Представник Светске организације за заштиту природе Вања Јакшић каже да су подаци прошлог двогодишњег извештаја били поражавајући, попут оног да су у последњих пола века популације више од 5.000 врста кичмењака смањене за чак 73 одсто.

Додаје и да се нови извештај очекује на јесен, али да није претерано оптимистичан.

„Пре свега, највише су угрожени слатководни системи од којих сви зависимо. Осим загађивања воде, људи испуштају огромне количине угљен-диоксида у ваздух, трују земљу пестицидима. Због тога су тачке пуцања достигнуте у свим екосистемима, не само воденим“, наводи Јакшић.

Са тиме се слаже и метеоролошкиња РТС-а Биљана Вранеш, додајући да сви ми сада доживљавамо једну нову климатску реалност.

Климатске промене су биле очекиване, али изненађује брзина којом се оне дешавају.

„Период од 2015. до данас је најтоплији у историји мерења. Долазило је до екстремних пораста температуре, дугих топлотних таласа у Европи, Азији и Америци. Мерења показују да је површина сталног леда на Арктику најмања у последњих 48 година“, каже Биљана Вранеш.

Неповратни губитак

Јакшић напомиње да су природни ресурси планете изузетно угрожени, највише због глобалних политичких и економских трендова.

„На ивици смо да достигнемо тачку без повратка. Оваквим понашањем довешћемо у питање живот каквим га ми данас познајемо“, истиче Јакшић.

Према његовим речима, један од најбољих негативних примера људског деловања је Амазонска прашума, чијих је 17 одсто површине искрчено у последњих 50 година.

Ратови нису погубни само за људе

Представник Светске организације за заштиту природе наводи податак да само један дан рата у Ирану – бомбардовања, прелета авиона, уништавања нафтних постројења – генерише емисије угљен-диоксида колико и једна просечна држава за годину дана.

Ту треба онда додати и загађење земљишта, а сав тај токсични материјал ће доспети у подземне воде, слатководне екосистеме, што ће додатно угрозити природу, а самим тим и човечанство.

„Човечанство не успева да се креће ни у оквирима ресурса које планета успева сама да обнови, а камоли у оваквим кризним ситуацијама“, каже Јакшић.

Прозор за промене се затвара

Од тренутне деценије, остало је још око четири и по године које морају да се искористе како би се ефекти климатских промена барем ублажили.

„План државе Србије је да до 2030. године 45 одсто енергије добија из обновљивих извора“, каже Биљана Вранеш, додајући и да сваки појединац може да мења своје навике.

„Одговорност је на свима – и на појединцима и на корпорацијама и на државама“, истиче Вања Јакшић.

У Европи, с друге стране, тај процес изгледа много другачије. Готово увек постоји могућност слабијег или јачег испирања, у зависности од тога шта вам је потребно. А вода не усисава садржај, већ га једноставно гура надоле. За прави контраст, у Немачкој и Холандији понекад измет пада на керамичку полицу која се налази непосредно изнад базена са водом.

Сав овај говор о тоалету није само непристојна тема за вечеру. Начин на који наши тоалети испирају фекалије и урин има значајне последице по снабдевање водом. То у Сједињеним Државама постаје све хитније питање пошто климатске промене погоршавају суше, а многе заједнице широм земље суочавају се са несташицом воде, нарочито на западу.

Јединствени амерички сифонски дизајн некада је захтевао галоне воде при сваком испирању да би се створио ефекат усисавања. Значајан закон о ефикасности потрошње воде је 1992. године темељно изменио америчке водоводне инсталације, доносећи пропис да нови тоалети могу да користе само део дотадашње количине воде. Тиме се, према проценама, током две деценије уштедело 18,2 трилиона галона (68,9 трилиона литара) воде. Сада председник Доналд Трамп покушава да укине ту регулативу, што је супротно ономе што инжењери заштите животне средине сматрају потребним да би се обезбедило снабдевање водом у земљи.

„Требало нам је толико дуго да заправо направимо макар мали помак у америчком начину размишљања о штедњи воде“, рекао је за ДW стручњак за водене ресурсе Семјуел Сендовал Солис са Калифорнијског универзитета у Дејвису. За њега овај предлог представља „корак уназад“.

Шта Трамп предлаже?

Трамп жели да „укине бескорисне стандарде за притисак воде“ које сматра „оптерећујућим“. То је део дуготрајне америчке традиције противљења еколошким регулацијама, каже Метин Дурен, инжењер заштите животне средине на Универзитету Виланова у Пенсилванији. „Културно гледано, људи у Сједињеним Државама једноставно не воле регулисање“, рекао је Дурен. „У Европи су људи отворенији за такве врсте регулисања ако су за опште добро“, додао је Дурен.

У мају је Трампова администрација објавила директиву којом се обуставља спровођење ограничења потрошње воде за тоалете из закона о ефикасности воде из 1992. године. Он је такође препоручио да Конгрес покуша да укине тај закон, што би створило трајнију промену која би наџивела било ког појединачног председника.

Републиканци у Представничком дому преузели су иницијативу и усвојили закон живописног назива „Закон о неприкосновености мојих кућних апарата“ који би Министарству енергије олакшао снижавање стандарда за очување енергије. Мало је вероватно да ће закон проћи у Сенату.

Трамп се годинама жали на слабе тоалете и тушеве, обећавајући да ће „поново учинити тушеве сјајним“ и укинути стандарде енергетске ефикасности у домаћинствима. „Људи пуштају воду у тоалету 10 пута, 15 пута, уместо једном“, рекао је 2019. године. „Уђете у нову зграду или нову кућу и немате воду, практично не можете да оперете руке, толико мало воде излази из славине.“

Инжењери из ове области кажу да је то застарела примедба. Произвођачи су се почетком деведесетих година заиста мучили да редизајнирају тоалете како би задовољили стандарде, што је изазвало много јавних притужби на „слаб проток“. Међутим, технологија је брзо напредовала.

„Када се председник жали да му тоалети не испирају добро – то је ствар прошлости. Можда су неки старији тоалети пре много година заиста лоше радили. То је могуће. Али данашњи тоалети пролазе ригорозна тестирања“, рекао је Рон Берк, који води непрофитну организацију „Алијанса за ефикасност воде“ (Alliance for Water Efficiency) са седиштем у Чикагу.

Део тоалета у употреби застарео

Постоји једна област у којој је америчка технологија тоалета и даље застарела – али то је количина воде коју и даље користе, а не то што је користе премало, како Трамп тврди.

Закон из 1992. године прописао је да сваки нови амерички тоалет користи највише 1,6 галона по испирању. У Европи је то стандард за јаче испирање, али многи тоалети широм континента имају и опцију двоструког испирања са мање од једног галона по једној употреби за течни отпад. Систем двоструког испирања никада није заиста заживео у Америци, упркос томе што је ефикаснији у погледу потрошње воде.

Поред тога, старији расипнички модели и даље су чести у Америци.

Више него један од пет тоалета у Сједињеним Државама и даље користи 3,5 галона воде по испирању или више, према студији из 2019. године коју је спровела индустријска организација произвођача водоводних инсталација (Plumbing Manufacturers International, PMI). Неки користе чак пет галона или више ако су произведени пре1980. године.

PMI процењује да је око 2,4 милиона такозваних „наслеђених“ тоалета и даље у употреби у сушом погођеној Калифорнији – њихова замена ефикаснијим моделима који користе 1,28 галона по испирању могла би држави да уштеди 14,1 милијарду галона воде.

Пошто се Калифорнија суочава са могућношћу будућих великих суша, сталним несташицама воде у реци Колорадо и са чињеницом да су два највећа резервоара у земљи на око једној трећини свог уобичајеног капацитета, држава покушава да уштеди воду где год је то могуће.

„Оно што Трампова администрација предлаже заправо је у директном сукобу са изазовима са којима се многе заједнице широм Сједињених Држава суочавају када је реч о одржавању поузданог и приступачног снабдевања водом“, рекао је Берк.

Србија је боља у односу на земље региона попут Босне и Херцеговине и Северне Македоније, које имају ниже стопе рециклаже, испод 30 одсто, али даљи напредак у овој области зависиће од развоја инфраструктуре, увођења депозитног система и повећања свести грађана о значају рециклаже, закључено је данас на Форуму Креативно стакло који је одржан у оквиру обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и пројекта "Glassmaking tradition meets innovation" подржаног од стране Европске уније.

На светском плану све више се прелази на циркуларни модел производње који се заснива се на принципима циркуларне економије и подразумева да се стакло стално враћа у употребу уместо да постане отпад.

Циркуларно стакло је најзаступљеније у амбалажној индустрији (боце и тегле), грађевинарству и у аутомобилској индустрији. Применом циркуларних пословних модела у стакларству се остварују уштеде у потрошњи енергије и до 30 одсто, а значајно је и смањење емисије угљен-диоксида и количине генерисаног отпада у односу на традиционалне начине производње.

Циркуларност у стакларству подразумева добро функционисање и синхронизованост свих фаза, почев од прикупљања стакленог отпада, сортирања (по боји и квалитету), дробљења у ситне комаде, топљења у пећима, затим обликовања (дување, пресовање, ливење) и на крају хлађења.

Иако циркуларни приступ има бројне предности, његова примена у занатском и уметничком раду са стаклом суочава се са неколико проблема. У првом реду, то су технички изазови, с обзиром на то да различите врсте стакла имају различите тачке топљења, те да мешање може довести до пуцања или деформација. Осим тога, није једноставно доћи до чистог, добро разврстаног отпадног стакла.

Даље, топљење стакла захтева високе температуре, па целокупан процес може бити скуп за мале радионице и уметничке студије.

Рад са рециклираним стаклом захтева специфичне вештине, а тренутно не постоји одговарајући број едукативних програма и радионица, истакнуто је на скупу на којем су учествовали стручњаци, уметници и едукатори о стаклу из Србије, Данске, Словеније, Румуније, Бугарске и Велике Британије.

Захваљујући уметницима и иновативним предузетницима, историјске праксе поновне употребе стакла добијају нови живот, показујући да стакло може бити и материјал и медијум који спаја естетику, индустрију и одрживост.

Сто осамдесет година од почетка организоване производње стакла

Форум Креативно стакло одржан је у склопу обележавања 180 година од почетка организоване производње стакла у Србији и богате историје домаћег стакларства, чији почеци сежу у прву половину 19. века. Развој ове индустрије започео је у Поморављу, када је политичар и државник Аврам Петронијевић основао прву фабрику стакла у Кнежевини Србији.

Своја трговачка и предузетничка знања Петронијевић је стицао још као младић у Бечу, да би потом покренуо први значајнији подухват – стаклару код Јагодине, између села Мишевић и Белица.

Вођен идејом о индустријском развоју, Петронијевић је 1843. године затражио од Државног савета посебне повластице за подизање фабрике, укључујући монопол на производњу стакла и приступ сировинама. Његова иницијатива убрзо је дала резултате, већ 1846. године произведене су прве чаше, које су поклоњене кнезу Александру Карађорђевићу поводом прославе Светог Климента, о чему су извештавале тадашње Србске новине.

Иако ова прва стаклара није дуго опстала, темељи организоване индустријске производње су постављени.

Након Петронијевићеве смрти, развој стакларства наставили су други предузетници, међу којима се посебно истакао Нацко Јанковић из Јагодине, чија је стаклара радила све до 1904. године. Њено затварање означило је прелазак у нову фазу, опрема и радници пресељени су у параћинску фабрику отворену 1907. године коју је основао Миливоје Поповић, која је, за разлику од многих других, опстала до данас.

Током послератне индустријализације осниване су бројне фабрике стакла широм земље (у Прокупљу, Зајечару, Косијерићу, Панчеву, Алибунару…), али је већина њих запала у кризу током деведесетих година прошлог века и касније престала са радом. Упркос томе, наслеђе ове индустрије и даље представља важан део културног и економског идентитета Србије.

 „Младенац кад је, пред Младенац на дан-два, не треба ти да гледаш календар, оне су ту! Погледаш, о дошле! Фино!“, прича мештанин Хранислав Тасић.

„Свуда их видиш... Скоро сам сликала, изађо` ја овде она иде улицом нормално све, као комшије”, додаје Јасмина Крстић.

Раније су роде живеле другачије и гнездиле су се углавном у пластовима сена. Последњих година све их је више на бандерама и крововима кућа.

„Десетак година је ту, на крову тако да нам не смета, једино биће проблем што је цреп доста отпао и кад решимо да то реновирамо шта ћемо са гнездом, да ли ће оне после да се врате на нови кров”, пита се Славиша Јовановић из Међурова.

Са 25 до 30 гнезда Међурово је село са највећим бројем белих рода јужно од Саве и Дунава, а зашто су изабрале да се баш овде настане изгледа знају само оне.

„Зашто су овде – то је сваке године питање, јер има ту и погодних станишта за исхрану и све то њима одговара, али и околна села су иста таква па их тамо нема, само по један – два пара”, истиче Слободан Марковић, орнитолог.

Колико им се мештани радују толико и тугују кад виде да је нека настрадала. То се, кажу, често дешава у гнездима на елекроводовима

Марковић наводи да би у следећих неколико година требало да сва гнезда белих рода у Србији буду обезбеђена: „Требало би да добијемо и нова гнезда и нове платформе које ће омогућити да се и нова гнезда настане”.

Занимљиво је, додају орнитолози, и то што свако од гнезда белих рода има и своје подстанаре – шпанске врапце који су у Србији ретка врста, па би Међурово могло да послужи за пример како се уз мало труда и добре воље, и поред разлика, може заједнички живети.

„Славујари се на овим просторима појављују 70-тих, 80-тих година, као једна птица, веома интересантна за људе. Без обзира на то да ли их имају у одгоју или појединачно у кавезу, веома су интересантни јер имитирају и интерпретирају туре славуја и најлепше су уопште у природи, када се прича о птицама певачицама“, објашњава Радомир Јовановић, одгајивач славујара.

„Прво, може да изведе велики број тура. Имамо екстремне примерке који изводе и 40 тура. Обавезне туре су од песме славуја, како му само име и каже, само су прилагођене, успорене и, да кажем. мало су дубље у односу на песму славуја и наша птица то пева најбоље могуће“, каже Ненад Лазаревић, орнитолошки судија.

Жута, зелена, бела и плава су четири основне боје канаринца славујара, а осим класичних нијанси перја, последњих година јавља се и интересантна мутација – птице светлосмеђе боје налик белој кафи.

„У граду Крушевцу је неких тридесетак одгајивача славујара, а у Србији, сасвим сигурно има преко 150. Један занимљив податак каже, да се годишње, преко 10.000 алки, за обележавање канаринаца, узме за потребе славујара“, наводи Бранислав Карајовић, председник Секције славујара Српске орнитолошке федерације.

Професионалних одгајивача канаринаца славујара у Србији, осим у Крушевцу има у Београду, Крагујевцу, Јагодини. Добри познаваоци канаринаца кажу да је песма славујара мелем за душу

Унеско-локалитети светске баштине – од 4.000 година старих пирамидалних храмова у Ираку, до чувених око 1.500 година старих статуа на Ускршњем острву – све чешће су угрожени ерозијом и пропадањем. Више температуре, јаче олује и суше оштећују грађевински материјал. Студија из 2025. показује да је 80 одсто локалитета светске баштине под „климатским стресом“, јер се древни материјали попут дрвета или камена, тешко прилагођавају растућим температурама.

„Колевка цивилизације“ – Велики зигурат Ура

Хиљадугодишња историја прети да нестане, јер југ Ирака постаје све топлији. Повећане температуре изазивају снажну ерозију.

Усред пустиње налази се чувени Велики зигурат Ура – око 4.000 година стар храм посвећен богу Месеца Нани. Грађевина се све више распада, а пешчане дине које покрећу јаки вјетрови додатно оштећују структуру.

Истовремено, подземне воде због врућине и суше постају све сланије, што нагриза цигле од блата старих месопотамских храмова.

„Наслаге соли су последица климатских промена“, каже Казем Хасун из службе за антиквитете у провинцији Дхи Кар. Кристали соли продиру у материјал, шире се и постепено га разарају.

Угрожене су и рушевине древног града Вавилона на Еуфрату, где висока концентрација соли такође оштећује грађевине. Археолози покушавају да ублаже штету, на пример израдом десалинизованих цигала од блата израђених по хиљадугодишњим методама.

Џамије у Исфахану, Иран

Рат тренутно представља велику претњу историјским локалитетима у Ирану, али и климатске промене остављају видљиве последице. Међу угроженим објектима су и историјске џамије у граду Исфахану.

Саборна џамија приказује развој џамијске архитектуре током дванаест векова. Градња је почела 841. године, а објекат је касније више пута прошириван и обнављан. Унеско је сматра „музејом иранске архитектуре“.

Са својим импресивним куполама и богатим штукатурама, служила је као узор за религијске и образовне грађевине широм региона – од Ирана, до Ирака и Сирије.

У близини се налази и трг Мејдан-е-имам из 17. века, где стоји позната Шахова џамија са плавом куполом и богатом калиграфијом.

Међутим, објекти стоје на нестабилном тлу које се постепено спушта због опадања нивоа подземних вода услед суша. Екстремне температуре и велике промене влажности додатно оптерећују грађевине.

Унеско упозорава да би тај спор процес без заштитних мера могао да доведе до пукотина и нестабилности, па чак и до урушавања.

Статуе Моаи на Ускршњем острву

Познате статуе Моаи на Ускршњем острву (Рапа Нуи) могле би, према студији Универзитета на Хавајима, за неколико деценија све чешће да завршавају под водом.

Посебно је угрожено место Аху Тонгарики с 15 монументалних статуа. Због пораста нивоа мора очекују се јачи таласи и поплаве, који би, према студији из 2025, могли да угрозе више од половине културних добара на том подручју.

Аутор студије, Ноа Паоа, упозорава да би то било погубно за живу културу и егзистенцију тамошњих становника. „Та места су кључна за наш идентитет и традицију“, каже. И туризам на острву у великој мери зависи од њих. „Ако ништа не предузмемо, дугорочно би могао да буде угрожен чак и статус острва у Унеску.“

Кинески зид

Кинески зид, дуг више од 21.000 километара, једно је од најзначајнијих грађевинских достигнућа на свету. Грађен је и прошириван током више од два миленијума, а од 1987. налази се на листи светске баштине Унеска. Ипак, и он је све угроженији.

Многи његови делови направљени су од набијене земље, тако да су осетљиви на ветар, кишу и наслаге соли. То доводи до пукотина, распадања и могућих урушавања.

Данас се само око шест одсто зида сматра добро очуваним, док је приближно половина већ озбиљно оштећена или нестала.

Истраживачи зато позивају на хитне мере заштите, попут стварања природних заштитних слојева од маховине, такозваних „биокруста“ (биолошке покорице тла).

Климатске промене тако не угрожавају само природу, већ и културну баштину човечанства – и тиме део наше заједничке историје .

У студији објављеној 13. априла у часопису Сајентифик репортс, истраживачи су открили да два лека за ублажавање болова код људи – аспирин и лидокаин – значајно смањују реакције бекства код норвешких јастога када су изложени електричним шоковима.

Истраживачи тврде да су лекови утишавали обраду бола код животиња и да је трзај репом заправо рефлекс на бол, а не само једноставна реакција на стрес. Тим наводи да ови налази указују на то да јастози заслужују већу етичку пажњу.

„Чињеница да лекови против болова развијени за људе делују и на норвешке јастоге показује колико слично функционишемо. Зато је важно да водимо рачуна о томе како поступамо и убијамо ракове, баш као што то чинимо са кокошкама и кравама“, рекла је Лин Снедон, професорка зоофизиологије на Универзитету у Гетеборгу у Шведској.

Неколико области – укључујући Норвешку, Нови Зеланд, Аустрију и делове Аустралије – већ су забраниле кување живих ракова из разлога добробити животиња, а нови налази могу додатно појачати притисак за шире реформе у начину на који се ове животиње третирају и убијају.

Слични закони се предлажу у Уједињеном Краљевству, док индустрија и истраживачи истражују електрично омамљивање јастога и ракова као потенцијално хуманију алтернативу кувању живих животиња.

Шокантно и болно

Да би разумели како јастози реагују на болне надражаје, истраживачи су поделили 105 норвешких јастога у више група. То је укључивало неколико контролних група које нису биле изложене шоку, као и две групе које су примиле шок уз третман лидокаином или аспирином. Лидокаин је растворен у акваријуму сваког јастога, док је аспирин убризган директно у животињу.

Затим су истраживачи применили електрични шок јачине 9,09 волти по метру током 10 секунди на три групе изложене шоку и посматрали њихово понашање пре, током и до два сата након шока.

Када су били изложени шоку, јастози су покушавали да побегну користећи трзај репом, уобичајен маневар бекства код неких ракова који их у кратким, брзим покретима избацује из опасности. Трзаји репом су примећени само код јастога изложених електричном шоку, не и у контролним групама.

Међутим, када су животиње добиле лидокаин или аспирин пре шока, учесталост трзаја репом нагло је опала – само седам од 13 јастога третираних лидокаином и три од 13 третираних аспирином показало је ову реакцију, док су јаче реакције забележене у групи која није добила аналгетике.

Према истраживачима, ови резултати указују на то да електрични шокови нису само изазивали контракције мишића код јастога, већ су заправо стварали болно искуство. Да је понашање било искључиво последица електричне стимулације, не би се очекивало да лекови против болова смање трзаје репом.

Уместо тога, третман аналгетицима смањио је понашање бекства. На основу тога, истраживачи сугеришу да трзај репом може имати неуролошку компоненту познату као ноцицепција — процес у којем сигнали из дела тела изложеног штетном надражају путују до мозга и изазивају негативно унутрашње стање повезано са болом.

Све више доказа

Ова студија се придружује растућем броју истраживања која указују на то да ракови, хоботнице и други бескичмењаци могу доживљавати бол. У ранијим студијама, ракови самци изложени електричним шоковима унутар својих љуштура на крају су напуштали своје „домове“ како би избегли болни надражај.

Хоботнице су показале још снажније доказе о обради бола; у једној често цитираној студији избегавале су места повезана са повредом и преферирале она повезана са ублажавањем бола.

Докази постепено мењају начине на који се ове животиње третирају. У Уједињеном Краљевству, ракови, јастози и хоботнице сада су препознати као осећајна бића „способна да доживе бол и патњу“ према Закону о добробити животиња из 2022. године. Нови Зеланд је такође успоставио правила добробити за животиње попут ракова и јастога, захтевајући да буду доведени у стање неосетљивости пре комерцијалног убијања.

Сједињене Америчке Државе можда полако следе тај тренд. Неколико савезних држава, попут Калифорније и Вашингтона, већ је предузело кораке ка потпуној забрани узгоја хоботница због нехуманих пракси, док друге разматрају усвајање сличних закона.

Климатолози користе десетине различитих компјутерских модела како би проценили будућу климу. Међутим, за сложени систем АМОК-а ти модели дају веома различите резултате – од оних који не предвиђају даље успоравање до 2100. године, до оних који указују на велико успоравање од око 65 одсто, чак и ако се емисије угљеника из фосилних горива постепено сведу на нулу.

Истраживање је комбиновало стварна океанска посматрања са моделима како би се утврдило који су најпоузданији, чиме је значајно смањена неизвесност. Процењено је да ће успоравање до 2100. године износити између 42 одсто и 58 одсто, што је ниво који готово сигурно води ка колапсу.

АМОК је важан део глобалног климатског система јер доноси сунцем загрејану тропску воду ка Европи и Арктику, где се она хлади и тоне, формирајући дубоку повратну струју. Његов колапс би померио појас тропских падавина од којих милиони људи зависе за производњу хране, довео би западну Европу до екстремно хладних зима и летњих суша, и подигао већ растући ниво мора у Атлантику за 50 до 100 центиметара.

„Открили смо да ће АМОК опасти више него што се очекивало у односу на просек свих климатских модела. То значи да је АМОК ближи тачки преокрета“, каже др Валентин Портман из истраживачког центра Инрија Бордо Суд-Уест у Француској, који је предводио истраживање.

Професор Штефан Рамсторф из Потсдамског института за истраживање утицаја климе у Немачкој навео је: „Ово је важан и веома забрињавајући резултат. Показује да су ‘песимистични’ модели, који предвиђају снажно слабљење АМОК-а до 2100. године, нажалост најреалистичнији, јер се боље поклапају са посматраним подацима.“

„Све више сам забринут да бисмо могли достићи тачку након које је гашење АМОК-а неизбежно већ средином овог века, што је прилично близу“, истакао је Рамсторф, који проучава АМОК већ 35 година.

Нагласио је да се колапс мора избећи по сваку цену.

„То сам тврдио и када смо мислили да је вероватноћа гашења око пет одсто, јер је и тада ризик био превисок с обзиром на огромне последице. Сада изгледа да је већа од 50 одсто. Најдраматичније климатске промене у последњих 100.000 година дешавале су се када је АМОК прелазио у друго стање“, објашњава Рамсторф.

АМОК успорава јер температуре ваздуха у Арктику брзо расту услед глобалног загревања. То значи да се океан тамо спорије хлади. Топлија вода је мање густа, па спорије тоне у дубине. Ово успоравање омогућава да се више падавина задржи у сланој површинској води, што је додатно чини мање густом и још више успорава тонење, стварајући повратну спрегу унутар АМОК система.

Систем АМОК-а је веома сложен и подложан случајним природним варијацијама, што онемогућава прецизна предвиђања. Ипак, научници сада очекују значајно слабљење, што само по себи може имати озбиљне последице у деценијама које долазе.

Ново истраживање, објављено у часопису Science Advances, испитало је четири различита начина коришћења стварних посматрања за процену модела. Утврђено је да метода позната као "ridge regression", која се до сада ретко користила у климатској науци, даје најбоље резултате.

Стручњаци упозоравају да је реч о једној од последица климатских промена, које мењају атмосферске обрасце и повећавају учесталост екстремних појава ван сезоне.

Климатске промене појачавају ризик

Комбинација високих температура, наглог развоја олујних облака и снажних удара ветра ствара ситуације у којима се уобичајени градски простори за свега неколико минута претварају у зоне повећаног ризика. Паркови, шеталишта, тротоари и паркинг простори, места која грађани доживљавају као безбедна, постају опасна када ослабљени коренов систем или дотрајало стабло не издрже оптерећење.

Хроника последњих година показује готово идентичан образац. У Риму је погинула жена док је седела на клупи са пријатељицом и децом, након што се висока топола срушила без видљивог упозорења. У Ређо Калабрија је адвокат страдао док је шетао пса, када је снажан налет ветра оборио велики бор. Слични случајеви бележени су и у Тоскани, Ломбардији, Пијемонту и Базиликати.

Проблем није само ветар

Иако се на први поглед чини да је узрок искључиво снажан ветар, стручњаци указују да је проблем знатно сложенији. Професор арборикултуре Франческо Ферини наводи да је реч о споју више фактора: дуготрајне суше која слаби корен, наглих обилних падавина које натапају земљиште, оштећења насталих током градских радова, погрешног орезивања, али и старења великог броја стабала у градским зонама који се довољно не контролишу.

Климатске промене, како оцењују стручњаци, делују као додатни катализатор већ постојећих слабости урбаног зеленила. Дуготрајни топлотни таласи исцрпљују дрвеће и смањују његову отпорност, док потом обилне кише за кратко време засићују земљиште водом, што повећава могућност превртања стабла заједно са кореном.

Године занемаривања урбаног зеленила

Проблем је нарочито изражен у урбаним срединама, где је простор за развој корена често годинама сужаван асфалтирањем, изградњом инфраструктуре и честим прекопавањем терена. Због тога стабла, иако споља делују здраво, могу имати озбиљно нарушену стабилност.

Стручњаци за фитопатологију и урбано зеленило годинама упозоравају да дрво готово никада не пада без разлога. У великом броју случајева постоје знаци пропадања, гљивична обољења, трулеж, оштећења корена или механичка неуравнотеженост крошње, који се стручним прегледима могу уочити на време.

Улагање у дрвеће је улагање у безбедност

Све чешће трагедије показују да планска обнова стабала, избор врста прилагођених новим климатским условима и редован стручни надзор морају постати важан део урбане инфраструктуре.

Смрт Алисије Аморузо тако је постала симбол ширег проблема са којим се суочавају бројни европски градови: судара климатских екстремних појава и запуштеног урбаног зеленила. У тренутку када градовима дрвеће све више треба као заштита од врућина и загађења, постаје јасно да оно без адекватне неге може представљати и озбиљну опасност.

Све то отвара питање колико су Италија и други европски градови спремни да се прилагоде новим климатским околностима које више не остављају простор за одлагање системских решења.

Јагуари су изгубили 49 одсто свог историјског подручја у Америци, према подацима Међународне уније за заштиту природе (IUCN). Највећа популација живи у Амазонији, али све остале популације су класификоване као угрожене или критично угрожене.

У Хондурасу су јагуари заштићене животиње, али упркос томе прете им разне опасности.

„Крчење шума и криволов су највеће претње и радимо на решавању оба ова проблема“, рекао је Френклин Кастањеда, директор огранка „Пантере“ у Хондурасу.

Између 2001. и 2024. године, ова централноамеричка нација је изгубила 1,5 милиона хектара под дрвећем, што је 19 одсто од укупне површине под шумама у Хондурасу, према подацима организације Global Forest Watch. Интензивна пољопривреда попут плантажног узгоја и крчење шума због пашњака међу главним су разлозима дефорестације.

Влада Хондураса се обавезала да ће обуздати кршење шума до краја деценије, као и да ће обновити 1,3 милиона хектара шума. План нулте дефорестације до 2029. прогласио је ванредно стање у области животне средине како би заштитио шуме и дивље животиње, користећи 8.000 војника за спречавање илегалних пољопривредних активности и активности сече шума.

Такође, један од проблема је и изловљавање животиња којима се јагуар храни, као што су јелени, пекари (животиња налик на свињу) и игуане, јер утиче на снабдевање храном ове велике мачке.

Проблем са храном и стаништем

Али на планинском венцу Мерендон постоје наговештаји успеха на еколошком плану. Планинска шума, заједно са другим такозваним облачним шумама Хондураса, заштићена је од 1987. године, када је препознат њихов значај као виталних водосливова за суседне заједнице.

„Тада нису знали, али сада знамо да су штитили и веома важно станиште за јагуаре“, нагласио је Кастањеда.

Ипак, илегалне активности и губитак биодиверзитета нису у потпуности искорењени, а последњих година организација „Пантера“ и њени партнери су појачали надзор, укључујући патроле ренџера, постављени су додатни скривени акустични монитори и камере. Развијен је и програм за поновно увођење врста којима се јагуар храни. Из „Пантере“ наводе да је криволов смањен, а заштита и ревитализација су учиниле шуму погоднијом за велике мачке.

„Чини се да видимо бољитак када су у питању велике мачке генерално“, рекао је Кастањеда.

Пуме почеле да се враћају пре пет година 

Након 17 година праћења, 2021. први пут су откривене пуме на посматраном подручју, а од тада су уочене више пута.

Већина јагуара живи испод 1.000 метара надморске висине, а облачни јагуари су изузетно ретки. Било је само неколико виђења, укључујући и Костарику и Мексико. Не зна се да ли је ово резултат новог понашања животиња, то јест прелазак на нову територију или нешто што истраживачи нису раније запазили због удаљености подручја на великим надморским висинама, објаснила је др Алисон Девлин, директорка програма за јагуаре у „Пантери“.

Високе планине Хондураса подручје куда јагуари пролазе

У Хондурасу су забележена само три виђања јагуара на великим надморским висинама, од којих је последње било 2016. године.

Кастањеда је назвао ново виђење „сјајним“, рекавши да је планина на којој је виђена велика мачка била под надзором последњих 15 година, а последњих 10 година континуирано.

Јагуари нису везани за једно подручје; записи у Хондурасу показују да прелазе 10 километара у једној ноћи, а постоји документација о јединкама које су прешле чак 400 километара близу границе САД и Мексика, рекао је Кастанеда.

Ланац Мерендон нема сталну популацију јагуара, а млади мужјак се вероватно кретао дуж коридора за дивље животиње од источног Хондураса до Гватемале у потрази за женкама, претпоставио је Кастањеда.

Усвојеном реформом одговорност за дефинисање заштићених подручја глечера премешта се са Аргентинског института за снег, лед и науке о животној средини на власти појединачних провинција.

Председник Аргентине Хавијер Милеи, који је подржао реформу, изјавио је да се променама „оснажују провинције да користе своје ресурсе" и омогућава рударење „тамо где није било ничега за заштиту".

Сенат Аргентине одобрио је предлог закона још у фебруару 2026. године, па је потврда у доњем дому парламента представљала последњу кључну препреку за његово усвајање.

Противници реформе упозоравају да би она могла да угрози основни ресурс, односно воду.

С друге стране, заговорници закона тврде да се рударска индустрија неправедно демонизује.

„Зашто се рударство представља као чудовиште“

Посланица Ненси Пикон Мартинез изјавила је да се рударство представља „као да је чудовиште", истичући да закон и даље штити глечере.

Према новим правилима, глечери и периглацијална подручја, зоне које нису нужно под ледом, али су замрзнуте део године, остају под заштитом националног регистра “Ianigle” док власти провинција не докажу да не представљају „стратешке" резерве воде.

Аргентина има 16.968 глечера који обезбеђују воду за 36 речних сливова у 12 провинција, где живи око седам милиона људи.

Вода настала топљењем глечера има кључну улогу у ублажавању последица суша, посебно у полусушним областима попут Мендозе, где су сушни периоди све чешћи услед климатских промена.

Гувернери провинција богатих рудом подржали су закон, наводећи да је досадашњи оквир из 2010. године кочио „одрживи економски развој провинција и државе без угрожавања будућих генерација".

Међутим, међународне организације попут „Гринпис-а” критиковале су Закон због тврдњи да сви глечери и периглацијална подручја немају стратешки значај за водне ресурсе.

Биолошкиња Агостина Роси Сера из „Гринпис-а” истакла је да је „основна функција свих глечера и целокупног периглацијалног окружења да делују као резервоари воде".

Додала је да се та подручја постепено одмрзавају и тако снабдевају реке и потоке, наглашавајући да су многи делови Аргентине, посебно они који подржавају измену Закона, сушни и полусушни региони где је вода оскудан ресурс.

Суочен са случајем који се сматрао готово неоперабилним, тим Универзитетске опште хирургије 1 болнице Молинете, на челу са професором Маријом Морином, применио је иновативни "аwаке" протокол, прилагођен стању пацијента.

Захват је изведен ослањајући се на три кључна елемента: анестетичке блокове трбушног зида, свесну седацију и клиничку хипнозу. Управо је хипноза, према оценама лекара, одиграла пресудну улогу.

Током операције, која је трајала око сат времена, докторка Валентина Палацо водила је пацијента кроз хипнотички процес са циљем да се смање анксиозност, бол и физиолошки стрес.

Пацијент је ментално „измештен" из операционе сале и усмерен ка пејзажима родне Пуље, што је омогућило очување спонтаног дисања, неуровегетативне стабилности и минималну употребу седатива.

И постоперативни ток протекао је изнад очекивања. Пацијент није имао потребу за интензивном негом, већ је у првих 24 часа поново почео да хода и узима храну, док је неколико дана касније безбедно отпуштен и вратио се у Пуљу.

Стручњаци оцењују да би овај успех могао да отвори нову фазу у онколошкој хирургији, посебно када је реч о крхким пацијентима код којих је општа анестезија контраиндикована.

„Овај захват показује да врхунска хирургија може да помери границе онколошког лечења", изјавио је Ливио Транкида, генерални директор здравственог центра „Град здравља" у Торину.

Повезивање савремених хируршких техника и хуманизованих медицинских приступа, попут клиничке хипнозе, могло би убудуће да пружи нову шансу пацијентима који су се до сада сматрали неоперабилним.

„Како се на Антарктику буде појављивало све више површина без леда, земље би могле постати заинтересованије за њихов минерални потенцијал“, рекла је Ерика Лукас, геофизичарка са Универзитета Калифорније у Санта Крузу и водећа ауторка нове студије.

Ресурси који израњају

Испод леденог покривача Антарктика налази се разнолик пејзаж са планинама, кањонима, долинама, па чак и вулканима. Како се клима загрева, ледени покривач се полако повлачи, откривајући део тог копна.

Међутим, до сада су пројекције појаве копна без леда узимале у обзир само промене на ивицама леда, односно како ће се просторни обухват леденог покривача мењати. Симулације будуће доступне површине Антарктика нису узимале у обзир како ће се копно издизати након што се ослободи леда, нити како ће различити сценарији пораста нивоа мора утицати на количину новонасталог копна без леда.

Њене пројекције укључиле су ове факторе тако што су у обзир узеле очекиване промене нивоа мора, податке о дебљини Земљине литосфере и процене како ће одсуство гравитационог утицаја леденог покривача утицати на издизање копна.

Студија процењује да би до 2300. године могло да се појави 120.610 квадратних километара, 36.381 квадратни километар и 149 квадратних километара копна, у условима високог, средњег и ниског топљења леда. „Знамо да се лед повлачи и да се линија уземљења повлачи већ током последњих неколико деценија“, додала је Лукас.

Политика око Јужног пола

У подручјима за која Лукас и њен тим предвиђају да ће бити без леда до 2300. налазе се позната или претпостављена налазишта бакра, злата, сребра, гвожђа и платине – кључних минерала за индустрију, али и вредних метала сами по себи.

Студија посебно указује да ће се највеће нове површине без леда вероватно појавити на територијама на које полажу право Аргентина, Чиле и Уједињено Краљевство, и да садрже различите минералне ресурсе, укључујући бакар, злато, сребро и гвожђе.

Тренутно комерцијална експлоатација минерала на Антарктику није дозвољена, иако Антарктички споразум дозвољава активности повезане са минералним ресурсима искључиво у научне сврхе.

Ако експлоатација минералних ресурса постане једноставнија, земље које полажу територијална права могле би имати мотив да поново преговарају о тим правилима, наводе аутори студије. Прва прилика за то је 2048. година, када потписнице споразума могу затражити ревизију еколошког протокола.

Аутори студије сматрају да би ове промене могле извршити притисак на правни оквир који регулише активности везане за минералне ресурсе у региону.

„То је разумна процена. Међутим, појава копна без леда, какву предвиђа нова студија, сама по себи вероватно неће изазвати велике промене у управљању Антарктиком“, написао је Тим Стивенс, професор међународног права на Правном факултету Универзитета у Сиднеју, који није учествовао у истраживању.

„Континент ће и даље остати изузетно захтевно окружење за експлоатацију минералних ресурса“, додао је Стивенс, наглашавајући да би промене у антарктичком окружењу могле подстаћи већу сарадњу и јачи фокус на заштиту животне средине у оквиру Антарктичког споразума.

"Отприлике преради 60 одсто отпада који генерише Београд годишње. То је модеран начин, али и захтеван, јер се спаљивање одвија под одређеним условима због опасности од емисије штетних гасова. Користи се зато активни угаљ, убризгава се креч и разна једињења за неутрализацију киселих продуката, као и филтери за честице", наводи Станишићева.

Чиста технологија

Према њеним речима, процењује се да у Европи има око 450 таквих постројења. У Копенхагену, на пример, фабрика на крову има стазу за скијање и зид за пењање, јер је реч о чистој технологији, док је у Аустрији једно постројење туристичка атракција јер је дизајнирано да изгледа као шарени дворац.

"Не може да се користи свака врста отпада. Неке се одмах уклањају, попут батерија и електронског отпада, јер садрже тешке метале, као и радиоактивни и медицински отпад и азбест. Сагоревају се, међутим, органски отпад, пластика, картон и комунални отпад. Стакло и метал остају у пепелу, али се издвајају и рециклирају, а пепео се користи за насипање", указује Станишићева.

Енергија из отпадних вода

Из Беча стиже готово невероватна информација да један произвођач наполитанки користи једну од највећих пећи за кекс на свету, а њена отпадна топлота користи се за загревање стотина домаћинстава путем система даљинског грејања.

Коментаришући ову информацију, Станишићева истиче да фабрика може да снабдева око 600 домаћинстава, што није импресиван број, али је значајно јер представља индустријско-урбану симбиозу.

Станишићева, такође, истиче да грејање путем геотермалних извора, попут бања у Србији, има предности јер не загађује животну средину, омогућава енергетску независност и смањује употребу фосилних горива.

Лава као енергија на Исланду

Напомиње да је Исланд екстремнији пример, јер су температуре воде и паре око 120 степени због близине лаве површини, па на тај начин обезбеђују и струју и грејање, док се у Бечу користи пречишћена канализациона вода температуре између 12 и 20 степени.

"Температура отпадне воде у Бечу делује ниско, али имају топлотне пумпе које је кондензују и загревају воду до 70 степени, чиме се снабдева 56.000 домаћинстава грејањем. Потребна су, међутим, значајна почетна улагања и добра мрежа даљинског грејања. Ипак, дугорочно се исплати и за животну средину", каже Станишићева.

Као потенцијал у Србији, Станишићева истиче добијање енергије из отпада, геотермалних извора, топлоте из индустрије, као и водоничну енергију, за коју каже да је још увек у раној фази развоја јер је веома запаљива и лако цури.

Ти организми су биолуминисцентни планктони, који насељавају воде Малдива, који емитују плаво светло при додиру са таласима ослобађају луциферин, хемикалију која, у додиру са кисеоником, производи плави сјај.

Микро морска створења (фитопланктони) од плаже праве призор звезданог неба, а догађај је уочљив у одређено доба године.

Фитопланктони називају се динофлагелате, и  боји воде дају плавичаст сјај, који многи пореде са поларном светлошћу, односно Аурором Бореалис.

Биолуминисценција није ограничена само на једну плажу у океану. Захваљујући временским условима и морским струјама, светлећи ефекат се може појавити и на плажама других острва Малдива.

Боја као одбрана од предатора

Ипак, иако динофлагелате дају прелепу светлост, то не значи да су безопасне. Неке врсте производе токсине који су опасни за људе, рибе и друга бића. Истраживачи верују да је плава светлост нека врста одбране од предатора.

Најинтензивнији ефекат примећује се током суве сезоне, од октобра до марта, док фактори попут температуре воде, концентрације планктона и фазе месеца додатно обликују спектакл.

Чињенице о популацији камила у Аустралији

По проценама, популација камила удвостручује своју бројност сваких 8 до 10 година, ако се не контролише продужетак врсте. Камиле насељавају северну, западну и јужну територију аустралијског континента.

Током сушних делова године, због својих миграција ка удаљеним подручјима у потрази за водом, камиле угрожавају инфраструктуру правећи велике штете за државни буџет.

Аустралијски пројекат управљања дивљим камилама на нивоу државе, довео је до смањења значајног броја јединки, како би се управљало бројношћу популације.

Откуд камиле у Аустралији

Камиле су први пут стигле у Аустралију са Канарских острва 1840. године. Сада у Аустралији има преко милион дивљих камила.

Дивље камиле се крећу преко великих површина, тако да су у сушним регионима потребне заштитне зоне како би се заштитила еколошки осетљива подручја.

Увезене у Аустралију као вредне теретне животиње из Британске Индије и Авганистана  током 19. века (за превоз и исхрану током истраживања и колонизације), а тада су случајно пуштене у дивљину.

То је резултирало брзо растућом дивљом популацијом са бројним еколошким, пољопривредним и друштвеним утицајима.

Познато је да камиле изазивају озбиљну деградацију локалних еколошких станишта и директно угрожавају ендемске врсте животиња, као што су кенгури и други торбари .

Знају да буду агресивне

Камиле су познате по својој способности да преживе без воде, користећи резерве масти ускладиштене у својој грби. Ипак, када је извор воде доступан, чак и мало крдо може да потроши велики део расположиве воде и да је запрља (чинећи је  небезбедном за пиће, па лако настају патогене бактерије).

Дивље камиле у Аустралији су такође познате по томе што су агресивне када наиђу на крда домаће стоке, као што су говеда, овце и козе. Могу да буду опасне и за људе.

Агресивне су и према женкама камила које имају своје младе, као и према мужјацима када су у процесу парења. Генерално, сезона парења је позната као опасно време за близину камила, оба пола.

Тим истраживача из Немачке успео је да оживи ћелије алги које су више од 7.000 година лежале закопане на дну Балтичког мора, без светлости и кисеоника. Тако су алге, које су биле „заборављене“ у потпуном мраку, оживеле, почеле да производе кисеоник и да се брзо размножавају.

Нови извештај Лајбницовог института за истраживање Балтичког мора у Варнеминдеу (IOW) позива на строже управљање водама, упозоравајући да се Балтичко море не може опоравити по принципу „једноставног узрока и последице“.

Зашто се Балтичко море „гуши“?

Еутрофикација је процес у којем животна средина постаје прекомерно обогаћена хранљивим материјама, попут азота и фосфора, што доводи до цветања алги, смањења количине кисеоника и гушења воденог света. Када се вишак алги разграђује, стварају се велике количине угљен-диоксида, чиме се снижава pH вредност морске воде и повећава њена киселост.

Ове материје потичу од људских активности, попут употребе ђубрива и стајњака у пољопривреди, непречишћених или недовољно пречишћених отпадних вода, као и индустријског отпада, нарочито из прехрамбене и хемијске индустрије. Азот из фосилних горива такође може доспети у воде кроз процес познат као атмосферска депозиција.

Еутрофикација често доводи до стварања такозваних мртвих зона, у којима је ниво кисеоника толико низак да испод површинског слоја воде готово и нема живота.

Захваљујући законодавству ЕУ и националним прописима, заштитне иницијативе, попут Акционог плана за Балтичко море Хелсиншке комисије за заштиту Балтичког мора (HELCOM), довеле су до значајног смањења загађења хранљивим материјама.

Упркос деценијама напретка, научници упозоравају да до сада није забележено значајно побољшање квалитета површинских вода Балтичког мора.

Да ли су мере заштите помогле у очувању Балтичког мора?

Балтичко море је сланије од слатке воде, али мање слано од типичних морских вода. Такође је слојевито, при чему се мање слана површинска вода налази изнад гушће и сланије воде. Све то отежава доспевање кисеоника из атмосфере у дубље слојеве.

Почетком фебруара, 275 милијарди тона воде истиснуто је из Балтичког мора, чиме је његов ниво опао за 67 центиметара. Ову појаву изазвали су снажни ветрови, зона високог притиска и одсуство значајних атмосферских фронтова.

„Снажни источни ветрови који трају од почетка јануара потиснули су водене масе кроз данске мореузе ка Северном мору, што је довело до пада нивоа широм басена“, наводи се у објави Института за океанологију Пољске академије наука.

Када се ова ситуација заврши, очекује се продор слане, кисеоником богате воде из Северног мора назад у Балтичко море, што би потенцијално могло да оживи мртве зоне.

Да ли су климатске промене криве?

Иако је еутрофикација Балтичког мора последица загађења хранљивим материјама, климатске промене додатно погоршавају ситуацију.

Површинске температуре у централном Готландском басену порасле су у просеку за готово два степена од 1960. године. Према моделима из нове студије IOW-а, тренд загревања уочава се и у дубљим слојевима воде.

„Будући да топлија вода апсорбује мање кисеоника од хладне, летњи продори имају мањи потенцијал да проветре дубоке басене Балтичког мора него зимски“, наводи се у извештају.

Да ли ће се опоравити Балтичко море?

Извештај IOW-а наводи да се у аноксичним условима (недостатку кисеоника) фосфат ослобађа из седимента и акумулира у води. То је углавном последица одсуства оксидованих једињења гвожђа, која би иначе везивала хранљиве материје у седименту.

Иако се многи надају да продори из Северног мора могу помоћи у уклањању фосфата из воде, истраживачи су утврдили да је током зиме 2014. године из воде уклоњено само око 30 одсто фосфата, а свега око пет одсто трајно је затрпано у седименту.

Током лета, цветање плаво-зелених алги теже се укључује у ланац исхране. Након њиховог одумирања, велике количине органске материје тону на дно.

„Тиме се једињења фосфора преносе у седимент, где настављају да се акумулирају и подстичу смањење кисеоника кроз процес разградње“, наводи се у извештају.

Истраживачи су издвојили четири кључне стратегије управљања како би Балтичко море поново „продисало“. То укључује доследно смањење загађења хранљивим материјама, као и унапређење или обнову природних обалских филтера, попут лагуна, фјордова и естуара, који могу задржавати хранљиве материје.

„Мере засноване на природи треба проширити, попут подстицања морских травњака или намерног узгоја микроалги ради активног уклањања хранљивих материја из воде. Гребени и насеља шкољки такође томе доприносе“, наводи се у документу. 

Тим иза међународног Пројекта Сети (Project Ceti), који покушава да одгонетне како китови комуницирају, био је у чамцу у близини јата од 11 китова код обале карипског острва Доминика 8. јула 2023. године.

Током скоро пет и по сати, научници су документовали понашање групе. Посматрали су животиње из чамца, снимали их дроновима и бележили звукове испод површине воде. Подаци које су прикупили, а који су обједињени и објављени у четвртак у часописима Scientific Reports и Science, представљају изузетну реткост у историји науке.

Од 93 врсте китова – групе која укључује китове, делфине и морске плискавице – човек је само девет имао прилику да посматра како се рађа у дивљини. Још ређе смо били сведоци ситуација у којима су китови, који нису у сродству са мајком, помагали.

Члан тима Пројекта Сети, Шејн Геро, рекао је за New Scientist: „Ово је први доказ о помоћи при порођају сисара који нису примати. Фасцинантно је видети међугенерацијску подршку баке њеној ћерки која се порађа и подршку других женки са којима мама није у сродству“.

Порођај је трајао 34 минута. Током порођаја, друге одрасле женке су зарониле испод леђног пераја женке Раундер, често пливајући на леђима док су главама окренуте ка њеној гениталној регији.

Одмах након рођења, понашање јата се „брзо променило“ и сваки члан групе постајао је активан, наводи се у студији објављеној у часопису Scientific Reports. Сви одрасли су додиривали бебу главама и телима, написали су истраживачи. Китови су усмеравали њушке ка новорођенчету, гурали га около, под водом и изнад површине воде.

Ово фасцинантно понашање потиче из периода пре више од 36 милиона година и верује се да је последица јединствене историје китова. Након што су њихови далеки преци напустили воду и прилагодили се животу на копну, китови су једини сисари који су се вратили у океан. Поновни улазак у воду захтевао је неке еволутивне трикове како би се спречило дављење новорођенчади.

На пример, младунци китова се рађају тако што најпре излази реп, а не глава као што је то случај код других сисара. Међутим, иако новорођене уљешуре постају талентовани пливачи у року од неколико сати, оне могу да потону непосредно након рођења.

Дакле, други китови морају да подигну младунче „како би спречили новорођенче да потоне, а истовремено и да би олакшали његов први удисај“, наводе истраживачи.

Примати, укључујући људе, једини су други сисари за које се зна да помажу једни другима током порођаја.

Комуникација се променила кад су наишли незнанци

Научници су такође забележили како китови производе многе звукове, укључујући значајне промене у „вокалном стилу“ током важних догађаја, наводи се у студији. Једна од таквих ситуација била је када се група друге врсте китова приближила јату уљешура након порођаја.

Промене у вокалном изражавању сугеришу да се група координисала како би подржала порођај – или заштитила новорођенче, наглашавају истраживачи. Уљешуре имају једну од најдужих трудноћа у животињском царству, са периодом гестације који траје до 16 месеци. Када се младунци роде, већ су дугачки четири метра. Ослањају се на мајчино млеко најмање две године.

Како расту, млади постају центар своје друштвене заједнице и други помажу у чувању деце док мајка тражи храну.

Након што је порођај снимљен 2023. године, јато није поново виђено више од годину дана. Затим је новорођенче примећено са Акром и Аурором – осталим млађим члановима јата – 25. јула прошле године.

Преживљавање прве године био је добар знак да ће кит достићи одрасло доба, закључили су стручњаци који су део Пројекта Сети.

Ратови генератори еколошке кризе

Александра Угарковић из Светске организације за природу Србије указује да се пажња јавности стално премешта са једног кризног жаришта на друго, док последице остају и гомилају се.

„Нажалост, новонастале околности нам показују да таман када пажњу преусмеримо на једно жариште, као што је то било у Украјини, и почнемо да процењујемо неке последице, отворе се нова жаришта и онда практично треба да преусмеримо пажњу на то.“

Како објашњава, прве последице ратова су оне које се могу видети – уништене шуме, загађено земљиште и вода, што директно утиче на квалитет живота. Ипак, дугорочни утицај је много сложенији.

„Тек ћемо видети у деценијама које долазе какве су заправо последице оставила ова ратна разарања, и не само по природу већ врло посредно и по човека, јер ми наравно зависимо од природних ресурса“, наглашава Угарковићева.

Посебан проблем представљају емисије штетних гасова током ратних дејстава.

„Било да причамо о прелету авиона који захтева огромне количине горива, или да причамо о томе да се бомбардују постројења која су нафтна, последице су несагледиве“, додаје гошћа Дневника.

Емисије гасова – размере које тек долазе на наплату

Према доступним истраживањима, емисије угљен-диоксида у ратним условима достижу алармантне нивое.

„Недавно објављено истраживање Института за климу и заједницу показује да су емисије угљен-диоксида у првим недељама ове друштвене катастрофе исте као количина коју више од 80 земаља истовремено емитује“, указује Угарковићева. То, како каже, значи да ће се ефекти климатских промена тек осетити.

„Дакле, тек ћемо осетити шта су климатске промене.“

Драматичан пад биодиверзитета

Подаци о стању природе показују да је ситуација већ критична, чак и без утицаја ратова.

„На нешто више од пет хиљада посматраних врста широм света, имамо пад у популацијама од 73 одсто“, а као пример наводи стање у Србији.

„За нашу реку Дунав карактеристична је аутохтона врста јесетре, где од шест врста које смо имали, пет спадају у категорију високо угрожених, готово на граници истребљења“, објашњава Александра Угарковић.

Ови подаци, како додаје, показују да човечанство не води довољно рачуна о природи ни у мирнодопским условима. Иако Европа и Северна Америка бележе мањи пад, то не значи да је ситуација повољна.

„То не значи да смо мање утицали, него да смо биодиверзитет већ у старту значајно смањили.“

Вода – најугроженији ресурс

Сви природни ресурси су под притиском, али се вода издваја као кључни проблем.

„А кад нема воде, онда практично имамо проблем и са свим другим“, упозорава Угарковићева. Недостатак воде повлачи читав ланац последица – од деградације земљишта до проблема у производњи хране и енергије.

Енергетско сиромаштво и повратак фосилних горива

Паралелно са еколошком кризом расте и енергетско сиромаштво. Разлог је, између осталог, прекомерна експлоатација природних ресурса и спор прелазак на обновљиве изворе енергије.

„Имамо ресурсе попут нафте, угља и гаса који су готово на ивици због преексплоатисања“, истиче Угарковићева. Проблем је, додаје, што нема довољно времена за транзицију.

„Са тако угроженим ресурсима немамо довољно времена да се преоријентишемо на обновљиве, а и то мало што имамо уништавамо током ратних дејстава.“

Иако се у појединим деловима света привремено враћа употреба угља, такав тренд не може дуго да траје.

„Залихе су све мање и мање, дакле дефинитивно ћемо морати да се преоријентишемо на обновљиве изворе енергије“, наглашава представница Светске организације за природу.

Пројекти заштите природе у Србији

Светска организација за природу спроводи бројне пројекте у региону, усмерене на очување екосистема.

„Радимо на обнови река, на мапирању препрека које онемогућавају нормалан ток и кретање врста, као и на заштити великих звери на Старој планини.“

Поред тога, пројекти обухватају и заштиту мочварних подручја и дивљег света.

„Сат за планету Земљу“ – порука глобалне акције

У таквим околностима, глобалне иницијативе попут акције „Сат за планету Земљу“ имају за циљ да подигну свест о значају очувања природе.

„Двадесети пут заредом обележавамо ову највећу светску волонтерску акцију и желимо да покажемо да тај један сат у мраку указује на то како можемо да се определимо за заштиту животне средине“, истиче гошћа Дневника.

Порука је, како наглашава, јасна. „Једино ако сачувамо овај дом који имамо, можемо да опстанемо и ми као врста.“

О значају акције говори и податак да је ушла у Гинисову књигу рекорда.

„На милионе људи се придружи овој акцији и показују да је глас милиона људи у исто време значајна ставка која се мора слушати“, наводи Угарковићева.

И ове године, светла ће бити угашена широм света.

Акција носи јасну симболику – један сат посвећен планети као подсетник на свих 8.760 сати у години током којих је неопходно водити рачуна о животној средини, закључује Александра Угарковић на крају гостовања у Дневнику.

„Ово је једна лепа успомена. Истовремено учине један добар гест да помогну заједници где су тај сувенир купили. У годинама које долазе тај бор ће да расте и они ће да имају своје дрво. Ми волимо да кажемо посадите свој хлад“, објашњава Ђорђе Марић, председник Националног савеза шумовласника „ДендроСрбија“.

Садница се налази у компосту насталом разлагањем органског отпада са подручја Мокре Горе. Мањи компостери су постављени на четири локације у селу са којих ће се отпад прикупљати и одвозити у централни компостер. На тај начин покушаће да реше проблем велике количине органског отпада.

„Смањиће се количина органског отпада који ћемо издвојити из тих контејнера, да тако кажем. Самим тим смањићемо трошкове одвожења, депоновања тог отпада. Грађани су то лепо прихватили. Видим већ у компостерима да се појавило таложење, да су током зиме бацали тај органски отпад“, каже Немања Цукавац из Парка природе Мокра Гора.

Мала садница црног бора која расте из компоста на тај начин испуниће део свог еколошког задатка, док ће њено необично паковање завршити мисију пружања помоћи екосистему.

„Када засадите ваш бор, односно када га извадите из ове биоразградиве чаше, на тој чаши су означене перфорације где треба избушити рупе. Онда заправо паковање не постаје отпад, већ он постаје хранилица за птице. Паковање је израђено тако да буде од боја које привлаче птице. На себи имају такозвану 'врабац' шару са традиционалних ћилима из Србије“, наводи Ђорђе Марић.

Настала удруженим активностима становништва, ова ручно прављена успомена са путовања, израста из традиције и заједништва, по којој су Мокрогорци и препознатљиви.