Међутим, та привидна мирноћа је варљива. Наша галаксија, Млечни пут, настала је из хаоса и турбуленција, а њена звездана пространства испуњена су „дошљацима“, изгнаницима и преживелима. Данас поново почиње да се растеже и деформише под утицајем масивног суседа, крећући се ка новом, неизбежном космичком судару.

Како то можемо да знамо? Посао професора Василија Белокурова са Института за астрономију Универзитета Кембриџ, као галактичког археолога је да реконструише прошлост наше галаксије и у њој препозна знакове будућности.

Уместо да копа по земљи, користи законе динамике и еволуције звезда како би анализирао стотине милиона небеских тела. Тражи најстарије и хемијски најнеобичније звезде, проучава њихове путање и покушава да сложим мозаик догађаја који су обликовали Млечни пут. Један древни сусрет оставио је ожиљке толико дубоке да и после милијарди година одређују изглед галаксије у којој живимо, наводи професор.

Циљ астронома и астрофизичара је да открију шта управља животом ових огромних космичких система: шта је последица њиховог природног, унутрашњег развоја, а шта резултат спољних утицаја – судара и спајања са другим галаксијама.

У основи свих тих питања налази се и једна од највећих мистерија савремене астрофизике – тамна материја – невидљива супстанца чија гравитација држи галаксије на окупу, али чија права природа и даље није откривена.

Млечни пут је једина галаксија у којој кретање звезда можемо да меримо са изузетном прецизношћу. Захваљујући томе, астрономи могу да направе најдетаљнију мапу тамне материје до сада – колико се далеко простире, колика је њена густина у близини Сунца, каквог је облика и да ли је равномерно распоређена или испресецана „грудвама“.

Ако ту мапу довољно прецизно реконструишемо, можда ћемо коначно схватити не само где се тамна материја налази, већ и шта она заправо јесте.

Катастрофални судар

Истраживање наше галаксије доживело је праву револуцију захваљујући великим астрономским прегледима неба. Од 2000. године пројекат Sloan Digital Sky Survey показао је колико се открића могу направити када огромне базе података постану доступне научницима широм света.

Нови искорак начинила је 2014. године европска свемирска опсерваторија „Гаја" (Gaia), која је измерила положаје и кретања скоро две милијарде звезда, претворивши Млечни пут у својеврсни археолошки запис. Нема рушевина, костију или фрагмената грнчарије – само звезде које у себи чувају трагове далеке прошлости.

Најјаснији доказ да се у нашој галаксији некада догодило нешто драматично јесу звезде које нису настале у Млечном путу.

Док се „домаће“ звезде углавном крећу заједно, кружећи око галактичког центра у оквиру ротирајућег диска, ове „досељеничке“ звезде пресецају тај уређени систем. Оне се пробијају ка унутрашњости галаксије, потом се враћају ка њеним рубовима и тај циклус понављају изнова.

Њихове необичне путање прати и необичан хемијски састав. Већина ових звезда садржи мање тешких елемената од звезда насталих у Млечном путу, што указује да потичу из мањих, патуљастих галаксија које су се развијале спорије.

Због тога су оне изузетно драгоцене за научнике – представљају и фосиле бурне прошлости наше галаксије и „сонде“ које пролазе кроз њене најудаљеније делове.

Како је Млечни пут преобликован

Према савременој теорији настанка космичких структура, галаксије расту постепеним припајањем мањих галаксија. Те мање галаксије бивају растргнуте, а њихове звезде остају као сведоци древних судара.

Највећи такав остатак у Млечном путу познат је под именом Гаја–Кобасица–Енкелад (Gaia-Sausage-Enceladus). То су остаци давно нестале галаксије која се са нашом сударила пре између осам и једанаест милијарди година.

Ни Млечни пут није прошао без последица. Тај судар га је темељно преобликовао.

Звезде из старог галактичког диска биле су „избачене“ у ореол (хало) галаксије, постајући својеврсни изгнаници у сопственом космичком дому. Истовремено, наша галаксија је „преузела“ и нову групу звезданих јата.

Астрофизичари верују да се тада догодило и нешто још значајније – променила се оријентација диска Млечног пута и његов однос према ореолу тамне материје.

Иако тамна материја није довољно концентрисана да доминира у Сунчевом систему, у спољашњим деловима галаксије она представља главни извор гравитације. Око Млечног пута формира огроман ореол, много већи од видљивог дела галаксије.

Дуго се сматрало да је тај ореол готово савршено округао, али су мерења сонде „Гаја“ показала да је стварност далеко сложенија. Велики галактички судари могу да изобличе облик тог ореола, а са њим и читаву галаксију. Попут брода који се полако нагиње, и Млечни пут је почео да мења свој положај – не нагло и не приметно, већ током милијарди година.

Нова космичка игра

За разлику од многих галаксија сличне величине, Млечни пут је имао довољно времена да се опорави од тог древног судара. Од тада га није погодио ниједан велики космички катаклизмички догађај, па је милијардама година живео релативно мирним животом.

Све до сада.

Велики Магеланов облак, најмасивнији пратилац наше галаксије, већ данас својом гравитацијом утиче на Млечни пут и поново ремети његов ореол. Као одјек догађаја од пре десет милијарди година, наша галаксија улази у све бржи „плес“ са овим суседним патуљастим системом, реагујући на његово приближавање.

То је космичка игра у којој ће, по свему судећи, само једна галаксија остати нетакнута. Почело је ново поглавље миграција, преживљавања и прилагођавања.

Ипак, све то не умањује лепоту ноћног неба – напротив, даје јој нову дубину. Светлуцава трака Млечног пута изнад наших глава није симбол непроменљивости, већ сведочанство дуге и бурне борбе за опстанак.

Млечни пут је већ једном био разорен, потом поново изграђен, а сада поново пролази кроз промене. Његове звезде памте прошлост, а њихова кретања откривају будућност. Оно што нам изгледа вечно, у стварности је само један тренутак у много дужој космичкој причи.

(Професор Василиј Белокуров, један је од тројице добитника Кавлијеве награде за астрофизику за 2026. годину, која му је додељена за откривање „фосилних“ трагова древних судара галаксија и њихове улоге у еволуцији Млечног пута.)

Исидора, која иза себе има веома успешан наступ у Потери, показала је у првој игри солидно знање, али у другој је уследила како је и сама рекла „потпуна блокада“. То је и био разлог зашто ни њој није пошло за руком да освоји новац. Марков наступ је у великој мери личио на Исидорин, са истим бројем тачних одговора у првој рунди, избором средње понуђене суме и недостатком концентрације у пресудним тренуцима.

Немања Вељић, квизашки дебитант, једини је чији наступ у старту није обећавао будући да је у првој игри освојио свега 20.000 динара. Трагачи су можда веровали да ће Немања бити лак противник, али њему је друга рунда очигледно много боље „легла“.

Сталожено и сигурно ишао је кроз рунду, не дозвољавајући да га погрешни одговори деконцентришу. Нарочиту смиреност, показао је у последњим, пресудним тренуцима, када је на оба сата преостало свега 2 секунде. Управо то, донело му је победу над Трагачима и учинило га херојем ове епизоде.

Овакви преокрети, потврдили су „теорију“ једног од Трагача који је истакао да такмичари углавном превелики значај дају првом питању, прве игре, не водећи претерано рачуна о тактици потребној за „преживљавање“ друге рунде. Најважније је, дакле, остати смирен до самог краја, баш као што је то учинио и овонедељни победник Суперпотере.

Рекли сте да сте Србију упознали кроз музуику из видео-игара и аниме-серија, може ли музика да уради оно што некада ни дипломатија не може?

„Већ 18 година по свету изводим концерте у којима је музика из серија и видео-игара. Прошао сам много земаља из Европе и Азије. Сматрам да је управо музика омогућила да се превазиђу границе и да се пренесе љубав, која не мора увек да буде објашњена речима“, рекао је Кенићи Шимура, диригент.

Као амбасадор јапанског павиљона, која је главна порука коју Јапан жели да пошаље свету на изложби Експо 2027-е?

 „Циљ је да се Јапан представи не само као земља бројних технологија и иновација већ као земља креативне снаге и уметности. Да се на том месту сретну људи са разних страна света и да им се представи не само прошлост, него и будућност Јапана. У томе ће највише помоћи музика“, рекао је Кенићи Шимура, диригент.

Филм Огледала бр.3 је филм о преживљавању након трагедија, о начинима на које се људи труде да се опораве и наставе живот.

„Када је моја ћерка имала четири године, једне ноћи није могла да спава, јер ју је болео стомак, па смо заједно гледали ТВ и налетели на филм о Џејмсу Бонду. Након 20 минута филма ми је рекла: Баш волим филмове о Џејмсу Бонду. Био сам мало разочаран, питао сам је: Зашто?, рекла је: Он може све да растури и никада не мора све да врати на место и среди. За мене постоје две врсте филмова: једни су филмови дистракције, а други су филмови о опоравку и обнављању живота. Имам утисак да су нам последњих година потребнији филмови о опоравку. Зато сам пожелео да снимим филм о малој групи људи која се опоравља од трагедије. Цео филм је базиран на метафори опоравка: покушавају да поправе ауто, машину за судове, али изнад свега они покушавају да поправе своје душе и своју малу заједницу“, објашњава Кристијан Пецолд.

У тим покушајима они постају другачије, нове особе. У главној улози гледамо Паулу Бер, као и у претходна три Пецолдова филма, а ту је и Барбара Ауер са којом је редитељ такође раније сарађивао.

„Ја сам фан Хичкока, Росалинија. Они су целог живота сарађивали са истим људима. Волим да имам своју екипу. За мене филм нису слике које имам у глави, већ колективни рад. Са својом екипом сам 25 година, ми дискутујемо, разговарамо и из тога се рађају идеје, а не из самоће мог размишљања. Паули се на пример није допао крај филма и прво сам одбијао њене критике, јер сам милсио да је ово најбољи сценарио који сам написао. Међутим, пет месеци након снимања снимили смо нови крај“, открива редитељ.

Један од јунака филма је и кућа у којој живи породица у коју долази Лаура.

„У источном делу Немачке постоје мала села са чудим именима, на пример једно се зове Филаделфија, друго Нови Бостон. Настала су из жеље људи да оду из Немачке у Америку. И кућа у филму је америчка кућа – тереса гледа на улицу, уместо на двориште, као већина кућа у Немачкој. А мени су се увек допадале куће са тремом ка дворишту, као Клинт Иствуд у филму Гран Торино седи на трему са пивом у руци и разговара са пролазницима и то се одржава на његов друштвени живот. Немци су, због чежње за Америком, градили такве куће, због својих неостварених снова. И кућа у филму је кућа неостварених снова“, истакао је Пецолд.

Огледала бр. 3 су јединствено филмско искуство које вас продрма до сржи, али и исцели, да наду, утеху, загрљај.

Нигеријац је срећку купио за пет евра новцем који је зарадио продајом марамица испред једног супермаркета. Након добитка, од радости је заплакао. Пошто није имао документа новац му није био доступан, а није имао ни рачун у банци. Све то направило је много правних проблема, без могућности да располаже добитком. Одбијен му је и његов захтев за "специјалну заштиту".

Суд у Анкони је донео одлуку којом му се одобрава дозвола боравка у Италији, чиме је омогућено решавање његовог статуса и приступ добитку. Према писању италијанских медија, део новца је у међувремену био поверен познанику, што је довело до спорова око управљања средствима, а део износа је касније пребачен члановима његове породице.

Греб карте "Gratta e Vinci" су изузетно популарне у Италији. Незапослени рибар у Апулији 2019. године пронашао је добитну срећку од 100.000 евра у канти за смеће и успео је да је уновчи, док је 2022. године младић у северној Италији освојио 500.000 евра и онесвестио се на лицу места због шока.

Уместо једног централног догађаја, свет је добио три спектакла, сваки осмишљен да прикаже културни идентитет своје нације. Мексико, Канада и Сједињене Америчке Државе позвале су неке од својих највећих музичких звезда да приреде шоу за памћење.

Продукцију све три церемоније потписао је Марко Балич, познат по свом раду на отварањима Олимпијских игара, што је од самог старта обећавало висок ниво извођења и визуелног идентитета.

Питање које се одмах наметнуло јесте: која земља је победила у борби за најбољи музички наступ, трци која је за многе готово подједнако важна као и она за трофеј Жила Римеа?

Мексичка фиеста на стадиону Астека

Турнир је званично отворен у четвртак на легендарном стадиону Астека у Мексико Ситију, у атмосфери која је одисала енергијом и страшћу. Тема церемоније, инспирисана традиционалном мексичком уметношћу сечења папира познатом као „папел пикадо", пренела је дух локалне културе на глобалну сцену.

У центру пажње нашао се џиновски златни трофеј, окружен стотинама извођача и плесача који су пожелели добродошлицу гледаоцима. Музички програм започео је маријачи певач Алехандро Фернандез изводјењем химне Mexicans, at the Cry of War, а наставили су поп певачица Белинда и група "Los Ángeles Azules".

Публика је хорски певала уз хит Oye Mi Amor поп-рок бенда „Мана“, док су колумбијске звезде Џеј Балвин и Рајан Кастро додатно подигли атмосферу.

Врхунац вечери био је наступ колумбијске певачице Шакире, већ ветеранке светских првенстава, која је заједно са нигеријским уметником Бурна Бојем, премијерно је извела званичну песму првенства Dai, Dai. Њихов енергичан и живописан наступ, испраћен комплексном кореографијом, савршено је осликао ентузијазам који прати Мундијал.

Програм је заокружио италијански тенор Андреа Бочели, који је у дуету са кеј-поп певачицом ЕЈАЕ извео званичну химну ФИФА Светског првенства 2026, под називом ДНА.

Сведена канадска прослава мултикултуралности

Дан касније, церемонија у Торонту понудила је знатно другачији, сведенији тон. У складу са темом „културног мозаика", Канада је славила своју мултикултуралност и наслеђе.

Програм је отворен омажом аутохтоним заједницама, где је музичар Вилијам Принс предводио извођаче у традиционалној ношњи који су плесали уз ритам малих бубњева. Затим је на сцену ступила Алесиа Кара са својим хитовима Wild Things и Fire, а пратиле су је Џеси Рејез и Елиана.

Мајкл Бубле, познат по својим божићним песмама, пружио је дирљиву изведбу класика Сема Кука Bring It On Home to Me, уз пратњу хора. Сценографија је била симболична – група је била окружена заставама све 48 нације које се такмиче на турниру, шаљући поруку јединства.

За крај, канадска рок икона Аланис Морисет отпевала је химну O'Canada. Њена прелепа интерпретација била је готово надјачана хиљадама гласова навијача са трибина стадиона у Торонту, стварајући моћан и емотиван тренутак заједништва.

Холивудски сјај у Лос Анђелесу

У Лос Анђелесу, на модерном СоФи стадиону, Америка је демонстрирала своју склоност ка грандиозности. Централни део сцене заузимала је масивна реплика трофеја Светског првенства, док је тема „супер сјајни, светлећи пехар" била испраћена пиротехником и бљештавим костимима.

Репер Фјучер, обучен у црвени дрес са штрасом, извео је свој дует са певачицом Тајлом под називом Game Time, окружен плесачима са златним фудбалским лоптама. Ипак, упркос холивудском сјају, камере су забележиле приметне празнине на трибинама, а ретка публика није успела да створи атмосферу која би парирала оној у Мексико Ситију.

Енергију су подигле ЛИСА из групе „Блекпинк“, бразилска звезда Анита и афрички извођач Рема, који су премијерно извели своју песму Goals.

Глумац Џејсон Судеикис, познат по улози фудбалског тренера Теда Ласоа, најавио је параду застава, након чега је уследио наступ Кејти Пери.

Популарна певачица извела је своју песму Wonder уз пратњу десетогодишњег певача Тиуса. Међутим, њен избор песме изазвао је подељене реакције на друштвеним мрежама, где су многи обожаваоци изразили незадовољство што није извела неки од својих познатијих хитова.

Овај иновативни приступ са три церемоније отварања поставио је нови стандард за организацију великих спортских догађаја. Турнир 2026. године није само прослава фудбала, већ и глобална платформа за културну размену, где је борба за најупечатљивији наступ постала готово једнако занимљива као и такмичење на терену. 

У саопштењу Министарства правде наводи се да „трансакција вероватно неће нанети штету конкуренцији или америчким потрошачима", посебно у областима стриминг сервиса, линеарне телевизије и развоја, продукције или дистрибуције филмова за биоскопско приказивање.

Из „Парамаунта“ изражавају захвалност Министарству правде на „темељној провери" и додају: „Остајемо усмерени на што брже окончање трансакције и омогућавање њених предности потрошачима, ствараоцима и индустрији забаве у целини."

Политичке контроверзе и оптужбе за фаворизовање

Ова смела понуда за преузимање компаније „Ворнер Брос. Дискавери“, која је вишеструко већа од „Парамаунта“, месецима је била извор контроверзи, делимично због блиских веза „Парамаунта“ са председником Доналдом Трампом и напора компаније да задобије наклоност његове администрације.

Читав посао финансира Трампов савезник Лари Елисон, милијардер и суоснивач компаније „Оракл“, чији је син Дејвид Елисон прошле године постао извршни директор „Парамаунта“.

Критичари споразума указују на промене у информативном програму телевизије Си-Би-Ес и емисијама попут 60 минута, које су дуго биле на мети Трамповог гнева, као доказ спремности компаније да се повинује политичком притиску.

Музичар Брус Спрингстин је прошлог месеца у једној од последњих епизода емисије Тhe Late Show with Stephen Colbert прозвао „Парамаунт“ због попуштања Трампу, рекавши: „Лари и Дејвид Елисон осећају да морају да му љубе задњицу да би добили оно што желе."

Сам Трамп је јавно коментарисао спајање, често говорећи о Елисоновима као својим пријатељима и изражавајући посебан интерес да породица преузме Си-Ен-Ен. „Неопходно је да Си-Ен-Ен буде продат", рекао је Трамп у децембру, док је Нетфликс покушавао да победи у сложеном надметању за преузимање.

Ови коментари су указали на то да он фаворизује „Парамаунтову“ понуду.

Преостале препреке и реакција индустрије

Упркос одобрењу Министарства правде, „Парамаунт“ и ВБД се и даље суочавају са потенцијалном тужбом коалиције државних тужилаца који тврде да Трампова администрација не спроводи антимонополске законе.

Портпарол калифорнијског државног тужиоца Роба Бонте изјавио је да „спајање 'Ворнер Броса' и 'Парамаунта' остаје под истрагом Министарства правде Калифорније". Такав правни поступак на државном нивоу могао би да успори процес, иако руководиоци „Парамаунта" тврде да би тужба била неоснована.

Компаније такође још увек чекају кључне провере од стране Европске уније и Уједињеног Краљевства, где регулатори испитују да ли би споразум могао да наруши конкуренцију на њиховим тржиштима.

„Парамаунт“ тврди да је договор „суштински про-конкурентски". Када је реч о преузимању контроле над Си-Ен-Еном, што је изазвало забринутост група за слободу штампе, компанија се обавезала да ће „улагати у будућност новинарства, а не умањивати га."

Нови пејзаж медијске индустрије

„Парамаунт“ се нада да ће обезбедити сва неопходна одобрења и преузети контролу над компанијом „Ворнер Брос. Дискавери“ у трећем кварталу ове године, што значи до краја септембра.

Спајањем би се под једним кровом објединили огромни портфолији интелектуалне својине, укључујући франшизе као што су Игра престола, Немогућа мисија, Хари Потер, Топ Ган, Ди-Си Универзум и Сунђер Боб Коцкалоне.

Овај потез долази у време значајне консолидације у медијској и забавној индустрији, где се традиционалне куће труде да се прилагоде преласку потрошача на стриминг и да се такмиче са технолошким гигантима попут Нетфликса, Амазона и Епла.

Док из „Парамаунта“ тврде да ће спајање створити „јачу компанију боље позиционирану да се такмичи са доминантним технолошким платформама", критичари и више од 5.000 радника у индустрији забаве, који су потписали отворено писмо, страхују од смањења конкуренције, губитка радних места и смањења креативне разноликости.

Коначне одлуке регулатора у Европи и исход потенцијалних тужби у Америци дефинисаће не само будућност ове нове медијске империје, већ и даљи правац развоја глобалне индустрије забаве.

„Коначни ефекат ове наредбе је да морамо одмах да онемогућимо Fable 5 и Mythos 5 за све наше кориснике како бисмо осигурали усклађеност са владиним захтевима“, навели су из компаније.

„Антропик“ и Трампова администрација још увек воде судски поступак по тужби због наредбе да се забрани владиним агенцијама коришћење њихових алата вештачке интелигенције.

Клод Фејбл 5 је верзија „Антропиковог“ Клод Митоса, програма вештачке интелигенције који је конкурент „Опен АИ”-вом ChatGPT-у и Гугловом Џеминију.

„Антропик“ напомиње да америчке националне безбедносне власти нису навеле конкретне разлоге за забринутост.

„Наше разумевање је да влада верује да је постала свесна методе заобилажења, односно 'џејлбрејковања' Фејбла 5“, додаје се у саопштењу.

Џејлбрејковање је процес заобилажења софтверских ограничења осмишљених да заштите сајбер мрежу, омогућавајући хакерима приступ осетљивим информацијама или деблокирање функција.

„Прегледали смо демонстрацију ове специфичне технике која се користи за идентификацију малог броја раније познатих, мањих рањивости“, истичу из „Антропика”.

„Све ове рањивости делују релативно једноставно и открили смо да их и други јавно доступни модели могу открити без потребе за заобилажењем.“

Пре објављивања Клод Фејбла 5, компанија је рекламирала разне „заштитне мере“ које је имплементирала како би спречила сајбер хаковање.

Финансијски, технолошки и владини лидери изразили су забринутост због јавног објављивања новог модела, после тестног објављивања у априлу за преглед и проверу рањивости унутар сопственог система.

„Антропик“ је навео да је омогућио приступ пре објављивања за неколицину организација јер је алат толико интелигентан да би могао бити опасан због своје способности да искористи или хакује рачунарске системе.

Компанија је сама прогласила да је Фејбл 5 „превише моћан“ пре него што је јавно објављен, што су неки критичари довели у питање као преувеличану рекламу и маркетиншки трик.

„Фејблове могућности превазилазе могућности било ког модела који смо до сада учинили јавно доступним“, тврде у „Антропику".

„Антропик“ се недавно нашао на мети Трампове администрације

Доналд Трамп је јавно критиковао компанију, а тадашњи амерички министар одбране, Пит Хегсет, назвао ју је „ризиком по ланац снабдевања“ – први пут у историји да је нека америчка компанија јавно добила такву ознаку.

Ознака значи да алат или услуга нису довољно безбедни за употребу у влади и историјски су резервисани за компаније са седиштем у земљама са којима су САД у сукобу.

„Антропик“ је тужио Пентагон после ове ознаке. Амерички судија је пресудио да се директива Пентагона не може спровести, што значи да владине агенције и организације које раде са америчком војском могу и даље користити „Антропикове“ алате док се судски процес наставља.

У Лесковцу, националној престоници културе за 2026. годину, дело ће бити изложено 25. и 26. јуна, док ће у Београду бити представљено посетиоцима на Видовдан, 28. јуна.

Инспирисана истоименом епском песмом косовског циклуса, композиција приказује Косовку девојку која на бојном пољу помаже рањеном Орловићу Павлу, чиме су обједињени мотиви милосрђа, пожртвованости и хуманости.

Слика Косовка девојка садржи вишеслојну симболику повезану са косовским предањем, које је умногоме обележило идентитет српског народа, а данас се чува у збирци Музеја града Београда.

„Дијалог две колекције превазилази генерацијске, географске и културне границе. Колекција Музеја савремене уметности у Лиону је некако више окренута глобално. Наша колекција је грађена више као југословенска. Мислим да изложба на неки начин показује да су та лична искуства заправо та која граде неке шире слике и говоре о ширим друштвеним проблемима, генерално, а негде превазилазе можда и локалне или националне оквире“, истиче Маријана Коларић, кустоскиња и директорка Музеја савремене уметности у Београду.

Неки од уметника попут Жана Легака, Михајла Милуновића, Јасмине Цибић и Марине Марковић заступљени су у обе колекције.

Ту су и радови Раше Тосијевића, Марине Абрамовић и Улаја, Стива Меквина, Тање Остојић и многих других.

„Било нам је занимљиво да створимо дијалог између две колекције и да видимо шта ће од тога да испадн, да тема буде политика, али не у смислу конфронтације супротних мишљења и трвења. Приче уметника су политичке саме по себи и они говоре о себи, личној борби, постојању и потреби за слободом“, објашњава Матју Лелијевр, руководилац збирки у Музеју савремене уметности у Лиону. 

Уместо хронолошког или стилског прегледа, изложба је конципирана кроз четири тематске целине: Тело, Колективни простор, Односи и Политика, наглашавајући како свакодневна искуства, идентитети и сећања промишљају шире друштвено-политичке и историјске процесе.

„Од почетка нам је било, такође, као једна од идеја да покријемо што шири спектар различитих медија, поетика, уметничких стратегија и приступа, а опет и што се тиче самих тема, да се изабрани уметници, у најширем могућем смислу, баве различитим темама, дотичу се буквално сваког аспекта савременог живота“, наводи Мирослав Карић, историчар уметности и кустос Музеја савремене уметности.

Како уметност доприноси разумевању сложености савременог света и како личне приче постају важан део заједничких историја у фокусу је изложбе настале у сарадњи два музеја која се може видети до краја лета у Музеју савремене уметности.

„Много сам више склон сада, него када сам снимао Блискe сусретe (треће врсте), да заиста верујем да нисмо једина интелигентна цивилизација у универзуму. Када се дан разоткривања буде заправо десио, мораћемо да прихватимо да од самог почетка ми нисмо били сами“, наглашава редитељ Стивен Спилберг.

У главним улогама Спилберговог новог остварења су Џош О'Конор, Ив Хјусон, Колин Фeрт и Емили Блант.

„Неограничено је знатижељан и доступан, вољан да истражује са мном. Занимају га моја осећања и идеје чак и о стварима које неће завршити у филму. Питала бих га и давала му идеје о прошлости мог лика, или нечему другом, а он је толико страствен и отворен као редитељ. То раније нисам имала прилике да искусим у тој мери. Неуморан је у истраживању свих могућности са нама“, описује сарадњу са Спилбергом глумица Емили Блант.

Динамична прича о највећем „шта ако“ суочава нас са питањем како ћемо реаговати ако једнога дана сазнамо истину.

Филм Дан разоткривања домаћој публици доступан је у биоскопима у 2D и IMax верзији.

Жена која нам је додељена као водич говори енглески са јаким италијанским нагласком. Али њену причу нећемо слушати дуго. Везув се налази на свега девет километара од Напуља. Само што смо изашли из града, већ се искључујемо са ауто-пута и пењемо се серпентинама ка врху чувене планине.

Успут сазнајемо да заправо живот на ободу активног вулкана у дословном смислу те речи – цвета. Иако је, према речима водича, забрањено да се сади вегетација у самом угроженом појасу, возимо се поред кућа са изузетно бујним баштама у којима доминира зимзелено, медитеранско растиње. Као и у Напуљу, и овде, у подножју вулкана, правила су само необавезни предлог.

Пулчинела и букет

Размишљам о томе да је околина у античким временима, барем према причама, била пуна џиновских, ватрених бандита, гиганата, синова Земље. И њих је победио Херкул. Много трајнији траг је оставила прича из римских времена, према којој Вулкан, бог ватре, римска верзија грчког Хефеста, овде има радно место. Његове подземне ковачнице изазивају земљотресе и ерупције. Не треба да се изостави ни Дизнијева вештица Магика Врач која живи на ивици кратера и мућка своје чаробне напитке.

Уместо њих, кроз прозор угледам Пулчинелу, карневалски лик из народног напуљског позоришта. Шта би био овдашњи хумор, када се не би спрдао са смртним опасностима?

Аутор базалтне скулптуре тешке 45 тона јесте овдашњи уметник Лело Еспосито. Назвао ју је Gli Occhi del Vesuvio – Очи Везува. Уметнички покушај да се очима вулкана, сведеним на безазлену маску Пулчинелу, погледа Напуљски залив.

Нешто даље је место на којем нас аутобус искрцава. Наредна два километра мораћемо да се попнемо макадамским путем. Ако постоји правично обештећење за ходање по врелом дану до кратера вулкана, онда су то предели које око упија и заувек чува у трезору лепих слика са путовања.

Напуљски залив и град који се пружио као лења дама са раскошним хаљинама од камене чипке.

Црне стене из којих ниче цвеће ведрих боја.

Смрт спава, а лепота узима маха.

Вулкан је ружан, али његова жена Венера је лепотица.

У сусрет нам долази старији пар. Он је, судећи по мелодији жалопојке, негде из Далмације. Каже да је престар за верање по брдима, шта ће му то.

Као противаргумент уберем неколико цветова и сложим их у везувски букет. Због њега се вредело пењати овамо.

На успону се понавља преплитање језика овог света. Ваљало би поставити једноставно питање свима нама – шта нас је довело овамо? Свакако, Везув је вероватно најславнији вулкан света. Али то није довољно, као ни туристички маркетинг или инстаграмско лудило – лов на слику са кратером.

Претпостављам да је људски порив који га гура на овакве излете нешто сложенији. Није ли невероватна снага вулкана, која је 79. године после Христа – дакле скоро пре два миленијума – разорила четири околна античка града, то што нас фасцинира? Вулкан тренутно спава. Али он то уме да ради стотинама година па онда опет покаже своје право лице. Појаве се огњени џинови, Вулкан прегреје своје ковачнице па из њих потече река истопљеног стења.

И то голица нашу машту. Ми се пењемо стомаком саме базалтне смрти, све до њених разјапљених раља. Тешимо себе да она спава. Али нам записана историја, народно памћење у причама као и научни налази кажу – пробудиће се.

Везув је сада висок једва 1.300 метара. Пре чувене ерупције имао је много већи врх. Он је заправо последица, а не узрок експлозивног уништавања огромног планинског масива.

Према врху се пење и старо и младо. Старац са штапом. Тинејџерке. Отац са троје деце. Једно је упртио у носиљку – некада би људи употребили реч сепет.

Све личи на бизарно ходочашће.

Вулкан старији од човека

Сама реч Везув старија је од латинско-грчког света и има своје корене у најстаријем индоевропском језичком супстрату. Повезана је са значењима као што су ватра, блесак, горење. Ватрени би био можда најближи превод.

Геолози кажу да се вулкан налази у субдукционој зони између афричке и евроазијске плоче. Обим самог вулкана је у подножју 80 километара. Историја вулканизма овде почиње пре 400.000 година, у плеистоцену.

То значи да је ово што гледамо старије од свега људског.

Пре више од 18.000 година – тако тврде научници – дошло је до ерупције која је избацила вулканску изнутрицу у стуб висок 20 километара. Десетак километара од вулкана наталожио се слој од преко шест метара. Више таквих догађаја забележили су вулканолози – људи који умеју да читају земљу, њене ожиљке и слојеве као текст.

Знао сам све ово и пре успона. Све то може да се искуси у паметним документарцима и добрим књигама. Али без размишљања и даље корачам косином Везувове купе, као да ме горе чекају одговори на питања, за које и не знам да сам их поставио.

Осврнем се и погледом обухватим пређени пут. Улаз у Национални парк Везув сада изгледа као макета. А друга половина планине од које је настао Везув стоји наспрам нас као црни зид.

Неколико пута застајемо да дођемо до даха. Они млађи нас претичу. Онда се деси да их сретнемо негде пред циљем како они хватају дах. Као да вулкан каже – приђи ми споро, с поштовањем.

Сви смо чули за судбину која је задесила Помпеју. Хроника ерупција неумољиво указује на то да са овог места смрт међу људе силази периодично. Такозване плинијске ерупције назване су по Плинију Млађем. Он је као сведок ерупције 79. године описао црни облак који силази низ падине вулкана. Сада знамо да је то најопаснији облик вулканизма. У мешавини гасова, уситњене лаве, камења, вулканског пепела не може ништа да преживи. Температура од 300 до 800 степени гарантује брзу смрт свим живим бићима. Нема склоништа. Облак се креће брзином до 700 километара на час.

Пре четири миленијума једна таква ерупција је оставила трагове и до 15 километара од вулкана. Уништила је сва људска насеља бронзаног доба у околини. Седамдесетих су италијански грађевински радници, прокопавајући трасу ауто-пута, пронашли остатке села из бронзаног доба које је било покривено вулканским пепелом.

Под вулканом

Дуги периоди успаваности вулкана стално су заваравали људе. Плодно вулканско тло, згодно за узгајање најбољег воћа – посебно грожђа – привлачило је насељенике после сваке катастрофе. Због близине метрополе Напуља и околног, густо насељеног подручја, у потенцијално опасном кругу око вулкана – у црној зони – живи три милиона људи.

Гледам Напуљски залив и размишљам о правцу ветра који је одлучио да Напуљ буде поштеђен, а Помпеја уништена. Сетим се култне књиге Испод вулкана, британског писца Малкома Лаурија те истоименог филмског ремек-дела Џона Хјустона. Било је то испод неког другог вулкана у Мексику. Али опомена је актуелна.

Овде на Везуву се види јасније него на другим местима – проблем нису вулкани него људи.

Тачне мисли се јављају у покрету, на висини. Можда је њихов ток заправо смисао успона до ивице кратера. На Везуву схватимо колико смо мали. Колико је крхка нит која нас веже за све што познајемо и волимо.

Још неколико корака и коначно смо ту. Последњи пут се Везув јавио 1944. Од тада изгледа овако мирно, скоро безазлено. Али треба веровати научницима да дубоко у његовој утроби има довољно магме. Примећујем и мерне станице са сензорима. На њима посетиоци остављају налепнице.

Моја сапутница, изнервирана врућином и успоном, изнад кратера поставља реторичко питање: „Све ли смо претурили преко главе да видимо ову – рупу?“

Тако је. Наднесени за трен над овај поткожни чир Земљине коре, над ружну, опасну акну, моћи ћемо да се радосно вратимо својим обичним животима и да се правимо да вулкани не постоје.

Ипак, сваки пут када низ грло клизне добро кампанијско или сицилијанско вино, ја ћу у себи да се захвалим богу Вулкану који је свој пепео поклонио виновој лози.

Лимун као дуња

Узео сам један камичак и ставио га у џеп. Он ће код куће да се дружи са истим таквим материјалом из Кохема или из Царичиног града. Шта би то камење једно другом могло да исприча, када би умело да говори? Или можда уме али, то чини углавном ноћу. Само ми не умемо да чујемо?

Силазак је био опаснији од успона. Као на шљаци, патике су проклизавале. Сишли смо до полазне тачке без падова и ломова. Нисмо срели ни огњене џинове, ни хромог Хефеста ни Магику Врач. Али сам видео Богородичине слике на црном зиду кратера. Људи који живе са вулканом научили су да се моле.

Из аутобуса сам махнуо Пулчинели. Пре силаска са планине зауставили смо се код једног произвођача лимончела. Било је довољно да нам покаже своје џиновске примерке лимуна. Однос величина између лимунова који успевају на вулканској земљи и оних које купујемо у продавници јесте однос између крупне дуње и ситног кокошијег јајета.

Пробали смо његове напитке – ликере од лимуна са додацима моцареле или пистаћа. Лако је њему да буде газда и уметник када му је воћњак пођубрио Хефест.

Окрепили смо се у ресторану на падини вулкана. Преко пице маргарете пукао је поглед на цели Напуљски залив.

Добро је да се понекад наднесеш над вулкан, да посматраш његово гротло. Ниче би рекао да – уколико то довољно дуго радиш – можеш да осетиш и како гротло посматра тебе.

Па си срећан што си жив. И што вулкан спава.

Оно што њену причу чини филмском јесте то да није почела у обућарској радњи. Завршила је економију, отишла у Беч и запослила се у интернационалној компанији. А онда је одлучила да табеле, прорачуне, састанке замени обућарским алатом. А занат је учила од најбољих београдских мајстора.

„То је трајало две године, то моје учење и истраживање, јер сам се некако освртала и на те модерне поправке које гледамо по разним туторијалима на Јутубу, на Тик-току и на друштвеним мрежама. Било ми је занимљиво да не буде само црна гума и бран гума, да набавимо све могуће боје, и да се бавима мало више обрадом коже, уместо само обрадом ђона“, објашњава обућарка.

Марија променом посла није изненадила само породицу и пријатеље него и муштерије. Реакције дама, каже Марија, су феноменалне, уз коментар: „Ти нас усрећујеш, не поправљаш само ципеле“.

„‘Сјајно што је жена, могу сада са тобом отворено да причам. Мене баш занима како би могли да решимо ово?' Анегдата има много и сваки дан је прича за себе, али има једна која се редовно провлачи. Када уђу у радњу и кажу: 'Еј, здраво. Ја сам дошао, ево мојих патика. А где је тата?' Ја кажем: 'Тата је на клиници'. 'Зашто је на клиници, да ли је добро?'. 'Он је изврсно. Он је лекар'", препричава Марија своје догодовштине.

Друга симпатична ствар је да када виде девојку, неки је питају да ли има неко старији да прими обућу или када ради неко други да дођу тада.

„Кад кажем не ради никад, можете само код мене, онда се распитају код комшија, код познаника, па се врате са поштовањем, уважавањем, одушевљени", додаје Марија.

Често долазе и странци, туристи, јер Марија течно говори два светска језика, а учи још два. Радни дан почиње рано ујутру, већ у 7 сати. Поправља, фарба, лепи...

Око поднева, ред испред радње већ је формиран. Муштерије стрпљиво чекају, а она каже да је тај непосредан контакт најважнији, јер тек кад чује шта им треба, може да пронађе најбоље решење, а тако се стиче оно што се данас најтеже гради – поверење.

Тренутно стање у ваздуху и утицај временских прилика

Према нењим речима крајем маја и почетком јуна била је активна Broussonetia (врста из породице дуда), која има изузетно мало зрно полена и може продрети дубоко у дисајне путеве.

„Тренутно имамо полен липе, полен четинара, они имају изузетно слабу алергеност. Липа смета само мирисом", наводи Љубичићева и додаје да киша значајно поправља ситуацију на терену: „Јуче смо имали онај пљусак, тако да данас је далеко боља ситуација. Верујем да нема ни сада полена, ни липе, ни четинара."

Са доласком топлијих дана, у ваздуху расте концентрација трава и корова, док полена дрвећа више нема.

Савети за алергичне: Како се понашати током дана

За особе које имају тегобе изазване травама и коровима, стручњаци препоручују пажљиво планирање боравка на отвореном простору.

„За особе које имају проблем са травама и са коровима, најбоља ситуација је у јутарњим сатима. Најбоље је, значи, после дуже кише или велике количине кише, и уопште у јутарњим сатима, кад је топло и ветровито", саветује Љубичићева.

Како се свакодневне обавезе не могу одложити, она предлаже следеће мере заштите: ношење заштитних маски које покривају нос и уста, ношење наочара за сунце и коришћење пречишћивача ваздуха у затвореним просторијама и отварање прозора у јутарњим сатима.

Уколико грађани осете озбиљне симптоме, препорука је да се обавезно јаве лекарима алерголозима.

Како се мери концентрација полена у Србији

Агенција за заштиту животне средине прати ситуацију на терену преко развијене мреже мерних места.

„Имамо 26 уређаја у Србији, јако је добра покривеност Србије. Они прикупљају полен из ваздуха, то је врло једноставан уређај који има усисну моћ 10 литара у минути. Полен се лепи за траку, а онда се микроскопира", објашњава Љубичићева.

 Напомиње да ово нису аутоматске станице које дају тренутне податке о врстама, али наглашава да то није кључно за саме грађане јер свака биљка има свој дефинисан период полинације, те су нагле дневне промене немогуће, осим у случају падавина.

Климатске промене и ширење амброзије

Временске прилике директно утичу на померање граница у природи, па тако полинација почиње знатно раније. Изостанак јесењих мразева додатно продужава животни век инвазивних врста.

„Дефинитивно сви осећамо те промене, да је изузетно топло, да смо ми скоро пролеће и јесен изгубили. Важна је та промена која се дешава у јесен. Ми немамо више оне мразеве јесење који у ствари спречавају амброзију да се дуго расејава семеном и да се у ствари шири", истиче Љубичићева и потврђује да се ова инвазивна коровска биљка интензивно шири од севера ка југу.

Амброзија је већ почела да расте током априла и маја, али у овом периоду још нема цвета и полена.

„Полинацију очекујемо, ако буде овако топло, а вероватно ће бити, негде средином јула. Највише концентрације свих година бележимо крајем августа и почетком септембра, обично то и буде негде око 1. септембра. Тад је она у пуном цвету."

Грађани да не уклањају амброзију сами

Стручњаци изричито апелују на грађане да не покушавају сами да уништавају велике површине под амброзијом када је биљка у цвету.

„Никако сами. У реду је сад, можда у овом неком периоду кад виде једну, две биљке у свом дворишту, али кад је она у цвету, потпуно је погрешно да људи то раде. И ако нисте алергични па мислите да можете да је ишчупате, не треба тиме грађани да се баве, зато што никада се не зна да ли та велика количина зрна може изазвати да се имуни систем побуни и да се постане алергичан", упозорава Љубичићева.

Једна биљка може да испусти огроман број поленових зрна, због чега уништавање треба препустити надлежним институцијама. Контролу пољопривредног земљишта спроводи инспекција Министарства пољопривреде у складу са постојећом уредбом, док су за просторе попут приватних дворишта, где је приступ ограничен, задужене комуналне службе које могу изрицати казне.

Где пратити податке о концентрацији полена

Грађани верификоване податке о присуству полена у ваздуху могу пронаћи директно преко званичних канала Агенције за заштиту животне средине. Информације су доступне на званичном сајту сепа.гов.рс, као и путем Андроид апликације Полен Србија и платформе Икс Еко Полен.

Праћење ових података је посебно важно за процес имунизације.

„Наши суграђани не смеју примити вакцину у тренутку када су концентрације полена већ у тој некој средњој вредности у ваздуху. Наш сајт даје информацију да ли су концентрације ниске, средње или високе, у смислу да ли ће имати више утицаја на особе које су јако осетљиве", објаснила је Ана Љубичић у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је.

„Свесни смо да људи тренутно имају потешкоће у приступу нашим сервисима“, написао је директор за комуникације компаније „Мета“, Енди Стоун, у објави на друштвеној мрежи Икс у 10.11 по источном америчком времену. „Радимо на отклањању проблема.“

У исто време, на страници за праћење статуса Метиних система било је означено да постоје „озбиљни поремећаји“ у раду сервиса Facebook Ads Manager, Messenger API, Месинџер платформе и Вотсап бизнис платформе.  

Непосредно пре поднева по америчком времену, Стоун је објавио ново саопштење: „Полако се враћамо у нормалу, али ће бити потребно још мало времена да све услуге у потпуности поново функционишу.“

Корисници су у међувремену на мрежи Икс масовно изражавали незадовољство због проблема у раду „Метиних“ платформи.

„Ово је трећи пут ове недеље да је Фејсбук пао. Сваки пут са собом повуче и Инстаграм, Вотсап и Месинџер“, написао је један корисник.

Други је додао: „Да ли је још неко избачен са Фејсбук Месинџера и не може поново да се пријави? Избацује непознату грешку.“

Поједини су, ипак, искористили ситуацију да се нашале на рачун привременог прекида рада.

Снимање серије је почело средином маја и ради се интензивно и брзо већ месец дана, наводи Нела Михаиловић.

„У питању је савремена драма са озбиљним елементима трилера, што је увек узбудљиво за публику. С једне стране, у центру збивања је судски процес који се води против контроверзног бизнисмена Душана Качара, кога сјајно игра Небојша Дугалић. И преко његовог лика заправо улазимо у тај свет моћи, новца, амбиција, политике“ објашњава заплет гошћа Београдске хронике.

С друге стране, главна протагонисткиња Нада Савић, Качарева бранитељка, коју игра Нина Нешковић, води своју личну истрагу о смрти мајке, те се неки духови прошлости појављују и провејавају кроз целу причу, и једна кобна ноћ из прошлости повезује све ликове.

„Ја играм Гордану, моћну, модерну, успешну жену, власницу те главне канцеларије Вукоја Станковић, која воли да држи све конце у својим рукама, и у канцеларији, и у приватном животу, у својој породици. У тренутку кад ти конци мало почињу да пуцају, она заправо води неку своју личну борбу. С једне стране, амбиција за професионалним успехом, а опет с друге стране, заправо етика као једини прави принцип у њеном и приватном и пословном животу“, додаје Михаиловићева.

Кроз серију се протеже и сентиментална нота, јер главна јунакиња, адвокатица Нада Савић, има партнере са којима има различите љубавне приче.

„Преко пута ње су млади адвокати, тужиоци, браниоци… Сјајна екипа, млада постава, Вучић Перовић, Марко Тодоровић, Златан Видовић… Ту је сад и стара гарда, Воја Брајовић, Мима Караџић… Ту је и средња генерација, Ненад Ћирић, Бане Поповић. Средња генерација дивних глумица и прелепих жена, Ивана Поповић, Милена Васић, Лазар Тасић, млада глумица Магдалена Мијатовић, Ана Лечић...“ наводи гошћа Београдске хронике.

Сценарио потписује Ђорђе Милосављевић, а режију Милан Караџић, а серија се реализује у продукцији „ГФЦ продукције“ и продуценткиње Данке Милошевић.

„Тако да све ово што сам изговорила заправо најављује једну добру, узбудљиву серију која нас чека, претпостављам, негде од јесени“, додаје Нела Михаиловић.

Изазовна улога

Пошто игра моћну, модерну пословну жену од ауторитета и искуства, Нела Михаиловић признаје да није играла много таквих улога, а да су аутори и визуелно покушали да је „измакну“ од претходних улога, тако да јој је врло изазовно и занимљиво, јер је потпуно другачије од, на пример улоге у серији Извор, која је такође недавно емитована на РТС-у.

„То су потпуно две различите жене, не само физичким изгледом, него и својим карактерима и уопште причом коју причају.“

На снимању је било мало врућине јер су снимали напољу, али мада прелазе у студио биће врело од добре радне атмосфере бројне екипе.

„Сви смо некако усмерени да то буде што боље и заправо да извучемо неки максимум из тога, и квалитет за који ми сматрамо да треба понудити гледаоцима“, истиче глумица Нела Михаиловић на крају гостовања у Београдској хроници.

Управо у томе, сматра психолог Снежана Анђелић, лежи једна од највећих разлика између некадашњег и савременог родитељства.

„Кад гледате децу како одрастају, оно што је неопходно детету јесте искуство, а то значи да се стално суочава са проблемима и да те проблеме мора да решава. На тај начин се мозак стимулише, а деца постају стабилнија, зрелија и спретнија“, истиче Анђелићева.

Подсећа да су некадашњи родитељи били далеко опуштенији и да нису били толико усмерени на сваки корак свог детета.

„То је био суживот са дететом. Дете добије све што му је потребно, а даље само изналази с ким ће се играти, како ће се играти и шта ће радити. Није било те опсесије дететом и сталног гледања у дете“, напомиње гошћа Београдске хронике. 

Родитељима управља страх

Према њеним речима, данас је све присутнији феномен такозваних „хеликоптер родитеља“, који непрестано прате децу и настоје да их заштите од сваког потенцијалног проблема.

„То је одраз родитељске несигурности и неповерења у свет око себе. Чини ми се да су наши родитељи били много опуштенији. Данас су родитељи јако фиксирани на то да задовоље сваку дететову потребу и као да не верују да ће се то догодити природно док живе са дететом“, наводи Анђелићева.

Додаје да су савремени родитељи преплављени саветима, друштвеним мрежама и различитим теоријама о васпитању, док су се претходне генерације више ослањале на сопствени осећај.

„Наши родитељи нису имали толико информација. Они су се више ослањали на онај мајчински инстинкт и на свој унутрашњи глас. Пратили су дете, али нису били над дететом“, истиче она.

Упозорава да претерана брига може да одузме деци прилику да развију самосталност и отпорност. „Паднеш, па добро, устани. Данас паднеш и сви скоче. Ми смо се пентрали по дрвећу, били изгребани, нико се није нарочито потресао“, каже кроз осмех.

Живите са децом, не за децу

Према речима Анђелићеве, један од проблема је и то што су деца навикла да их неко непрестано анимира.

„Ми их стално анимирамо. Да ли ћемо им дати телефон, да ли ћемо се играти са њима... Стално неко мора њих да забавља и они постају центар око кога се свет окреће“, сматра Анђелићева.

Она наглашава да је важно да улоге у породици буду јасно постављене и да дете има ослонац у родитељу.

„Детету треба јасан глас родитеља – ја сам одрасла особа и знам шта је за тебе добро, а шта лоше. Кад дете има некога ко је јачи од њега, на њега може да се ослони. Ако је дете јаче од родитеља, па ко му је онда ослонац у животу?“, пита Анђелићева.

Анђелићева наводи и да претерана усмереност на дете може да доведе до тога да оно постане центар породичног живота и да се навикне да га окружење непрестано забавља и анимира. Досада, која је некада подстицала дечју машту и самосталност, данас се често попуњава екранима или сталним ангажовањем родитеља.

„Ми не живимо за децу, ми живимо са децом. То значи да ми имамо свој живот и своје обавезе, а деца су ту поред нас. Не мора све да буде циљано усмерена активност само на дете, него један опуштени суживот“, поручује психолог.

Не постоје савршени родитељи

Говорећи и из перспективе баке, која има петоро унучади и шесто на путу, истиче да је важно поштовати улогу родитеља и не мешати се у њихове одлуке. Улога баке и деке, сматра, јесте да буду део шире мреже подршке, али и да знају где су границе.

Подсећа да савршено родитељство не постоји и да је најважније да деца одрастају у окружењу у којем имају љубав, подршку и простор да греше, падају, устају и постепено граде сопствену стабилност.

Ове сићушне космичке честице потичу још из времена Великог праска и сваке секунде у трилионима безазлено пролазе кроз наша тела.

Ипак, пошто имају готово занемарљиву масу, веома их је тешко детектовати. Прошле године су астрономи који користе мрежу сензора у Средоземном мору открили неутрино који је на Земљу стигао скоро брзином светлости и са 30 пута већом енергијом од икада откривеног неутрина.

Тим научника окупљен око пројекта JUNO представио је прве резултате добијене након два месеца прикупљања података. Они укључују нека од до сада најпрецизнијих мерења начина на који се неутрини мењају између три различите врсте, односно „укуса“, док путују кроз свемир.

„Ово ме заиста чини нестрпљивом да видим још узбудљивијих резултата у будућности“, изјавила је физичарка Кејт Шолберг са Универзитета Дјук, која није учествовала у новом истраживању.

Сферни детектор JUNO налази се на дубини од 700 метара испод земље. Он проучава антинеутрине који настају у сударима честица у две оближње нуклеарне електране.

Одгонетање „укуса“

Антинеутрини су подједнако мистериозне честице – својеврсне супротности неутрина – које научници проучавају како би боље разумели њихово понашање и начин на који функционишу неутрини.

Када антинеутрини дођу у контакт са честицама унутар детектора, настаје бљесак светлости.

Научници се надају да ће овај детектор помоћи у решавању дугогодишње мистерије о томе колика је маса сваког од три „укуса“ неутрина.

Према садашњим претпоставкама, два типа имају сличну масу, док је трећи специфичан, али још није познато да ли су два тежа, а трећи лакши, или обрнуто.

Први резултати још нису дали одговор на то питање.

Међутим, они показују могућности детектора и потврђују да ће „моћи да открије суптилне разлике“ које раздвајају различите врсте неутрина и њихове масе, рекао је коаутор студије Лијангђијан Вен, члан сарадничког тима JUNO.

Два слична детектора неутрина – јапански Хyпер-Камиоканде и експеримент Deep Underground Experiment (DUNE), који се спроводи у Сједињеним Америчким Државама – требало би да почну са прикупљањем података током наредне деценије. Њихови резултати, добијени другачијим приступима, послужиће за проверу налаза кинеског детектора.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису „Нејчер“ (Nature).

Управо је то и назив изложбе у Француском институту на којој су истакнути радови најпознатих представника овог правца.

„Међу уметницима су јако блиски сарадници Андре Бретона. Као што су били Макс Ернст, Андре Масон, Роберто Мата. То су јако познати уметници који чине тзв. 'историјски надреализам' – надреализам који се развијао између два светска рата“, напомиње саветник у Француском институту, проф. др Небојша Вукадиновић. 

Поред слика уметника попут Салвадора Далија и многих латиноамеричких и француских сликара, на изложби су радови и српских надреалиста.

„Желели смо да прикажемо везе између Француске, региона и Србије. И управо због тога смо се удружили са Музејом савремене уметности у Београду који нам је за ову прилику позајмио изузетна дела Ванеа Бора. У оквиру изложбе има још уметника и уметница попут Драгојле Вукадиновић и других који су били мост између Француске и Србије током дугог низа година“, додаје проф. Вукадиновић. 

„Тада је била изузетно снажна и велика надреалистичка мрежа која је обухватала апсолутно целу Европу и у том контексту српски надреализам је био један од најјачих", напомиње директор Француског института Амос Рајхман. 

Разочарани дешавањима у Првом светском рату, надреалисти су сматрали да се истина не може наћи у разуму већ у сновима, машти и несвесном.

Тако је настао један од најпознатијих уметничких праваца. Изложба „Око у дивљем стању" у Француском институту до 10. јула.

Слично обавештење било је приказано и на главној страници Фејсбука, где је посетиоцима поручено да је „нешто пошло по злу“ и да компанија „ради на отклањању проблема и да ће он бити решен у најкраћем могућем року“.

Компанија „Мета“ нема званичну страницу за праћење статуса својих сервиса намењених крајњим корисницима. Постоји страница за праћење рада пословних алата компаније, али у тренутку објављивања вести на њој није било информација о овом прекиду.

Истовремено, проблеме је имао и сајт „Даундетектор“, један од најпознатијих сервиса за праћење кварова и прекида у раду интернет платформи. Није познато да ли су ове сметње повезане са проблемима на Фејсбуку.

Пре него што је и сам постао недоступан, Даундетектор је забележио нагли пораст пријава о прекиду рада Фејсбука, који је почео око 6.45 по локалном времену на пацифичкој обали САД, односно око 14.45 по времену у Великој Британији.