Ко је заправо био Хомер – песник, легенда или збирно име за више песника

Савремени истраживачи све више заступају став да Хомер за кога се претпоставља да је живео око 900. године пре нове ере, као јединствени аутор ова два дела, вероватно није био историјска личност. Његово име могло би, уместо тога, да представља читаву песничку традицију – генерације певача и записивача који су вековима чували усмена предања и постепено их обликовали у дела која су касније записана.

„Не постоје докази да је аутор по имену Хомер икада постојао, бар не као творац „Илијаде“ и „Одисеје“. Највероватније је реч о каснијој традицији која је ова два дела повезала са једним аутором по имену Хомер“, каже историчар Андре Леонардо Чевитарезе, професор на Федералном универзитету у Рио де Жанеиру.

Један геније или генерације песника?

У 21. веку међу стручњацима је све присутније мишљење да је примереније говорити о „Хомерима“, у множини, него о једном Хомеру, сматра историчар Данијел Бразил Јусти, професор на Федералном универзитету.

„Можемо претпоставити да су ти Хомери, у множини, били записивачи и приређивачи који су мењали, допуњавали и преписивали дела док је усмена традиција још била жива“, објашњава Јусти.

Према овом тумачењу, Хомер се пре може посматрати као име једне дуге песничке традиције него као конкретна историјска личност.

Филозоф Габријеле Корнели, професор на Универзитету у Бразилији, подсећа да се питање Хомеровог ауторства постављало још у античко доба, али и много векова касније. О овој теми говорио је и немачки филозоф Фридрих Ниче (1844–1900), који је током свог првог предавања на Универзитету у Базелу понудио опрезан поглед на такозвано Хомерово питање.

„Он је понудио веома уравнотежен поглед на проблем. Рекао је да је Хомер песник који је написао „Илијаду“ и „Одисеју“, али да то није историјска тврдња, већ естетски суд. Нема много смисла трагати за историјским Хомером. Важно је разумети Хомера као књижевни и песнички појам“, објашњава Корнели.

Ипак, идеја о Хомеру као аутору ових великих дела била је дубоко укорењена и у античкој Грчкој. Корнели наводи да су већ у петом веку пре нове ере млади Атињани морали да уче Хомерове стихове напамет.

Управо у том периоду, објашњава он, поједини учењаци почели су да уочавају стилске разлике у текстовима и издвајају делове за које су сумњали да нису настали од истог аутора. Ипак, требало је да прођу векови пре него што је питање Хомеровог ауторства поново постало предмет велике научне расправе.

Траговима усмене традиције

Преиспитивање Хомеровог ауторства посебно је добило на значају крајем 18. века, захваљујући немачком филологу Фридриху Августу Волфу (1759–1824).

Као стручњак за античку грчку књижевност, Волф је сматрао да је мало вероватно да је један човек могао да напише и „Илијаду“ и „Одисеју“ у облику у којем су до нас стигле. Закључио је да су ова дела морала бити резултат дугог усменог преношења, а да су тек касније сакупљена, уређена и записана.

Античка Грчка познавала је путујуће песнике – аеде – који су своје песме изводили пред публиком. Највероватније су се приче о Тројанском рату и Одисејевим лутањима вековима преносиле управо на тај начин.

Временом су их записивачи почели сакупљати и уређивати. Тај процес је, по свему судећи, трајао генерацијама, уз бројне измене, допуне и прилагођавања.

Кључан допринос разумевању овог процеса дали су амерички истраживачи Милман Пери и Алберт Лорд тридесетих година 20. века. Проучавајући јужнословенску епску поезију, показали су да су певачи, укључујући и гусларе, могли усмено да изводе веома дугачке епове, ослањајући се на устаљене изразе, стихове и типичне сцене.

Њихова истраживања показала су како усмена епска традиција може да се преноси и мења кроз извођење, без постојања једног писаног оригинала.

То је додатно ојачало претпоставку да су „Илијада“ и „Одисеја“ настале као врхунац дуге усмене песничке традиције, пре него што су коначно добиле свој писани облик.

Загонетка језика и ауторства

Додатну недоумицу представља и језик ових епова. Филозоф Габријеле Корнели указује на то да је језик ових дела необична мешавина различитих грчких дијалеката.

„Реч је о веома вештачкој мешавини, до те мере да, уз извесно претеривање, можемо рећи да у њој постоји неколико различитих дијалеката“, наводи Корнели.

И та језичка разноликост могла би да буде један од показатеља да су епови настајали и мењали се током дугог периода, у оквиру усмене традиције.

Филозоф Алдо Динучи, професор на Федералном универзитету Еспирито Санто, помиње и занимљиву теорију британског писца Семјуела Батлера (1835–1902). Он је заступао необичну претпоставку да је „Одисеју“ написала жена, док је „Илијада“ дело мушкарца.

Постоје различите теорије и о самом имену Хомер.

Према једном тумачењу, његово име могло би да буде повезано са грчком речју која означава „таоца“. У том случају, име би могло да има значење „онај који је предат као залог“ или „гаранција“.

Према другом тумачењу, Хомер је у каснијој традицији повезиван са слепилом. Постоји претпоставка да је реч могла да означава „слепог“ на једном од дијалеката који се говорио у области око античког града Киме, на простору данашње Турске.

„Хомер остаје историјски могућа личност, иако његово постојање не можемо доказати на начин који би задовољио критеријуме савремене историографије. Немамо натписе, званична документа, преписку, новац, поуздано идентификовану гробницу нити сведочанство савременика који помиње песника по имену Хомер“, каже професор Денис Гарсија Шавијер.

Оно што је остало јесу дела која се Хомеру приписују – „Илијада“ и „Одисеја“. Без обзира на то да ли их је створио један песник, више њих или су вековима настајала и обликовала се у оквиру усмене традиције, ова два епа остала су међу најзначајнијим делима светске књижевности.

Управо због тога Хомерова загонетка и данас привлачи пажњу истраживача и читалаца. Можда никада нећемо сазнати ко је заиста био Хомер, али ће приче о Тројанском рату, Ахилеју, Одисеју и њиховим јунацима наставити да живе.