„Нема ништа природније од сарадње аутора који пишу музику и музичара који ту музику изводе и наравно записуују као трајне снимке за културну баштину наше земље“, каже председник Удружења композитора Србије, Раде Радивојевић.

„Две инститиуције које се налазе на истом путу, промоцији и афирмацији онога што је национална традиција посебно у домену уметничке музике Симфонијски оркестар РТС-а и Хор РТС-а на свом репертоару негују дела композитора у оквиру овог музичког жанра“, истакла је oдговорна уредница Музичке продукције РТС-а, Александра Паладин.

Управо носилац награде са његовим именом и један од највећих светских џез звезда данашњице, Авишај Коен, затим добитник Греми награде, Џо Ловано и добитник прве награде престижног међународног такмичења “Martial Solal” Антонио Фарао, као и прослављена италијанска пијанисткиња, певачица и композиторка, Франческа Тандои, главне су звезде овогодишњег издања фестивала, који ће наступити у Летњем биоскопу, Културног центра Новог Сада.

Једно од најзначајнијих имена нове светске џез сцене, Милена Касадо, добитница престижне "Parliamentary Jazz" награде, Ема Смит и један од водећих европских џез бубњара, Владимир Костадиновић са својим квартетом наступиће на сцени у Католичкој порти, као и регионално препознатљив бенд нове генерације, QuadBones, инструментални састав, Deep Steady, ауторски џез састав, Бојан Цветковић квартет и један од пионира спајања електронског и џез звука на Балкану, Jazzysad.

Програм се шири и на препознатљиве улице у самом центру града, Његошеву и Лазе Телечког, где публику очекују позната домаћа и регионална имена: Bullet for a Bandman, Фанк Шуи, Фолтин, White City Soul, ди-џеј Каталина, Борис Хложан, Афро Гитано, Анђела Коруга квартет, Тања Сенић квартет и други.

Продаја улазница за концерте у Летњем биоскопу почиње 8. јуна, по промотивним ценама, на продајним местима Гигстикса и онлајн. Улаз на све остале програме Новосадског џез фестивала је слободан.

Нови концепт фестивала део је сарадње Културног центра Новог Сада и Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе“, уз подршку Туристичке организације Новог Сада.

Албум је снимљен без медијске буке и калкулација, а замишљен је као пловидба и врста поетског преиспитивања о томе шта је некада био, а шта је сада.

Симболика потопа и одговорност према свету

Говорећи о наслову албума, Неле Карајлић објашњава да се симболика Пијаног брода може схватити на два начина.

„Можемо га схватити као један раскалашени терен, попут оних слика Саве Шумановића који носе тај наслов, а можемо да га схватимо и као онај задњи брод који је успео да пребаци одређени број животиња након потопа. Тако да, свака асоцијација је добра“, каже Карајлић и додаје да му је главни мотив био покушај да нађе аутентични израз у годинама у којима је, а да притом не експериментише превише.

Нове песме, међу којима су Сипај, не питај, Ти то не разумеш и Крива Дрина (посвећена његовој унуци), повезује аутор који се, како сам признаје, вратио музици јер му је она генерално најтежа.

Поред личног преиспитивања, мотив је био и обележавање актуелног тренутка.

„Један од важнијих мотива ми је био и то да на неки начин обележим време у коме живимо, које није нимало једноставно, нимало лако, и у којем јесте слутња на оно што се десило пре него што је Ное покупио животиње и ставио их на брод. Значи, негде је и моја одговорност према самом себи да направим неке нове песме, неку нову причу, а негде је одговорност према свету око мене, јер осећам потребу да нешто паметно кажем“, истиче музичар.

Од историјских тема до личних анђела

Када је реч о звуку и идејама, Карајлић напомиње да се не бави самим звуком већ идејама које су еволуирале од осамдесетих и деведесетих година, када је постојала жеља да се промени свет. Са оволико година, та идеја је нестала и препуштена је млађима, док је његово да баци светлост на теме које гуше и њега и друге људе.

На албуму се налазе и две-три песме са историјском тематиком. Међу њима је родољубива песма Аве Сербиа, за коју је текст написао Јован Дучић и коју Карајлић описује као „једну од најлепших родољубивих песама коју је икад људска душа исписала“.

Друга је Ибар вода, која се бави „егзактном историјом“ на ауторов начин.

„Она у ствари говори о том неком проклетству којим смо ми на овој дивној земљи затечени, и у тој чињеници да смо направили кућу на сред пута, да је земља лепа и плодоносна и да нико не може да умре од глади, али свако мало долазе неке војске, па нам наплаћују то уживање колико год могу“, објашњава Карајлић.

На албуму се налази и интимна песма Анђели, у којој се обраћа самом себи и говори о губитку некадашњих заштитника: „Ја кад год се окренем према небу, небо је пусто и тих анђела који су мене спашавали нема.“

Музика и вештачка интелигенција

Пијани брод долази након дуге дискографске паузе на домаћем тржишту. Карајлић подсећа да је његов последњи албум за ово тржиште био Ја нисам одавде из 1997. године, док је последњи озбиљан рад са „Но смокингом“ била музика за представу Дом за вешање у Паризу 2007. године.

Рад на новом материјалу суочио га је са чињеницом да је музичка индустрија технолошки драстично напредовала и да је прва прогутала методологију вештачке интелигенције (АИ).

Два спота за нове песме урађена су управо уз помоћ вештачке интелигенције, за шта је Карајлић дао дозволу.

„Вештачка интелигенција је нешто чега требамо да се плашимо уколико нам измакне контроли, али је исто тако једно невероватно средство које можете јако лепо да употребите уколико знате за шта је користите. Ми не смемо да је се плашимо као средства, али морамо да је се плашимо као опасности која може да буде фатална уколико изгубимо контроли над њом, као у филму Одисеја 2001 кад рачунар Хал преузима контролу над човеком“, упозорава музичар.

Ипак, повлачећи паралелу са 19. веком и стресом који је појава фотографије изазвала код дворских сликара, Карајлић сматра да ће све што је природно наћи свој пут. Сликарство је тада отишло у импресионизам, експресионизам и кубизам, а слично ће се десити и са музиком у ери масовне појаве звезда које немају сопствене песме.

„Кад-тад ће људска душа, односно конзументи музике, почети да траже поново оног неког Балашевића, неког Ђорђевића, неког Бајагу, Тулића, Бреговића“, уверен је Карајлић, напомињући да је технологија донела јефтиније снимање, али да је „душа иста и емоције су исте“.

Београда промоција и сарадници

Промоција албума започела је у Бањалуци, где је Карајлић наступио са тенором Немањом Црнатовићем, кога назива „Бочелијем из Жаркова“ и препознатљивим знаком својих наступа уживо и пројекта "Rock El Classico" са Стефаном Миленковићем.

На албуму је, према његовим речима, учествовао „читав један чопор“ музичара које не жели појединачно да издваја како некога не би заборавио. Следећа промоција, најавио је Карајлић у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је, планирана је у Београду, после које ће спотови – два рађена вештачком, а два „нашом интелигенцијом“ – бити доступни на свим дигиталним платформама.

„Баш је леп осећај. Некако, не знам, немам још толико, нисам још, не знам како то да објасним, много сам срећна“, каже ауторка песме Софија Близанац.

„Јако сам се радовао и разбио сам трему пре него што сам певао“, открива своје утиске са представљања албума Песме уз које растемо аутор песме Марк Мереј.

Песме за албум су изабране из архиве Фестивала „Лицидерско срце“, који постоји од 2008. године и чији је циљ очување и представљање тамбурашке традиције.

„Дечје тамбурашке песме, док није оформљен наш фестивал, нису уопште постојале у етру као жанр. Тако да можемо са поносом да се похвалимо да су наше песме једне од првих у смислу дечјих тамбурашких песама“, истакао је Драган Радовић, председник Удружења грађана „Лицидерско срце“.

Током 18 година постојања на сваком фестивалу представљено је 12 нових дечјих тамбурашких песама, па је жири за први албум бирао међу њих више од 200.

„Конкуренција у песмама је јако велика и тешко је изабрати оне праве. Водили смо се тим, када смо оцењивали, да деца најрадије певају неке песме, па по томе. Оно што деци највише прија, то смо бирали за овај ЦД“, објашњава Дубравко Исаков Цицко, уметнички директор Фестивала „Лицидерско срце“.

Очување традиције и породичних вредности у дечјим тамбурашким песмама

Песме су аранжирање у духу традиционалне тамбурашке музике коју је одсвирао Велики тамбурашки оркестар РТВ-а. Циљ је да се деци приближи изворни музички мелос кроз поучне текстове прилагођене њиховом узрасту, а главна тема композиција је очување традиције и породичних вредности.

„У исто време се негује и традиција. Лепо је што се толика пажња посвећује текстовима да је све прилагођено узрасту детета које изводи те песме, да су оне јако смислено написане, да онда деца негују и матерњи језик у исто време“, наводи композитор и диригент Јован Адамов.

„Свакако да нам је један од примарних задатака да музичку традицију српског народа и свих осталих народа приближимо најмлађим нараштајима и мислим да је ово издање један велики корак у том смислу“, поручује Бојан Тренкић из Великог тамбурашког оркестра РТВ-а.

Дечји тамбурашки Фестивал „Лицидерско срце“ одржава се сваке године у септембру у Новом Саду, где најмлађи уживо представљају нове пемсе уз пратњу тамбурашког оркестра и дечјег хора.

Век касније, Победну песму пева цео хришћански свет. Најпознатије је извођење Мешовитог хора Храма Светог Саве. 

„Ми ову композицију изводимо на концертима за туристе, који не разумеју ни једну једину реч. Међутим, после Победне песме публика се одобровољава. Публика после Победне песме излази насмејана“, каже Катарина Станковић, диригент Мешовитих хорова Храма Светог Саве.

„Пророчка визија Светог владике Николаја“

Протођакон Младен Ковачевић тврди да је Победна песма пророчка визија владике Николаја.

„Има снажну библијску подлогу. Дакле, препуна је библијских слика које је владика Николај веома вешто прилагодио српском језику, језику обичног народа“, објашњава протођакон у Храму Светог Саве.

Сабрани прегледи Победне песме на друштвеним мрежама се броје у милионима. Највише их је на Инстаграму, Тик-току... Користи се као музичка тема за објаве које описују духовну, снажну и моћну тематику.

Протођакон Младен Ковачевић подсећа да је владика Николај, вероватно, један од најпризнатијих српских богослова те да су његова дела, мисионарска писма и песме превођени на многе језике.

„Много тога (Светог Николаја) је преведено на руски језик. Међутим, ова песма је постала вирална и преведена је кроз те кратке форме, кроз рилсе и кратка прилагођавања, дакле, на тридесетак сигурно језика“, каже протођакон Ковачевић.

Истиче да је имао прилику да чује Победну песму на шпанском и португалском језику, као и више обрада на руском језику.

Како „небо тутњи и хучи“ у обради Хора Храма Светог Саве

Драматургија извођења Хора Храма Светог Саве допринела је популарности аранжмана који је осмислио Ђорђе Станковић.

Снажни ударци у хорске клупе у акустичној Крипти Храма Светог Саве доприносе утиску да „земља и небо тутње и хуче“.

Певање започне дечји хор, а аранжман композиције се потом надграђује, каже диригент Милена Антовић.

„Лупање ногом и све ово што смо до сада урадили са овом композицијом настало је инспирисано радом са нашим ансамблима“, каже диригент Дечјег хора „Растко“.

Појашњава да најмлађи чланови можда и нису свесни да певају о Страшном суду.

„С обзиром на то да деца у Дечјем хору 'Растко' дуго остају чланови ансамбла, касније прелазе у омладински хор и у мешовити, временом они схвате тематику“, каже Милена Антовић.

Диригент Мешовитог хора Храма Светог Саве Катарина Станковић каже да су у хору деца од четири и пет година до оних који славе деценије у хору.

„Углавном, то је једна заједница која дише заједно, која функционише заједно, која се Богу моли заједно“, наводи Станковићева. 

У регистру СОКОЈ-а под именом владике Николаја је 527 песама.

Могућности друштвених мрежа допринеле су да се 100 година старе песме чују свуда на свету.

Вишемилионски прегледи са снимака на интернету праћени су и коментарима са свих страна света у неочекиваном мисионарском животу песме Светог Николаја Жичког и Охридског.

Објављивањем спотова за композиције „Ратевка“ и „Сербез Донка“, уметница Катарина Броња додатно скреће пажњу на богато музичко наслеђе Балкана и могућности флауте као равноправног солистичког инструмента у традиционалној музици.

Спотови су снимљени у Дворани „Лукијан Богдановић“ Светосавског медијског центра СПЦ у Земуну, Режију потписује Страхиња Вучковић, док је за монтажу био задужен Никола Дилберовић.

Албум „Народна флаута“ је омаж традицији Народног оркестра Радио Београда али и лични печат уметнице која трага за новим димензијама звука народне музике у нашем добу. Такође, брижљиво селектоване и снимљене композиције које чине овај музички материјал представљају и својеврстан позив "да поново чујемо нашу музику, другачије али са душом." 

Катарина наглашава да се овим музичким материјалом потрудила да осветли потенцијале флауте, као и да допринесе да овај инструмент "постане равноправан и изражајан глас, у богатом сазвучју народне музике.“ 

Ускоро предстоји представљање и осталих видео спотова, за још осам композиција са албума "Народна флаута" Катарине Броње.

„Рођена сам у Врању где и живим. Певати врањанску песму мени не представља проблем, јер јако добро познајем менталитет народа који тамо живи. Јако је важно да познајете особени стил, обичаје,  културу, начин размишљања… да би сте могли да продрете у суштину музике која је произвољна и везана за начин живота“, рекла је Ивана Тасић.

Истиче да се врањанска песма од 2012. године налази на Националној листи нематеријалне културне баштине наше земље.

„Има много младих људи који показују интересовање и спремност да уче тај стил певања, који је доста специфичан", рекла је Ивана Тасић.

„Када свирате у бенду, морате да будете посвећени свирању и наступима, а такође, важно је да желите да у будете део бенда. Посебна ситуација је тренутак пред излазак на сцену, ту се види свака емоција и потребно је да сте мотивисани. Рецимо, оно што је добро код Ника Кејва и групе 'Бед сидс' је што је реч о креативном окружењу. Има много добре хемије међу члановима бенда, добре енергије и много ентузијазма. Ник је дефинитивно главни, али уме да подржи остале музичаре. Зато су дуге турнеје с њима увек позитивно искуство“, објашњава Џорџ Вјештица, гитариста „Бед сидса“.

Из тренутне перспективе, када је завршен велики аустралијски, а непосредно пред почетак европског дела турнеје, као и пре осам година, Џорџ се посебно радује доласку у Београд. За Србију је везан пореклом.

„Увек се сећам браће Бајић и песме Ој, Србијо, мати. Та песма је била на репертоару у мојој кући у детињству. Моја мајка је певушила, била је јако повезана са домовином. Слушали смо балканску музику. Волим њену природност, њен звук и ритам, то што је народна. Слушали смо и 'Бијело дугме', они су били прогресивнији, нека врста прогресивног рока“, истакао је музичар.

Џорџ Вјештица је гитариста, кантаутор, а интензивно ради и на филмској музици. Фокусиран је на концерте, али планира и активности након турнеје – чека га реализација албума ауторске музике.

Песму прати и видео-спот, у продукцији „Југ филма“ и "South Side Music Production"-а, у режији Небојше Илића и Александра Спасића. Видео је сниман на репрезентативним локацијама у Врању – у Музеј кући Боре Станковића, Прибојчићевој кући и на средњовековном локалитету Марково кале, чиме је визуелно наглашена нераскидива веза песме са културним наслеђем југа Србије.

Квалитет композиције препознала је и стручна јавност, па је Јана освојила другу награду стручног жирија на Сабору народне музике Србије 2024. године, потврдивши уметничку вредност и потенцијал да пронађе пут до широке публике.

Име Иване Тасић већ годинама је синоним за врањански мелос и аутентично тумачење изворне народне песме југа Србије. 

Као вокална солисткиња Радио Београда и једна од најистакнутијих чуварки музичке традиције Врања, својим интерпретацијама успешно спаја уметничку аутентичност и посвећеност очувању културног идентитета. Више песама које је снимила, трајно су овековечене и у Звучном архиву Радио Београда, као део драгоценог сведочанства о богатству српске музичке баштине.

Посебно место у каријери Иване Тасић заузима солистички албум Заплакала Шар планина, објављен за ПГП РТС, на којем је уз пратњу Народног оркестра РТС- а представила изворне песме са простора Врања, Косова и Метохије и ширег југа Србије. Албум је наишао на одличан пријем публике и стручне јавности, потврдивши да ова уметница и те како заслужује статус једне од најзначајнијих интерпретаторки традиционалне музике млађе генерације.

Поред успешне музичке каријере, Ивана Тасић остварила је и завидан академски пут. Као доктор наука (методике наставе српског језика и књижевности), ванредни је професор Педагошког факултета у Врању, где се посвећено бави наставним и научно-истраживачким радом. На тај начин успешно повезује своје две велике љубави – педагошки рад и музику, преносећи знање и културне вредности новим генерацијама.

Песмом Јана Ивана Тасић још једном потврђује да традиционална народна музика може да живи и траје, када јој се приступа са искреном емоцијом, поштовањем према наслеђу и врхунским уметничким стандардима.

Гостујући у Јутарњем програму РТС-а, једна од најпознатијих певачица на овим просторима истакла је да јој управо публика даје снагу да и даље ствара и наступа.

„Моја генерација је, ја мислим, једна од најжилавијих. Има нас доста који још увек јако добро и активно радимо. А где црпим енергију, вероватно у тој синергији са публиком, јер да нема тог импулса занимања, да нема те посете, да нема тих аплауза, не бих се сигурно бавила тиме“, истакла је Неда Украден.

Нови албум настајао је постепено, кроз серију синглова које је објављивала после претходног издања Једном када ово прође из 2022. године.

Зора је у студију „Еби Роуд“ – круна каријере

Посебно место у њеној каријери заузима песма Зора је, али и снимање њене нове верзије у легендарном студију „Еби Роуд“ у Лондону, што је за њу представљало испуњење младалачког сна.

„Била сам фасцинирана англосаксонском музиком, пре свега 'Битлсима', Тином Тарнер и њиховом културом. Једина ми је жеља била да одем у Лондон и да пређем Еби Роуд и онај чувени пешачки прелаз“, открива певачица.

Позив да песму сними са Краљевском филхармонијом из Лондона у почетку јој је деловао нестварно: „Кад сам добила позив и кад су ми рекли да би Зора требало да се сними у Лондону уз Краљевску филхармонију, ја сам мислила да сањам и да је то нека шала“.

Улазак у студио памти као један од најемотивнијих тренутака у животу. „Али сама чињеница да сам ушла у тај фантастични студио, да сам на зидовима видела од Марије Калас до Ејми Вајнхаус, разних солиста, најпознатијих имена светских, до наравно, тих познатих тема филмске музике ... кад сам закорачила у тај студио, ја сам мислила да ћу се срушити од узбуђења. Све мислим: Не, не, не, ово није истина. Чекај, чекај, је ли ово стварно Еби Роуд?“, испричала је гошћа Јутарњег програма.

Нова верзија песме Зора је добила је и спот са кадровима Лондона и снимања са оркестром.

„Једно дивно искуство, веома се поносим. Мислим да је то круна каријере, нешто што се не догађа сваки дан свакоме и част ми је и задовољство било“, нагласила је певачица.

Сталне промене као тајна дуговечности

Говорећи о новом албуму, Неда Украден је истакла да је управо стална промена разлог њеног тако дугог опстанка на сцени: „Мислим да је то у ствари шифра дуговечности – да не досадиш истим звуком, истим темама, истим аранжманима, истим композиторима“.

Албум има шест раније објављених песама и пет нових, а посебна очекивања певачица има од нумере по којој је издање добило име, али и од песме Вино у венама где пева о томе како „није лако бити ја“.

„Своја на своме је у ствари прича о томе колико се успеш издићи из тих падова које ти живот намеће. Деси ти се тај breakdown и сад треба да скупиш те своје мрвице преосталог живота и кренеш даље. Е, то је Своја на своме“, објаснила је Неда Украден.

После скоро шест деценија на сцени, порука новог албума једнако је лична колико и универзална – после сваког пада могуће је поново стати на ноге и наставити даље.

Таленат Јане Јаковљевић, техничка прецизност и музичка зрелост већ су познати међународној сцени.

„Јесте велика одговорност зато што желим да нашу земљу представим у најбољем могућем светлу. Изабрала сам композицију Циганске мелодије зато што је по мени најлепши начин да прикажем и музикалну спремност и зрелост и јако пуно има мелодичних и прелепих момената, а такође и разиграних момената, тако да публика може да чује све што виолина може да пружи“, каже Јана Јаковљевић.

До учешћа на престижном европском такмичењу Јана је дошла победом на националном избору Радио-телевизије Србије одржаном у Коларчевој Задужбини. После успеха на националном избору очекује је европско надметање, уз колеге из 11 земаља.

„Ту имамо различите инструменте, заступљени су и маринба, виолина, флаута, хармоника. Јана је узбуђена, гледа ко су њене колеге такмичари. Оно што је Јану издвојило јесте једна посебна зрелост тона, лепо динамичко нијансирање, емоција коју је донела и наравно изузетна техничка спремност“, наводи шеф делегације Србије, Силвана Грујић.

Осим Јерменије која је земља домаћин, на такмичењу између осталих учествују и Летонија, Швајцарска. Шведска, Пољска, Немачка.

Млади Михајло завредио је аплауз публике и Трагача чак и пре него што је његова игра почела. Наиме, овај младић један је од најуспешнијих студената Факултета политичких наука у Београду, будући да је у тренутку свог наступа у квизу држао „рекорд“ у погледу најбољег просека. Он је факултет завршио са готово невероватним просеком 9,93, те самим тим био и студент генерације.

Чувши ово, Душан Мацура је добацио: „Јоцо, ја сам мислио да је дечко који обећава овде“, показујући на свог колегу Милана Буквића.

Михајло, испоставиће се, није ништа обећавао, већ је оправдао симпатије које је освојио на почетку свог наступа и самоуверено и без страха, извојевао победу.

Осим њега, у најновијој епизоди квиза учествовали су и Мира Петровић из Никинаца, Игро Васић из Ваљева и Вељо Спасојевић из Шапца, такмичећи се такође против троје Трагача. Ипак, за место на победничком постољу, мораће поново да се пријаве за Суперпотеру.

 "Осећам се као да сам коначно заокружио своју каријеру и да је ово круна читавог мог рада. Ја сам целу каријеру радио да би ме публика поштовала, а не обожавала. Трудио сам се да оно што снимам буде квалитетно, школовао сам глас, хвала Богу још увек ме служи", рекао је Жарко Данчуо.

У првом плану интерпретација Жарка Данчуа, а подједнако важна је и пратња Биг бенда.

"Биг бенд је нешто што је појам музичког квалитета, а друго направили смо нове аранжмане, тако да то звучи сад стварно фантастично. Оставили смо простора и за џезирање, тако да је то сад један нови звук, али старе песме", истакао је Данчуо.

Осим у продавницама ПГП РТС-а, издање је доступно и на дигиталним платформама. Концертна промоција најављена је за јесен ове године.

„Углавном се дише дубоко на концертима, јер музика је увек једна здрава страна”, рекла је Цветковић.

Она је навела да ће "E-play" након Бечеја наступати и у Зајечару, као и на турнеји по Босни и Херцеговини, а посебно је издвојила и фестивал у Хрватској.

„Први пут идемо на фестивал који се зове Фран, близу Осијека, и то баш жељно ишчекујем”, изјавила је певачица.

Рокенрол публика данас је старија

Осврћући се на публику која прати бенд од оснивања, Маја Цветковић признала је да је рокенрол сцена временом сазревала заједно са својом публиком.

„Публика је расла са нама, тако да виђам своју генерацију”, рекла је.

Додала је да данас на концертима има мање тинејџера него раније: „Морамо да прихватимо да смо мало старија генерација која воли рокенрол”, навела је Цветковићева.

Ипак, истиче да јој је најважније што публика и даље активно прати бенд: Мени је драго када видим да публика пева. То нам се дешава скоро на сваком концерту”, рекла је фронтменка "E-play-а".

Спот на Панчевачком мосту и прича о емоцијама

Говорећи о визуелном идентитету бенда, Маја Цветковић истакла је да E-play већ годинама сарађује са редитељем Вуком Протићем и да су природни амбијенти честа инспирација у њиховим спотовима.

„Углавном сви кажу да смо увек на неком отвореном простору. То је нека слобода”, рекла је она.

Посебно је издвојила спот за песму Идемо да плачемо, који је сниман на Панчевачком мосту и на Сави.

„Хтели смо да представимо ту песму, која је доста тужна, на леп начин, као да је плакање један вид чишћења”, изјавила је Маја Цветковић и додала да је у споту учествовао и Ренато Грбић, кога је назвала „херојем Београда” због бројних спасених живота.

Јана је победила у великој конкуренцији младих музичара који су наступили са Симфонијским оркестром РТС, под диригентским вођством Олге Бисерчић.

Као представник Србије на Евровизијском такмичењу младих музичара Јана Јаковљевић ће наступити 6. јуна са Јерменским националним филхармонијским оркестром и диригентом Едуардом Топчјаном на сцени Националног академског театра опере и балета Јеревана.

Конкуренција је јака – учествују најбољи млади музичари старости од дванаест до двадесет једне године из једананест земаља: Немачке, Кипра, Швајцарске, Шведске, Белгије, Пољске, Португала, Летоније, Чешке, Јерменије и Србије.

Јана ће извести Циганске мелодије Пабла де Сарасатеа.

Директан пренос је у суботу 6. јуна на РТС 3 у 19 часова и на Радио Београд-у 2 и 3.

„Пре свега, било ми је важно да се осврнем на време у коме живимо, где се вештачкој интелигенцији даје огроман значај и где је она данас присутна чак и у музичком стваралаштву. С једне стране, то ми делује помало апсурдно, а са друге можда јесте неки нови креативни алат који тек треба да разумемо", рекао је он.

Албум је сниман без вештачке интелигенције и носи људску емоцију, интуицију и непредвидивост.

„Оно што сам желео да кажем називом ‘Non-Artificial’ јесте да смо овај албум снимили на један ‘олд скул’ начин – онако како су се албуми снимали деценијама уназад. Све је одсвирано кроз стварну људску интеракцију, реаговање у реалном времену, кроз заједничку свирку без доснимавања, без поправки и без икакве употребе вештачке интелигенције. Та врста спонтане интеракције је нешто што је, по мом мишљењу, и даље немогуће потпуно пренети или репродуковати вештачком интелигенцијом, јер у себи носи људску емоцију, интуицију и непредвидивост. Зато се албум и зове ‘Non-Artificial’ – као подсећање на важност стварног људског контакта и музике која настаје из тог тренутка“, рекао је Василић.

По први пут, Василић је албум снимао са музичарима млађе генерације – сином Вуком Василићем на пиколо басу, Самом Худетом на клавиру и „Fender Rhodes“-у и Пеђом Милутиновићем на бубњевима.

„Цео живот сам свирао са старијим и веома искусним музичарима, као и са људима моје генерације и сензибилитета. Са друге стране, млађи музичари у бенд доносе нову енергију, свежину и другачији поглед на музику. Њихов приступ често није нужно мој први, али ми је било важно да им оставим простор за иницијативу и да управо кроз ту размену настане нешто ново“, навео је Василић.

Истиче да му сарадња са сином има посебан значај.

„Њему нисам морао много да објашњавам како желим да музика звучи, јер од самог почетка његовог бављења музиком стално размењујемо идеје, слушамо заједно музику и развијамо сличан музички сензибилитет. Зато ми је било важно да управо он свира пиколо бас на овом албуму – не само због самог инструмента, већ зато што је потпуно разумео мој приступ музици, готово инстинктивно, а и генетски“, додао је Василић.

Албумом “Non-Artificial“ Василић обележава 25 година стваралачког рада. Каже да се током тог периода много тога променило, али да је однос према музици остао исти.

„И даље сам исти човек који је и пре 25 или 30 година правио албуме и покушавао кроз музику да каже нешто искрено и лично. Важно ми је да албуми имају контакт са временом у коме настају и са људима који их слушају. Никада ме није занимала музика као неко изоловано џез искуство без додира са публиком и стварним животом“, истакао је Василић.

Албум отвара композиција “Seven Riff“, а затвара “Seven Drops“, што је и назив Василићевог албума из 2012. године.

„Седмица у себи има неку посебну енергију и природан ток који ме и даље инспирише. Тај број је временом постао нека врста мог заштитног знака и нешто што се на различите начине провлачи кроз моје албуме и музику коју радим“, објаснио је Василић.

Посебно место на албуму заузима композиција “Nostalgia“, за коју каже да носи снажну и дубоку емоцију.

„Носталгија ми је увек деловала као веома субјективна и помало необјашњива емоција. То је нека сета и меланхолија коју сви носимо у себи на различите начине. Када сам завршио ову композицију, једноставно сам имао осећај да управо тако звучи — носталгично, ако носталгија уопште може да има свој звук и своју боју“, навео је Василић.

Међу композицијама се издваја и „Medna“, џез балада у ритму од седам осмина, коју Василић описује као један од најбољих пресека свог музичког израза.

„Мислим да доста говори о тој мојој сталној потреби да повежем џез и музику западног света са нашим јужним, балканским сензибилитетом. Имам осећај да се управо кроз такве баладе у седам осмина и кроз једноставне музичке форме та веза можда најдубље осећа“, истакао је Василић.

Тренутно наступа широм Европе, промовишући нови албум који је већ привукао пажњу музичке јавности.

„Последњих петнаестак година људи су ме углавном повезивали са звуком хармонике и саксофона, без бубња. Овде је ситуација другачија – ‘Fender Rhodes’, клавир, пиколо бас и бубањ донели су неку нову енергију и другачију атмосферу“, закључио је Василић.

Дашић додаје да су песме за које се музички састав опредељивао, умеле да направе проблем у смислу сврставања у програме јер, како каже „код нас иде лево и десно. Или си забавњак, рок, или си народњак”.

Ипак, цела музичка прича „Легенди“ се лепо заокружила и поводом четири деценије постојања, изашла је посебна монографија Од песме до легенде.

Књига бележи вишедеценијско стваралаштво, развојни пут, концерте и антологијске нумере једног од најдуговечнијих састава на овим просторима. С тим у вези, гост Хронике пристао је да искаже неке од својих стихова које су му посебно прирасле срцу.

„Сачувај ме Боже успомена. На тамбурашки звук се увек буде. Па да ми у грудима стена, дробе док ми сузе не изнуде. Сачувај ме Боже пустих жеља. Већ одавно нисам што сам био. Све сам црњи што ми коса беља. Усахнуло врело с ког сам пио.

Пријатељи својим путем газе. Многи од њих небом пале свеће. Као да ми осветљују стазе да бих до њих знао где се скреће. Оних дана док смо били цели, звезде слова, а небо нам писмо, да смо само мало више смели, да смо само, да смо, али нисмо”, говорио је Дашић своје омиљене стихове, који је иначе аутор више десетина песама.

Зоран се осврнуо и на испуњење својих животних жеља.

„Три највеће жеље сам, Бог ми дао да, ето срећа да остварим. Прва срећа, прва жеља ми је била кад сам био млад да, ето, направим неки успех са музиком, као и сви клинци кад се роде. Друга моја велика жеља је била да радим у политици. Мислим, ја сам био уредник теме политике једно петнаест година, а трећа жеља ми је била да будем у РТС-у. И ту сам био петнаест година, до пензије скоро, ето, као уредник”, испричао је Даша и додао да је „срећан човек“.

Упркос великом искуству и вишедеценијској каријери, наступима у око 35 држава… Даша понавља да се и даље бави музиком.

Приписују им ултра десничарске ставове, кокетирање с фашистичким симболима и непримерене сексуалне конотације. На сваки напад одговарају демантијем у виду нове нумере, али од провокација и хода по ивици не одустају. Једно је сигурно – сваки њихов наступ врхунац је профисионализма и оног што сценска техника у том тренутку може да пружи а ум да смисли.

Такав је био и њихов наступ на београдском Ушћу пре две године. У наш главни град стигли су тада са чак 77 шлепера опреме, а два београдска концерта на којима је било више од 120.000 фанова, критичари су оценили као историјске.

Може ли се такав силовит, побуњен метални звук претворити у симфонију?

У београдски центар Сава  27.маја стиже "Rammstein Symphonic Experience",  висококвалитетни симфонијски трибјут шоу,оркестар који наступа широм света и подједнако осваја и фанове оригиналног Рамштајна  као и оне који долазе с друге стране музичког спектра.

Симфонијско изводјење онога што припада најтврдјем инустијско металном звуку,треба да понуди не само дугачији аранжман и перспективу, већ и нову димензију звука.

Публици није остављено само да препозна старе хитове ,већ и да их доживи на дубљи и више емотиван начин.

"Rammstein Symphonic Experience" више је од трибјут бенда  и чине га осим великог симфонијског оркестра и видео садржаји као засебна уметничка форма која прати извођење као и игра светла и силуета у видео режији.

Искуство с наступа у свету  говори о овацијама које прате њихове наступе а организатори говоре и о куриозитету-публика тако сконцетрисано прати наступ да заборави на мобилне телефоне.

Састанак у Монаку 1955. године на којем су чланови ЕБУ-а разговарали о стварању паневропског музичког такмичења које би ујединило ратом разорену Европу, а надметање би било слично музичком фестивалу у италијанском граду Санрему.

На челу комитета за организацију новог такмичења налазио се Марсел Безансон, а за првог домаћина одређен је Лугано у Швајцарској.

Седам земаља, а 14 песама

Премијерно издање „Песме Евровизије“ одржано је 24. маја 1956. у театру „Курсал“ у поменутом швајцарском граду и знатно се разликовало од свих каснијих такмичења. Надметало се седам земаља – Белгија, Западна Немачка, Италија, Луксембург, Француска, Холандија и Швајцарска, а свака земља могла је да пошаље по две песме, па је тако било 14 такмичарских композиција.

Први „Евросонг“ је био радијски програм, али се такмичење емитовало и на телевизији, за оне срећнике који су у то време поседовали ТВ пријемник. Снимак такмичења није сачуван, а постоји само снимак извођења победничке композиције Refrain, швајцарске представнице Лис Асије.

Победника су бирали чланови жирија из свих земаља учесница који су морали да дођу у Лугано како би учествовали у тајном гласању. Све земље су, осим Луксембурга, послале своје чланове жирија, те је уместо њих гласао жири из Швајцарске.

Пошто је гласање било тајно, могло је да се гласа и за своју земљу, што је оставило простора за нагађање да су управо ова правила помогла домаћину да дође до победе.

Резултати гласања никад нису објављени, а већ од наредног такмичења гласови чланова жирија били су доступни јавности.

За седам деценија евровизијски трофеј стигао је у 28 земаља

Од 1956. до данас на „Песми Евровизије“ победило је 28 земаља. Највише победа имају Ирска и Шведска које су евровизијски трофеј подизале по седам пута, а своју прву победу баш је ове године у Бечу забележила Бугарска.

По једну победу имају и Југославија (1989) и Србија (2007). Након победе Марије Шерифовић у Хелсинкију, „Песма Евровизије“ стигла је и у Београд. У нашој престоници забележен је највећи број учесника – у Београдској арени наступили су представници из 43 земље.

Тај број учесника до сада није надмашен, а изједначен је у Диселдорфу 2011. и Лисабону 2018. године.

За 70 година променила су се и правила гласања и уређаји путем којих пратимо такмичење, било је и разних подела и уједињења, али остала је иста чар – да се једне мајске вечери сви европски емитери истовремено укључе на неколико сати и заједно са гледаоцима одаберу најбољу песму за ту годину.

„Служимо се овом не тако конвенционалном поставком хора из једног разлога, а то је, желимо да на најбољи могући начин искористимо све акустичке особине које ова сјајна катедрала има. Нама је заиста увек радост да изводимо у овом простору и трудили смо се да управо тиме што ћемо хор поставити у два концентрична круга, добијемо један специфичан феномен, да сви певачи шаљу свој тон у исти центар“, објашњава диригент Хаџи Јаков Милутиновић.

У самом звуку био је диригент Хаџи Јаков Милутиновић, диригент који својом природом гравитира ка духовној музици. Музици коју разуме, поштује и којој верује.

Он је аутор програма Северна светла, својеврсног исечка из савременог скандинавског хорског опуса који се често изводи у свету и који се, због дирљивости и уметничког набоја, најчешће слуша склопљених очију.

„Идеја је добра и заправо може се на тај начин поставити концерт да од композиција Северна светла, која заиста и подразумева северну светлост (Аурору бореалис), публика стигне до светлости у себи“, додаје Милутиновић.

Сакралне поруке, али и сам звук, обрисане границе савремености, катедрала која одлично транспонује динамику, боје и хармоније.

Све је то омогућило Хору РТС-а и посебно диригенту Хаџи Јакову Милутиновићу да искористе све потенцијале, од драмских дисонанци до нежних и утешних сазвучја, да константно обликују музику.