Симулирање сваког могућег корака помоћу квантне механике захтевало би огромну рачунарску снагу, па се истраживачи обично усредсређују на ограничен број реакција за које верују да су најважније. Такво поједностављивање може довести до тога да стотине потенцијално кључних реакција остану неоткривене.

„Почели смо од проблема који је познат свакоме ко се бави механистичким моделирањем: како да знамо да из наше мреже реакција није изостављен управо онај корак који је пресудан“, каже први аутор студије Ананд Мохан Верма, који је истраживање спровео као постдокторски истраживач у оквиру програма „CV Raman“ на Индијском институту за науку, а сада ради као доцент на Националном институту за технологију Мотилал Нехру у Алахабаду.

Вештачка интелигенција открива хиљаде превиђених хемијских реакција

Како би превазишли ово ограничење, истраживачки тим је најпре помоћу симулација заснованих на квантној механици направио детаљну базу података која је обухватала 152 хемијске реакције. Затим су обучили моделе машинског учења да брзо процењују енергетске баријере које би додатне реакције морале да савладају да би се одвијале.

Користећи аутоматизоване рачунарске алате, научници су испитали могуће реакције које укључују 105 хемијских врста присутних на површини катализатора. Такође су утврдили које хемијске трансформације могу да се одиграју у једном реакционом кораку. Овим приступом почетна мрежа проширена је са свега 152 на чак 9.389 реакција.

Разлика је била значајна. Када су се истраживачи ослањали на мању мрежу реакција, њихов модел је погрешно означио мрављу киселину као главни производ, уместо метанола. Такође је предвидео знатно мањи степен претварања CO₂ него што су показивали експерименти.

„Када смо моделирали процес користећи почетно разматраних 152 реакције, мрежа је погрешно предвидела да је мравља киселина главни производ, а не метанол, и потценила количину претвореног угљен-диоксида. Тек када смо проширили мрежу и укључили хиљаде додатних, раније превиђених реакција, предвиђања су се поклопила са резултатима које смо ми и други истраживачи добили експерименталним путем“, објашњава Анант Говинд Раџан, један од аутора студије и ванредни професор на Одсеку за хемијско инжењерство Индијског института за науку.

Када су научници укључили проширену мрежу реакција у модел који описује брзину одвијања хемијских процеса, предвиђени степен претварања CO₂ повећао се приближно 40 пута у односу на првобитни модел.

Проширени модел је такође исправно идентификовао метанол и угљен-моноксид као главне производе, чиме су његова предвиђања усклађена са експерименталним резултатима.

Неочекивани пут преноса водоника доводи у питање досадашња схватања хемије

Осим што је побољшала предвиђања, знатно већа мрежа реакција открила је и неочекивани механизам који укључује водоник.

У неколико важних корака реакције, водоник је могао директно да се преноси на међупроизводе у облику молекула H₂, уместо да се преноси искључиво преко појединачних атома водоника. Додатни прорачуни засновани на квантној механици потврдили су да овај пут може бити посебно повољан када се водоник преноси на међупроизводе који садрже кисеоник.

Ово откриће доводи у питање дугогодишњу претпоставку о начину на који водоник учествује у каталитичким реакцијама и могло би да пружи драгоцене смернице за развој ефикаснијих катализатора.

„Идеја да се водоник може преносити као нетакнут молекул, без претходног раздвајања на атоме, противречи ономе чему је већина нас учена“, каже коаутор студије Шивам Чатурведи, докторанд на Одсеку за хемијско инжењерство Индијског института за науку.

„Ова могућност откривена је само зато што је мрежа била довољно велика да је обухвати, а запажање се потврдило када смо се вратили и експлицитно израчунали те кораке. То такође указује на могућност да би катализатори који снажније ступају у интеракцију са H₂ могли да подстакну реакционе путеве који воде до стварања метанола.“

Истраживачи верују да би овај неочекивани механизам могао да усмери развој катализатора који ефикасније ступају у интеракцију са молекуларним водоником, што би потенцијално побољшало хемијске реакције одговорне за производњу метанола из CO₂.

Могуће примене обухватају редукцију CO₂ уз употребу различитих катализатора, редукцију азота и разлагање воде. Откривањем хемијских корака које би једноставнији модели могли да превиде, ова техника научницима пружа потпунију слику сложених каталитичких реакција и отвара нове могућности за унапређење процеса који се користе у производњи горива и хемијских једињења.

„Остали смо сада у великом проблему што се тиче ове суше цена и свега. Требало би мењати културе, мењати сетвени слој, прошло је време соје и тога. Ићи на уљарице и озиме културе, по мени“, сматра пољопривредник Зоран Митровић из Чуруга.

„Морамо бити свесни да морамо мењати начин размишљања о пољопривреди, о семенарству, уводити нове биљне врсте, схватити да у одређеним подручјима одређене биљне врсте више не могу да се гаје, тражити алтернативе“, напомиње др Светлана Балашевић Тубић из Семенарске асоцијације Србије.

Наш регион је посебно погођен климатским променама, које су све израженије. Штета од суша и поплава у Србији процењена је на преко 10 милијарди евра у последње две деценије.

„До 2050. треба очекивати дуплирање суша у односу на данашње стање. Тако да за пољопривреду једна од најважнијих порука је та повећана количина суша и јачање њиховог интензитета, а са друге стране тежа доступност води“, наглашава проф. др Владимир Ђурђевић са Института за метеорологију Универзитета у Београду.

Крчење шума, сточарство, прекомерна употреба вештачких ђубрива, механизација, транспорт хране, ослобађају огромне количине гасова са ефектом стаклене баште.

„Морамо да производимо храну на начин који је најбољи за природу, тако да не уништавамо земљиште и воде, морамо да смањимо губитак и бацање хране. И на крају, морамо да пређемо на здраву исхрану“, наводи Брент Локен, експерт Светске организације за природу (WWF) за питања хране.

„Тиме што бирамо здравију храну ми на неки начин штитимо животну средину то је суштина тог одрживог прехрамбеног система коме тежимо. Оно што треба да се деси је промена у смислу извора протеина. Не морамо толико узимати протеине из животињских извора можемо их надоместити биљним протеинима и добрим комбиновањем намирница“, наглашава др Јелена Милешевић са Института за медицинска истраживања Универзитета у Београду.

У свету се годишње баци више од милијарду тона хране, услед чега се генерише 10 одсто глобалних емисија гасова са ефектом стаклене баште.

Бацањем хране узалудно трошимо земљиште, воду, енергију. Истовремено, 670 милиона људи широм света гладује, а око две и по милијарде људи не може да приушти здраву исхрану.

Пре повратка вукова, ренџери су често могли да предвиде када и на којим местима ће се срне појављивати у шуми. Међутим, сада те животиње користе шире подручје за исхрану и чешће су активне у вечерњим и ноћним сатима.

„И јелени су постали опрезнији, а њихова младунчад ређе сисају”, изјавио је Флорис Лејсијус, председник Удружења за заштиту јелена.

Дивље свиње су, у међувремену, почеле да се крећу у већим групама. Забележени су и случајеви у којима веће свиње нападају вукове који покушавају да им отму младунчад.

Истраживање је показало и да дивље свиње понекад траже заштиту у близини крупнијих биљоједа, попут шкотског високог говеда.

Ерик Кофеман из организације FBE Gelderland задужене за управљање дивљим животињама и координацију лова рекао је да је због таквог понашања постало теже ловити дивље свиње.

„Сада, када се дивље свиње крећу у већим групама, понекад је могуће одстрелити само једну током вечери. После пуцња све остале нестану", рекао је Кофеман за НОС.

Резултати истраживања указују на то да присуство великих предатора не утиче само на бројност других животиња већ и на њихове свакодневне навике, кретање и начин на који проналазе храну и заштиту.

Сама планина висока је око 4.792 метра, али се висина њеног врха стално мења услед утицаја топлоте, ветра и падавина, који утичу на дебљину снежног и леденог покривача на самом врху.

Висина измерена током експедиције прошлог месеца била је за 1,88 метара већа него 2023. године, када је Мон Блан достигао најнижу висину забележену у последње време.

Прецизна мерења показују промене висине врха
Овлашћени геодети из Националне уније геометара-експерата (UNGE) и Реда геометара-експерата, који редовно прате висину врха од 2001. године, користили су прецизну сателитску технологију за мерење планине. Дроновима су направили и детаљан модел снежног и леденог покривача на врху.

Подаци показују да се висина врха смањила за 3,43 метра у односу на највишу забележену вредност од 4.810,90 метара, измерену 2007. године.

Стручњаци су, међутим, упозорили да промене висине из године у годину не треба директно повезивати са убрзаним губитком леда у Алпима, који је последица загађења насталог сагоревањем фосилних горива.

„Када је реч о маси леда, неопходно је разликовати промене надморске висине површине од промена у укупној запремини или маси леда“, изјавио је портпарол Националне уније геометара-експерата (UNGE).

Он је додао да повећање висине врха не значи нужно да је планина добила на маси леда, нити да је у супротности са документованим повлачењем алпских глечера.

Климатске промене утичу на Алпе, али не подједнако на свим висинама
Климатске промене допринеле су томе да западна Европа овог лета забележи најтоплије лето у историји мерења. Последице су биле видљиве у алпским областима, где је лед почео да се топи изузетно брзо.

Раније овог месеца, швајцарски глациолози упозорили су на „експлозију брзине топљења“ након што су потврдили да је Швајцарска у претходних пет година изгубила петину своје ледене масе. Само између 2025. и 2026. године изгубљено је 5,5 одсто укупне запремине леда.

Жан де Гарет, председник департманске коморе геодета Горње Савоје и вођа експедиције на Мон Блан, изјавио је да се тренд загревања може видети голим оком и у другим деловима алпског масива.

Ипак, према његовим речима, „за сада се чини да климатске промене немају исти утицај на висинама изнад 4.000 метара“.

Уместо да затражи хитну медицинску помоћ, Шмит је одлучио да искористи прилику за јединствени научни експеримент. Верујући да тако мала змија не може да убризга смртоносну дозу отрова, отишао је кући и почео детаљно да записује све промене у свом телу.

Његов дневник бележи тешку мучнину, грозницу, крварење из десни и повраћање несварене хране током ноћи. Ујутру је одбио позиве да посети лекара, страхујући да би медицинска интервенција пореметила чистоћу научног посматрања и природан ток деловања токсина.

Према његовим записима, последња реч коју је написао у свом дневнику била је „екстремно“. Убрзо након ручка, научник је изгубио свест, а лекари су могли само да прогласе смрт услед парализе дисања нешто пре петнаест часова.

Обдукција је касније открила снажна унутрашња крварења у плућима, бубрезима, срцу и мозгу, доказујући да отров бумсланга уништава способност згрушавања крви. Две деценије касније, научници су и званично потврдили да је ова повучена змија једна од најсмртоноснијих у Африци.

Од смртоносне радозналости до модерних истраживања

Екстремни приступ проучавању отрова на сопственом телу није умро са Шмитом, већ је у модерном добу добио нову, невероватну димензију. Амерички самоуки херпетолог Тим Фрајд примио је више од 850 инјекција змијског отрова и преживео преко двеста уједа током две деценије експериментисања на себи.

Његов циљ је био стварање имунитета који би помогао научницима, упркос томе што су лекари овакву праксу одувек осуђивали као изузетно опасну.

Запањујућа жртва уродила је плодом у мају 2025. године, када је студија показала да антитела из Фрајдове крви могу да неутралишу отров деветнаест различитих смртоносних врста змија.

Истраживачи са Универзитета Колумбија у сарадњи са биотехнолошком компанијом Сентиваx развили су обећавајући противотров широког спектра.

Према речима научника, овај нови лек представља значајан искорак јер антитела људског порекла имају дуготрајнији ефекат и носе знатно мањи ризик од тешких алергијских реакција у поређењу са традиционалним лековима који се добијају из коњске крви.

Нова нада за жртве змијских уједа

Светска здравствена организација (World Health Organization) класификује тровање змијским уједима као високо приоритетну, али занемарену тропску болест.

Сваке године змије убију десетине хиљада људи, док стотине хиљада остају са трајним инвалидитетом широм планете. Ситуација је посебно тешка у сиромашним, руралним подручјима где су традиционални, специфични противотрови често веома скупи или потпуно недоступни.

Због овакве статистике, развој универзалног противотрова постао је један од примарних циљева модерне токсикологије. Компанија Сентиваx увелико се припрема за даља испитивања овог новог лека на кућним љубимцима у Аустралији, пре него што званично започну клиничка испитивања на људима.

Ови темељни кораци су неопходни како би се наука осигурала да је терапија потпуно безбедна за примену.

Паралелно са овим напорима, различите светске институције настављају да траже иновативна решења за овај здравствени проблем. Истраживачи са Универзитета Вашингтон користе моделе вештачке интелигенције за дизајнирање специфичних протеина који ефикасно неутралишу токсине.

Сва ова напредна открића, подстакнута високотехнолошким истраживањима, али и невероватно опасним личним експериментима храбрих појединаца, дају јасну наду да смртоносни уједи ускоро више неће представљати нерешив проблем.

„Био је то интиман, готово духован тренутак“, сећа се Веронези. „Теле је још увек било потпуно нетакнуто и мекано. Још није било укочено, тако да је очигледно рођено током ноћи или можда само неколико сати раније.“

На први поглед, дирљива сцена је деловала као да одражава мајчински бол.

Али, како ће Веронези касније открити, необично понашање којем је био сведок имало је изненађујући обрт, откривајући емоционалност још сложенију него што се у почетку чинило.

Фотограф је пратио крдо неколико сати и снимио низ запањујућих слика, од којих је једна освојила награду за Фотографију дивљих животиња године 2026, коју је организовао Природњачки музеј у Лондону.

Слоница је носила теле сатима, повремено га спуштајући да једе или пије, пре него што га је поново подигла и наставила путовање дуж реке Хуаб, каже Веронези.

„Мислио сам да је то веома тужна сцена, али људи су морали да је виде“, каже он.

„Ова фотографија јасно показује колико ови слонови пате и сложеност осећања која људи можда не повезују са животињама“, додаје Веронези и открива да слоница не носи своје младунче.

„Она није мајка“, каже Кристин Винтер, директорка програма заштите у организацији Elephant Human Relations Aid, непрофитној организацији која ради на заштити пустињских слонова у Намибији.

Ова женка, која сада има 14 година, изгубила је своје потомство пре две године.

Од тада је виђена како носи мртворођене младунце других слонова у четири одвојене прилике, наводи Винтерова и напомиње да је ово први пут да је овакво понашање документовано у том подручју.

Ово откриће „свакако додаје још једну димензију дубини емоција ових створења“, сматра Веронези.

„Још је дирљивије видети како се ова женка понашала након губитка, као да је покушавала да се поново повеже са својим потомством и, после толико година, још увек није превазишла бол.“

Слонови имају емоције

Постоји неколико теорија о томе зашто је слоница толико дуго носиила теле.

Према Винтеровој, ово понашање би могло бити последица неке врсте „емоционалне обраде“.

„Можда је то био начин да се носи са смрћу и да је још увек није могла превазићи; можда је била трауматизована губитком свог потомства и зато овако реагује сваки пут када још једно угине.“

Додаје и да је можда покушавала и да заштити тело новорођенчета од предатора.

Врста на ивици опстанка

Према Винтеровој, популација слонова у Намибији је стално опадала током последњих 20 година, делимично због еколошког стреса изазваног продуженим периодима суше, али углавном због повећаног сукоба са људима.

Висока стопа смртности новорођених слонова је разлог за велику забринутост.

Између 2014. и 2022. године, преживело је само двоје од укупно 16 потомака.

Једна од теорија која објашњава ову смртност је да се потомство рађа прерано, „јер женке нису довољно јаке да изнесу трудноћу до краја“, објашњава Винтерова.

То би могло бити због хроничног стреса који је резултат сукоба са људима.

Истраживања показују да слонови могу патити од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) као резултат ових сукоба.

Када тим Кристине Винтер пронађе мртворођене младунце, обично открију да су много мањи него обично. Здраво новорођено слонче обично тежи између 100 и 120 килограма.

С друге стране, мртворођени потомци теже између 60 и 65 килограма.

Организација Elephant Human Relations Aid сарађује са Данијелом Чусид, стручњакињом за слонове и ванредном професорком на Универзитету Индијана у Блумингтону, како би анализирала како фактори животне средине и хронични стрес могу утицати на пустињске слонове у Намибији.

Тренутно, тим прикупља узорке измета како би открио тешке метале и перзистентне хемикалије, попут ПФАС-а, као и анализира тироидне хормоне и ниво кортизола код слонова, као део пројекта који ће трајати до 2028. године.

Слике које парају срце

Џојс Пул, водећа стручњакиња за афричке саванске слонове и оснивачица непрофитне организације за заштиту природе "Elephant Voices“, описује Веронезијеве фотографије као „заиста срцепарајуће“.

И сама је била сведок сличне реакције слоница на мртворођено теле у Кенији.

„Није га носила, али је покушавала да га подигне, а затим је остала поред њега, штитећи га два дана“, каже Пулова.

Нада да ће слике помоћи људима да схвате „да су слонови способни да осећају бол и патњу“.

Изгледа да слонови осећају тугу и када један од њихових пратилаца умре.

Примећени су како посећују посмртне остатке чланова породице и појединаца ван своје групе, додирујући њихове кости и остајући поред њих дуже време, као да бде над њима.

За Веронезија, интеракција између слона и мртворођенчета била је „скоро људско“ понашање.

„Зато ми се то чинило као тако невероватан тренутак.“

„Моја порука је да је сваки слон створење које заслужује да буде схваћено и заштићено. Морамо не само да сачувамо врсту, већ и да обезбедимо добробит сваке јединке“, апелује Веронези.

Фотограф се нада да ће његове слике „отворити мали прозор у душу слона и дубину његових осећања“.

У већини земаља на које се проблем односи, организације за заштиту природе активно раде на сузбијању незаконитог убијања птица, али немају довољно ресурса да прошире и интензивирају своје активности.

Решења већ постоје, али владе морају да обезбеде њихову примену у знатно већем обиму, нарочито кроз спровођење националних акционих планова.

Рођени у шумама на северу Немачке и тешки свега неколико десетина грама, млади чешљугари (carduelis varduelis) припремају се за пут дуг неколико хиљада километара, како би зиму провели на југу Медитерана. Њихов пут препун је опасности: одморишта на селидбеним путевима нестају услед урбанизације и шумских пожара, чији су интензитет и учесталост појачани климатским променама. Због тога птице имају све мање места за одмор, што их излаже исцрпљености и предаторима.

Ипак, многим птицама путовање ће прекинути још једна опасност. Биће ухваћене због свог цвркута и упечатљивог перја, а оне које преживе кријумчарење продају се незаконито. Многе тако остатак живота проводе у кавезима на прозорима станова у Марсеју или другим градовима широм медитеранског басена. Међутим, ово је далеко од усамљеног случаја.

Популација чешљугара у Србији се не сели на југ и присутна је током целе године, али ова врста је и у нашој земљи честа жртва незаконитих активности. Од 2017. до 2023. у Србији је забележено 254 случаја незаконитог хватања и 661 случај незаконитог држања дивљих птица, а једна од најчешћих врста у откривеним случајевима је поменути чешљугар. По овоме се посебно издвајају Јабланички, Нишавски и Расински округ који се могу означити као жаришта ове појаве.

„Процењује се да се сваке године широм Медитерана незаконито убије или ухвати између 11 и 36 милиона птица селица“, изјавио је Баренд Ван Гемерден, руководилац програма за глобалне селидбене путеве у организацији BirdLife International. „Због тога су се земље овог региона обавезале да ће до 2030. године смањити незаконито убијање и хватање птица за најмање 50 одсто, у складу са Римским стратешким планом Kонвенције о очувању миграторних врста дивљих животиња и Бернском конвенцијом. Kрајње је време да се те обавезе преточе у конкретне активности".

Организације упозоравају на недовољан напредак широм Медитерана

Остварени напредак и даље је далеко од довољног. Извештај Незаконито убијање птица (ИKБ-3.0), који су објавили BirdLife International и EuroNatur, указује на алармантно стање.

„На половини спровођења Римског стратешког плана, 83 одсто од 46 процењених земаља још није усвојило мере неопходне за остваривање постављених циљева“, изјавила је др Јустине Вансyнгхел, руководитељка пројекта за птице селице у организацији EuroNatur. „Овај јаз између преузетих обавеза и њихове примене веома је забрињавајући и јасно показује колико још посла предстоји ако владе заиста намеравају да испуне оно на шта су се обавезале.“

"Иако се Србија још 2021. године обавезала да ће радити на примени Римског стратешког плана односно на искорењавању незаконитог убијања, хватања и трговине дивљим птицама, конкретни резултати и даље нису довољно видљиви. На пример, Србија је једина балканска држава која није усвојила национални акциони план за спречавање тровања дивљих животиња, упркос размерама овог проблема. Сетимо се само случаја из 2024. године, када је у Kикинди од последица тровања страдало више од 1.000 птица", појашњава ситуацију у Србији Милан Ружић, извршни директор ДЗППС-а.

У међувремену, након четири године праћења стања у осам земаља медитеранског басена, Мрежа за праћење водених птица Медитерана (Meditterranean Waterbirds Network – МWN) потврђује да претње птицама селицама и даље опстају и да су разноврсне. Међу њима су лов пуцањем без поштовања регулатива, хватање птица и загађење оловом.

Решења морају бити прилагођена локалним околностима

Резултати праћења које спроводи МWН показују да се стање разликује од земље до земље. Да би мере биле делотворне, неопходно је да одговоре на специфичне околности и изазове у свакој од њих.

„Ово је први пут да смо прикупили и обрадили податке на усклађен начин о овом проблему“, изјавила је Лаура Дами, координаторка МWN-а. „Посматрани на нивоу целог Медитерана, ови подаци показују колико још тога треба урадити, али истовремено омогућавају локалним организацијама да израде препоруке прилагођене појединачним земљама, како би оне испуниле своје међународне обавезе".

Ипак, постоје разлози за оптимизам. У већини земаља на које се проблем односи, партнерске организације мрежа BirdLife и МWN, као и организација EuroNatur, већ активно раде на сузбијању незаконитог убијања и хватања птица. Организације окупљене у оквиру мреже МWN припремају препоруке за сваку од осам земаља обухваћених програмом праћења.

Издвајају се три кључна правца деловања: уклањање законских недостатака који омогућавају незаконите активности; обезбеђивање одрживог финансирања ради унапређења научног праћења и подизања свести јавности; и јачање сарадње између јавних институција, ловаца и организација за заштиту природе. Ове мере су од суштинског значаја за претварање међународних обавеза у конкретне резултате на терену.

Наше организације позивају владе да убрзају борбу против незаконитог убијања птица (IKB), у складу са преузетим међународним обавезама, кроз сарадњу са свим релевантним актерима на унапређењу израде, финансирања и спровођења националних акционих планова.

Птице селице током свог животног циклуса прелазе границе бројних земаља, због чега је координисано деловање од кључног значаја. Мере спроведене у једној земљи биће делотворне само ако се сличне активности примењују дуж целог селидбеног пута.

Како пише Национална географија, нова тумачења фосилних налаза указују на то да тираносаурус није био искључиво усамљени ловац, већ животиња чије су понашање обележавали сукоби са припадницима исте врсте, удварање и, могуће, брига о потомству.

На основу бројности фосила пронађених у стенама старим између 66 и 68 милиона година, палеонтолози процењују да је у једном тренутку на простору данашње Северне Америке живело око 20.000 тираносауруса. Њихово станиште простирало се од данашње јужне Канаде до Тексаса.

Иако су ове животиње биле распрострањене на великој територији, докази о њиховом заједничком кретању и даље су ретки.

Први отисак стопала тираносауруса откривен је у Новом Мексику, а научно описан 1994. године. Тек 2026. године представљен је низ отисака који омогућавају детаљнији увид у начин кретања ових животиња.

Пет трагова пронађених у Северној Дакоти показују да се један тираносаурус кретао брзином од приближно 6,4 километра на час.

Пошто је већина скелета пронађена појединачно, а нема потврђених доказа да су се тираносауруси рекси кретали у крдима, истраживачи претпостављају да су одрасле јединке углавном живеле самостално, слично данашњим великим мачкама.

Борбе у којима су зуби били главно оружје

Одрасли тираносауруси могли су да достигну дужину већу од 12 метара и тежину од девет тона. Њихове снажне чељусти биле су способне да ломе кости, а остаци мишићног ткива и коштаних фрагмената пронађени у фосилизованом измету показују колико су ефикасно могли да раскомадају плен.

Међутим, трагови угриза на костима откривају да су њихове чељусти коришћене и у међусобним обрачунима.

На приближно половини пронађених лобања великих тираносауруса уочене су зарасле повреде настале услед угриза. Положај оштећења указује на то да су се животиње током сукоба често уједале за главу и њушку.

За разлику од снажних чељусти, предњи удови тираносауруса били су изузетно кратки, па су зуби вероватно представљали њихово главно оружје у борбама.

Зарасле ране показују да су многи преживљавали такве окршаје, иако су повреде могле да изазову озбиљне инфекције.

Фосилни налази такође указују на канибализам, односно могућност да су се тираносауруси повремено хранили остацима припадника сопствене врсте.

Да ли су тираносауруси бринули о младунцима?

Иако су гнезда, јаја и остаци тек излеглих тираносауруса изузетно ретки, научници претпостављају да су ове животиње могле да показују одређени степен родитељске бриге.

Таква претпоставка заснива се на поређењу са понашањем данашњих птица и крокодила, најближих живих сродника изумрлих диносауруса.

Многе птице штите своја гнезда и младунце, док крокодили и алигатори могу да брину о потомству годину дана или дуже.

Палеонтолози зато разматрају могућност да су и тираносауруси остајали у близини гнезда, штитећи младунце док не постану довољно снажни да самостално проналазе храну.

Ипак, непосредни фосилни докази који би потврдили такво понашање код тираносауруса рекса још нису пронађени.

Праисторијско удварање – трагови који подсећају на понашање птица

Једно од занимљивијих открића у проучавању друштвеног живота диносауруса односи се на могуће ритуале удварања.

Научници су 2016. године представили налазе из Колорада, где су у стенама старим око 100 милиона година откривена удубљења у земљишту која су направили велики диносауруси сродни тираносаурусу.

Облик и распоред трагова указују на то да су животиње гребале тло, вероватно током удварања потенцијалним партнерима.

Слични трагови пронађени су и у Канади и Јужној Кореји, што указује на могућност да је такво понашање било распрострањено међу различитим врстама теропода, групе којој је припадао и тираносаурус.

Поједине данашње птице такође гребу земљу и праве удубљења налик гнездима како би привукле партнера.

Иако такви трагови још нису откривени у стенама из периода у којем је живео тираносаурус рекс, научници сматрају да је могуће да је и он имао сличне ритуале.

Остаје непознато како су тачно изгледали сусрети мужјака и женки, али истраживања показују да се живот ових предатора није сводио искључиво на потрагу за храном.

Тираносаурус рекс живео је током последњих неколико милиона година креде, све до масовног изумирања диносауруса пре приближно 66 милиона година.

Нова открића постепено мењају његову слику у науци – од усамљеног праисторијског чудовишта до сложене животиње која је, поред лова, имала и друге облике понашања важне за опстанак врсте.

Келвинов талас је специфичан тип таласа у геофизици који се јавља у океану или атмосфери. Ови феномени балансирају Кориолисову силу Земље у односу на топографску границу, попут обале континента или линије екватора. За разлику од обичних морских таласа који се ломе и руше на плажи, Келвинови таласи задржавају свој основни профил док се крећу на огромним раздаљинама. Они неретко имају планетарне размере и могу бити дугачки на хиљаде километара, повезујући удаљене делове светских океана.

Њихово кретање је строго усмерено и зависи од географског положаја на којем се формирају. Екваторијални Келвинови таласи увек путују искључиво према истоку, док се обалски таласи крећу према половима дуж источних обала континената. Површински таласи могу путовати брзином око 200 метара у секунди у дубоком океану, док се унутрашњи таласи крећу знатно спорије, брзином од један до три метра у секунди. Тим унутрашњим таласима је потребно око два месеца да пређу Тихи океан и донесу промене на друге континенте.

Веза са климатским феноменом Ел Нињо

Екваторијални Келвинови таласи су кључни за разумевање познатог климатског феномена који научници називају Ел Нињо. Ови таласи се покрећу услед промена и слабљења пасата, преносећи огромне количине топлоте из западног у источни део Тихог океана. Топла вода потискује хладније слојеве дубље испод површине, мењајући температуру мора на огромном пространству. Овај дубински океански процес привремено мења уобичајене климатске услове широм света и мења морске струје.

Када екваторијални таласи стигну до западне обале Северне и Јужне Америке, они мењају правац и претварају се у обалске Келвинове таласе. Топла вода почиње да се шири према северу и југу пратећи линију обале, што доводи до осетног и дуготрајног пораста нивоа мора. Током изузетно снажних Ел Нињо догађаја, обалски Келвинови таласи могу изазвати приметан пораст нивоа океана који траје недељама. Зима између 1997. и 1998. године остала је забележена управо по порасту нивоа мора од десет до 15 центиметара дуж обале Калифорније.

Главна и најопаснија последица ових океанских процеса током зиме јесте знатно већи ризик од катастрофалних обалских поплава. Када се повишени основни ниво мора комбинује са високим плимама и снажним зимским олујама, обалска подручја трпе озбиљна оштећења. Поред физичких оштећења инфраструктуре, топлије обалске воде повезане са Келвиновим таласима драматично мењају услове за живот у локалним морским екосистемима.

Атмосферске струје и снежне падавине

Поред морских процеса, постоје и атмосферски Келвинови таласи који утичу на зимске временске прилике кроз сложене интеракције у вишим слојевима ваздуха. Ови огромни атмосферски поремећаји могу директно утицати на ваздушне струје, чинећи такозвани млазни ток знатно нестабилнијим и таласастим.

Према извештајима које објављује Национална управа за океане и атмосферу, такве аномалије атмосферске циркулације могу довести до нарушавања северног поларног вртлога. То затим омогућава изузетно хладном арктичком ваздуху да продре дубље на југ, доносећи оштре зимске услове у крајеве са обично умереном климом.

Последице оваквих усложњених атмосферских образаца јасно се виде на примерима екстремних зимских олуја. Због специфичних услова повезаних са Келвиновим таласима, зиме између 1994. и 1996. године донеле су разорне поплаве на западној обали Северне Америке. Иако је предвиђање тачног понашанја ових масивних појава и даље велики изазов, разумевање Келвинових таласа остаје пресудно за успешне дугорочне прогнозе.

Иако се често поједностављено каже да те честице долазе непосредно са Сунца, настанак овог феномена знатно је сложенији и укључује деловање Земљиног магнетног поља.

Сунце непрекидно избацује наелектрисане честице у свемир, стварајући ток плазме познат као соларни ветар. Када он стигне до Земље, долази у интеракцију са њеним магнетним пољем, које усмерава кретање честица и штити планету од највећег дела соларног зрачења. Промене у магнетном пољу, укључујући процес познат као магнетна реконекција, могу да ослободе енергију и убрзају електроне ка поларним областима.

Када се ти електрони сударе са атомима и молекулима кисеоника и азота у атмосфери, долази до емисије светлости. Тако настају карактеристичне светлосне завесе које се преливају различитим бојама, најчешће зеленом, црвеном и љубичастом.

Ових дана пажњу астронома привлачи појачана соларна активност и могућност појаве геомагнетне олује категорије Г2. Такве олује могу да прошире област у којој је поларна светлост видљива, па се она, под повољним условима, може појавити и далеко јужније од поларних предела.

Ови догађаји део су 25. соларног циклуса, током којег Сунце пролази кроз периоде појачане активности, обележене ерупцијама и појавом великих група сунчевих пега. Ипак, могућност посматрања поларне светлости зависи од више фактора, међу којима су интензитет геомагнетне олује, облачност и светлосно загађење.

Како посматрати поларну светлост

За посматрање поларне светлости најбоље је изабрати место са тамним небом, далеко од градске расвете. Најповољнији услови обично су у северним деловима Европе, нарочито у Норвешкој, Шведској, Финској и на Исланду.

Током снажнијих геомагнетних олуја, светлост се понекад може видети и у осталим деловима Европе.

Посматрачима се саветује да прате прогнозе свемирског времена и обавештења астрономских служби. Ипак, чак и када су прогнозе повољне, појава поларне светлости није загарантована. За успешно посматрање потребни су ведро небо, слаба светлосона загађеност и довољно снажна геомагнетна активност.

Сезона посматрања у северним крајевима углавном траје од јесени до раног пролећа, када су ноћи дуже. Млад Месец додатно може да помогне јер је небо тада тамније, али облачност и интензитет саме поларне светлости остају пресудни.

Како соларне олује утичу на технологију

Поларна светлост је једна од најупечатљивијих последица активности Сунца, али снажне геомагнетне олује могу да изазову и проблеме у савременој инфраструктури. Оне могу да утичу на рад сателита, навигационих система и радио-веза, а у најтежим случајевима и на електроенергетске мреже.

Због тога научници непрекидно развијају методе за праћење и проучавање ових појава. Један од новијих подухвата је мисија СМАЈЛ (SMILE), заједнички пројекат Европске свемирске агенције и Кинеске академије наука.

Њен циљ је проучавање интеракције соларног ветра са Земљиним магнетним пољем, као и начина на који та интеракција доводи до геомагнетних олуја.

Посматрање поларне светлости из свемира омогућава научницима да прате промене у Земљиној магнетосфери и боље разумеју процесе који се одвијају изнад поларних области.

Посебно су значајна снимања у ултраљубичастом делу спектра, јер омогућавају проучавање појава које људско око не може да уочи.

Поларна светлост и на другим планетама

Поларна светлост није јединствена за Земљу. Сличне појаве забележене су и на другим планетама Сунчевог система, укључујући Јупитер и Сатурн, чија снажна магнетна поља омогућавају сложене интеракције са наелектрисаним честицама.

Астрономи проучавају и могућност постојања сличних појава на планетама изван нашег Сунчевог система. Радио-сигнали повезани са интеракцијом магнетних поља и наелектрисаних честица могли би да помогну у откривању и проучавању магнетних поља егзопланета.

Таква истраживања могла би да пруже нове информације о условима на удаљеним световима, али и о улози магнетних поља у заштити планета од звезданог зрачења.

Поларна светлост зато није само упечатљива атмосферска појава већ и један од начина да научници боље разумеју интеракцију звезда и планета, као и услове који владају на удаљеним световима.

„Мислим да је изнад свега најважнија порука наде. Биодиверзитет је у бољем стању, идентификовали смо позитивне примере за врсте које се опорављају и за екосистеме“, каже Лорис Палентини из „WWF Адрија”.

Највећи пад популације дивљих врста забележен је у слатководним екосистемима, 85 одсто, затим копненим 69 одсто и морским 59 одсто. И у нашем региону најугроженији је живи свет у рекама.

„Оно што улива наду јесте да постоји четири система трансформације која можемо да изведемо, а то је трансформација система хране, система финансирања и улагања у природу. система природе и такође система енергетике“, наводи Александра Угарковић из Светске организације за заштиту природе.

„Ми имамо те природне ресурсе, имамо ветар, имамо изузетно добар соларни потенцијал, имамо хидропотенцијал који ове године није био какав је уобичајено. Такође имамо потенцијале биомасе, биогаса и геотермалне енергије“, додаје Данијела Исаиловић из Удружења обновљивих извора енергије.

Бројност неких угрожених врста попут тигрова, туне и зелених морских корњача последњих година расте захваљујући мерама заштите.

„Мислим да је људима већ помало доста мрачних и песимистичних порука. У овом извештају се фокусирамо на позитивне примере и на оно што свако може да учини. Ако погледамо наш регион, Европу и Централну Азију, видимо побољшање ситуације“, истиче Брент Локен, експерт WWF-a за питања хране.

За обнову здравља планете неопходно је уклонити узроке губитка природе, као што су: сагоревање фосилних горива, претварање природних станишта у пољопривредне површине и финансијски систем који омогућава компанијама да остварују профит уништавањем животне средине.

У фебруару је водио групу туриста на кајацима кроз луку Хаут Беј на Кејпском полуострву у Јужној Африци када им се приближила фока са једним закрвављеним оком. Неколико пута је ударила у један од кајака, а затим, како каже Сајврајт, „једноставно изгубила контролу“.

Почела је да напада кајак и да га непрестано уједа. Сајврајт је помогао туристима да изађу из воде, али је фока потом кренула на њега.

„Успела је неколико пута да ми зарије зубе у тело“, каже он.

Завршио је у болници, где је подвргнут реконструктивној операцији и примио више доза заштите након излагања вирусу. Фока је касније еутаназирана са обале, али њено тело није било могуће извући из мора и тестирати.

Сајврајт, међутим, нема много дилеме шта се догодило.

„Судећи по понашању, готово да нема сумње да је имала беснило. Са том фоком дефинитивно нешто није било у реду“, каже он.

Беснило је вирусна болест која изазива тешко запаљење мозга и кичмене мождине. Преноси се пљувачком, најчешће уједом или огреботином заражене животиње. Када се појаве симптоми, болест је готово увек смртоносна.

Али до пре неколико година нико није знао да морски сисари могу да буду део ланца преноса овог вируса.

Први знаци епидемије

Да нешто није у реду, стручњаци су почели да примећују још 2021. године.

„Одједном смо почели да виђамо необјашњиво агресивно понашање фока“, каже Грег Олофсе, управник обалског подручја Кејптауна.

Током претходних 20 година забележио је свега неколико случајева у којима су фоке ујеле људе. Одједном су такви сусрети постали све чешћи.

У то време био је познат само један случај беснила код фоке – код прстенасте фоке на Свалбарду у Норвешкој, још 1980. године. Није било доказа да се вирус проширио међу другим фокама.

Зато су научници у почетку тражили друга објашњења.

Једна од могућности било је цветање алги. Неке алге производе домоинску киселину, неуротоксин који код животиња може да изазове неуролошке поремећаје, агресивност и необичне покрете.

„Нико није помислио да би могло да буде беснило“, каже Ернест Нгоепе, истраживач из Јужне Африке који проучава појаву болести код фока.

И други здравствени проблеми, укључујући мистериозни помор животиња из 2021. године, додатно су отежали уочавање онога што се заправо дешавало.

Одговор је стигао тек у мају 2024. године.

Један пас је добио беснило након напада фоке. Пошто је беснило код паса ретко у Западном Кејпу, стручњаци су почели да сумњају да је извор заразе била управо фока.

Тестирање четири животиње потврдило је сумње. Три фоке које су показивале необично агресивно понашање биле су позитивне на вирус.

Накнадна тестирања потврдила су више од 100 случајева беснила код фока на Кејпу од 2024. године.

Колико је животиња заражено, међутим, нико не зна.

На том подручју живи око два милиона фока, а једини поуздан начин да се утврди да ли је животиња заражена јесте анализа њеног можданог ткива након угинућа.

„У суштини, тражите лешеве, вучете их по плажи, одсецате им главе и вадите мозак. Није пријатно“, каже Тес Гридли из организације Sea Search.

Од шакала до фока

Научници су потом покушали да утврде како је вирус уопште стигао до морских животиња.

У почетку су сумњали на домаће псе.

„Али у Кејптауну немамо беснило код паса“, каже Нгоепе.

Генетичким секвенцирањем и анализом еволутивних веза између вируса научници су успели да пронађу могући извор.

Траг је водио до црнолеђих шакала – животиња за које је познато да преносе беснило у Јужној Африци.

Шакали живе у близини колонија фока, где лове младунце и хране се угинулим животињама. Научници претпостављају да је вирус могао да пређе са шакала на фоку током сукоба.

Генетичке анализе показују да је вирус у популацију фока највероватније ушао још око 2015. године.

То значи да је годинама био присутан, а да нико није знао за њега.

Како вакцинисати два милиона фока

Сада стручњаци покушавају да ограниче ширење болести вакцинацијом фока које су навикле на људско присуство и еутаназијом животиња за које се сумња да су заражене.

Али размере проблема су огромне.

Појединачне фоке могуће је вакцинисати. Немогуће је, међутим, систематски вакцинисати све животиње које се крећу од обала јужне Анголе, преко Намибије, до источног Кејпа у Јужној Африци.

„Како вакцинисати два милиона кејпских медведица? Радимо у потпуној непознаници“, каже Гридли.

Додатни проблем је то што свака животиња мора да прими и допунску дозу вакцине.

„Све фоке изгледају исто, тако да не бисте знали која је већ вакцинисана. То једноставно није изводљиво“, каже Олофсе.

Ни орална вакцинација није решење. Код неких животиња вакцина се ставља у мамац, али фоке плен једу жив, па им вакцину није могуће једноставно оставити у храни.

Начин живота ових животиња додатно погодује ширењу вируса.

Кејпске медведице су веома друштвене и живе у великим колонијама. Истовремено, могу да пређу огромне удаљености – фока за један дан може да преплива и до 100 километара.

Заражена животиња тако тако може да пренесе вирус из једне колоније у другу.

Људи и даље на мети

Од беснила широм света сваке године умре око 59.000 људи. Брза медицинска помоћ може спречити развој болести, али када се појаве симптоми, беснило је готово увек смртоносно.

Први потврђени напад фоке на човека у Кејптауну догодио се у јулу 2022. године.

Од тада су забележени бројни нови случајеви. Само једног дана у септембру 2026. године, фока за коју се сумњало да има беснило ујела је девет људи, међу којима је било шесторо деце, на плажи Мизенберг.

Ипак, стручњаци наглашавају да нема разлога за избегавање мора.

До сада није забележен случај преноса беснила са фоке на човека.

Болест је, међутим, постала ендемска у популацији фока, што значи да је више није могуће једноставно искоренити. Циљ је зато да се њено ширење држи под контролом.

„То је споро тињање у популацији – повремено се појави ново жариште“, каже Олофсе.

Иако је вероватноћа да ће човек бити нападнут мала, стручњаци упозоравају да дивљим животињама увек треба оставити довољно простора.

Када помислимо на глечере, најчешће замишљамо огромна пространства белог леда која блистају под ведрим небом. Међутим, немају сви глечери такав изглед.Широм света постоји посебна врста ових ледених формација које се називају камени глечери, који се налазе у планинским пределима. У њима су масе леда и стена испреплетане и скривене испод дебелог слоја камења и громада.

Нова студија, објављена у часопису Journal of Geophysical Research: Earth Surface, показује да ове наизглед камените формације могу да садрже изузетно велике количине леда.

Према досадашњим подацима, широм света је документовано више од 51.000 камених глечера, од којих се више од 10.000 налази у Сједињеним Америчким Државама.

Упркос великој распрострањености, многи од њих остају готово неприметни јер су прекривени дебелим слојем каменог материјала.

„Када се високо у планинама крећемо преко растреситог камења и шута, често не схватамо да се испод наших ногу може налазити и до 36 метара леда“, истакао је глациолог Леиф Андерсон са Универзитета у Јути.

Камени покривач чува лед, али отежава истраживања

Камени слој који прекрива ове глечере има важну улогу у очувању леда, јер га изолује од сунчевог зрачења и високих температура. Истовремено, такав природни покривач представља велики изазов за научнике који покушавају да утврде колико се леда налази испод површине.

Истраживачи су се у новој студији усредсредили на глечер Тимпаногос, у подножју планине у Јути.

Конвенционалне методе снимања, попут георадара, показале су се мање ефикасним у истраживању камених глечера. Наиме, мешавина камених остатака и леда расејава радио-таласе и смањује квалитет добијених снимака.

Зато су научници применили другачији приступ – мерење гравитационих промена помоћу гравиметра, инструмента који омогућава откривање и мапирање маса скривених испод површине.

„Постоји велики контраст у густини између стена које чине планину Тимпаногос и леда, који има знатно мању густину“, објашњава коаутор студије и геофизичар Мајкл Торн.

Како наводи, мерења гравитационог убрзања могу да покажу веће смањење вредности изнад делова каменог глечера у којима се налазе дебљи слојеви леда.

Више од милион тона леда у једном глечеру

На основу 232 мерења на различитим локацијама око глечера Тимпаногос, истраживачи су развили нову методу за тродимензионално приказивање леда унутар каменог глечера.

Уз помоћ Бајесове статистике и техника моделирања реконструисали су његову дебљину, облик и састав.

Резултати показују да се глечер Тимпаногос, према запремини, састоји од приближно 83 одсто леда и 17 одсто камених остатака. Просечна дебљина леда износи око 18,8 метара.

Процењује се да овај камени глечер садржи око 1,5 милиона кубних метара леда, што је приближно еквивалентно запремини Велике пирамиде у Гизи, односно количини воде која би могла да испуни око 600 олимпијских базена.

То значи да је испод камене површине глечера Тимпаногос скривено око 1,4 милиона метричких тона леда.

Око милијарду тона леда испод Јуте

На основу резултата добијених истраживањем глечера Тимпаногос, као и података из ранијих студија, научници су развили методу која омогућава процену количине леда у каменим глечерима на основу њихових површинских карактеристика.

Према њиховим прорачунима, свих 836 документованих камених глечера у Јути могло би да садржи укупно око милијарду тона леда.

Процењује се да камени глечери на западу Сједињених Америчких Држава садрже скоро 12 милијарди тона леда, док би на глобалном нивоу у њима могло бити ускладиштено око 48 милијарди тона.

Научници истичу да је прецизније мерење ових скривених залиха воде све важније у условима климатских промена.

Током периода загревања, камени глечери могу постати нестабилни и представљати опасност за инфраструктуру у нижим пределима. Тродимензионално моделирање ових формација могло би да помогне у прецизнијој процени њихових залиха воде и у бољем разумевању њиховог утицаја на локалну хидрологију, екосистеме и потенцијалне природне опасности.

Глечер величине Кеопсове пирамиде

Резултати су показали да глечер Тимпаногос садржи 1,5 милиона кубних метара залеђене воде - запремина једнака највећој пирамиди у Гизи или довољна да напуни 600 олимпијских базена. Састоји се од 83 одсто леда и 17 одсто камена, са просечном дебљином леда од 19 метара, док на најдубљим тачкама досеже чак и до 45 метара. Ова детаљна анализа омогућила је стварање формуле за процену запремине леда на основу површине других стеновитих глечера.

Применом формуле, тим процењује да се у око 50.000 познатих стеновитих глечера широм света налази око 48 милијарди тона воде. Студија је открила и да ове формације нису остаци из Леденог доба, већ су настале касније, а неке, попут Тимпаногоса, и данас акумулирају лед. Формирају се када одрони стена затрпају снег. "Стеновити глечери су отпорна складишта воде", нагласио је Цвијановић, истичући њихов кључни значај за сушне пределе.

Лондон се заједно са другим деловима југоисточне Енглеске, налази се у епицентру проблема слегања тла, који је подстакнут неуобичајено топлим и сувим временом. Британска престоница лежи на специфичној врсти глинастог тла које се понаша као сунђер. Када је влажно, оно упија воду и бубри, док у врелим и сувим условима губи влагу и драматично се скупља.

Овај процес се назива скупљање и бубрење, а када се тло неравномерно скупи испод темеља зграде, долази до слегања терена. Дрвеће и биљке додатно компликују целокупну ситуацију. Током врелих дана, њихово корење продире дубље у потрази за влагом, често исушујући земљу испод оближњих кућа. Старији објекти су посебно осетљиви због плићих темеља, а познато је да је више од половине лондонских домова изграђено пре 1945. године.

Нова реалност за осигуравајућа друштва

Овај феномен се убрзано шири због климатских промена. Према подацима које је прикупила британска осигуравајућа кућа "Авива", предвиђа се да ће у неким деловима града чак сто одсто зграда бити суочено са могућим или вероватним ризиком од слегања тла до 2030. године. Ово укључује угледне и централне области као што су Кенсингтон, Вестминстер и сам центар Лондона.

"Слегање тла је данас један од најпогубнијих геохазарда у Великој Британији", навео је портпарол Британског геолошког завода (БГС), додајући да ће проблем постајати све озбиљнији.

Финансијски удар на власнике кућа и осигуравајућа друштва већ је изузетно озбиљан. Током 2025. године индустрија осигурања исплатила је рекордних 385 милиона евра за одштете повезане са слегањем тла, што је скок од десет одсто у поређењу са претходном годином. Просечна исплата достигла је износ од близу 25.000 евра, показују званични подаци Удружења британских осигуравача (АБИ).

"Ова година ће вероватно бити највећа до сада, јер је то друго узастопно сушно лето са вишеструким топлотним таласима", истакао је Боб Гибсон, директор компаније за грађевински и структурни консалтинг.

Људи се већ боре да обезбеде адекватно осигурање у подручјима високог ризика. Осигуравајућа друштва драстично подижу премије или у потпуности одбијају обнављање полиса за покриће слегања тла. То може навести грађане да из страха не пријављују оштећења, што би на крају довело до поништавања њиховог осигурања.

Санација захтева системска решења

Слегање тла је понекад суптилно и веома споро, али може бити изузетно штетно и изазовно за поправку. Постоје два елемента која треба узети у обзир код ризика од слегања, објашњава Брунела Балзано, предавач за структурални дизајн на Универзитету у Кардифу. То су рањивост саме зграде и ниво опасности из околине.

"Не можемо да уклонимо климатске промене", истакла је Балзанова, додајући да су инжењери зато приморани да се фокусирају на саму зграду и њену отпорност.

Интервенције могу укључивати уклањање дрвећа и дубоког растиња или постављање посебних баријера како би се корење изоловало од темеља куће. На екстремнијем и скупљем крају спектра налази се такозвано поткопавање, сложени процес који подразумева упумпавање бетона дубоко испод постојећих темеља како би се стабилизовала читава структура.

За разлику од катастрофалних поплава које носе домове или разорних шумских пожара који их претварају у пепео, слегање тла не угрожава директно људске животе. Оно се налази на граници између онога што је опасно и онога што се може занемарити на неко време. Међутим, то нипошто није само иритантна ситница.

Овај феномен озбиљно девалвира вредност имовине, отежава њену продају и изискује огромна новчана средства за поправке, представљајући још један део све већег анксиозног терета који загревање планете доноси у свакодневни живот људи широм континента.

Ипак, ретко која биљка на планети може да се мери са епитетима попут „банана на стероидима", „чудесни усев" и „дрво против глади". Ако не живите у Етиопији, велика је вероватноћа да никада нисте ни чули за њу. 

Први пут ју је описао Џејмс Брус 1769. године као биљку која „није врста банане (Musa)“ и забележио њен локални назив ensete. Године 1853, семе је послато у Ботаничку башту у Кјуу под именом ansett.

У дивљем облику Ensete ventricosum природно је распрострањена дуж источног обода Велике афричке висоравни, од Јужне Африке ка северу, преко Мозамбика, Зимбабвеа, Малавија, Кеније, Уганде и Танзаније до Етиопије, а на западу све до Конга.

Расте у планинским шумама са обилним падавинама, као и дуж шумовитих клисура и водотокова.

Иако представља основну храну за више од 20 милиона људи широм ове источноафричке земље, у смислу глобалне препознатљивости, ова необична и масивна импресивна биљка која може да нарасте до завидних десет метара висине, потпуно је безначајна у поређењу са пиринчем, пшеницом и кукурузом.

Научници, агрономи и биолози који годинама проучавају својства и квалитете овог усева сматрају да је такво дугогодишње игнорисање потпуно неразумљиво.

„У смислу способности прилагођавања, то је апсолутно невероватно", рекао је Џејмс Борел, биолог специјализован за очување биљних врста из британске Краљевске ботаничке баште Кју.

Лажна банана препуна калорија

Попут уобичајених банана, енсет заправо уопште није дрво, већ огромна зељаста биљка без класичног дрвенастог ткива. Његово дебло је заправо моћна псеудостабљика изграђена од омотача осушених листова. Понекад формира бочне изданке. Листови су сакупљени на врху псеудостобљења, дуги су четири и широки један метар.

Управо се та специфична структура, заједно са масивним и меснатим подземним кореном, методично уситњава, спаја са квасцем и оставља да ферментира у великим јамама. Овај дугачак процес траје од три месеца до две године, а резултат је хлебна смеса веома богата скробом позната као кочо.

Класичне жуте плодове, међутим, нећете наћи на оближњој пијаци јер су препуни веома тврдих, црних семенки и потпуно су нејестиви, због чега је енсет и добио планетарно познат назив „лажна банана".

Ипак, ова прелепа и невероватна биљка доноси огроман принос локалном становништву, а притом је фантастично толерантна на сушу, инсекте и разне пољопривредне болести. Петогодишња биљка има ризом из којег се може извући 40 килограма хране.

Према подацима Организације Уједињених нација за храну и пољопривреду, обезбеђује више хране него било која друга житарица. Само шездесет оваквих садница може без икаквих проблема да прехрани петочлану породицу током целе године.

Детаљна научна студија из 2021. године, на којој је Борел интензивно радио, јасно је показала да би енсет могао да се узгаја широм пространстава источне и јужне Африке. Тренутна подручја узгоја могла би се проширити чак 12 пута, чиме би се створили идеални услови како би се директно прехранило више од невероватних сто милиона људи у тешкој подсахарској Африци, пределу где глад данас представља сталну и опасну претњу.

Препреке за ширење изван граница

Ако је узгајање енсета толико исплативо и успешно у одређеном делу Етиопије, поставља се једноставно питање: зашто се он није ефикасно проширио читавим светом онако како су то својевремено учинили кукуруз или кромпир. Главни проблем заправо лежи у озбиљном низу дубоких културолошких, историјских и ригорозних политичких препрека.

Република Етиопија законски веома строго регулише међународни пренос аутохтоних биљних материјала, првенствено у логичном покушају да се заштити од бруталне биопиратерије великих светских корпорација.

„Не могу да се сетим апсолутно ниједног другог важног усева који је толико уско и специфично свеприсутан само у месту из којег директно потиче, где га практично сваки локални фармер увек узгаја у том затвореном региону од око 300 квадратних километара, али ако случајно одете у суседну Кенију, Танзанију или Уганду и упитате народ 'да ли сте знали да можете то да једете?', а ти исти људи вас заиста само гледају бледо, без икаквог правог одговора", сликовито је објаснио Борел.

Још једна веома важна и отежавајућа околност лежи у чињеници да редовна берба, као и тешка традиционална обрада и припрема енсета, објективно захтевају заиста мукотрпан физички рад и високо специјализовано, комплексно аутохтоно знање које се усменим путем и кроз праксу деценијама стрпљиво преносило са старијих на млађе генерације.

Правилан развој модерних и адекватних механизованих решења тренутно је у раној фази тестирања на разним етиопским универзитетима, међутим, ове неопходне пољопривредне машине и технике још увек свакако нису масовно примењене на огромном сеоском терену међу обичним земљорадницима.

Док искусни научници и пољопривредни стручњаци из целог света убрзано и предано трагају за иновативним усевима који би дугорочно били знатно отпорнији на екстремне временске услове и неизбежне климатске промене данашњице, прави и потпуни производни потенцијал „дрвета против глади" ипак остаје дубоко, па чак и помало мистериозно, закључан негде на прелепим висоравнима Етиопије.

Према извештају, већ је прекорачено седам од девет утврђених планетарних граница, међу којима су климатске промене, кисељење океана и нарушавање интегритета биосфере. Главни уредник извештаја Никлас Кицман процену тих планетарних граница упоредио је са анализом крви Земље – и добијањем алармантних резултата.

„Када бисте имали пацијента чији налази крви изгледају овако, одмах бисте га послали на интензивну негу“, рекао је Кицман, истраживач у Лабораторији за планетарне границе при Потсдамском институту за истраживање утицаја климатских промена у Немачкој, који објављује извештај.

Међу конкретним екосистемима на које се извештај посебно осврће јесте Амазонска прашума, којој прети достизање разорне тачке преокрета, као и морско дно, које се оштећује кочарењем, док се појављује и нова претња у виду дубокоморског рударства.

Извештај се бави и екстремним временским појавама подстакнутим климатским променама, као и „вечитим хемикалијама“, губитком врста и другим проблемима. Ипак, аутори верују да још можемо да опоравимо планету ако реагујемо довољно брзо.

„Још имамо прилику да преокренемо ситуацију, али у наредних неколико година морамо да почнемо да смањујемо емисије и успоравамо деградацију природе. Време нам убрзано истиче“, рекао је Кицман.

Провера здравља планете

Лабораторија за планетарне границе сваке године у ово време објављује извештај о стању планете, који се временски поклапа са Недељом климатских акција. Издање за 2026. годину не доноси велике промене у односу на прошлу годину када је реч о прекораченим границама, али показује да се стање тих граница и даље погоршава.

Године 2025. ниво киселости океана достигао је такву вредност да је истраживачки тим закључио да је кисељење океана постало седма и најновија планетарна граница која је прекорачена.

Остале прекорачене границе односе се на промене у слатководним системима, промене копнених система, климатске промене, измене биогеохемијских токова, уношење нових супстанци и промене интегритета биосфере.

Преостале две границе – оштећење стратосферског озонског омотача и повећање концентрације атмосферских аеросола – према извештају и даље су на безбедном нивоу, барем када се посматра глобално.

Истраживачи користе систем сличан семафору како би проценили ризик повезан са планетарним границама. Зелена означава безбедан простор за деловање; жута и наранџаста означавају прекорачење границе и повећан ризик, при чему систем више није у оквирима безбедних вредности; док црвена представља зону опасности, у којој постоји вероватан ризик од озбиљне и неповратне штете.

Ове категорије узимају у обзир неизвесност, али процене сложених природних система неизбежно подразумевају одређени степен неизвесности.

Према извештају, међу прекораченим границама, кисељење океана, промене у слатководним системима и промене копнених система налазе се у категорији повећаног ризика. Климатске промене, измене биогеохемијских токова, уношење нових супстанци и нарушавање интегритета биосфере налазе се у зони опасности.

Границе у зони опасности

Један од кључних закључака извештаја јесте да последице прекорачења свих планетарних граница постају све уочљивије.

Кицман каже да истраживачи широм света бележе пораст учесталости и интензитета екстремних појава, попут топлотних таласа. Указао је и на последице као што су губитак глечера, топлотни таласи у морима и озбиљно избељивање корала.

„Земља нам испоставља рачуне због прекорачења ових планетарних граница“, рекао је Кицман.

Иако је велики део извештаја суморан, Кицман истиче да још постоји нада. Према његовим речима, позитиван замах постоји у преласку на обновљиве изворе енергије, посебно како трошкови соларне технологије опадају, док су све израженија и друштвена свест и међународни споразуми којима се штите океани и копно.

„Још није довољно, није довољно ни приближно, али не би требало да мислимо да је ово проблем који је потпуно нерешив. Он се у великој мери већ решава, а сада само морамо да притиснемо гас и обезбедимо да се решења која имамо примене што је брже могуће“, рекао је Кицман.

„Индра је почео да показује понашање које је сугерисало да нешто није у реду, а након почетних тестова постајали смо све забринутији“, навела је докторка Стефани Мота, шефица ветеринарске службе парка.

Додатни прегледи потврдили су да младунче болује од ретког обољења костију за које тренутно не постоји лек.

„Даљи тестови су потврдили најгоре и донели смо тешку одлуку да га успавамо“, рекла је Мота.

Краљевско зоолошко друштво Шкотске, које управља парком, саопштило је да би болест озбиљно угрозила Индрин квалитет живота. Одлука о еутаназији донета је како би се спречила даља патња младунчета.

Индрино рођење, заједно са Таминим, било је значајан догађај за зоолошки врт, јер је реч о првом леглу снежних леопарда у том парку у последње четири године.

„Индра је био таква радост за гледање док је растао и играо се са својом сестром. Веома ће нам недостајати“, истакла је Мота.

Након губитка младунчета, пажња запослених усмерена је на Таму, која, према наводима зоолошког врта, за сада нема здравствених проблема. Планирано је да остане са родитељима још најмање две године.

Снежни леопарди (Panthera uncia) насељавају планинске пределе централне Азије, укључујући Хималаје и Тибетанску висораван. Међународна унија за заштиту природе (IUCN) сврстава их у рањиве врсте, а према проценама организације Snow Leopard Trust, у дивљини живи између 3.920 и 6.390 јединки.

Међу главним претњама њиховом опстанку су криволов, илегална трговина деловима тела, губитак станишта и смањење броја животиња којима се хране. Сукоби са сточарима такође представљају значајан проблем, јер снежни леопарди понекад нападају домаћу стоку.

Програми узгоја у зоолошким вртовима и заштита природних станишта имају важну улогу у очувању ове врсте. Поред тога, организације за заштиту природе сарађују са локалним заједницама како би смањиле сукобе између људи и ових великих мачака.

Научници су до налаза дошли на основу разговора са осам припадника аутохтоне заједнице Сабаот – извиђачима задуженим за дивље животиње, водичима, старешинама и пензионисаним ренџером, који више од две деценије посматрају слонове у том региону.

Локални стручњаци навели су да слонови користе укупно 35 биљних врста и четири врсте земљишта или минерала. Истраживачи су утврдили да се чак 87 одсто тих природних ресурса користи и у традиционалној медицини локалног становништва.

Посебно је издвојено осам биљних врста за којима болесни слонови, како се чини, трагају због одређеног терапеутског дејства. Аутори студије наводе да је то до сада један од најснажнијих показатеља да би могло бити речи о намерном самолечењу.

„Имунизација“ за младунце

Посебну пажњу истраживача привукла су сведочења о понашању слоница према младунцима.

Локални посматрачи описали су како мајке жваћу одређено корење и лишће, а затим биљни материјал мешају са својим млеком и дају младунцима. Такав поступак описали су као „неку врсту имунизације“.

Забележено је и да слонови користе неколико биљака из рода Dombeya како би олакшали варење и омекшали измет, док младунцима дају другу биљку за подстицање апетита.

„Ови извештаји локалних стручњака из прве руке указују на то да слонови можда намерно трагају за лековитим биљкама, што указује на циљано, а не насумично трагање за храном“, наводе истраживачи.

Према њиховим речима, резултати указују на то да би афрички слонови могли да имају „разноврснији и сложенији репертоар лековитих средстава него што се до сада сматрало“.

Природна „апотека“ планине Елгон

Слонови са планине Елгон, вулканског масива на граници Кеније и Уганде, већ су познати по необичном понашању – кљовама копају по пећинама како би дошли до соли и глине богатих минералима.

Ново истраживање указује на то да њихова природна „апотека“ можда није ограничена само на пећине.

Коауторка студије Елодие Фрајман са Универзитета Браун истиче да резултати отварају и шире питање – шта све човечанство губи нестанком шума.

„На овој планети постоје организми који производе лековите супстанце и имају невероватне способности“, рекла је Фрајман за Би-Би-Си, описујући биљке као „фабрике лекова које постоје свуда око нас“.

Научници траже додатне доказе

Ипак, нису сви стручњаци подједнако уверени да налази доказују намерно лечење.

Приматолог са Универзитета у Нагасакију Мајкл Хафман, који није учествовао у истраживању, оценио је да је сведочење о начину на који слонице хране младунце веома интригантно, али да су потребни додатни докази како би се потврдило да младунцима заиста пружају посебно прилагођен медицински третман.

И аутори студије наглашавају да су досадашњи налази засновани на посматрању. Као наредне кораке наводе фармаколошка испитивања биљака и дугорочно праћење понашања слонова.

Истраживање се надовезује на све већи број студија о самолечењу животиња, области познатој као зоофармакогнозија. Слично понашање проучавано је код различитих врста, од шимпанзи и орангутана до пчела и мува.

„За нас је у сваком случају добитак да заштитимо ове шуме и сачувамо те природне апотеке, барем довољно дуго да можемо да откријемо нове природне производе који би нам једног дана могли спасити живот“, закључила је Фрајманова.

„У задњих 15 година доста је урађено на том плану, поготово на подручју Таре, где је изузетно много стаза маркирано. Ми смо искористили исто неке бенефите које нам је Планинарски савез Србије дао, да маркирамо стазе. Тако да и европски пут пешачки пролази кроз нашу територију. И управо се ради и на његовој маркацији“, наводи Горан Черњански из планинарско-природњачког друштва „Маљен“ Пожега.

Богатство флоре и фауне Србије привлачно је и за научна истраживања, поготово за орнитологе. У Србији је забележано око 380 врста птица.

„Србија је јединствена по колонији белоглавих супова, највећој колонији на Балкану, која је значајна и по томе што, у ствари, птице које су у суседним земљама, такође се ослањају на нашу колонију. Нажалост, било где да одем на тај палнински терен постоје те дивље депоније и буквално људи просипају смеће и на своја имања“, напомиње Брано Рудић из еколошког друштва „Чувари природе“ Пожега.

Брига о природном богатству и чување животних ресурса није само у надлежности државних органа, већ зависи од одговорности сваког појединца.

У планину увек треба кренути пуног резервоара, уз адекватну одећу и обућу, са ранцем у којем треба да буду храна, вода и комплет прве помоћи.

„Упаљач, свећу, астрофолију, основни комплет завоја, газу која увек иде прва на рану, која је стерилна. Фластере, пар неких таблета које могу баш тај дан да нам зафале. И да информишемо нашу родбину о томе где ћемо ми ићи, на коју планину. Да имамо исправан телефон са батеријом која је пуна“, саветује Андрија Тошић, спасилац Горске службе спасавања Србије.

У случају опасности и када нема мреже, спасиоци кажу да је увек доступан број 112. На срећу такве ситуације нису честе, али превенција је битна да би се на миру уживало у лепоти планина.

Оно што у свакодневном говору називамо ружиним трном, у ботаници се прецизније класификује као бодља. За разлику од правог трња, које представља модификоване гране, бодље су оштри израштаји који потичу из спољашњег слоја биљке, епидермиса.

Њихова примарна улога је двојака: одвраћање биљоједа и помоћ ружама пењачицама да се причврсте за околну вегетацију у потрази за сунчевом светлошћу. Иако делују једноставно, облик ових бодљи је резултат сложене интеракције физичких закона и еволуционих притисака.

Већина оштрих објеката у природи, од зуба ајкуле до кактусових бодљи, има приближно кружни попречни пресек. Међутим, ружине бодље у потпуности одступају од овог обрасца, растући са спљоштеним, овалним пресеком који је годинама збуњивао истраживаче.

„Једноставно смо покушали да разумемо зашто ружине бодље имају овални пресек", наводи Каре Х. Јенсен, виши аутор студије са Техничког универзитета у Данској. Његов тим је поставио хипотезу да овај облик није случајан, већ да представља оптимално решење за механичке изазове са којима се бодља суочава.

Инжењерски компромис у свету биљака

Како би проверили своју хипотезу, Јенсен и његове колеге са Универзитета у Архусу спровели су експеримент користећи вештачке бодље направљене од флексибилног силиконског материјала.

Произвели су низ модела са различитим облицима попречног пресека, од савршено округлих до веома спљоштених, налик сечиву. Затим су ове вештачке бодље користили за пробијање материјала од желатина, дизајнираног да имитира мекоћу животињске коже.

Резултати су били недвосмислени. Бодље са кружним пресеком биле су склоне савијању под притиском, остављајући само површинске огреботине. Са друге стране, превише уске и спљоштене бодље, иако оштре, биле су структурно слабе и извијале су се под истим оптерећењем.

Решење се налазило у средини: умерено спљоштени, овални облици задржали су довољно механичке стабилности да ефикасно пробију површину или се чврсто за њу ухвате.

Мерења спроведена на правим ружиним бодљама потврдила су да се њихове димензије уклапају управо у овај распон, што указује на то да је облик резултат механичког компромиса између три конкурентна фактора: савијања, извијања и ефикасног сечења.

Структура створена за отпорност

Даља истраживања су открила још дубљи ниво софистицираности у дизајну ружиних бодљи. Анализом дивље руже, тим научника са Универзитета Бен Гурион у Израелу открио је да бодља има унутрашњу структуру која јој даје изузетну отпорност на оштећења.

Како је откривено у детаљној анализи, бодља се састоји од два различита дела: оштрог, игличастог врха и масивне, спљоштене основе налик на сечиво.

Ова два дела не разликују се само по облику, већ и по унутрашњој грађи. Врх је сачињен од веома густог материјала, док је композит сачињен од чврсте спољашње „коже" и мање густог језгра. Симулације помоћу методе коначних елемената показале су да овакав дизајн ствара „макроскопске ефекте закључавања напона".

То значи да се при оптерећењу сила ефикасно распоређује, спречавајући концентрацију напрезања на једном месту и штитећи бодљу од катастрофалног лома. Чак и под значајним оптерећењем, оштећење се ретко дешава на самој бодљи, већ на месту њеног споја са стаблом.

Широка база додатно смањује стрес на том споју, чиме се осигурава да бодља остане функционална. Овај природни дизајн могао би послужити као инспирација за развој нових минијатурних система за анкерисање у областима као што су микророботика и биомедицинске микроинјекције.