Смештен на дубини од 433 метра у стенама старим око 1,9 милијарди година, овај комплекс би, уколико добије коначну сагласност регулаторних органа, могао да почне са радом већ крајем ове или почетком 2027. године.

Земље широм света деценијама трагају за трајним решењем за одлагање радиоактивног отпада који настаје у нуклеарним електранама. Од првих реактора изграђених педесетих година прошлог века, већина таквог отпада чува се у привременим складиштима. Финска би сада могла да постане прва држава која ће започети дугорочно подземно складиштење високорадиоактивног отпада.

Фински Центар за радијациону и нуклеарну безбедност (STUK) требало би током јуна да објави завршну процену пројекта, након чега би могла бити издата и оперативна дозвола.

„Надамо се да ћемо почети са радом крајем ове године или, вероватније, почетком следеће“, изјавио је генерални директор компаније TVO, оператера финских нуклеарних електрана, Филип Бордарије.

Истрошено нуклеарно гориво, које се тренутно хлади у базенима привременог складишта поред нуклеарне електране Олкилуото на обали Балтичког мора, биће прво које ће бити пребачено у Онкало.

Постројење је пројектовано за смештај око 6.500 тона уранијума из финских нуклеарних реактора. Три од укупно пет реактора у земљи налазе се управо у комплексу Олкилуото.

Изградњу репозиторијума започела је компанија Посива још 2004. године, а укупна вредност пројекта сада се процењује на око милијарду евра.

Безбедност на временској скали од 100.000 година

Према плану, истрошено гориво ће наредних сто година бити одлагано у мрежу подземних тунела. Након попуњавања капацитета, складиште ће бити трајно затворено и запечаћено.

На површини ће се гориво смештати у специјалне бакарне контејнере отпорне на корозију. Они ће потом бити спуштани у бушотине ископане у стенама, а простор око њих испуњаван бентонитском глином, која представља додатну заштитну баријеру.

„У суштини, све мора да буде безбедно заувек“, нагласио је хемичар компаније Посива Лаури Парвијаинен. Он је додао да ће истрошено гориво остати високо радиоактивно десетинама хиљада година.

„После 100.000 година ниво радиоактивности биће приближно исти као код руде уранијума од које је гориво првобитно произведено“, рекао је Парвијаинен.

Сваки тунел дужине око 300 метара биће, након попуњавања, затворен армирано-бетонским чепом.

Ризици постоје, али процене су позитивне

Јарко Килонен, стручњак за нуклеарну безбедност у финском регулаторном телу СТУК, учествовао је у проценама ризика које обухватају период чак до милион година у будућности.

„Имајући у виду опасност коју отпад представља, првих 10.000 година су од пресудног значаја за очување интегритета капсула“, објаснио је Килонен.

Према његовим речима, највећи дугорочни ризици су могућа корозија бакарних контејнера, као и геолошки процеси повезани са будућим леденим добима, укључујући земљотресе који би могли да оштете заштитне системе.

Ипак, досадашње анализе показују да је пројекат способан да испуни безбедносне захтеве.

„Резултати различитих процена ризика које су спровођене током година били су позитивни“, истакао је Килонен.

Широка подршка у Финској

За разлику од Француске, где су слични планови изазвали снажан отпор дела јавности, фински пројекат ужива знатно већу подршку.

Према речима професора друштвених наука са Универзитета LUT, Матија Која, локално становништво је још седамдесетих година прошлог века исказивало резерве према изградњи складишта, али се став временом променио.

„Људи су се навикли на ту идеју и имају поверења у процене које спроводи STUK“, навео је Којо. Он додаје да је подршка нуклеарној енергији у Финској тренутно на историјски високом нивоу.

Ипак, противници пројекта упозоравају да се ризици не могу у потпуности искључити. „Нико не може да гарантује безбедност Онкала током хиљада година“, поручио је Тапани Ваистола, директор Финског удружења за заштиту природе.

Нуклеарна будућност Финске

Према финским законима, сав нуклеарни отпад произведен у земљи мора бити трајно одложен унутар националних граница.

Министарка за климу и животну средину Сари Мултала подсетила је да је Финска до измене закона 1994. године извозила истрошено гориво, између осталог и у Русију.

Истовремено, актуелна влада наставља да подржава развој нуклеарне енергије, укључујући и разматрање изградње малих модуларних реактора (SMR).

Питање управљања отпадом из будућих реактора још није решено, а надлежне институције би коначну процену требало да представе до марта наредне године.

Националним програмом посматрања шума, под називом НИМОС, уводи се вештачка интелигенција. Основа за тај софтвер су сателистки снимци и подаци свемирских агенција, који се комбинују са нашим.

„Користећи те податке, заједно са подацима јавних предузећа, ми вршимо обавештавање корисника о појави пожара и о промени виталности у шумским екосистемима“, објашњава Дејан Стојановић из Института за низијско шумарство Нови Сад.

„Сутра ће сви ти подаци бити похрањени у Дата центар у Крагујевцу, што је врло значајно, јер то значи да су ти подаци српски подаци, од српског софтвера, национални подаци који су сутра, прекосутра, за 10, 20, 50 година доступни и грађанима“, наглашава Сара Павков, Министарка за заштиту животне средине на промоцији националног мониторинга у компанији „Србијашуме".

Софтвер су направили стручњаци Новосадског института за низијско шумарство. Он ће газдинствима давати реалне податке о зеленом покривачу, температури тла, присуству штеточина.

У овај програм умрежене су све управе па тражене податке могу да добију одмах – поруком, имејлом, телеграмом. Такви подаци основа су за брзо одлучивање, а до сада се се добијали споро, кад шумари или инспектори изађу на терен.

„Данас смо у могућности да све те постојеће, како историјске, тако и податке који се скупљају у овом тренутку, интегришемо у систем који ће подржати доношење одлука на нивоу одељења и одсека код наших управљача, односно јавних предузећа“, додаје Дејан Стојановић.
Реални подаци или ажурирани с времена на време су драгоцени. Рецимо, праћењем температуре земљишта у шуми може да се предвиди пожар, али пре свега, да се припреме ватрогасне и друге комуналне шуме.

Сателистки и радарски снимци и постављени сензори прикупљају податке о запремини, висини стабала, количини кисеоника, влажности земљишта.

„Овим софтвером може сутра да се дефинише где грађани је најбоље да шетају да би могли одређене хемијске супстанце апсорбују у свом телу и да уживају у шумским екосистемима“, напомиње министарка Павков.
Сакупљање података појачава и одговорност шумских управа јер сада одмах могу да сазнају шта се дешава на њиховом терену, а два највећа газдинства „Србијашуме" и „Војводина шуме" имају тачан увид о шумама и резерватима.

Мониторинг и пошумљавање за очување београдских шума

Гошћа Београдске хронике, Адиба Џудовић из Јавног предузећа „Србијашуме“ истиче да је најновији мониторинг шума од изузетног значаја за унапређење стања шума и превентивно деловање. Овај систем омогућава детекцију промена које људском оку могу да промакну, као и предвиђање потенцијалних опасности попут шумских пожара и ширења биљних болести.

Београд има око двадесет шумских комплекса који заузимају девет одсто територије града, а „Србијашуме“ управљају са око петнаест хиљада хектара државних шума. Пошумљавање се спроводи на свим слободним површинама, а тренутно се ради на додатном пошумљавању у општини Палилула кроз пројекат Форест Инвест.

Пројекат Форест Инвест предвиђа производњу до тридесет пет милиона садница у наредних седам година, са циљем подизања квалитета шума и превазилажења проблема са лошијим шумама и пањачама. Овај пројекат је део државне стратегије и укључује сарадњу са „Војводинашумама“.

Током пролећно-летње сезоне, „Србијашуме“ посебно воде рачуна о безбедности посетилаца и очувању шума, које су често изложене ветроломима, снеголомима и другим штетним утицајима климатских промена. Наглашава се важност одговорног понашања грађана, попут ношења смећа са собом и избегавања ложења ватре на недозвољеним местима.

Највећи шумски комплекси у Београду су Авала и Космај, док су шуме у општини Палилула значајне као природна баријера против јаких ветрова. Шуме не само да представљају природни филтер и извор фитонцида, већ и значајно доприносе здрављу људи кроз рекреацију и боравак у природи.

Адиба Џудовић позива грађане да чешће користе шуме за шетњу и рекреацију, истичући да боравак у природи побољшава здравствено стање и квалитет живота.

„Шуме су антистрес зона и природни филтери који позитивно утичу на наше здравље, зато их треба чувати и користити одговорно," поручује Адиба Џудовић.

Уједињене нације поново упозоравају да су климатске промене један од највећих проблема са којима се наша планета суочава.

Са нама је Жарко Петровић из програма Уједињених нација за развој, кога питамо да ли се и како се испуњавају циљеви предвиђени Париским споразумом.

– Једном речју, није добро, зато што још увек немамо јасан пут ка испуњењу циља Париског споразума да се промена загревања планете задржи на 1,5 степен више од прединдустријског нивоа.

Тренутно се боримо за следећи циљ, то је два степена, и уколико се даље не предузму дубинске реформе економије и друштва, плашим се да нећемо успети да постигнемо те циљеве.

Оно што нам остаје је да се прилагодимо на ситуацију каква јесте сада. Све су топлија лета, а када дође до падавина, оне су све интензивније.

Које су то мере прилагођавања које би требало да користимо?

– Климатске промене су или превише или премало воде, и ми морамо да сакупимо ту воду и да је сачувамо кад је има превише, за оне периоде када је нема довољно.

Дакле, морамо да сачувамо воду у пролеће и у лето, и када су велике падавине, изградњом система, изградњом решења заснованих на природи, да би та вода полако отицала онда када је суша, да имамо довољно и за водоснабдевање и за наводњавање и за друге потребе економије, потребе за водом.

Шта је оно што свако од нас може да учини да се ублаже климатске промене?

– Од најмањих активности, а то је да затворимо славине док перемо зубе, до заиста подршке свим реформама које имају редовно плаћање рачуна. Заиста, све оне ствари које доприносе томе да се боље прилагођава, да се не баца отпад, посебно да се не загађује ваздух, вода и земљиште, да се прелази на одрживе, обновљиве изворе енергије.
То су неке ствари које свако од нас као појединац може да уради.

Данас су овде додељена признања за најуспешније зелене иновације. О каквим иновацијама је реч?

– Тако је, 15 иноватора из приватног, неколико из јавног сектора, из свих стубова зелене агенде. Дакле, из смањења коришћења фосилних горива путем соларних панела, обновљивих извора, путем геотермалних извора уместо угља, уместо нафте и гаса.

Затим решења која смањују коришћење отпада или поново користе отпад, поготово органски отпад који је извор и енергената и истовремено извор топлоте и можда и ђубрива у будућности.

Заиста је много добрих решења нашег приватног сектора, где смањују загађење и смањују коришћење ресурса. Али и јако добра решења, морам да признам, у области заштите природе, што је такође један од стубова зелене агенде, Национални парк Тара, Удружење грађана Јадовник, Делиблатска пешчара, Језеро Краљевац, где се активним мерама помажу биљне и животињске врсте да опстану у својим стаништима и да истовремено се сачува то природно богатство које Србија има.

Зелене идеје које мењају Србију – награђене иновације за чистију будућност

Награђене су иновације које доприносе очувању природе, декарбонизацији, смањењу и рециклажи отпада од пластике и из пољопривреде.

„Ми производњом компоста за шампињоне. Користимо пилећи стајњак, шерићна слама и природни гипс“, објашњава Александар Несторовић из компаније „Чемпикомп“, Плочица код Ковина.

„Полимерни отпад не завршава на депонији него га ми враћамо у процес. Не користи се нафта за производњу регранулата него је механичка рециклажа“, наводи Дејан Мицић из компаније „Репол“, Ваљево.

Од 2022. у оквиру иницијативе ЕУ за Зелену агенду, УНДП је подржао 90 иновативних зелених решења и инвестиција.

Европска унија подржава транзицију ка зеленијој, отпорнијој и конкурентнијој економији улагањем у зелено пословање и помаже Србији да се усклади са стандардима Европске уније“, истиче Андреас фон Бекерат, шеф Делегације Европске уније у Србији.

Европска унија је уложила скоро 600 милиона евра у заштиту животне средине и климатске акције у Србији. Међу највећим донаторима су Шведска и Швајцарска.

„Искуство Швајцарске показује да заштита природе и развој економије могу ићи руку под руку. Заштита природних ресурса није препрека економском расту, напротив“, напомиње Ан Лугон-Мулен амбасадорка Швајцарске у Србији.

„Шведска посебно улаже у заштиту мочварних подручја, која су значајна за складиштење угљеника и ублажавање климатских промена“, наглашава . Шарлота Самелин, амбасадорка Шведске у Србији.

Ове године домаћин обележавања Светског дана заштите животне средине је Азербејџан. На церемонији у у Бакуу, министарка Сара Павков најавила је да ће Србија бити домаћин следеће године у оквиру специјализоване изложбе Експо.

„Данас у Бакуу, 2027. године у Београду у оквиру Експоа, где ћемо заједно да представимо све оно што смо урадили и у области заштите животне средине“, истиче Сара Павков, министарка заштите животне средине Србије.

„Еколози и екологија ми много значи, али нисам очекивао да ће да ме се сете у овим временима када се све мање размишља како сачувати лепоту коју нам је тврорац поклонио“, рекао је песник Перо Зубац.

Међу добитницима Зеленог листа налазе се научни радници, еколошка удружења, једна депонија, али и појединци који су дугодишњим залагањем промовисали еколошке вредности. Међу њима је и новинарка Ивана Бакмаз, која је покренула серију текстова о заштићеним природним добрима Војводине.

„Желела сам то мало да приближим публици и читаоцима, тако да кажем, чисто да бих код њих пробудила свест, управо о различитим облицима живота који настањују нашу Војводину, о угроженим факторима који су их задесили, а и о неким начинима на који ипак можемо да заштитимо и сачувамо оно што имамо, јер природа је ипак извор живота“, истиче Ивана Бакмаз новинарка листе Дневник.

Свих претходних година додељивао се по један Црни лист, али се добитник само једном појавио, и како кажу организатори, већ наредне године, он је кориговао свој однос, чиме је заслужио признање заштитника.

„Ове године Црни лист ће добити возачи аутомобила који се возе сами. Због тога што их је све више, због тога што је комформизам порастао, због тога што они загађују простор као да се у аутомобилу вози њих четворо“, наглашава Душица Миленковић из Покрета Горана Војводине.

Организатори наводе да су међу добитиницима ове године и државне институције, а као позитиван пример истичу Регионалну депонију Пирот, али је и много оних који су већ добро познати у еколошким круговима.

„Чланови бројних еколошких редакција којих заправо и нема толико много у нашим медијима, али и бројни ранији добитници су се придружили и слали предлоге, тако да оно што морамо да кажемо да после свих бројних идеологија, остаје екологија као један узус и као једна трајна вредност, којој сви на крају морамо да се приклонимо, јер морамо да кажемо да смо ову планету заправо позајмили, и да је потребно да је вратимо у бољем стању него што смо је затекли“, наглашава Ранко Стојиловић, главни и одговорни уредник Радио Београд 2.

За заштитнике, ово је само мотив више да наставе са својим радом једнако предано, док Црни лист није казна, како тврде, већ опомена, да загађивачи промене свој однос према природи, и придруже се зеленој страни.

Како су крокодили стигли на тако изоловано место?

Загонетка која дуго интригира научнике. Ситуација се драстично променила након што је око 1770. године почело трајно насељавање острва. У року од само пет деценија, локална популација крокодила је ловом потпуно истребљена. Иза њих је остало само неколико сачуваних примерака, укључујући непотпуне лобање у Националном музеју Сејшела, као неми сведоци једног давно несталог света.

Генетски детективи на трагу истине

Дуго се расправљало о идентитету ових животиња. Неки научници су сматрали да су у питању нилски крокодили (Crocodylus niloticus) који су мигрирали из Африке, док су други веровали да се ради о ендемској врсти.

Први помак у истраживањима догодио се 1994. године, када су истраживачи на основу физичких карактеристика их рекласификовали као морске крокодиле, али је недостајао коначан доказ.

Међународни тим научника из Немачке и са Сејшела спровео је детаљну анализу како би решили мистерију. Користећи напредне технике, успели су да извуку и анализирају митохондријску ДНК из костију и зуба древних примерака.

Ову генетску информацију затим су упоредили са ДНК живих морских крокодила. Резултати, објављени у часопису Royal Society Open Science, нису оставили места сумњи.

Путовање дуго хиљаде километара

Генетски маркери сејшелских крокодила недвосмислено су се подударали са онима морског крокодила ( (Crocodylus porosus), највећег живог гмизавца на свету. Популација са Сејшела није била јединствена врста, већ најзападнија позната група ових океанских путника. Њихова способност да пређу огромне водене површине лежи у јединственој биолошкој адаптацији. За разлику од већине других крокодила, морски крокодили поседују специјализоване слане жлезде на језику које им омогућавају да избацују вишак соли. Ова предност дозвољава им да толеришу слану воду и проведу дуже периоде у мору, путујући између удаљених обала.

"Оснивачи популације на Сејшелима морали су да преплутају најмање 3.000 километара преко Индијског океана да би стигли до удаљеног архипелага, а можда чак и много даље", рекао је Франк Глау, стручњак за рептиле из Баварске државне зоолошке збирке (СНСБ) и старији аутор студије.

Владари океана са запањујућим дометом

Ово откриће значајно проширује познати историјски ареал морских крокодила. Пре него што је људска активност довела до њиховог нестанка са Сејшела, територија ове врсте се простирала на невероватних 12.000 километара, од Вануатуа у Тихом океану све до западног дела Индијског океана. То их сврстава међу рептиле са најширом дистрибуцијом на планети, што потврђује њихову изванредну мобилност.

"Генетски обрасци сугеришу да су популације морских крокодила остале повезане током дугих периода и на великим удаљеностима, што указује на високу мобилност ове врсте", објаснила је Штефани Агне са Универзитета у Потсдаму, прва ауторка студије.

Решавање ове мистерије није само исправљање историјске фусноте, оно показује моћ генетике у реконструкцији изгубљеног знања о врстама и разумевању последица људског утицаја. Ипак, научна прича се овде не завршава. Коришћена митохондријска ДНК наслеђује се само са мајчине стране, па би будућа истраживања нуклеарне ДНК могла открити још суптилније везе и разлике између давно раздвојених популација ових импресивних владара океана.

Један од најраспрострањенијих гмизаваца на свету

„Генетски обрасци указују на то да су популације слановодних крокодила остале повезане током дугих периода и на великим удаљеностима, што указује на високу мобилност ове врсте“, објашњава прва ауторка Стефани Агне са Универзитета у Потсдаму.

Данас, слановодни крокодил остаје један од најраспрострањенијих гмизаваца на Земљи. Пре него што је популација Сејшела збрисана, врста је заузимала још већи ареал који се протезао више од 12.000 километара од Вануатуа у Тихом океану до Сејшела у Индијском океану.

Говорећи за РТС, Картер је подсетио на процене Међувладиног панела за климатске промене.

„Видимо да ће доћи до све већег броја топлотних таласа и већег броја топлих дана, али је то све израженије, рецимо, у мом делу света, у Аустралији и Пацифику, и ту видимо све више шумских пожара“, навео је Картер.

Према његовим речима, очекује се и пораст броја тропских циклона у централном Пацифику, што ће захтевати већа издвајања држава и јачање капацитета локалних заједница за реаговање на катастрофе.

„Кажемо да су пацифичка острва, да кажемо, на првој линији фронта удара климатских промена. Све земље су погођене тиме, али та мала острва су нарочито погођена утицајем климатских промена“, истакао је Картер.

Експерт за климатске промене објаснио је да ће овогодишњи КОП бити посебан јер се први пут одржава уз снажно учешће пацифичких држава, које желе да светским лидерима непосредно покажу размере проблема са којима се суочавају.

„Важно је да људи из целог света дођу, виде и осете зашто се на овим малим острвима дешавају климатске катастрофе“, нагласио је професор.

Климатске миграције, посебно важна тема 

Једна од тема која све више добија на значају јесу климатске миграције. Картер сматра да ће климатске промене у наредним деценијама приморати многе људе да напусте своје домове, али упозорава да се то питање не сме посматрати кроз призму масовних избегличких кретања.

„Није од помоћи када свет њих назива климатским избеглицама, већ да говоримо о климатској мобилности, дакле миграција, али достојанствена миграција“, рекао је Картер.

Како је навео, поједине заједнице већ разматрају могућност пресељења због суша, поплава, циклона и ерозије земљишта, али истовремено многи желе да остану у својим домовима.

„Постоје заједнице које желе да остану. Дакле, морамо да размишљамо и о људима који желе да остану и да се прилагодимо и њиховим потребама“, поручио је.

Као једно од могућих решења навео је примену технологија које омогућавају изградњу и заштиту острвских подручја, али је нагласио да је неопходан пренос знања и технологија ка најугроженијим регионима.

Прилагођавање на нове климатске услове ће коштати

Проблем представља и недостатак новца за адаптацију на климатске промене. Према подацима које је изнео Картер, пацифичком региону је потребно око 300 милијарди долара за мере прилагођавања, док су тренутно доступна средства далеко мања.

„Постоји потреба да свет, нарочито оне земље са великим емисијама гасова стаклене баште, помогну земљама које су највише погођене климатским променама“, нагласио је Картер.

Професор сматра да одговорност не лежи само на државама већ и на индустрији и целокупном друштву: „Треба да се направи једна праведна транзиција, дакле не само на појединачном нивоу земаља, већ као глобална заједница, да смањимо емисије ових гасова и да имамо обновљиву енергију, нове технологије“.

Упоређујући Европу и Аустралију, Картер истиче да се климатске промене осећају свуда, али да Европа располаже већим ресурсима и снажнијом инфраструктуром за развој иновација.

Ипак, упозорава да актуелне геополитичке кризе не смеју да потисну климатска питања у други план.

„Климатске промене неће стати, оне не могу да се зауставе“, поручио је Картер, додајући да је неопходно убрзати прелазак са фосилних горива на одрживе изворе енергије и учити из искустава различитих делова света.

„Не само за једну групу земаља, не само за велике загађиваче или оне који су најпогођенији климатским променама, већ да се сви баве климатским променама“, закључио је аустралијски стручњак.

„Држава Србија се одговорно односи према свим аспектима, граде се силна постројења за прераду отпадних вода, свака нова фабрика која се отвара мора имати своје постројење и не може прљава вода да улази ни у Саву, ни у било коју другу реку. Граде се силна постројења, водимо рачуна о том делу а мото данашње манифестације Играј за воду. Играј за воду, играј за своју будућност и све ове радове које ми изводимо.

Све ово што држава Србија улаже у развој свих делова своје територије јесте са идејом да оставимо и Саву и све друге реке, бар за једну јоту, чистије и бистрије и безбедније него што смо ми затекли од генерација која су градиле за нас”, рекао је Горан Пузовић, директор ЈВП „Србија-воде“.

„Увече ту негде спава, а ујутру дође код мене. Али увек је ту негде око куће", каже млади Богдан Кршљак из Пожеге.

Богданов отац Милан је ловац, али тврди да је главни циљ љубитеља тог спорта брига о дивљачи и заштита природе.

Мисли да је лане осетило сигурност и због тога успоставило контакт са његовим сином. У шуми има има срна и срндаћа.

„Срна претпостављам да је скотна и да треба да се лани, па је вероватно ово прошлогодишње младунче одбацила", сматра Милан Кршљак.

Тврди да је лане осетило где треба да дође и да ће бити заштићено, нахрањено и напојено.

Богданова мајка Милка каже да се лане осећа врло слободно и да је кренула у кућу да уђе.

„Мушкатле ми је побрстила", каже Милка Кршљак.

Како се развијало пријатељство Богдана и срне

Млади Богдан каже да је лане њему пришло и поњушило га, а да је тек недавно успео да је помази испод врата.

„Она је стала, ја сам почео да је мазим и стекла је поверење у мене. И сад је мирна тако и смем да приђем да је мазим. Мој тата је покушавао пар пута, али њему не да да приђе", прича Богдан.

Лане још није добило име. Млади Богдан каже да ће се, заједно са родитељима и сестром максимално ангажовати да му пруже љубав, топлину и бригу док год буде долазило у госте.

Од почетка рата 28. фебруара, америчко-израелске снаге извеле су хиљаде напада широм Ирана, уништавајући куће, школе, болнице и другу кључну цивилну инфраструктуру. Скоро 3.500 Иранаца је погинуло, а више од 26.500 је рањено.

Међутим, док се бомбардовања настављају, у позадини се развија још једна ванредна ситуација. Рат је засенио тешку водну кризу у Ирану, која је, између осталог, довела до тога да Техеран крајем прошле године остане готово без воде.

У новембру 2025. године, четири од пет резервоара који снабдевају Техеран водом била су попуњена свега 12 одсто, док је пети, Амир Кабир, био попуњен само осам одсто. Град се суочио са најгором водном кризом у последњих шест деценија – у појединим деловима славине су пресушиле, а очај је довео до смртоносних протеста у децембру 2025. и јануару 2026. године.

Иран је већ више од пет година погођен сушом, а несташице воде изазване деценијама претераног ослањања на пољопривреду, неуспешном водном политиком и непријатељским односом према остатку света захватиле су целу земљу. Језера, реке и мочваре пресушују у већини провинција. У североисточном граду Машхаду, који има око 3,5 милиона становника, ниво воде је у новембру пао на мање од три одсто капацитета акумулација.

Да би надокнадили губитак површинских вода, Иранци све више црпе подземне воде, али и те резерве се убрзано исцрпљују.

„Иран ће у догледној будућности имати много других проблема које треба решити и бојим се да животна средина неће бити међу приоритетима“, изјавио је за Лајв сајенс Нима Шокри, извршни кодиректор Центра Универзитета Уједињених нација за инжењерска решења у борби против климатских промена и директор Института за геохидроинформатику при Техничком универзитету у Хамбургу.

Али водна криза није нестала, а рат ће је, према мишљењу стручњака, вероватно додатно погоршати. Иран више не може да приушти занемаривање својих проблема са водом, нагласио је Шокри.

„Ако дође до озбиљне промене приоритета, ако се спроведу структурне реформе и ако животна средина постане врхунски приоритет, постоје ствари које се могу учинити. Иран нема избора. Систем ће се урушити ако не дође до суштинских структурних промена“, објаснио је Шокри.

Актуелизован план за измештање Техерана

Несташице воде у Техерану трајале су месецима током прошле године. Већ у јулу 2025. званичници су упозоравали да је град удаљен само неколико недеља од „нултог дана“ – тренутка када резерве воде падну толико ниско да славине пресуше, приморавајући становнике да чекају у редовима за воду или да купују флаширану воду.

У августу, суочене са температурама до 50 степени Целзијуса, које су повећале потрошњу енергије и воде, власти су на неколико дана затвориле државне институције, банке, школе и универзитете.

До новембра је ирански председник Масуд Пезешкијан поново покренуо дуго разматран план за премештање Техерана на влажнији југ земље због несташице воде. Овога пута је тврдио да пресељење престонице „више није ствар избора“. Његова влада навела је да би нови град могао бити изграђен у региону Макран, који се простире дуж јужне обале Ирана од Ормуског мореуза до Пакистана. Ипак, није представљен детаљан план нити процена трошкова, за које аналитичари сматрају да би могли премашити 100 милијарди долара.

Пезешкијанове изјаве, према речима Ерика Лоба, ванредног професора политике и међународних односа на Флоридском међународном универзитету, показују недостатак националне стратегије за суочавање са несташицом воде. Уместо трајних решења, власти су се ослањале на рестрикције, новчане казне и привремене мере штедње воде, што је, како каже Лоб, „као стављање фластера на дубоке ране“.

Званичници и стручњаци су Пезешкијанов предлог о пресељењу града одбацили као неозбиљан, али, како истиче Лоб, сама чињеница да влада разматра премештање 10 милиона људи показује колико је водна криза озбиљна.

Она је достигла ниво „водног банкрота“ – стања у којем су оштећења појединих водних система неповратна у временским оквирима људског живота.

Самодовољност по сваку цену

Од Исламске револуције 1979. године, владајуће елите у Ирану стављале су велики нагласак на независност и самодовољност, посебно у производњи хране. У коментару објављеном 13. марта у часопису Nature Sustainability, Шокри и његове колеге тврде да су управо овај приступ и геополитички циљеви Ирана након револуције довели до данашње водне кризе.

Пољопривреда у Ирану нагло се развијала током последње четири деценије, упркос сушној клими и ограниченим водним ресурсима. Режим је подстицао неограничено црпљење подземних вода ради узгоја усева као што су пшеница, пиринач, јечам и шећерна трска за домаћу потрошњу, док је истовремено ширена производња водно захтевнијих култура, попут урми и пистаћа, намењених извозу.

Власти су минимално улагале у поновну употребу воде, смањење губитака у мрежи и системе праћења потрошње, док су енергенте снажно субвенционисале. То је пољопривредницима омогућило да буше све више бунара и црпе још веће количине подземне воде.

Поред тога, држава је финансирала изградњу стотина брана ради складиштења воде, али су неке подигнуте на рекама које су сувише мале да би одржавале велике акумулације.

„Често се дешава да бране немају довољно воде, а истовремено подстичу испаравање јер вода једноставно стоји у њима“, наводи за Лајв сајенс, Лиз Сакоча, сарадница за питања водне безбедности у Институту за светске ресурсе у Вашингтону.

Данас пољопривреда троши приближно 90 одсто све воде у Ирану. До 2024. године, чак 32 од 50 најинтензивније експлоатисаних подземних водоносних слојева на свету налазила су се у Ирану.

Број бунара за црпљење подземних вода скоро се удвостручио – са око 450.000 у 2000. години на 800.000 у 2013. Међутим, количина извучене воде у истом периоду смањила се за 18 одсто, јер су се водоносни слојеви исцрпљивали.

Да би дошли до последњих резерви, пољопривредници су почели да користе потопне електричне пумпе које могу да црпе воду са дубине веће од 50 метара. То је толико снизило ниво подземних вода да је у поједине водоноснике продрла слана вода. Земљиште које се таквом водом наводњава постало је заслањено, што смањује пољопривредну продуктивност.

Према речима Лоба, политика прехрамбене самодовољности током година је повремено ублажавана, па је Иран увозио пшеницу и друге пољопривредне производе, углавном из Русије и Бразила. Ипак, притисак да се настави са интензивним црпљењем воде остао је висок, пре свега зато што је њено коришћење у Ирану изузетно неефикасно.

Шокри сматра да је томе допринело и то што је држава значајне ресурсе усмеравала ка подршци оружаним и побуњеничким групама широм Блиског истока, попут Хезболаха у Либану и Хута у Јемену, уместо ка развоју одрживих водних система.

Недостатак страних инвестиција и ограничен приступ напредним технологијама за управљање водама, услед међународних санкција, додатно су погоршали ситуацију. Технологије као што су анализа великих података, системи наводњавања засновани на вештачкој интелигенцији и сателитско праћење потрошње воде могле би значајно да смање употребу воде.

„Начин на који се у Ирану обавља наводњавање потпуно је застарео“, каже Шокри. Као пример наводи плавно наводњавање пиринча у областима са високим степеном испаравања, као што је провинција Хузестан на југозападу земље.

Други стручњаци такође сматрају да су власти најодговорније за водну кризу, док су глобално загревање и санкције само додатно погоршали већ постојећи проблем.

„То је криза која се градила годинама и може се подједнако, ако не и више, приписати лошем управљању државе него спољним факторима“, рекао је Лоб.

Од лошег ка горем

Исцрпљивање слатководних ресурса у Ирану покренуло је још три кризе које угрожавају живот, здравље и безбедност становништва.

Прво, несташице воде негативно су утицале на производњу енергије, јер је вода неопходна и за хидроелектране и за хлађење термоелектрана. Док је 2019. године 10,6 одсто електричне енергије у Ирану долазило из брана, тај удео је 2025. пао на само 3,3 одсто, делом због рекордно ниских водостаја у акумулацијама.

Нестанци струје постали су свакодневица у градовима попут Техерана. Током прошлог лета канцеларије и продавнице биле су принуђене да свакодневно обустављају рад на неколико сати због рестрикција електричне енергије, што је онемогућавало интернет и коришћење клима-уређаја и фрижидера.

Водна криза је такође изазвала опасно загађење ваздуха. Прашина са исушених језера и речних корита разноси се ветром на велике удаљености. Сателитски снимци показују да су многа водена тела у Ирану драстично смањена током последњих 40 година.

Језеро Урмија на северозападу земље, некада највеће слано језеро Блиског истока, готово је потпуно пресушило, што је довело до повећања концентрације штетних честица у ваздуху.

Трећа криза је широко распрострањено слегање тла. До њега долази када прекомерно црпљење подземних вода доведе до сабијања седимената.

У студији из 2025. године истраживачи су помоћу сателитског радара показали да се више од 31.400 квадратних километара Ирана слеже брзином већом од 10 милиметара годишње. На неким местима процес је далеко бржи. Град Рафсанџан у централном Ирану тонуо је више од 34 центиметра годишње између 2014. и 2022.

Око 77 одсто слегања тла дешава се у пољопривредним долинама, нарочито у пустињским областима где падавине не успевају да обнове подземне резерве воде.

Последице су видљиве и у градовима као што су Шираз, Исфахан и Језд, где су се појавиле огромне пукотине на зградама и путевима. У септембру 2025. године власти су због опасности евакуисале 40 школа у Исфахану.

Још већи проблем је што се седименти временом толико сабијају да трајно губе способност задржавања воде.

„Део овог процеса је неповратан“, упозорава Џес Пејн. „Тиме се заувек губе резерве слатке воде у подземљу, што је посебно опасно за сушне регионе попут Ирана.“

Ваздушни удари на кључну инфраструктуру

Недавни рат изазвао је огромна разарања широм Персијског залива и однео хиљаде живота. Иако је засенио питање воде, стручњаци сматрају да ће додатно погоршати несташице током наредних месеци и година.

Посебну претњу представљају напади на енергетску инфраструктуру, укључујући складишта горива и рафинерије нафте. Већина водоводних и канализационих система не може да функционише без електричне енергије.

„Вода и енергија су нераскидиво повезане. Ако је енергетска инфраструктура мета напада, биће угрожени системи за снабдевање водом, пречишћавање отпадних вода и канализација, док ће бунари, пумпне станице и дистрибутивне мреже постати неефикасни или потпуно нефункционални“, каже Ауроп Гангули са Универзитета Нортистерн.

Иран је такође претрпео значајна оштећења на постројењу за десалинизацију на острву Кешм, што је прекинуло водоснабдевање 30 села.

Међутим, десалинизација обезбеђује мање од три одсто укупне потрошње воде у Ирану, па напади на таква постројења имају мањи утицај него у државама Персијског залива, попут Бахреина и Кувајта, које готово у потпуности зависе од десалинизоване воде за пиће.

Ваздушни удари изазвали су и додатне еколошке проблеме. Пожари на нафтним и гасним постројењима ослободили су огромне количине загађујућих материја.

„Током првих недеља рата могли сте буквално да видите црни дим како прекрива већи део Техерана и околних подручја“, каже Фредерик Оту-Ларби.

„У атмосферу је за само 30 до 40 дана испуштена количина емисија упоредива са годишњом емисијом читаве државе. То ће изазвати не само непосредне здравствене проблеме већ и дугорочне последице по становништво.“

„Хаос“ који предстоји

Рат ће вероватно додатно погоршати водну кризу јер ће ресурси бити преусмерени на обнову земље уместо на заштиту животне средине, а Иран ће постати још изолованији од земаља које располажу напреднијим водним технологијама.

Према Лобу, решавање кризе захтева стварање нових економских могућности за пољопривреднике и повећање ефикасности коришћења воде широм земље. Међутим, рат ће вероватно додатно учврстити тежњу режима ка самодовољности и његове постојеће геополитичке ставове.

„Ако ништа друго, овај рат је додатно ојачао режим“, каже Лоб.

То чини мало вероватним да ће Иран на време доћи до напредних технологија за управљање водама и десалинизацију из земаља попут САД и Израела, које би могле да ублаже притисак на природне ресурсе.

Обнова после рата могла би коштати десетине, па и стотине милијарди долара, што ће додатно ограничити економски развој и могућности запошљавања ван пољопривреде.

Иран планира да повећа капацитете за десалинизацију и већ гради цевоводе који би преносили пречишћену морску воду ка унутрашњости земље, укључујући Исфахан. Ипак, таква постројења су скупа за изградњу и рад, а потребно је и до шест година да буду завршена.

Како се рат буде продужавао и како Иран буде одлагао реформу водне политике и преиспитивање националних приоритета, ситуација ће постајати све тежа.

Студија из 2025. године показала је да је природи у просеку потребно између 20 и 30 година да се опорави од последица рата. Водни ресурси могли би деценијама бити загађени тешким металима, нафтом и другим токсичним супстанцама.

У комбинацији са проценама да ће раст становништва повећати потражњу за водом у Ирану за око 30 одсто до 2050. године, то указује на још озбиљније несташице у будућности.

„Ако не дође до структурних промена у начину управљања државом, ствари ће постајати само горе. Еколошки систем ће се урушити“, закључује Шокри.

Како се вулкан Килауеа припремао за ерупцију?

Очекивања вулканске активности су расла током последње недеље маја, док су се прогнозе за почетак нове ерупције мењале. Хавајска вулканска опсерваторија (ХВО) је првобитно предвиђала активност између 25. и 26. маја, али су неочекивани догађаји одложили предвиђени почетак. До краја недеље, тло на врху вулкана поново је почело да се покреће, што је био јасан показатељ да се магма испод површине акумулира, припремајући сцену за неизбежну ерупцију.

Прелиминарна активност започела је у суботу, 30. маја, увече. Из јужног отвора у кратеру Халемаумау потекли су спори, густи токови лаве, док је из северног отвора непрекидно прскала лава. Забележено је скоро 30 оваквих мањих изливања, од којих је свако трајало од пет до десет минута. Ови догађаји, ниске фонтане лаве, праћени су специфичним сеизмичким подрхтавањем, што указује на кретање гасова и магме у вулканским каналима.

Због појачане активности, ниво упозорења за вулкан подигнут је на  највиши ниво, док је авио-код наранџаст. Званичници су издали упозорења становништву због потенцијалне опасности од вулканског пепела. Национална метеоролошка служба и Агенција за цивилну одбрану саветовале су становнике да се припреме затварањем прозора и заштитом залиха воде. Иако су све досадашње епизоде ове ерупције, која је почела 23. децембра 2024, биле ограничене на кратер, ветрови могу да разнесу ситне честице стакла и пепела, познате као "Пелеина коса", на веће удаљености.

Очекивана 48. епизода носи и посебну историјску тежину. Ово је други пут у новијој историји Килауее да је "епизода 48" од великог значаја. Претходна, у јулу 1986. године током ерупције означила је драматичну промену у понашању вулкана. Тада се активност преместила три километра даље, означивши крај фазе високих фонтана лаве и почетак периода тихе, континуиране ерупције која је трајала више од пет година и на крају уништила насеље Калапана.

„Много смо уложили да прво очистимо земљиште. Желимо да будемо модел одрзивог развоја у свету. Гради се 12.000 нових станова, пословни простор за 35.000 радних места и приступачан јавни превоз на електрични погон. Да људи могу и бициклом на посао“, каже Стафан Лоренц, шеф развоја пројекта „Краљевска морска лука“.

У истом комплексу развијају и пилот пројекат – хватања угљен-диоксида из сагоревања биомасе у електрани која производи и топлотну и електричну енергију. Угљен-диоксид затим пребацују у течно стање како би га траспортовали до складишта.

„Ухватимо, прочистимо и спремимо угљен-диоксид до складишта у Норвешкој. Циљ нам је да годишње ускладиштимо 800.000 тона угљен-диоксида у стенама дубоко испод дна Северног мора, где ће временом он да се минерализује“, наводи руководилац истраживања Ерик Дален.

Уз 70 одсто хидро и нуклеане енергијие Шведска лако балансира са обновљим изворима. А безбедност елетроенергетског система осигурава и „агрегаторима“.

То су нове фирме које на тржишту проналазе мале призвођаче и потрошаче струје а које у случају грешке у преносном систему земље телекомуникационим везама брзо могу бити испомоћ оператору у спречавању колапса. „Агрегатор“ као посредник и његови клијенти на тој услузи зарађују.

„Они помажу Оператору преносног система истовремено имајући корист од тога. Србија у овом тренутку још увек нема "агрегатора" али је Закон о енергетици отворио врата и уз одређене корекције у подзаконским актима очекујемо да их ускоро имамо“, истиче Дејана Поповић Миловановић, руковолац Центра за развој у Елетромрежи Србије.

У исту раван енергетских приоритета ставили су и батеријско складиштење енергије које је услов брзог управљања променама у преносу електричне енергије.

„Имамо мрежу која је направљена за другачије потребе, имали смо и другачије производње и потрошњу. А сада батерије јесу нешто што нас чека сутра. Србија иде у том правцу којом брзином то ћемо видети али у сваком случају ствари се померају“, каже Александра Костић, директорка „Вимаб Србија".

За шведски рецепт паметних градова са одрживим електроенергетским системом већ су заинтересовани Брисел, Лион, Минхен.

Ова изузетна геолошка старост и релативна тектонска неактивност у новијој историји учиниле су Аустралију јединственом. Док су други континенти били преобликовани сударима плоча, вулканима и формирањем масивних планинских венаца, Аустралија је остала релативно ниска и равна. Управо је та природна смиреност сачувала невероватан запис о раној историји Земље.

Древни пејзажи, уместо да буду уништени, полако су еродирали и били прекривени млађим седиментима и песком, стварајући својеврсну временску капсулу која данас чека да буде истражена. Слојеви пешчара и других седиментних стена, дебели и до седам километара, покривају већи део ових древних темеља, чувајући тајне испод површине.

Скривени океан и древне реке

Једна од највећих тајни скривених испод сушног срца Аустралије није стена, већ вода. Велики артешки базен је један од највећих и најдубљих подземних слатководних резервоара на свету. Простире се на око 1,7 милиона квадратних километара, што је скоро петина континента, и садржи огромне количине воде, од које је нека заробљена у порозним слојевима пешчара и до два милиона година.

Овај невидљиви океан је жила куцавица за многе заједнице, пољопривреду и јединствене екосистеме у аустралијском залеђу, где вода на површини представља реткост. Вода избија на површину под природним притиском, формирајући изворе који су миленијумима били свети за абориџинске народе.

Поред подземног базена, пејзаж крије и духове древних река. Широм Велике пешчане пустиње и других области, сателитски снимци откривају вијугаве трагове пресушених речних система, данас видљивих као низови уских сланих језера, попут језера Олд. Ови "речни путеви духова" су изузетно добро очувани остаци моћних река које су текле пре више од 55 милиона година, у доба палеоцена, када је Аустралија била смештена јужније и имала много влажнију климу. Ови трагови сведоче о драматичним климатским променама које је континент доживео током своје дуге историје.

Прозори у праисторијски живот

Испод песка и прашине Аустралија чува и једну од најспектакуларнијих фосилних ризница на свету. У области Лајтнин Риџ у Новом Јужном Велсу, налазе се јединствени фосили сачувани у опалу. Пре око сто милиона година, током периода креде, овај регион је био близу обале унутрашњег мора Ероманга. Остаци диносауруса, морских рептила, па чак и раних сисара, након што су били затрпани седиментима богатим силицијум-диоксидом, временом су постали испуњени драгоценим опалом.

Ово је једино место на свету где се могу пронаћи опализоване кости копнених животиња. Међу њима су остаци сауропода, теропода, па чак и вилица створења сличног кљунару по имену Стероподон, једног од најранијих сисара на континенту. Ови светлуцави фосили пружају невероватан увид у биодиверзитет Аустралије у доба диносауруса. Поред тога, на западу континента, у стенама старим 3,5 милијарди година, пронађени су строматолити – фосилизоване структуре које су створиле цијанобактерије, и који представљају један од најранијих доказа живота на Земљи.

Потопљена земља и људски трагови

Најдубље тајне Аустралије нису само геолошке или палеонтолошке, већ и људске. Археолошки докази из пећина и склоништа у стенама, попут оних на равници Нуларбор, показују да су први људи населили овај континент пре више десетина хиљада година, прилагођавајући се екстремно суровим условима. Њихова историја је урезана у пејзаж, често на скривеним местима попут пећина са древном уметношћу.

Међутим, најфасцинантнија открића тичу се света који више не постоји. Током последњег леденог доба, ниво мора био је знатно нижи, а Аустралија је била повезана са Новом Гвинејом, чинећи суперконтинент Сахул. Огромна пространства данашњег континенталног појаса била су сува земља на којој су живеле генерације људи.

Како се лед топио и ниво мора растао, ови пејзажи су потопљени, а са њима и докази о људском животу. Све до недавно, сматрало се да су ти археолошки записи заувек изгубљени. Међутим, недавна открића подводних археолошких налазишта код обале Западне Аустралије променила су све. Стотине камених алатки, укључујући и камење за млевење, пронађене су на дну мора, на локацијама које су биле насељене пре најмање 8.500 година. Ово је први директан доказ о преживелим абориџинским налазиштима на потопљеном континенталном појасу, познатом као "Морска земља" (Сеа Цоунтрy).

Свако ново откриће, било да је реч о фосилу пресвученом опалом или каменом оруђу на дну мора, не само да исписује нова поглавља историје Аустралије, већ и потврђује да је њена наизглед пуста површина само увод у причу неслућених размера.

Велики артешки басен: Скривени океан који Аустралију одржава у животу

Испод спржене површине најсувљег насељеног континента на свету налази се Велики артешки басен, највећи подземни резервоар слатке воде на свету. Овај невидљиви океан је кључан за опстанак огромног дела руралне Аустралије.

Аустралија је континент екстрема, али испод 22 одсто њене површине, на 1,7 милиона квадратних километара, крије се њена жила куцавица - Велики артешки басен (ГАБ). Са процењеном запремином од 64.900 кубних километара воде, ГАБ је једини поуздан извор за већи део унутрашњости Квинсленда, Новог Јужног Велса, Јужне Аустралије и Северне Територије.

Вода је заробљена у слојевима пешчара из доба јуре и креде, прекривеним непропусним седиментним стенама. Пуни се углавном на истоку, код Великих разводних планина, и тече изузетно споро ка западу. Њена старост достиже и до два милиона година. Температура воде која излази из бушотина креће се од 30 до 100 степени Целзијуса, што омогућава и њену употребу у геотермалне сврхе.

Откриће које је променило континент

Пре доласка Европљана, воде ГАБ-а су природно избијале кроз стотине извора, формирајући оазе које су миленијумима подржавале заједнице Абориџина. Европско откриће басена 1878. године, када је бушотина код Бурка произвела текућу воду, покренуло је револуцију. Омогућило је насељавање хиљада квадратних километара земље далеко од река, која би иначе била неупотребљива за сточарство. Након тешке суше 1881. године, влада Квинсленда је покренула програм дубоког бушења, и до 1900. године артешке бушотине су снабдевале водом 24 града у унутрашњости, драстично побољшавајући услове живота и омогућавајући експанзију сточарства.

Претње древном ресурсу

Међутим, експлоатација ГАБ-а је у суштини рударска операција – тренутне стопе вађења воде далеко премашују брзину природног допуњавања. Притисак у басену је значајно опао. Године 1915. било је 1.500 бушотина које су давале 2.000 мегалитара воде дневно; данас је укупан проток пао на 1.500 мегалитара, а многи артешки извори су пресушили. Поред прекомерне експлоатације, појавиле су се и нове претње.

Вађење гаса из угљених слојева, познато као "фрекинг", изазвало је забринутост због хемијског загађења. Један потврђени инцидент из 2009. године, као и присуство тешких метала попут олова и арсена у контаминираним водама, појачали су страхове. Недавно је влада Квинсленда одбила и предлог за складиштење угљен-диоксида у басену, наводећи ризик од загађења.

Управљање и будућност скривеног океана

Управљање ресурсом који се простире преко четири административне јединице је огроман изазов. Због тога је успостављен Координациони комитет Великог артешког басена (ГАБЦЦ) који окупља све нивое власти и локалне заједнице. Године 2020. објављен је Стратешки план управљања, петнаестогодишњи оквир за заштиту овог виталног ресурса, заснован на принципима координисаног управљања, поштовању културних вредности Абориџина и очувању здравља басена.

Кључни програм "Cap and Pipe the Bores Project" има за циљ затварање неконтролисаних бушотина и замену отворених канала цевоводима, чиме се драстично смањује губитак воде испаравањем. Захваљујући овим мерама, притисак у неким деловима басена почео је да се опоравља, што даје наду за будућност.

Континуирано праћење је од суштинског значаја. Истраживања која користе напредне моделе помажу у предвиђању будућих промена нивоа воде, узимајући у обзир климатске промене и индустријску потрошњу. Ови подаци помажу регулаторима да доносе информисаније одлуке о развојним пројектима. Будућност Великог артешког басена, а самим тим и великог дела Аустралије, зависи од деликатне равнотеже између коришћења и очувања овог древног, незаменљивог дара природе.

Коаутор студије Џон Ален, професор метеорологије са Универзитета у Мичигену, истиче да град ретко директно угрожава животе људи, али да изазива значајну економску штету.

„Видели смо рекордна зрна града последњих година. Ово сматрам изузетно забрињавајућим, јер не градимо окружење које је отпорно на град. То не укључујемо у стандарде пројектовања кућа, ни у САД, ни на међународном нивоу“, навео је Ален.

Према проценама, град Сједињене Америчке Државе већ сада кошта око 10 милијарди долара годишње, док глобална штета достиже око 80 милијарди долара. Подаци осигуравајућих кућа показују да су губици у САД током 2022. године премашили 20 милијарди долара.

Већа зрна – већа штета

Истраживачи упозоравају да ће управо крупнија зрна града наносити највећу штету, јер имају већу масу и падају знатно већом брзином.

Климатолог Андреас Прајн са Универзитета у Цириху, који није учествовао у истраживању, објашњава да зрна пречника око пет центиметара могу озбиљно да оштете возила, кровове, соларне панеле и другу инфраструктуру.

Ален додаје да се једно оштећење на крову може поправити, али да више удара крупног града често значи потпуну и скупу замену кровне конструкције.

Како настаје крупан град

Научници наводе да климатске промене појачавају процес формирања града, јер топлији ваздух може да задржи више влаге – око седам одсто више по сваком степену Целзијуса.

То повећава количину енергије у атмосфери и доводи до снажнијих узлазних струја у грмљавинским облацима, које омогућавају зрнима леда да дуже остају у облаку и наставе да расту.

Град настаје када се капљице воде у кумулонимбусима подигну у веома хладне слојеве атмосфере и смрзну. Потом се сударају са прехлађеним капљицама воде које се смрзавају на њих, чиме зрна постепено постају све већа.

Парадоксално, у топлијој атмосфери ниво смрзавања налази се на већој висини, па мања зрна имају више времена да се отопе пре него што стигну до тла. Због тога ће ситан град бити ређи, док ће најкрупнија зрна успевати да преживе пад.

Све већи глобални проблем

Иако се снажне олује са градом често повезују са Сједињеним Америчким Државама, научници упозоравају да је реч о глобалном проблему.

Студија предвиђа да би највећи пораст крупног града могли да забележе Аргентина, Европа, Канада и северне равнице САД. Север Италије је у јулу 2023. године погодио рекордан град пречника чак 19 центиметара.

Осим материјалне штете, крупан град представља и директну опасност по људе. Током концерта на отвореном у америчкој савезној држави Колорадо у јуну 2023. године, више од 90 људи повређено је од зрна града величине лоптице за голф и тениске лоптице.

Професор метеорологије Вокер Ешли са Универзитета у Илиноју истиче да будући губици неће зависити само од климатских промена, већ и од начина на који људи граде и планирају простор.

„Климатске промене могу да повећају потенцијал за већи и разорнији град у неким регионима, али будући губици у великој мери ће зависити и од тога где људи граде, шта граде и колико су те структуре отпорне“, закључио је Ешли.

„Мислим да је највећи проблем та брза мода и импулсивност коју ми осетимо када улазимо у тржни центар или радње и помисао да нам је то потребно а није“, каже Анђелина Јефтић, студенткиња Факултета примењених уметности.

„Имамо разне домаће брендове који пружају одеећу од природних материјала и само тим, иако је цена у почетку можда већа, век трајања је много дужи, тако да је боље гледати на квалитет“, рекао је Александар Вељановски, студент Факултета примењених уметности.

Годишње се у свету баци више од 100 милиона тона одеће. Око 80% заврши на депонијама или у спалионицима.

„Како смо дошли до тога да нешто што је некада било благо, гардероба која се шила, за коју се штедело, која се правила, која је била један понос, занат и ручни рад, је постала ђубре. Докле год ми не променимо начин приступа куповини, начин размишљања како купујемо, тај проблем се неће решити“, поручује Магдалена Клашња, дизајнерка.

Док је у ЕУ већ регулисано одвојено сакупљање текстилног отпада, у Србији ће, како је предвиђено Програмом управљања отпадом, за то да се сачека још три године. Док то не заживи и сваки појединац може да допринесе смањењу текстилног отпада.

„Модна индустрија Србије није модна индустрија Европе, која има и законске регулативе и озбиљне новце подршке својој индустрији. Ми се трудимо да на начин, у споју са образовним институцијама, са нашим професорима, са нашим студентима, покушамо да поново употребимо материјале које смо раније користили, покушавамо да смањимо отпад на начине кроз еколошки приступ прању, на начине дигитализације савремене опреме. Мода у циркуларној економији мора бити фокусирана на квалитет. На квалитет материјала, на одрживост и на дуготрајност“, изјавила је Слађана Миловић, директорка Кластера модне и одевне индустрије Србије.

У комуналном отпаду у Србији заврши више од 80 хиљада тона текстилног отпада а рециклира се свега 60 тона.

Петину производње сада извозе, али поред тога, кажу, морају се убрзано спремити за изазове које доноси раст потрошње.

„До 2045. Шведска ће удвостручити потрошњу електричне енергије првенствено због развоја дата центара, коришћења клима-уређаја и електификације транспорта. Зависни смо од струје и важно је да обезбедимо сигурност снабдевања. Требају нам нови капацитети и обновљиве и нуклеарне енергије. За то треба обезбедити финансирање и тражили смо подршку Европске комисије. Глобално тржиште утиче и на цене струје, па морамо да наставимо електрификацију како бисмо ојачали електроенергетски систем земље“, каже Моа Форсторп, шеф за међународна питања у министарству за климу и привреду Шведске.

„Издвојио бих две ствари. Једна је диверзификација у приступу енергетској транзицији. Шведска је комбиновала различите чисте технологије како да декарбонизује свој електроенергентски сектор водећи рачуна о националном контексту и потенцијалима и дошли су до неке формуле хидроенергија заједно са нуклеарном и енергијом ветра. И ми слично размишљамо у том правцу. Нама је циљ да у наредном периоду пробамо да направимо сличан микс где ће бити места, како за нуклеарну, тако и хидро и друге обновљиве изворе енергије. Друга ствар коју бих истакао тиче се процедура за добијање дозвола у овој области која је врло важна за даље инвестиције и транзицију. Шведска је на пољу имплементације тога ефикаснија“, истиче Раде Мрдак, саветник у министарству енергетике.

И у Шведској кажу да глобално тржиште и криза утичу и на цене нафтних деривата. Како би ублажили последице скупог горива смањили су порез. Цене деривата се овде мењају на дневном нивоу, а тренутна цена бензина је око 1,7 евра, а дизела око два евра.

Ел Нињо се сада дешава у условима климатских промена изазваних људским деловањем. Однос између ових појава изузетно је сложен, а истраживачи и даље покушавају да схвате како тачно утичу једна на другу. Ипак, последњих година постало је јасно да Ел Нињо може да појача ефекте загревања које изазива раст концентрације гасова са ефектом стаклене баште, гурајући глобалну просечну температуру у до сада незабележене оквире.

Како човечанство наставља да испушта огромне количине угљен-диоксида у атмосферу, последице Ел Ниња вероватно ће постајати све озбиљније, а клима ће се све теже опорављати од ових цикличних температурних скокова.

Шта је Ел Нињо?

Феномен Ел Нињо–Јужна осцилација (ЕНСО) представља климатски образац који се циклично смењује између периода хладнијих (Ла Ниња – девојчица) и топлијих (Ел Нињо – мали дечак) температура површине мора у централном и источном тропском Пацифику. Овај циклус није правилан – Ел Нињо и Ла Ниња догађаји јављају се у просеку сваких две до седам година, према подацима Националне управе за океане и атмосферу САД (НОАА).

ЕНСО је највећа климатска варијација која се дешава из године у годину на планети. „То је горила од 800 килограма у климатском зоолошком врту“, каже за портал Гизмодо Мајкл Макфејден, виши научник у НОАА. Овај циклус мења атмосферску циркулацију, што затим утиче на температуре и падавине широм света.

Током Ел Ниња, температуре површине мора у централном и источном тропском Пацифику расту изнад просека, убацујући додатну топлоту у атмосферу и померајући пацифички млазни ток ка југу. Као последица тога, глобална температура расте, а различити делови света доживљавају значајне промене временских образаца. У многим регионима, Ел Нињо погоршава екстремне временске појаве које су већ све учесталије и интензивније због климатских промена изазваних људским деловањем.

„Имамо копнене топлотне таласе који су веома смртоносни, озбиљне претње по јавно здравље, интензивније олује и екстремније суше. То је последица комбинације Ел Ниња и климатских промена у одређеном тренутку“, објаснио је Макфејден.

Појачано загревање

Снажан Ел Нињо који се развио 2023. године одиграо је кључну улогу у томе што је 2024. постала најтоплија година у историји мерења. Када је Ла Ниња наступила 2025. године, глобална просечна температура јесте опала, али се није вратила на нивое из 2022. године. Заправо, 2025. је постала трећа најтоплија година у историји, одмах иза 2023. и 2024. године.

Разлог је то што се у атмосфери накупило још више гасова стаклене баште, што је у суштини поништило глобални ефекат хлађења који доноси Ла Ниња, објаснио је Макфејден.

Овај процес видљив је и у необичним регионалним временским обрасцима.

„Раније ове године, док је још трајала Ла Ниња, имали смо огроман топлотни талас у Аустралији, иако Ла Ниња обично значи хладније време у Аустралији. Дакле, антропогени ефекат заиста је поништио ефекте Ла Ниње“, рекла је за Гизмодо Фридерике Ото, професорка климатских наука на Краљевском колеџу у Лондону.

Овај образац видљив је и у историјским температурним подацима. „Године Ла Ниње у 21. веку топлије су од Ел Нињо година у 20. веку због акумулације гасова са ефектом стаклене баште“, рекао је Макфејден.

То објашњава зашто историјски температурни рекорд више личи на степениште које се пење него на равномерну узбрдицу. У тексту из 2023. године за Конверзејшон (The Conversation), Кевин Тренберт, истакнути научник Националног центра за атмосферска истраживања, објаснио је да глобално загревање напредује у корацима, под снажним утицајем ЕНСО варијабилности. Ел Нињо године доводе до наглог скока глобалне температуре, након чега следи хладнија Ла Ниња. Али због сталног раста концентрације гасова са ефектом стаклене баште, дугорочни резултат је ипак — загревање.

Према најозбиљнијим моделима, овогодишњи Ел Нињо могао би бити чак и снажнији од оног из 2023. године. Сви стручњаци са којима је Gizmodo разговарао уверени су да би „супер Ел Нињо“ могао да подигне глобалне температуре за више од 1,5 степени Целзијуса изнад прединдустријског нивоа током 2026. и 2027. године. То је праг који је Париским климатским споразумом постављен као граница за избегавање најгорих последица климатских промена.

Али можда је још важније то што би екстремни временски услови током супер Ел Ниња били наговештај света у ком ћемо трајно живети већ за пет или десет година, сматра Данијел Свејн, климатолог са Универзитета Калифорније.

„Као климатологу, то је дубоко алармантно сазнање“, додао је он.

Чешћи супер Ел Нињо догађаји?

Јасно је да Ел Нињо има велики утицај на раст глобалних температура, али да ли важи и обрнуто – остаје отворено питање. Ипак, постоје неки докази који указују на то да климатске промене изазване људским деловањем можда доводе до чешћих снажних Ел Нињо догађаја.

„Они се дешавају довољно ретко да још увек немамо статистички довољно велики узорак посматрања, али бројеви показују да смо можда у последње четири или пет деценија имали више екстремних Ел Нињо догађаја него раније. То би било у складу са прогнозама климатских модела који предвиђају да ћемо током овог века виђати чешће екстремне Ел Нињо догађаје“, објаснио је Свејн.

Макфејден се слаже и сматра да би ова година могла донети додатне податке који подржавају ту хипотезу.

„Ако се овај догађај заиста покаже као веома снажан, то би било необично, јер се последњи веома снажан догађај догодио пре само десет година. Типичан размак између заиста јаких Ел Ниња је 15 до 20 година“, наглашава Макфејден.

Ако супер Ел Нињо постаје чешћи у свету који се загрева, разлог би могао бити повезан са његовом улогом у глобалном климатском систему. Ова фаза ЕНСО циклуса у суштини служи као механизам ослобађања акумулиране енергије, избацујући вишак топлоте из тропског Пацифика. Али како се атмосфера загрева, океан упија све више топлоте и самим тим ослобађа још више током Ел Нињо године.

То указује на могућу повратну спрегу – ако глобално загревање повећава учесталост снажних Ел Нињо догађаја, ти догађаји затим додатно појачавају краткорочне ефекте глобалног загревања.

Проћи ће још много времена пре него што климатолози прикупе довољно података да у потпуности истраже тај однос, али оно што је већ сада јасно јесте да Ел Нињо и климатске промене изазване људским деловањем нису одвојене силе. Разумевање њихове повезаности биће кључно за схватање света који се све брже загрева.

У Њујоршком акваријуму поставила је огледало у базен где су боравиле четири женке белуга китова: Кети, Марина, Наташа и њена седмогодишња ћерка Марис. Међутим, Дајана Рис почела је да ради на другим пројектима, који су били важнији.Тако су снимци белуга остали неанализирани. "Некако смо то пустили", присећа се Росова.

Скоро двадесет година касније, 2020. године, судбина је поново умешала прсте. Александер Милденер, студент који је као дете био "потпуно очаран" управо тим белугама, уписао је мастер програм код професорке Рис.

Пандемија ковида19 ограничила је теренска истраживања, па му је био потребан пројекат за тезу. Рис се сетила заборављених снимака. Милденер је провео локдаун пажљиво дигитализујући и анализирајући видео-записе својих старих пријатеља, "самих китова који су ме инспирисали да се бавим овом науком".

Кораци ка самосвести

Процес препознавања себе у огледалу обично прати специфичне фазе. Животиње прво реагују на само огледало, покушавајући да погледају иза њега. Затим следи друштвено понашање, као да у одразу виде другу јединку. Код врста које поседују самосвест, ову фазу брзо замењује такозвано "тестирање контингенције" - понављајући покрети којима проверавају да ли одраз реагује на њих.

"То је као када видите себе на сигурносној камери у продавници", објашњава Рис. "Померите главу или подигнете руку да проверите: 'Да ли сам то ја?'" Управо ту се, како каже, "упали сијалица". Након тога, животиња почиње да користи огледало као алат за посматрање себе, показујући "само-усмерено понашање".

Док су две старије белуге углавном игнорисале огледало, Наташа и њена ћерка Марис биле су веома заинтересоване. Током прве сесије, обе су шкљоцале вилицама према свом одразу, што је понашање које белуге понекад користе за застрашивање.

Убрзо су прешле на тестирање контингенције: Наташа је климала главом, док ју је Марис мрдала горе-доле и лево-десно. У другој сесији, обе су показале само-усмерено понашање. Посматрале су себе док се окрећу, завиривале у сопствена уста, а Марис је изводила и покрет који су истраживачи назвали "пец схиммy" - ритмично махање грудним перајима. Често су испуштале мехуриће, а затим их гризле. "То нису понашања која видите када огледало није присутно", истиче Милденер. "Било је заиста прелепо за гледати."

Коначни доказ самосвести је такозвани "тест са ознаком"

Истраживачи нанесу привремену, нетоксичну ознаку на део тела животиње који она не може видети без огледала. Ако животиња користи огледало да пронађе и истражи ознаку, сматра се да је тест прошла. Марис није прошла овај део теста, али Наташа јесте. Након што јој је нанета црна ознака иза десног уха, провела је необично много времена окрећући ту страну тела ка огледалу, понекад је чак и притискајући уз његову површину. Према налазима студије, објављене у часопису ПЛОС Оне, ово је потврдило способност препознавања себе у огледалу код ове врсте.

Откриће да и белуге поседују самосвест има дубље импликације. Дуго се сматрало да је то искључиво људска особина, али листа се полако шири и сада укључује велике мајмуне, делфине, слонове, свраке, па чак и једну врсту рибе. "Проналажење ових заједничких способности и нивоа свести код других врста буди више емпатије према њима", рекла је професорка Рис.

Росова подсећа да су истраживања о култури и понашању китова седамдесетих година помогла у доношењу кључних закона о заштити, попут америчког Закона о заштити морских сисара. Нада је да ће свест о интелигенцији белуга ојачати глобалну посвећеност очувању ових величанствених животиња и њихових станишта, која су све угроженија.

Алмерија је лучки град и главни град покрајине Алмерије у јужној Шпанији. Град подсећа на северноафричке градове: има узане улице, старе беле куће, баште и алеје палми. Такође је и главни град истоимене покрајине.

Одликује се јединственом климом која се описује као врела полусува или сува медитеранска. Са просечно 3.000 сунчаних сати годишње, један је од најсунчанијих градова на континенту, где ведро небо преовладава током готово читаве године.

Према метеоролошким подацима, годишња количина падавина износи око 200 милиметара, што овај регион чини најсувљим у Европи. Поређења ради, Београд у просеку забележи три пута више падавина. Овде кишобран представља реткост, док је крема за сунчање неопходан део свакодневице, без обзира на годишње доба.

Летњи месеци, посебно јул и август, врели су и суви, са просечним максималним температурама које прелазе 31 степен Целзијусових.. Ноћи су топле, око 22 степена, а зиме изузетно благе и без мраза.

У јануару, најхладнијем месецу, дневне температуре се крећу између 14 и 16 степени, док се ноћу ретко спуштају испод седам. Због тога је Алмерија популарна дестинација током зимских месеци. Чак и месеци који се у другим деловима Европе сматрају кишним, попут марта или новембра, овде доносе минималне количине падавина.

Холивуд под андалузијским небом

Недалеко од града простире се пустиња Табернас, јединствен пејзаж у Европи. Њене непрегледне, сунцем спржене равнице и кањони послужили су као савршена замена за амерички Дивљи запад. Током шездесетих година прошлог века, италијански редитељ Серђо Леоне препознао је потенцијал овог краја и овде снимио своје култне "шпагети вестерне", укључујући ремек-дела За шаку долара и Добар, лош, зао са Клинтом Иствудом.

Ниска цена продукције и готово гарантовано сунчано време претворили су Алмерију у "европски Холивуд". Пејзаж је био толико свестран да је служио као Турска у филму Индијана Џоунс и последњи крсташки рат и као Аустралија у серији "Круна".

„Море пластике“ – храни пола Европе

Иако сунце и сува клима доносе овој области прилике за туризам и филмску индустрију, они представљају и огроман изазов, пре свега за пољопривреду, која чини важан део локалне економије. Суочени са недостатком воде, пољопривредници су се окренули иновативним решењима. Алмерија је данас позната по "мору пластике", једном од највећих светских подручја покривених пластеницима.Ова техника омогућава контролисано гајење воћа и поврћа уз минималну потрошњу воде, јер спречава испаравање.

У њима се током целе године узгајају парадајз, паприка, краставци, тиквице и друго поврће, које завршава на трпезама бројних европских земаља.

„Људи су шокирани када први пут виде пластенике, али то је интелигентно решење за недостатак кише. Дошли смо до ових закључака много пре других, једноставно зато што смо морали да преживимо", објашњава Кристина Серена Сеги, водич кроз пустињу Табернас.

Изазови суше, рецепт и мудрост Мавара из прошлости

Међутим, интензивна пољопривреда ствара додатни притисак на већ оскудне водене ресурсе. Због тога се све више пажње посвећује древним решењима. У региону се обнавља хиљаду година стар систем за наводњавање познат као acequias, који су усавршили Мавари.

Ови земљани канали не само да доводе воду са планинских врхова до поља, већ захваљујући својим порозним зидовима омогућавају да се вода упија у тло, пунећи подземне резервоаре. На тај начин се спречава отицање и испаравање, а вода постаје доступна током сушних периода. Обнова овог система није само оживљавање наслеђа, већ и кључни корак ка одрживој будућности.

Популарност обновљивих извора енергије

Како се регион суочава са све екстремнијим последицама климатских промена, локално становништво се окреће и обновљивим изворима енергије. Бескрајно сунце и ветрови постају фокус за производњу соларне и енергије ветра. Као што је Кристина Серена Сеги закључила, речи које одзвањају суровим пределима пустиње Табернас најбоље описују дух овог места: "Алмерија је одувек била земља која учи људе како да се прилагоде времену."

Аутори извештаја упозоравају да претње не треба посматрати изоловано, већ као здружени напад на плућа наше планете.

„Ово ствара притисак који прашуме не могу да издрже", рекла је Ингрид Турген из норвешке фондације "Rainforest Foundation Norway", која је финансирала студију.

„Наша главна порука је да овај збир притисака, један на други, погађа сва три велика прашумска басена (Амазонију, Конго и југоисточну Азију) и ако владе не предузму нешто, места попут Амазоније суочавају се са прилично суморним сценаријем“, наводе из фондације.

Скривени утицај рударства и „зелене“ транзиције

Рударство, посебно, има далеко већи еколошки отисак него што се раније мислило, пре свега због секундарних утицаја као што су загађење воде и изградња путева, насеља и друге инфраструктуре. Процењује се да је између десет и једне трећине светских шума већ погођено овом индустријом, а очекује се да ће тај удео расти.

Рудници злата са отвореним копом већ покривају 1,9 милиона хектара амазонског биома, а овај тренд ће се вероватно наставити због потражње за накитом (који чини 43 одсто употребе злата), технологијом (седам одсто) и златним полугама које држе инвеститори и централне банке.

Извештај проналази јасну везу између цене злата и крчења шума повезаног са рударењем у бразилској Амазонији, предвиђајући додатних 375 квадратних километара уништене шуме до 2028. године.

Додатни притисак долази од рударења критичних минерала попут литијума, никла и кобалта, који су кључни за производњу батерија и других технологија неопходних за прелазак на чистију енергију. Студија процењује да ће кумулативно крчење шума повезано са глобалном флотом електричних возила до 2050. године износити између 1.500 и 4.700 квадратних километара.

Упркос томе што ово представља тек око један одсто укупне очекиване дефорестације у том периоду, секундарни ефекти су огромни. Еколошки утицај једног рудника може се проширити у радијусу од 50 километара због контаминације воде и земљишта. Рудници такође несразмерно погађају територије аутохтоних народа и друге релативно очуване шумске области.

„Кумулативни утицаји рударства на шумска подручја вероватно су годинама били значајно потцењени“, истакла је Вера Мо из фондације.

Стари непријатељи не посустају

Упркос новим претњама, сточарство, пољопривреда и експлоатација фосилних горива остају убедљиво највећи покретачи дефорестације. Иако подаци за 2025. годину указују на успех администрације председника Луиза Инасија Луле да Силве у смањењу крчења шума у Бразилу, дугорочне прогнозе остају забрињавајуће.

Извештај предвиђа да ће повећање производње говедине од 10,2 одсто, које планира бразилска влада, изазвати уништавање најмање 57.000 квадратних километара шуме до 2034. године. Ова цифра би могла бити знатно већа уколико се настави тренутни тренд премештања ранчева дубље у Амазонију.

Нафта, гас и угаљ такође играју све већу улогу у уништавању прашума, како директно кроз бушење, тако и индиректно кроз глобално загревање. Амазонија је једна од најбрже растућих граница за експлоатацију фосилних горива, са истраживањима и вађењем у Бразилу, Суринаму, Еквадору, Колумбији и Перуу. Прошле године, Демократска Република Конго одобрила је истраживање 52 нова нафтна блока која покривају 1,24 милиона квадратних километара у тресетиштима Куве Сентрале, највећем светском копненом складишту угљеника.

Парадокс (не)одрживих алтернатива

Иронично, неки од нових притисака долазе из сектора који себе представљају као „зелене“ алтернативе. Сектор биогорива, који се промовише као одржива замена за нафту и гас у авијацији и бродарству, може довести до масовног крчења шума ради узгоја соје, палми и производње етанола.

Извештај процењује да ће бити потребно 52 милиона хектара додатног обрадивог земљишта како би се задовољила пројектована глобална потражња за биогоривом до 2030. године. Само за усеве соје намењене биогориву, предвиђа се да ће до 2035. бити уништено између 31.600 и 35.000 квадратних километара амазонске вегетације.

Слично томе, други производи који се у далеким градовима рекламирају као „еколошки“ могу погоршати здравље тропских прашума. Популарност полусинтетичког влакна вискозе у брзој моди повећава притисак на шуме Индонезије, јер је један од његових основних састојака дрвена пулпа. Папирне кесе, често хваљене као еколошка алтернатива пластици, не потичу увек из одрживих извора, као ни амбалажа која се масовно користи у растућем сектору е-трговине.

Аутори извештаја наводе могућа решења, укључујући побољшану транспарентност у ланцима снабдевања и строже спровођење прописа, попут регулативе Европске уније о забрани увоза производа повезаних са крчењем шума. Рециклажа би такође могла помоћи у смањењу потребе за отварањем нових рудника. Ипак, кључни циљ мора бити смањење потражње у потрошачким земљама.

„Смањење употребе ресурса се не може избећи. Нема сумње да је рециклажа неопходна, али она неће бити довољна. Укупна употреба ресурса је једноставно превелика. Чак и у секторима где се надамо транзицији, попут енергетике, утицај на шуме је забрињавајуће висок“, рекла је водећа ауторка извештаја, Барбара Купер.

"Можемо ли Диониса или његовог илирског пандана повезати са посудама за вино, истовремено и са новооткривеном маском, и у томе тражити божанство којем је пећина служила као светилиште и какви су се ритуали ту обављали, можемо само нагађати.Захваљујући положају у скривеном, нетакнутом делу пећине, налази су остали целовити и готово потпуно сачувани, скоро као замрзнута слика стара више од две хиљаде година", истакао је археолог Перкић.

Током археолошких истраживања прошле године утврђено је да је пећина коришћена у различитим периодима, од бронзаног доба до краја млађег гвозденог доба и у различите сврхе.

У бронзаном добу, углавном током другог миленијума пре нове ере, коришћена је као одређени облик станишта: склониште услед конфликтних периода, временских неприлика или као сезонско боравиште. Од касног бронзаног доба до почетка млађег гвозденог доба, пећина је коришћена као место сахрањивања већег броја особа.

"Према резултатима радиокарбонских анализа људских костију, реч је о периоду између 1012. и 481. године пре нове ере, дакле нешто више од петсто година служила је као некропола.Међутим, након што је престало сахрањивање у пећини, она се очигледно користи као илирско светилиште које према налазима можемо пратити од краја 4. до средине 1. века пре нове ере", истакао је Перкић.

Додао је да о постојању илирског светишта сведоче бројне минијатурне посуде, углавном грчког (амфорице, посуде, кантароси), али и локалног порекла, које су обично остављане у светиштима као поклони коришћени у оквиру религијског обреда. У пећини Црно језеро пронађени су и други делови најфинијих и најскупљих грчких посуда тог времена које су служиле за чување или испијање вина.

Минијатурне посуде су углавном грчког порекла

"Нису коришћене у свакодневном животу Илира, већ су симбол богатства и моћи тадашње локалне праисторијске заједнице, која је очигледно имала потребу да их користи у нама непознатим ритуалима (могуће повезаним са испијањем вина), али и да их остави као поклон боговима. Уз то, у прошлогодишњим истраживањима пронађени су керамички уломци главе са делом попрсја и косе извесног грчког божанства из класичног периода (4. век пре нове ере)" истичу археолози. Перкић истакао је да су на ширем дубровачком подручју за сада позната три илирска светилишта.

"На тим налазиштима можемо проучавати илирску религију, њене додире и прожимања са грчком цивилизацијом и религијом, као и вероватно стапање и поистовећивање локалних божанстава и обреда са грчким. Поред овог у Црном језеру, реч је о светилиштима у Спили у Наковани и Вилиној пећини изнад извора Омбле, с тим да оно у Наковани постоји истовремено када и ово у Црном језеру, док Вилина пећина почиње нешто раније, крајем 5. века и траје до почетка 3. века пре нове ере", објаснио је Перкић.

У археолошким истраживањима у пећини Црно језеро на Пељешцу учествовали су археолози Домагој Перкић и Крешимир Грбавац, као и рестаураторка Сања Пујо из Дубровачких музеја, спелеолози Хрвоје и Наташа Цвитановић из Спелеолошког клуба Урсус Спелаеус из Карловца, као и археолошкиња и спелеолошкиња Мирна Шандрић из Спелеолошког одсека ХПД Жељезничар из Загреба.