понекад назива једноставно сифон.

У Аспендосу, на југу Турске, налази се римски аквадукт из другог века нове ере, са обрнутим сифонима чији су рад научници реконструисали помоћу виртуелне симулације.

Да би спровели воду преко долине, Римљани су на једној њеној страни изградили улазни резервоар, а на другој, нешто нижој страни, пријемни, односно излазни резервоар. Између њих, у долини, подигли су две куле, објаснио је Пол Кесенер, истраживач на Одељењу за језик и културу Универзитета Радбауд у Холандији, у раду објављеном 2000. године у часопису Journal of Roman Archaeology.

Док се вода спуштала низ стрму падину, притисак који је при томе настајао потискивао ју је уз прву кулу, након чега се поново стрмо спуштала са њене друге стране. Створени притисак омогућавао је води да се затим попне и уз другу кулу. На крају је стизала до пријемног резервоара на супротној страни долине, одакле је настављала пут ка граду Аспендосу.

Било је важно спречити стварање ваздушних џепова док је вода пролазила кроз обрнуте сифоне. Улазни и пријемни резервоари били су релативно велики, што је омогућавало ослобађање мехурића ваздуха, објаснио је у имејлу Ђовани де Фео, професор индустријског инжењерства на Универзитету у Салерну у Италији.

„Када би вода ушла у релативно велику комору, брзина њеног кретања би се смањила, што је омогућавало мехурићима ваздуха да се природно подигну до површине воде и изађу кроз отворени горњи део конструкције“, објаснио је Де Фео.

На тај начин смањивала се опасност од стварања ваздушних џепова.

Римљани су, ипак, настојали да избегавају употребу обрнутих сифона, напомиње Чарлс Ортлоф, научни сарадник на Одељењу за антропологију Универзитета у Чикагу, који се бави и инжењерством и историјом.

„Када би римски инжењери наишли на долину, уместо изградње сифона, радије су градили мост са каналом на врху, којим би вода прелазила преко долине“, додаје Ортлоф.

Један од примера је аквадукт у Сеговији у Шпанији, чији је импресивни мост сачуван до данас.

Римски уређаји за подизање воде

Иако су Римљани користили обрнуте сифоне како би вода у аквадуктима могла да се креће навише, примењивали су и друге уређаје за њено подизање.

Можда најпознатији међу њима јесте Архимедов вијак, који се понекад користио за подизање воде из река до пољопривредних површина.

Према предању, овај уређај осмислио је Архимед, грчки проналазач који је живео у трећем веку пре нове ере. Међутим, историчари Стефани Дали и Џон Питер Олесон навели су у научном раду из 2003. године да је уређај можда измишљен и раније.

„Када се покреће снагом животиња, може ефикасно да подиже воду са нижег нивоа реке на пољопривредне површине које се налазе на већој висини“, објаснио је Ортлоф.

Архимедов вијак „састојао се од дрвене осовине око које су биле постављене закривљене, танке и савитљиве гране врбе или прућа, једна изнад друге, тако да су формирале непрекидну спиралу“, наводи се на сајту Музеја античке грчке технологије Коцанас.

Вијак је био смештен унутар дрвене цеви, а „уређај је постављан у воду под нагибом од 30 степени“, објаснили су представници музеја. Окретањем вијка вода се подизала на виши ниво.

За подизање воде коришћени су и воденички точкови, између осталог и у римским рудницима.

„Воденички точак је уређај за подизање воде који се састоји од више посуда причвршћених за велики точак“, навели су научници у раду објављеном 2024. године.

„Ова врста точка подсећа на точак запрежних кола, али је већих димензија и, поред тога што је већи, има и посуде за захватање воде“, објаснили су истраживачи.

Још један уређај, познат као Ктесибијева пумпа, „покретао се ручно, помоћу дрвене полуге која се померала напред-назад“, навели су научници.

Пумпа је имала два цилиндра повезана са централном комором посредством клипова, а потискивана вода излазила је кроз млазницу спојену са том комором.

Који год метод да су користили, Римљани нису дозвољавали да их успони и узвишења спрече да доведу воду тамо где им је била потребна.

Признања за режију и сценарио припала су филмовима Жута слова, Како се развести током рата, Филипинка и Учитељ, док је посебно признање добио Нарцисо.

ФЕСТ је и ове године окупио филмска остварења из различитих земаља.

„Наравно да сам филмовима јако задовољан. Не само избором, не само чињеницом да су стигли, него и чињеницом да је свих 115 филмова приказано. Као што сам задовољан бројем гостију и тиме што сви гости, могу рећи, одлазе из Београда изузетно задовољни", рекао је Драган Јеличић, програмски и уметнички директор ФЕСТ-а.

Награду „Милутин Чолић“ за најбољи српски филм добио је Лордан Зафрановић за остварење Златни рез ’42: Дјеца Козаре.

Жири је филм наградио за снажан ауторски израз и доследно истраживање анатомије зла и историјских злочина, чиме се наставља ауторово дугогодишње бављење том темом.

„Моја жеља је да почне цивилизација добра, а не цивилизација зла. И чини ми се да смо ту негде на некој прекретници. Осећам да је сад већ пуна капа ратова, пуна капа убијања. Једноставно та звер у нама треба да нестане", изјавио је редитељ Лордан Зафрановић.

Награда „Небојша Ђукелић“ за најбољи регионални филм припала је хрватском остварењу Жене, луђаци и мало добрих педера.

У Регионалном такмичарском програму најбољи филм је грчко-кипарско остварење Држи се за мене, док су награде за режију и сценарио припале филмовима Последњи позив и Заједно сами.

Све већа отпорност на антибиотике

Инфекције бактеријом шигела могу да погоде било кога, али се у појединим заједницама геј, бисексуалних и других мушкараца који имају сексуалне односе са мушкарцима ова инфекција сматра ендемском. Више сојева који се преносе у тим заједницама постало је отпорно на неколико антибиотика, а поједини се сврставају међу изузетно резистентне бактерије.

Недавна анализа америчких Центара за контролу и превенцију болести (CDC), која је обухватила готово 17.000 изолата бактерије шигела, показала је пораст удела сојева са екстензивном резистенцијом на лекове (XDR) у периоду од 2011. до 2023. године.

Док 2011. године међу анализираним узорцима није било изолата отпорних на пет уобичајено коришћених антибиотика, до 2023. њихов удео достигао је 8,5 одсто.

Велика већина ових резистентних сојева откривена је код одраслих мушкараца, од којих многи претходних месеци нису путовали у иностранство.

Молекуларни биолог Шангсин Јанг са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу (UCLA) наводи да здравствени радници сада бележе приближно један случај шигелозе изазване екстензивно резистентним сојем месечно. Поређења ради, током целе 2022. године забележен је само један такав случај.

„Готово је као експлозија овог патогена у заједници“, рекао је Јанг за CIDRAP News.

Сексуални контакт све значајнији пут преноса

Сексуални пренос шигелозе први пут је забележен 1974. године, али је тада представљао мањински део случајева. Новији докази указују на то да сексуални контакт данас представља важан пут преношења инфекције.

Ипак, тешко је поуздано утврдити колики је његов удео. Пацијенти и лекари можда не знају да се шигела може преносити сексуалним путем, а подаци о сексуалној историји пацијената често се не бележе.

Према подацима CDC-а, више од трећине пацијената са екстензивно резистентном шигелозом било је хоспитализовано. Међу пацијентима чији је ХИВ статус био познат, готово половина живела је са ХИВ-ом.

„Заједно, ово представља веома забрињавајући образац појаве сојева шигеле са екстензивном резистенцијом на лекове међу рањивим групама становништва“, рекла је епидемиолошкиња Нима Логан из CDC-а за CIDRAP News.

Она је додала да проблем није ограничен на Сједињене Америчке Државе, већ представља део ширег глобалног обрасца.

Сличан тренд забележен и у Великој Британији

Сличан пораст забележен је и у Уједињеном Краљевству. Кејт Бејкер, генетичарка са Универзитета у Кембриџу и водећа ауторка недавне студије објављене у часопису The Lancet Infectious Diseases, упозорила је на све већи ризик од сексуално преносиве шигелозе.

„Многи мушкарци који имају сексуалне односе са мушкарцима нису свесни озбиљног и растућег ризика који носи сексуално преносива шигела. Ова болест је од инфекције која се релативно лако лечила уобичајеним лековима током последњих десетак година дошла до тачке када је готово неизлечива“, навела је Бејкер у саопштењу објављеном у јулу.

У марту је британска Агенција за здравствену безбедност (UKHSA) упозорила да се већина случајева шигелозе повлачи без лечења, али да тежи случајеви захтевају терапију, при чему „доступне могућности постају све ограниченије“.

Током 2025. године, тестирања UKHSA показала су да је 86 одсто узорака shigella sonnei и 94 одсто узорака shigella flexneri било отпорно на антибиотике. Реч је о два најчешћа соја која се сексуалним контактом преносе међу геј, бисексуалним и другим мушкарцима који имају сексуалне односе са мушкарцима у Енглеској.

У ранијим истраживањима Бејкерове и њених сарадника утврђено је да је до трећине пацијената са сексуално преносивом шигелозом било хоспитализовано, у просеку четири до пет дана.

„Ово није само један облик сексуално преносиве дијареје“, истакла је Бејкер.

„Појављује се више преклапајућих варијанти, које све брзо постају отпорне на лекове које користимо за њихово лечење. Веома је вероватно да је, ако сте се шигелом заразили сексуалним путем, потребно другачије лечење него код особе која се заразила током путовања", додала је.

Зашто бактерије постају отпорне?

Тачан разлог за овај тренд још није познат. Међутим, студија Бејкерове из текуће, 2026. године указује на могућу улогу такозване пратеће резистенције (bystander resistance).

До ње може доћи када се антибиотик примењује због једног узрочника, али није одговарајући лек или доза за другог присутног узрочника. Таква изложеност може допринети развоју отпорности на антибиотике.

Осврћући се на недавну студију, Алисија Калво-Виљамањан, истраживачица са Института за молекуларну медицину „Гулбенкијан" у Лисабону, указала је на занимљиву повезаност.

„Када су националне смернице за лечење у Уједињеном Краљевству престале да препоручују азитромицин за лечење гонореје, успорила је појава резистенције шигеле на азитромицин“, навела је она.

То не значи да је једна појава директно изазвала другу, али указује на могућност да лечење других сексуално преносивих инфекција представља фактор ризика за појаву шигелозе отпорне на лекове. Шигелоза се притом не тестира увек рутински као сексуално преносива инфекција.

Како смањити ризик од инфекције?

Одељење за јавно здравље Калифорније наводи да је најбољи начин да се спречи сексуални пренос шигеле избегавање сексуалних односа са особом која је имала дијареју током претходне две недеље.

Препоручује се и коришћење заштитних баријера током оралног и аналног секса, као и одржавање хигијене пре и после сексуалног односа, преноси Science Alert.

Особе које сумњају да су заражене шигелом треба да се тестирају и, уколико је потребно, потраже одговарајуће лечење.

Данијел Ричардсон, консултант за сексуално здравље у болницама Универзитета Сасекс, у јулу је упозорио да здравствени радници морају да обрате више пажње на могућност сексуалног преноса.

„Лекари би требало да питају пацијенте са дизентеријом о могућности сексуалног преноса и да им у складу с тим дају савете“, рекао је Ричардсон.

Додао је да здравствени радници морају да знају да сексуално преносива шигела показује већу отпорност на антимикробне лекове од других облика болести, као и да ће пацијентима можда бити потребно тестирање на друге сексуално преносиве инфекције.

„Верујем да је то из разлога што смо углавном радили само ствари које смо желели и којих смо били жељни, а пре свега времена проведеног заједно у здравом окружењу. И мене се породица ужелела здравог, да функционишемо као права породица. Ја мислим да је тих 10 година прошло јер смо се трудили да то време буде испуњено нашим заједничким временом”, прича Младен.

„Он је већ тада дан после операције имао другачију боју, није више био жут, браон, од тог тренутка генерално смо схватили да ће је то добра ствар, да ће бити добро и да ћемо ми сви поред њега бити добро”, додаје Младенова супруга Тамара Тодић.

Њихова ћерка Нина сада има дванаест година, а родитељи је прате на скоро свим плесним такмичењима у земљи и иностранству.

„Када иду са мном, то баш буде велика подршка, мама ми намешта фризуру, шминкамо се, гледају ме, навијају и буде још веће путовање када идем са њима. Небитно је шта радимо, битно је да смо заједно”, рекла је Нина Тодић.

Иако је имао среће да орган добије на време, још се сећа тренутка када је први пут позван, али није добио орган, јер није био компатибилан или је други пацијент био угроженији.

„Једна агонија, не само за пацијента већ за целу породицу, јер не знам да ли ћу дочекати позив, да ли ће ми бити спашен живот или не и колико ћу дуго живети”, каже Младен.

Као и многи други који су преживели захваљујући трансплатацији, Младен и Тамара живе са захвалношћу и свешћу да је нечија породица у најтежем тренутку, када је изгубила вољену особу, одлучила да спасе неколико живота.

„После 10 година не прође дан да се не сетимо Младеновог донора и његове породице, јер да они нису дали пристанак, наша породица данас не би била на окупу”, захвална је Тамара.

Годину дана након трансплантације јетре, Младен Тодић са својим саборцима основао је удружење „Заједно за нови живот” кроз које покушава да грађанима приближи важност донорства.

„Ја нисам имао ни кога да питам, нити коме да се обратим. Сада смо израсли у велико удружење да смо многима помогли, да смо пружили подршку да тај период лакше прођу тај период чекања, него што сам ја сам са својом породицу”, изјавио је Младен.

У време Младенове операције на листи чекања било је више од 2.000 пацијената, сада је тај број скоро двоструко мањи.

Из винограда на обронцима Колубаре, са Ђурђевића брда код Мионице, где се преплићу традиција, Сунце и плодна земља, стигло је најбоље оцењено вино у категорији "Best in Show" на овогодишњем „Вајн вижн-у".

„Пино гриђо барик“, берба 2023. године, одлежало је у француском и српском храсту.

„Награда нам значи и поносни смо што је наш труд препознат, поготов што смо сви породично укључени у производњу вина и у виноград, и у производњи. Осетили су љубав у овом вину, то је дефинитивно“, рекла је Александра Јанићијевић из винарије „Ђурђевића Легат".

Ни произвођачи ракије нису заостајали за винарима. За престижна признања надметало се 60 произвођача са 130 узорака, а међу награђенима су дестилерије „Зарић“, „Хуберт“ и „Емперус“.

Српско винарство последњих година све сигурније гради своје место на међународној винској мапи.

Уз савремену технологију, улагања у квалитет и нова признања, произвођачи све већу шансу виде у ономе што нас разликује од других – домаћим аутохтоним сортама.

„Ово је прилика да искажемо сву раскош наших аутохтоних сорти, пре свега мислим на грашац и прокупац, и да прикажемо целом светском аудиторијуму, који се скупио овде у Београду, да проба и тргује са најбољим домаћим винима“, изјавио је Саша Винчић из винарије „Винчић".

„Сваке године се трудимо да представимо нешто ново. Ове године су то два вина. Једно је грашац, домаћа аутохтона сорта, пориче са Фрушке горе где се налази винарија јер сматрам да је будућност у домаћим аутохтоним сортама. Друго вино је црвено „франкофка“, каже Младен Ћирић из винарије „Шапат".

Напредак се огледа и у извозу, а међу тржиштима са великим потенцијалом посебно се издваја Кина.

Споразум о слободној трговини, који се примењује од јула 2024, домаћим винарима омогућава повољнији приступ једном од највећих светских тржишта.

„Они нас препознају пре свега као пријатеље. Имамо испреговаран уговор о слободној трговини. Српска вина су тренутно са повлашћеном царином 5,4 одсто, док су ДРУГА на 15, 20 одсто. Српска вина ће за две године тамо бити на нула процената", рекао је Милан Настић из „БТ винарије".

И српска ракија све одлучније излази из оквира домаћег тржишта.

Традиционално пиће постаје озбиљан извозни производ, а произвођачи прилику виде у премијум сегменту и новим купцима.

„Све више је интересовање за Кинеско тржиште, Америку већ покривамо, Аустралију такође. Доста је велика потражња, а и како не би за овако добру ракију“, каже Младен Срећковић из „Старе ракије".

На овогодишњој Винској визији окупило се 550 излагача из више од 30 земаља. Сајам је отворен до сутра.

Како пише Национална географија, нова тумачења фосилних налаза указују на то да тираносаурус није био искључиво усамљени ловац, већ животиња чије су понашање обележавали сукоби са припадницима исте врсте, удварање и, могуће, брига о потомству.

На основу бројности фосила пронађених у стенама старим између 66 и 68 милиона година, палеонтолози процењују да је у једном тренутку на простору данашње Северне Америке живело око 20.000 тираносауруса. Њихово станиште простирало се од данашње јужне Канаде до Тексаса.

Иако су ове животиње биле распрострањене на великој територији, докази о њиховом заједничком кретању и даље су ретки.

Први отисак стопала тираносауруса откривен је у Новом Мексику, а научно описан 1994. године. Тек 2026. године представљен је низ отисака који омогућавају детаљнији увид у начин кретања ових животиња.

Пет трагова пронађених у Северној Дакоти показују да се један тираносаурус кретао брзином од приближно 6,4 километра на час.

Пошто је већина скелета пронађена појединачно, а нема потврђених доказа да су се тираносауруси рекси кретали у крдима, истраживачи претпостављају да су одрасле јединке углавном живеле самостално, слично данашњим великим мачкама.

Борбе у којима су зуби били главно оружје

Одрасли тираносауруси могли су да достигну дужину већу од 12 метара и тежину од девет тона. Њихове снажне чељусти биле су способне да ломе кости, а остаци мишићног ткива и коштаних фрагмената пронађени у фосилизованом измету показују колико су ефикасно могли да раскомадају плен.

Међутим, трагови угриза на костима откривају да су њихове чељусти коришћене и у међусобним обрачунима.

На приближно половини пронађених лобања великих тираносауруса уочене су зарасле повреде настале услед угриза. Положај оштећења указује на то да су се животиње током сукоба често уједале за главу и њушку.

За разлику од снажних чељусти, предњи удови тираносауруса били су изузетно кратки, па су зуби вероватно представљали њихово главно оружје у борбама.

Зарасле ране показују да су многи преживљавали такве окршаје, иако су повреде могле да изазову озбиљне инфекције.

Фосилни налази такође указују на канибализам, односно могућност да су се тираносауруси повремено хранили остацима припадника сопствене врсте.

Да ли су тираносауруси бринули о младунцима?

Иако су гнезда, јаја и остаци тек излеглих тираносауруса изузетно ретки, научници претпостављају да су ове животиње могле да показују одређени степен родитељске бриге.

Таква претпоставка заснива се на поређењу са понашањем данашњих птица и крокодила, најближих живих сродника изумрлих диносауруса.

Многе птице штите своја гнезда и младунце, док крокодили и алигатори могу да брину о потомству годину дана или дуже.

Палеонтолози зато разматрају могућност да су и тираносауруси остајали у близини гнезда, штитећи младунце док не постану довољно снажни да самостално проналазе храну.

Ипак, непосредни фосилни докази који би потврдили такво понашање код тираносауруса рекса још нису пронађени.

Праисторијско удварање – трагови који подсећају на понашање птица

Једно од занимљивијих открића у проучавању друштвеног живота диносауруса односи се на могуће ритуале удварања.

Научници су 2016. године представили налазе из Колорада, где су у стенама старим око 100 милиона година откривена удубљења у земљишту која су направили велики диносауруси сродни тираносаурусу.

Облик и распоред трагова указују на то да су животиње гребале тло, вероватно током удварања потенцијалним партнерима.

Слични трагови пронађени су и у Канади и Јужној Кореји, што указује на могућност да је такво понашање било распрострањено међу различитим врстама теропода, групе којој је припадао и тираносаурус.

Поједине данашње птице такође гребу земљу и праве удубљења налик гнездима како би привукле партнера.

Иако такви трагови још нису откривени у стенама из периода у којем је живео тираносаурус рекс, научници сматрају да је могуће да је и он имао сличне ритуале.

Остаје непознато како су тачно изгледали сусрети мужјака и женки, али истраживања показују да се живот ових предатора није сводио искључиво на потрагу за храном.

Тираносаурус рекс живео је током последњих неколико милиона година креде, све до масовног изумирања диносауруса пре приближно 66 милиона година.

Нова открића постепено мењају његову слику у науци – од усамљеног праисторијског чудовишта до сложене животиње која је, поред лова, имала и друге облике понашања важне за опстанак врсте.

Међутим, када је дошло време да се овековечи политичко лице које је водило Немачку 16 година, Ангела Меркел се одлучила за несвакидашњи потез.

Уместо да ангажује познате институционалне ауторе, бивша канцеларка је одабрала до тада непознатог уметника, што је касније описала као своју малу авантуру.

Прилику да изради званични портрет добио је Жереми Керас, двадесетосмогодишњи француско-немачко-канадски уметник који је 2022. године својеручно написао писмо бившој канцеларки, понудивши се да наслика њен портрет. После дугог периода тишине, неочекивано је добио електронску поруку са позивом за састанак у Берлину.

„Прво сам мислио да је то превара, нисам баш веровао, али је заправо деловало прилично уверљиво. Одлучио сам да преузмем тај ризик и пробам", рекао је Керас о почетку њихове сарадње која му је променила живот.

Носталгија и боје које привлаче публику

Својим приступом уметник је добио готово потпуну слободу у раду, што му је омогућило да направи дело које сада привлачи велику пажњу јавности, а посебно млађе генерације.

На портрету великог формата, Ангела Меркел је приказана у јаркоплавом сакоу на златној позадини.

Од почетка јула, када је слика изложена у берлинском Боде музеју, посета овој установи се скоро удвостручила. Према подацима музеја, од почетка излагања портрета Ангеле Меркел број посетилаца повремено је био већи за око 85 одсто.

Успех изложбе показује колико је бивша канцеларка и даље популарна у Немачкој, пет година пошто је напустила власт.

Музеј тренутно излаже слику јер, након што буде враћена у Савезну канцеларију, она иначе неће бити трајно доступна јавности. Због непрестаног интересовања посетилаца, изложба је у међувремену продужена до 3. јануара 2027. године.

Седамдесетједногодишњи поглавар Римокатоличке цркве навео је да његови лекари сматрају да би било исправно обавити хируршку интервенцију и да је пристао на операцију.

Папа Лав је уверио вернике да је промена на плућима „јасно ограничена“ и откривена „у раној фази“.

На крају молитве Анђео Господњи захвалио је свима на „духовној блискости“ и поручио да се узда у њихове молитве.

Портпарол Свете столице Матео Бруни изјавио је медијима да је „операција заказана за прве дане наредне недеље“.
Бруни је додао да се очекује да ће папином опоравку бити потребно око недељу дана.

Ватикан њуз, званични информативни портал Свете столице, објавио је да ће операција бити обављена у болници Ђемели у Риму.

У тој болници је, након неуспелог атентата на папу Јована Павла II у мају 1981. године, уређен посебан апартман за папе, који се и данас користи.

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони изразила је папи „личну солидарност“ у објави на друштвеној мрежи Икс, поводом искушења која га очекују у наредним данима.

Папа Лав XIV, рођен као Роберт Френсис Превост, наследио је папу Фрању 2025. године. Он је 267. поглавар Римокатоличке цркве и први Американац на папском престолу.

За свештеника је рукоположен 1982. године, а годинама је радио као мисионар у Перуу, где је остао упамћен по раду са маргинализованим заједницама.

Током недељне службе папа је потврдио да ће његова посета Уругвају, Аргентини и Перуу, планирана за новембар, бити реализована према плану.