На сцени два времена, Београд некада и Београд данас. Хор, оркестар, балетски играчи и глумци хумором, забавом и мудрошћу уводе у Бајагине хитове.

„Много ми је драго, прво због публике, због целог ансамбла Позоришта на Теразијама, што овом приликом праве у великој сали Сава Центра. Ја ћу за једно месец дана имати овде наступе са бендом. Мислим да сам пре једно шест година био гост када је била 100. представа", каже Бајагић.

И како кажу у мјузиклу да је стварност пролазна а чуда вечна, уметничко извођење култних стихова Момчила Бајагића нам показује зашто они никада не излазе из моде.

„Ја сам предложио нешто, па онда са Југом Радивојевићем договорио и доста ствари тражио да уђу у репертоар и супер што је тако. То је један сплет највећих хитова, али не можете увек да изаберете све.

Господин Копривица је јако добар сценарио направио јер није лако направити сценарио за такаав мјузикл, као Мама миа", додаје Бајага.

Концертне бине су његово добро познато место, али Бајага је сада закорачио и на позоришну сцену Плаве дворане.

После премијерног гостовања, 22. и 23. октобра враћа се пред београдску публику, али са својим оркестром.

Лена је снимила и објавила у протеклом периоду бројне песме духовне музике које се могу наћи на њеном Јутјуб каналу, као и на музичким платформама. Паралелно ради, како каже, на свом најбољем поп-албуму до сада, на коме учествују аутори из целог региона.

Недавно је тиражни италијански музички магазин Music Today објавио текст и интервју са Леном под насловом: Лена Ковачевић: шта остаје после аплауза.

Наводе Ленин специфичан израз као оригинални квалитет, уз осврт управо на духовну музику коју Лена ствара у последње време. Истичу да је током каријере бирала музику која није нужно одговарала ономе што је већина желела, али је опет успела да стекне публику захваљујући снажном музичком идентитету и специфичном стилу.

„Њена елеганција, дакле, није елеганција некога кога не додирује крхкост. То је нешто много ређе: способност да дозволи крхкости да постоји, а да јој не дозволи да постане једина истина о њој. И можда је управо зато њена светлост убедљива. Постоје људи који као да поседују природну способност да простор око себе учине светлијим. Не нужно зато што су увек срећни, већ зато што су то изабрали, готово као облик унутрашње дисциплине, да не пребацују сву тежину свега што носе на друге. Лена Ковачевић припада тој реткој врсти особе“, оцена је аутора текста у часопису Music Today.

Током лета Лена је одржала бројне концерте у региону, међу којима се издваја концерт са Симфонијским Оркестром у Бањалуци, и у Луштица Беју у Црној Гори, а 10. септембра наступила је на првом Међународном филмском фестивалу „Кова“ у Градишци, посвећеном Ковиљки Кови Бачић, првој монтажерки у Босни и Херцеговини.

Ковачевић каже да је рад на другом албуму био континуиранији и свеобухватнији, док су песме за првенац настајале једна по једна, када би музичари пронашли време за рад.

„Други албум је био већ онако, што се каже, имали смо већ неке идеје, и чак и за време снимања првог албума разрађивали смо већ идеје за други албум, тако да смо имали неку инспирацију, и онда смо, у том смислу сазрели на другом албуму мало више. Мало више смо бенд, а мало мање пројекат“, наводи Ковачевић.

Зашто Наопако

У време када се музика углавном објављује песму по песму и слуша преко стриминг платформи, „Стефан Немања“ одлучио је да направи цео албум. Управо је такав приступ, објашњава Савић, један од разлога због којих је издање названо Наопако.

„У данашње време, више нико се не бави албумима, више нико нема времена за конзумацију једног целог диска“, напомиње Савић.

На новом издању налази се десет нових песама, а као бонус придодат је и цео први албум, који је до сада био доступан само у дигиталном формату. На тај начин првенац групе први пут је добио и физичко издање.

Савић истиче да су прве реакције публике охрабрујуће, посебно зато што слушаоци издвајају различите композиције као своје фаворите.

„Добра ствар је што се различите песме допадају различитим људима, стварно је широк дијапазон. И наставићемо сад, наравно, даље, сингл по сингл, спот по спот“, најавио је Савић.

Спот за насловну песму Наопако премијерно је представљен у Јутарњем програму, а од поднева је доступан и на званичном Јутјуб каналу ПГП РТС-а.

„Мало више смо бенд, а мало мање пројекат“

И Савић и Ковачевић имају искуства са другим музичким саставима, али Ковачевић наглашава да „Стефан Немања“ издваја њихова блискост, као и заједничка љубав према музици и жанровима које слушају.

„Практично, имамо ту неку љубав коју гајимо између нас, и то је нешто што нас истиче и што овај пројекат, то јест овај бенд сад већ чини нечим посебним“, напомиње Ковачевић.

Песме настају тако што један од њих донесе почетну идеју, коју потом заједно разрађују. Савић наглашава и значај музичара којима су се окружили током рада на албуму.

„Стварно смо се окружили квалитетним људима и квалитетним, добрим музичарима, и то је оно што нам веома значи у овом процесу прављења песама“, истакао је Савић.

На албуму су учествовали и Владимир Ружичић Кебац, Дамир Савић, који свира бас и потписује две нумере, као и Алекса Станковић и Бојан Стевановић, док им се на наступима придружују Марко Јовановић и Петар Ружичић.

Сарадња са ПГП РТС-ом и планови за живу свирку

Говорећи о сарадњи са ПГП РТС-ом, Ковачевић каже да је бенд до сада имао подршку издавачке куће и да је важно што се у њеном жанровски разноврсном каталогу налази и рок, односно хард рок издање.

„ПГП је ипак, што се каже, једна од наших највећих издавачких кућа, и добро је што су одлучили да подрже један овакав пројекат“, наглашава Ковачевић.

Да њихова музика није само студијски производ, како су уз осмех приметили у студију, показују и снимци живих наступа. Савић наводи да је спот за песму Рођен са сломљеним срцем направљен управо од снимака наступа на Београдском ауторском рок фестивалу.

Следећи корак биће промоција албума у Клубу РТС-а, а музичари планирају и концертно представљање новог материјала.

„Идеја је да у неком наредном периоду буде промоција албума у Клубу РТС-а, а онда ћемо гледати да стварно направимо неку добру промоцију са једном живом свирком“, најавио је Савић.

О предстојећем фестивалу, повратку Белтанга домаћој публици, магији бандонеона и посебности танга разговарамо са Александром Николићем, бандонеонистом, композитором и оснивачем Белтанга.

Белтанго је последњих петнаестак година било лакше срести на неком међународном фестивалу него на домаћој сцени. Због чега сте одлучили да се баш сада вратите домаћој публици и то сопственим петодневним фестивалом?

– Заиста смо последњих петнаестак година били много више окренути међународној сцени. Гостовања су нас водила широм Европе и света и домаћа публика је Белтанго могла да види само повремено. Последњи већи пројекти били су премијера нашег сценског спектакла „Ла Бомбоњера“ у јануару 2025, као и гала концерт у Коларчевој задужбини 2023.

Зато смо пожелели да се поново представимо широј домаћој публици, али не само једним концертом. Идеја фестивала јесте да покажемо колико је танго разноврстан – кроз музику различитих епоха, али и кроз сасвим различите формате: од концертне форме и сценског спектакла до музике намењене плесачима на милонгама.

На неки начин ово јесте и повратак. Желели смо поново да свирамо на местима на којима смо пре четврт века заједно са публиком откривали танго. А и новосадска публика је одувек веома волела Белтанго, тако да нам је било важно да значајан део фестивала припадне и Новом Саду.

Зато се фестивал и зове „Белтанго и пријатељи“? Ко су ти пријатељи?

– Током три деценије путовања танго нам је донео огроман број пријатељстава и сусрета са уметницима, желели смо да део тог света сада доведемо код нас.

Посебно смо срећни што нам долазе Родриго Паласиос и Индира Јајес, који директно са Мундијала танга у Буенос Ајресу стижу у Србију као вицешампиони света у категорији Танго де салон. Мислим да је за нашу публику изузетна прилика да непосредно након највећег светског танго такмичења види уметнике тог нивоа.

Ту су и Данило Мадалена и Пам Ест Ла, плесни пар који живи и ради у Италији и који већ има одличну европску репутацију, потврђену и наградом на Европском првенству.

Посебно су нам драги Ведран Марчета и Валентина Вавра, наши пријатељи из Сарајева. Њихова прича је веома занимљива. У танго су ушли пре десетак година већ као врхунски професионални плесачи, са титулама светских и европских првака у латино и стандардним плесовима. А онда их је танго потпуно освојио. Данас су један од најатрактивнијих сценских танго парова на Балкану. Они су доказ да чак и врхунски професионални плесач може да направи један „излет“ у танго и открије потпуно нови уметнички свет.

Једна од атракција фестивала биће наступ актуелних вицешампиона света. Шта за танго публику значи титула са Мундијала у Буенос Аjресу?

– Буенос Аjрес је место према којем се цео танго свет окреће. Мундијал није само велико такмичење. Тих дана се читав међународни танго свет окупља на једном месту.

Зато чињеница да Родриго и Индира долазе код нас непосредно после освајања вицешампионске титуле у категорији Танго де салон даје фестивалу посебну актуелност. Публика неће гледати уметнике који су ту титулу освојили некада, већ пар који долази директно са овогодишњег светског првенства.

А Танго де салон је посебно занимљив зато што у себи чува оно што је можда и сама суштина друштвеног танга – загрљај, комуникацију, музикалност и однос двоје људи. Није довољно направити импресиван покрет. Потребно је да двоје људи заиста плешу заједно.

Фестивал траје пет дана. Шта очекује некога ко одлучи да прати читав програм?

– Желели смо да тих пет дана буду једно путовање кроз различита лица танга.

Почињемо 16. септембра у Новом Саду, Гран Милонгом у Међународном културном центру „Петефи Шандор“, уз Белтанго и танго ди-џеј Мелису Дурак.

Дан касније, 17. септембра, селимо се у Српско народно позориште, где публику очекује „Белтанго и пријатељи танго шоу“, а након представе враћамо се на плесни подијум и Гран Милонгу.

У петак, 18. септембра, у Установи културе „Гварнеријус“ у Београду имамо програм „Белтанго среће Пјацолу“, а затим вечерњу милонгу.

Викенд доноси и семинаре и радионице са гостујућим плесачима, дневне милонге, а у суботу увече Гран Милонгу у Дому ваздухопловства у Земуну, уз живу музику Белтанга.

Кулминација фестивала биће у недељу, 20. септембра, у Опери и театру Мадленијанум у Земуну, великим завршним „Белтанго и пријатељи шоу програмом“.

Дакле, неко може да одабере само концерт, неко представу, неко радионице, а неко може свих пет дана да живи танго са нама.

На фестивал долази и аргентински певач Лукас Бок. Њега домаћа публика није имала прилику да чује?

– Ово ће бити његов први долазак у Србију и веома ми је драго због тога.

Лукас је аутентичан танго певач у правом смислу те речи. Танго пева од малих ногу, а у Буенос Ајресу је наступао у култним танго просторима и са легендарним оркестрима. То је веома специфична врста музичког искуства која се не може научити из нота.

Лукас са Белтангом већ две године има веома плодну сарадњу и заједно наступамо на фестивалима широм Европе. Сада ће га упознати и наша публика.

Помињете милонге. За некога ко није део танго света – шта је заправо милонга?

– Најједноставније речено, милонга је танго плесно вече. Али ако једном уђете у тај свет, схватите да је много више од тога.

То је посебан друштвени догађај са сопственом културом, правилима и атмосфером. Људи долазе да плешу, друже се и слушају музику. Зато ћемо током фестивала имати милонге у МКЦ „Петефи Шандор“ у Новом Саду, „Гварнеријусу“ у Београду и Дому ваздухопловства у Земуну.

Ту важну улогу имају и танго ди-џејеви. Они су посебна врста пасионираних танго зналаца, људи који веома добро познају историју оркестара, стилове и знају да прате све што се дешава на плесном подијуму. Њихов задатак није само да пусте добре песме, већ да осете енергију плесача и граде атмосферу вечери.

Наш ди-џеј тим је интернационалан. Долазе нам гости из Шведске, Немачке и Мађарске, уз колеге из Србије и региона.

А онда следи и друго лице танга – концертни танго. Једно вече потпуно сте посветили Пјацоли.

– Пјацола је неизбежан када говоримо о томе како је танго изашао из својих традиционалних оквира и стигао на велике концертне сцене.

Белтанго је од самог почетка имао веома снажну везу са његовом музиком. Наш први албум, „Beltango Nuevo plays Piazzolla“, објављен је још 2001, а касније смо добили и награду Астор Пјацола. Током година ту музику смо изводили у различитим формацијама, од квинтета до великих симфонијских пројеката.

Али фестивал управо жели да покаже да не постоји само једно лице танга. Пјацола може да вас одведе у концертну дворану, традиционални оркестри на плесни подијум, а сценски танго у позориште. Све је то део исте велике приче.

У центру приче је један један необичан инструмент – бандонеон. Шта је он донео тангу?

– Тешко је раздвојити танго од бандонеона. Тај инструмент као да дише. Када отворите и затворите мех, имате осећај да у рукама држите нешто живо. Може да звучи као људски глас, а понекад готово као читав хор.

Посебно је занимљиво што бандонеон уопште није рођен у Аргентини. Настао је у Немачкој средином 19. века, а затим је, попут милиона европских емиграната, некако стигао до Буенос Ајреса. Тамо је пронашао потпуно нови живот и временом постао инструмент који данас готово инстинктивно повезујемо са тангом.

Ја свирам веома ретке старе бандонеоне произведене у фабрици „Алфред Арнолд“ у Карлсфелду у Саксонији, углавном из периода између 1920. и 1930. године.

Када узмете такав инструмент у руке, свесни сте да је постојао много пре вас, да је прошао кроз различите животе и да ће вероватно постојати и после вас. То ствара посебан однос према инструменту.

Белтанго, међутим, никада није само репродуковао аргентинску традицију. Ту је и Ваш Балканго. Колико Балкана има у вашем тангу?

– Танго смо од почетка веома поштовали, али никада нисмо желели да се претварамо да смо рођени у Буенос Ајресу. Ми долазимо одавде и природно је да у музику унесемо нешто своје.

Тако је настао наш ауторски Балканго, спој танго језика са балканским ритмовима, бојама и темпераментом. Временом је тај опус постао препознатљив део идентитета Белтанга и нашао пут и до репертоара других међународних уметника.

Мислим да танго управо зато и јесте велика уметност – може да прими нешто ваше, а да не изгуби сопствени идентитет.

После толико година и много земаља у којима сте наступали, шта је за Вас данас Белтанго? Оркестар, посао, животни пројекат?

– Вероватно све то заједно. Белтанго је основан 1998. године и од тада смо прошли пут који тада нисмо могли ни да замислимо. Свирали смо од Европе до Аргентине, Канаде и Азије, у великим концертним дворанама, позориштима, са симфонијским оркестрима, на фестивалима и на милонгама.

Данас Белтанго чине Ивана Николић на клавиру и вокалу, Јелисавета Зорић на виолини, Реља Турудић на гитари, Петар Холик на контрабасу и ја на бандонеону.

И после свих тих година оно што нас држи јесте чињеница да танго никада није потпуно исти. Другачија публика, другачија сала, другачији плесачи – и наша музика одмах реагује.

Можда смо управо зато желели овај фестивал. После толико путовања лепо је донети део тог света кући и поделити га са својим људима.

Шта бисте желели да неко ко никада није био на тангу доживи када дође на фестивал „Белтанго и пријатељи“? Због чега би неко ко не плеше танго дошао на концерт или Танго шоу?

– Увек је право време да осетите танго први пут и доживите како делује на вас као личност. Емоција је снажна и танго вас врло брзо прими под своје. Потребно је само да му се препустите и да му верујете.

Танго није нешто што само гледате или слушате. Када му се приближите, он почиње да вас мења. Изразити себе кроз сопствени покрет, и то у загрљају са особом коју можда уопште не познајете, у почетку може деловати тешко. Али танго се некако потруди да вас изгради и у том правцу – да постанете отворенији, сигурнији у себе и испуњенији. И да испуњавате друге.

И не треба заборавити једну веома важну ствар: танго се увек дели са партнером. Ви нешто понудите својим покретом и емоцијом, а одговор који вам се враћа је непосредан, топао и искрен. Управо у тој размени лежи једна од највећих чаролија танга.

Зато бих некоме ко никада није плесао танго рекао – дођите. Најпре га можете доживети кроз музику, концерт и Танго шоу, кроз бандонеон, оркестар и врхунске плесаче. А можда ћете већ следећег дана пожелети да видите како изгледа права милонга.

Танго ће се за остало сам побринути.

Албум Психолукс садржи осам песама и једну бонус нумеру, које је музички и текстуално највећим делом уобличила сама Ана Штајдохар у сарадњи са композитором, аранжером и продуцентом Срђаном Танасковићем.

Претходно су екранизовани синглови Симулација, Добар дан и Успешна жена. Сваким својим новим спотом, Ана нам открива по још један нови слој овог музичког материјала – пажљиво повезујући свој глас, музику, слику, емоције и савремене технологије у причу која очигледно још није завршена.

Када сте објавили Психолукс, вероватно сте имали слику о томе како ће публика доживети албум. Да ли се та слика поклопила са реакцијама које данас добијате?

– Не бих могла да кажем да сам имала слику реакције публике када сам објавила албум. Изашао је у чудно време. С једне стране сам имала у рукама албум који сам прижељкивала дуги низ година, с друге сам имала свест о томе шта се око мене дешава. Прилике су биле такве да ми је било готово непримерено да се бавим промоцијом албума...Сада поново имам жељу да га представим публици.

Уз то већ поменуто чудно време иду и чудне поделе на подобне и неподобне, па се избор места и прилика за промоцију мојих песама необично смањио. Такве су прилике, а живот је један.

Зато, живеле стреаминг платформе, живео Јутјуб и живеле мреже. (Мој друг Тадић из основне школе би додао и да је важно другарство и ја се тога често сетим. Тако једноставна и лепа мисао.)

Ваше песме говоре о различитим емоцијама, односима, преиспитивањима али и о савременом животу. Када данас слушате песме са албума Психолукс са ове временске дистанце? Имате ли осећај да су Ваше поруке заиста стигле до људи онако како сте желели? И колико Вам значи када схватите да је неко у одређеној песми пронашао баш своју причу?

– То је прелеп осећај. Извучеш своје мисли и осећања и пренесеш их у спољни свет, даш им тело и онда започну свој самостални живот као песме. Могу и да те надживе. Стигну до људи, некога забаве, неког наведу на размишљање, некоме помогну, неко се уз њих заљуби, неко исплаче, разне су могућности.

Обрадујем се сваки пут када ми неко каже или напише да има мој албум, да га слуша, да воли ову или ону песму. Мени је то јако лепо. Мислим да ће моје песме још „путовати”. Прође ми кроз главу да ће можда неки будући људи слушати оно што сам снимила, гледати спотове, читати кроз њих нама садашње, њима прошло време.

Појма немам да ли ће бити тако, али ми се свиђа да тако замишљам будућност. А у садашњости планирам да направим дуго одлагану промоцију албума. Мислим да је заслужио и да није ок да се то не деси.

Код Вас спот никада није тек „слика уз песму“. Када настаје та визуелна идеја- док се још песма ствара или тек кад је завршите?

– Мени је код музике најважнија атмосфера. Ако ми она одговара, песма ми се свидја. Тако бирам шта слушам, тако пишем песме.

Када замишљам спот, уклапам га у својој глави уз атмосферу песме, њен амбијент. Свидја ми се могућност да сама уз помоћ вештачке интелигенције слике из сопствене главе пребацим у формат који ће и други моћи да виде. Тако је настао спот за Успешну жену, а сада и за Дуже од заувек.

Повезаност спотова за Симулацију, Добар дан, Успешна жена и сада Дуже од заувек је препознатљива, а Ана Штајдохар поверава да није унапред планирала којим ће редоследом екранизовати синглове са албума Психолукс.

– Једино ми је за Симулацију било јасно да треба да иде прва. Ваљда ми је то био један од доминантнијих утисака о спољном свету, оном ван малог који изградиш како би се сачувао. Након тога сам осетила да је време да пошаљем поруку о добром дану који долази, па о бремену које људи данашњице осећају на својим леђима, описаног кроз лик Успешне жене.

Сада када се неке ствари чине као да трају дуже од заувек, представљам вам једну врло љубавну песму која вас кроз спот може одвести у неке скривеније кутке унутрашњег свемира. Ова реч се згодно намешта јер у себи носи реч мир. Када рашчистимо неред у заборављеним фиокама нашег бића, доћи ће и мир.

За уметника је технологија истовремено и алат и  изазов- колико је Вама ВИ отворио нова врата, у домену реализације Ваших видео спотова? Да ли Вас је то искуство можда навело да преиспитате сопствене границе, као аутора? Да ли је ово за Вас била авантура, експеримент или ?

– Вештачка интелигенција и уопште све нове технологије су свакако и изазов и алат, али су истовремени и перфидни преузимач људских делатности. Вероватно ћемо прво допустити њен брзи развој, па ћемо много касније размишљати о етици. Тако ми се чини.

ВИ сад већ може да прави песме, видее, може да пева, ускоро ћемо вероватно ићи на концерте холограма. Развој вештачке интелигенције ми отвара безброј питања која се тичу њене злоупотребе. Бојим се да човечанство одлази у правцу дистопијских романа и СФ филмова, који нам навелико најављују губитак приватности и апсолутну контролу.

Па ипак, верујем да можемо да извучемо најбоље из ње. Мени је послужила као веома згодна алатка у видео продукцији. Добре стране де фацто постоје и доступне су. Уосталом, и сам живот је врло често избор измедју очајавања и прављења лимунаде од лимуна који ти је уваљен...

Ако је Ваш студијски албум Психолукс велика лична и музичка прича, где се у тој причи данас налази Ана Штајдохар? Јесте ли овим албумом заокружили једну уметничку и ауторску  фазу или сте уствари, тек одшкринули врата нечему што тек долази?

– Осећам да је време за неки нови ниво. Неку нову мене, неке нове песме, нову вољу и енергију.

"У мојој породици свирам ја, свирао је отац, прадеда, деда. Мора труба да се наследи,у породици сви свирамо, и сви живимо од тог инструмента, јер нам је труба много важна", рекао је Бојан Крстић, мајстор трубе.

И Бојан Ристић остварен је као мајстор трубе, са оркестром освојио је многе награде. Сада жели да помогне новим генерацијама.

"Владичин Хан је свима нама дао крила да одавде одлетимо, да одемо у Гучу, у цео свет и мислим да Владичин Хан ово заслужује, да сви мајстори трубе, а имамо их 6, славе трубе", навео је Бојан Ристић, мајстор трубе.

"Сваки оркестар је најбољи за себе, то јесте тачно. Али најважније је та интерпретација коју ће они да изведу, како ће да је изведу, на који начин. Ниједна није иста, наравно да треба да постоји најбоља, али најбоља је она који додирне целу публику, а не само оркестар који је извођач", рекао је Владица Васић, професор трубе у Музичкој школи у Врању.

Владичин Хан прославили су, најпре, Бобан Марковић, Слободан Салијевић, Стојан Крстић. Међу мајсторима трубе је и Јунуз Исмаиловић. И млађи оркестри настављају тим путем.

"Циљ је мој увек успех, труд, мени је труд важан. Желим да се исплати, јер стварно улажем у себе и у свој оркестар да звучимо феноменално и да будемо најбољи од свих", рекао је Милан Мића Петровић, трубач из Владичиног Хана.

"Гуча је место које је прославило трубу, али Хан ништа мање не заостаје за Гучом, тако да из пијетета према трубачима који су потекли из овог краја ми организујемо ово такмичење", навео је Часлав Младеновић, директор Центра за културне делатности, туризам и библиотекарство, Владичин Хан.

Стручни жири одлучио је да је оркестар Стефана Ристића био најбољи. Организатори најављују да ће и наредних година славити трубу на овај начин, крај Јужне Мораве, у Владичином Хану.

Ансамбл „Соноре“ је наступао под диригентском палицом Нине Ракић уз концерт мајстора и солисту на виолини Ђорђа Стошић, са програмом посвећеним српској музичкој баштини и савременом стваралаштву. Публика и међународни жири су слушали дела Вере Миланковић, унуке чувеног српског научника Милутина Миланковића, Александра Симића – српског композитора чије су композиције настајале и по поруџбинама Ватикана, Уједињених нација, Руске Федерације, Насе и америчког Стејт департмента. Изведена је и композиција Die Serben-Quadrille, односно Српска кадрила Јохана Штрауса Млађег, дело наручено од кнеза Милош Обреновића за први Светосавски бал у Бечу.

„Значај награде, као и учешћа и наступа на овом фестивалу у Бечу, у престижним концертним дворанама представља огромну част и привилегију, не само за мене, наш оркестар и српске ауторе, већ и за нашу државу, као и допринос развијању још бољих односа Србије и Аустрије у овом случају кроз музику и извођење Српског кадрила Јохана Штрауса Млађег“, наводи Нина Ракић, диригенткиња „Соноре“ оркестра.

„Посебно ми је значајно што у Златној дворани Мусикферајн у Бечу, према мојим сазнањима, до сада није дириговала ниједна српска жена диригент. На неки начин, тиме настављамо једну музичку причу која повезује Србију и Беч још од времена кнеза Милоша и Јохана Штрауса Млађег. Управо у том духу, са оперском дивом Оливером Миљаковић, пореклом из жупског Александровца, која је више од 50 година наступала у Бечкој државној опери, планирамо и нови пројекат – извођење Штраусове оперете инспирисане Србијом и српским мотивима. Верујем да би то био још један значајан допринос повезивању српске и аустријске културне сцене и наставак ове посебне музичке везе између Србије и Беча“, наглашава Ракићева.

Оркестар су 2022. године основали диригенти Нина Ракић и Бојан Кљајић са идејом да младим професионалним музичарима пруже прилику за уметнички развој и међународну афирмацију. Ансамбл окупља студенте завршних година основних, мастер и докторских студија Факултета музичке уметности у Београду и Академије уметности у Новом Саду и за кратко време постао је препознатљив по концертима високог уметничког нивоа, друштвено одговорним пројектима и промоцији доступности уметности. 

Пред одлазак у Беч, оркестар „Соноре“ се суочио са изазовом обезбеђивања финансијских средстава за трошкове пута и техничких услова неопходних за реализацију фестивалског програма. Подршку у одласку на Фестивал пружили су Министарство културе Републике Србије, СОКОЈ, Град Сремске Митровице, Фондација 1%, компанија „Меди Лабор“ и други донатори чиме је оркестру омогућено да Србију представи на овом значајном међународном музичком догађају.

На питање да ли песме нађу њега или он песме, Лончаревић каже да је већину песама које пева он изабрао.

Како објашњава, песма потпуно другачије звучи када је „осети“.

Много песама је и одбио, јер је сматрао да ће их неко други боље отпевати. Неке од њих су постали хитови.

„Има песама које могу да отпевам и разумем, а има песама које чујем да неко други може. Питање је да ли сам то ја“, истиче Џенан Лончаревић.

Чланови бенда изненадили су најпре новинаре и суграђане мини концертом испред мтс Дворане, где су на стејџу извели пар својих хитова, делили поклоне фановима, а након тога су на конференцији најавили шта све публику очекује поред регионалне поп певачице Ване која је за сада први најављени гост концерта. Име још једног госта биће објављено у наредним данима.

На коференцији је било речи и о непознатим детаљима култне песме Двоје, чији је стих „Љубави моја, што те не волим“ лајт мотив овогодишњег дружења са београдском публиком, али и о још много детаља спектакла који се очекује, а о томе су говорили: Тијана Сретковић, вокал, Милан Ђурђевић, фронтмен, и Владимир Влајко Ђурђевић, оснивач бенда „Неверне бебе“ и басиста.

Како је ово четврти по реду концерт „Неверних беба“ у мтс Дворани за последњих пет година, Милан Ђурђевић је најпре открио по чему ће овај концерт бити другачији: „ Ово је нека лепа традиција која постоји већ годинама и једноставно мислим да публика има потребу и жељу да са нама подели ову врсту неког нашег спектакла који ми једном годишње правимо у Београду – мтс Дворана је идеално место, то нас баш привлачи, једноставно осећамо се овде као код куће. Мислим да сви ови концерти који су иза нас су стварно апсолутно оправдали очекивања публике, а ми смо негде померили стандарде. Тако да ћемо и за овај концерт померити стандарде, радићемо нешто потпуно ново, нешто што ће бити изненађење и за нас и за публику. И то управо и радимо и вежбамо, спремамо тај концерт, јер лично мислим да је оно најбоље што човек може да каже путем музике – говори на бини, истакао је Ђурђевић.

„Пре свега бих да подсетимо да смо снимили дуете са неким од врхунских уметника с којима делимо негде сличан сензибилитет – Радомир Михајловић Точак, Влатко Стефановски, Аки Рахимовски... Могу ексклузивно да најавим, пошто ћемо први пут уживо на концерту извести песму За твоје очи, коју смо снимили са Ваном – она ће бити наша гошћа. Она је једна од оних која ће бити с нама на бини 2. октобра. Име другог госта ћемо јавити у року од седам дана, то ће такође бити јако интересантно. Аки нам је био гост на концерту у Арени, у Спенсу такође. Нено Белан је био прошли пут у МТС-у, Влатко Стефановски је био у мтс- у, значи остали су још неки људи с којима смо радили а који нису били, па хајде да видимо ко ће нам бити гости“, закључио је фронтмен бенда“, открива Милан Ђурђевић.

Владимир Влајко Ђурђевић је са своје стране објаснио анегдоту око песме Двоје, јер он важи за креатора одлуке, која је како сматрају из бенда, променила ток историје бенда: „Милан је то скоро испричао на некој телевизији и у ствари он је то тако лепо и емотивно рекао. Поента је да заиста у неко доба ноћи, албум Неверне бебе 2 излази, треба да се појави, и као завршна сет листа увек буде пар песама више. И ја видим да нема песме Двоје. Кажем: ‘Друже, нема Двоје’. Каже он: ‘Па да, да...’. Рекох: ‘Нема Двоје, мени је то једна од најбољих песама’. ‘Ма не знаш, не уклапа ми се у овај албум, мислим можда у неком другом, можда у неком другом аранжману, неки други пут...’

Међутим, ја сам оно сео, сео, сео му на кичму са песмом Двоје. Сутрадан се Двоје нашло на сет листи, а после све је историја. Та песма је у ствари и променила ток историје ‘Неверних беба’. Пар година касније постала је хит деценије, текст се нашао међу 50 најбољих у енциклопедији песама Екс-Ју рокенрола. Одсвирали смо је милијарду пута уз неке реакције које ћу памтити док сам жив, мислим то је невероватно. А она нам се дешава, у овом периоду је уопште нисмо свирали и сад када смо је вратили, видимо у ствари колико су људи жељни и колико воле ту песму“, испричао је Владимир Влајко Ђурђевић.

Тијана Сретковић, препознатљиви вокал бенда истакла је са своје стране да је сваки концерт до сада био посебан сам по себи и испричала који тренутак ће њој са свих одржаних концерата остати у сећању:

„Ако бих морала да издвојим неки специфичан моменат, то је сигурно када је песма Зима добила своје овације. Дакле, први пут смо је свирали, то је био први пут, то је било после короне, сви су били онако под неким налетом емоција невероватним и занимљиво је да песма која никада до тада није уживо изведена, имала је такав пријем. Да, она није имала ни аудио запис нигде, ни на једној платформи нисте могли да је чујете, и оног момента када смо је извели, мислим тако је бар изгледало, као да су већ знали песму, таква је била реакција. Тако да ће то остати као посебан догађај, сигурно“, испричала је анегдоту Тијана.

„Суштински, снимање албума је потреба да се представи своје стваралаштво. Ја бих рекао да су се променили начини дистрибуције звука и да је данашње време, заправо, време те дигиталне трансформације свега, тако да су поједини формати добили своје место, а неки су се просто повукли, попут ЦД издања и тако даље“, каже Маркотик.

Повратак винила, истиче, показао је да публика и извођачи и даље имају потребу за физичким музичким издањима.

„Сада се дешава тај процес да су винили поново актуелни, тако да се велики број извођача и бендова одлучује, заправо, за тај аналогни винилни концепт. Ми планирамо винилно издање које ће се појавити 22. октобра, у оквиру наше београдске промоције, односно првог београдског концерта који ће се десити у клубу 'Спрат' у Цетињској, 22. октобра“, најављује Ђорђевић.

Како додаје, публика ће тада имати прилику да „поред овог издања које је изашло на ЦД-у, чује и звук са винила, који је увек мало другачији“.

Маркотик и његов бенд имали су активно концертно лето, а наступи ће бити настављени и током јесени.

„Свирали смо најпре на Нишвил фестивалу, сада крајем августа на фестивалу 'Бранч' у парку у Београду, тако да смо прилично били активни. А сада следи та серија самосталних концерата, најпре у Београду, потом Ниш, Нови Сад, и то нам је нека идеја“, наводи Маркотик.

Свој звук Марко Ђорђевић најпре смешта у оквире инди попа, али наглашава да присуство трубе у бенду отвара простор за мешање различитих жанрова.

„Суштински, звук јесте гитарски. У питању је врста инди-попа, али гитарски звук доминира. Мада, будући да ми имамо трубача, односно трубу у бенду као органски део целине, звук веома често кокетира и са неким другим жанровима, фанком, џезом и тако даље“, објашњава Марко Ђорђевић на крају гостовања у Јутарњем програму.

Због тога, каже, музику коју ствара није једноставно сврстати у само једну категорију.

„Прилично је то нека фузија жанрова. Тешко би заправо било описати какав је то тачно звук, али основа јесте гитарска“, закључује Маркотик.

Каже да све те године није престајао да наступа, иако га није било много у јавности.

„Живео сам, постојао сам. Певао сам свугде и свашта. Певао сам и по Републици Српској и у Федерацији, свугде сам певао. У Србији сам певао пуно, али ето, слабо сам имао ту покривеност медијима“, објашњава Радосављевић.

Александар Софронијевић сматра да је разлог једноставан – Радосављевића дуго нико није позвао да направи велики концерт.

„Није га било зато што га се нико није сетио и нико није звао. Мало су заборавили и ту музику и, генерално, ту српску шумадијску двојку и српску народну песму. Знам да људи воле, али је то слабо заступљено и у медијима“, каже Софронијевић.

Идеју да организује Радосављевићев концерт имао је, каже, одавно, а њихова сарадња додатно је учвршћена током рада на РТС-овом пројекту Мајстори за душу.

„Питао сам Миланчета да ли је икада имао концерт. Када ми је рекао да није, казао сам: 'Ма ево, молим те, ја ћу све да организујем. Имам људе, сазрели смо и као продукција и студио, имамо начин да све урадимо како треба и знам да ће публика доћи'“, присећа се Софронијевић.

Од једног до четири концерта на Ташмајдану

Сумња да ли ће публика заиста доћи нестала је 3. јула, када је, како описује Софронијевић, готово цео Ташмајдан певао Радосављевићеве песме.

„Тај 3. јул је био нешто невероватно, један феномен где је цео стадион певао скоро све песме. Ми смо се толико одушевили и, наравно, после смо заказали још један концерт, па још један, и још један“, наводи Софронијевић.

Тако је један планирани наступ прерастао у четири концерта.

„Никада нико није имао четири концерта везано на Ташмајдану. Ацо Пејовић, када је био филм Тома и та прича, имао је три концерта, а сад Миланче има четири. То је апсолутни рекорд у Београду за Ташмајдан“, истиче Софронијевић.

Радосављевић признаје да је и раније добијао понуде за концерте, али да није имао довољно поверења у њих. Са Софронијевићем је, каже, било другачије.

„Јесте, он је поверење. Поверење сам имао. Ја сам имао понуда раније, да вам кажем, али некако ми је то све било сумњиво. Све сам очекивао да дође прави, и као да ми је неко одозго рекао: 'Доћи ће прави, кад-тад'“, каже Радосављевић.

Истиче да после толико година на сцени његов мотив није материјална корист, већ жеља да заокружи и потврди свој рад.

„Мени није ни стало да се обогатим, да будем неки пребогат човек. Мени је стало да потврдим оно што сам радио 65 година. Ја од 1961. године живим од музике, певам и свирам, све до вечерас. Мени је стало да потврдим, да не кажу људи: 'Био је тамо неки шарлатан'. А ја сам озбиљан музичар“, наглашава Радосављевић.

Подсећа да иза великог броја песама не стоји само као извођач, већ и као аутор.

„Све су то моје песме које сам ја стварао, правио, па и у текстовима сам учествовао“, додаје Радосављевић.

Софронијевић: Српску двојку ставили смо у врхунску продукцију

За Софронијевића је музика Миланчета Радосављевића део аутентичног српског народног музичког наслеђа, које је утицало и на његово професионално формирање.

„То је та аутентична српска народна музика која је раме уз раме са музиком коју су правили Тозовац и Шабан Шаулић, наше највеће легенде српске народне музике“, истиче Софронијевић.

Сматра да Радосављевићеве песме дуго нису биле представљене публици на начин који заслужују.

„То су фантастични текстови, прелепи форшпили, аранжмани, музика коју је он сам писао. Важно је било да ту српску двојку ставимо у врхунску продукцију, на врхунску бину. То никад није било“, наглашава Софронијевић.

Радосављевић каже да му је управо велики оркестар дао нову енергију на сцени.

„Добио сам велику снагу од оркестра и од Софре и добио сам неку моћ. С друге стране – публика, она коју ја заслужујем. Пре него што смо почели да радимо, рекао сам: 'Видећете моју публику‘. Морам да се похвалим, имам најбољу публику. Публика је фина, никакви ексцеси нигде, ништа. Сви су певали са мном“, каже Радосављевић.

На концертима га, додаје, редовно прати и супруга.

Софронијевић наводи да избор песама и редослед наступа договарају заједно, водећи рачуна о томе да песме добију савременији звук, а да не изгубе оно по чему су препознатљиве.

„Ја сам мало препаковао аранжмане, направио мало модернији приступ свему томе, као што сам радио и у емисији 'Мајстори за душу'. Миланче и ја смо добили стотине порука: 'Хвала вам што смо ово доживели, што уживамо, што делимо љубав, што се сећамо тих старих, давних, лепих времена и што ширимо љубав кроз нашу прелепу музику'“, закључује Софронијевић, на крају гостовања у Београдској хроници.

Са каријером дужом шест деценија и континуираним присуством на сцени, Лепа Лукић спада међу најзначајније и најпрепознатљивије личности домаће народне музике, чији су глас и песме обележили генерације слушалаца.

„Нова песма је дивна, љубавна а посебно ми је драго што је дуетска. Већ ми слушаоци јављају да су је чули на радију и да им се допада и то ме баш радује. Драган Ранковић Боцке је диван колега и уживали смо док смо снимали. Ја настављам даље – ово нипошто није крај, биће још песама, нових снимања и још много музике. Опроштајни концерт је имао назив 'За вечност', а то значи да ћу певати заувек, док сам жива. Захвална сам свима који су ме током каријере пратили и подржавали, а чине то и данас. Захваљујући томе, ево пуне 62 године успешно трајем – од првих синглова и моје прве сингл плоче за тада ПГП РТБ (са хитом Од извора два путића из 1965. године) па све до данас... “, открила је Лепа Лукић.

Драган Ранковић Боцке истиче да прилику да сарађује са Лепом Лукић доживео као велику част: „Много значи што ми је Лепа указала поверење да заједно снимимо ову песму. Уживали смо у процесу настајања и снимања, доста новог сам од ње научио о овом послу. У нову песму обоје дубоко верујемо и надамо се да ће се Ружо бела допасти публици.“

„Готово сам сигуран да је, по овом броју од 523 композиције које је наша драга Лепа снимила за нашу кућу, она апсолутни рекордер међу домаћим музичким уметницима. Нама у ПГП РТС-у велика је част и задовољство што је Лепа остала верна својој матичној издавачкој кући. Тај однос поверења и међусобног поштовања траје деценијама и представља драгоцен део историје ПГП РТС- а. Драго нам је што се тај диван однос и сарадња настављају ево и на најлепши начин.и новим снимцима и музичким пројектима.“, истакао је Владимир Граић, директор ПГП РТС-а.

Песма Ружо бела већ је доступна на водећим дигиталним платформама, а телевизијску премијеру имаће у суботу, 5. септембра на РТС 1 у емисији Шареница, када ће Лепа Лукић и Драган Ранковић Боцке ову песму представити у РТС-овом ТВ студију.

Са шест децениија дугом каријером и чак 523 снимка у каталогу ПГП РТС-а, Лепа Лукић остаје једно од најзначајнијих имена у историји домаће народне музике, а нови сингл, Ружо бела је још један, нови драгуљ на раскошној круни краљице народне музике.

На недавним наступима, попут оног на Змајевој арени у оквиру „КоЗмај Феста", група је показала да њихове песме и даље наилазе на одличан пријем, како код старије публике која их памти, тако и код млађих генерација.

Албум Који нас је ђаво тер’о,  који ће објавити њихов матични издавач ПГП РТС, представља круну повратка бенда „Ватростално стакло“ на сцену и доноси десет нових песама. Поводом овог музичког повратка, разговарали смо са фронтменом, гитаристом и певачем бенда Гораном Ђукићем, који нам је открио детаље о новој ери битисања састава „Ватростално стакло“.

„Од старих чланова групе, остао сам само ја. Бас гитару свира Милан Мика Мишић, за бубњевима је Павле Паја Мишић, соло гитару свира и аутор је неколико песама Душан Дуца Симовић. И наравно, наша лепша половина Ружица Цвијетић- пратећи вокал и главни вокал на три песме нашег новог албума", наводи Ђукић.

Ово је први студијски албум „Ватросталног стакла“ са десет песама. Аутори композиција су Горан Ђукић и Душан Симовић, а гости- доказани музички професионалци који су допринели овом издању су: Драган Илић Илке – клавијатуре, Стефан Илић – клавијатуре и гудачки квартет на челу са Дејаном Тимотијевићем.  Албум је рађен у студију „О“ и у студију "Siena Sound Studio". Продуцент албума је Војислав Воја Аралица.

На питање јесу ли остали доследни музичком маниру са почетака каријере или су се прилагодили актуелним трендовима на музичкој сцени, Ђукић каже: „Ако бих се изражавао у процентима, старог звука је остало око 80%, а осталих 20% је време учинило своје и сазревање музичара да се, у складу са тренутним трендовима у свету, помере границе звука и продукције рокенрола и хард рока."

Говорећи о синглу, чијом екранизацијом најављују излазак новог албума, фронтмен бенда „Ватростално стакло" открива: 
„Тајна обала је дивна песма аутора Дуце Симовића која говори о љубави и необичним животним ситуацијама у којима човек може да се нађе. Видео-спот за ову песму радио је Дејан Стојановић, као и за остале песме. Спот је сниман на више локација, а велики допринос споту дала је наша драга глумица Тамара Алексић. Остало ће сам спот пренети..."

Фронтмен Горан Ђукић истиче да је њихова мисија, као и мисија предстојећег албума бенда „Ватростално стакло" – „да вратимо оно најлепше из ере осамдесетих, са доста утицаја обележја новог времена- како у тексту, тако и у музици зато што нам се чини да је велики део популације Балкана и нашег говорног подручја остао без своје музике, коју покушавамо да вратимо у новом руху и савременој продукцији."

"Сматрамо да је итекако важно да се, колико-толико, одржи наша традиција у смислу стварања нове народне песме и нове староградске песме. До сада је то доста успешно било, сам фестивал је достигао висок рејтинг, практично постао бренд, и то је једини фестивал на националном нивоу, наравно захваљујући РТС-у који то прати у директном преносу“, истакао је Драгише Голубовић,председник СЕМУС-а.

Фестивал је посвећен ауторима и новим композицијама

"По неким информацијама које ја имам, мислим да је стигло око 300 нумера никад објављених, значи оригиналних ауторских, и ми очекујемо ове године добар фестивал. Термин одржавања Сабора је 13.и 15. октобар.Прво вече, је Вече староградске музике, друго је вече Народне музике. Очекујемо добар Сабор, пристигле су добре композиције и афирмисани певачи“, рекао је Урош Марковић.

Од прошле године такмичарски програм чине две такмичарске категорије, староградске песме, романсе и новокомпоноване песме.

„То је новина од пре две године и на моје изненађење, добро се показала.Интересантно је да се много аутора јавило са том врстом композиција.После деценија, кад није било више фестивала староградске музике, па чак ни народне музике, појављују се аутори који компонују музику у духу староградске песме.Већ приликом одабира песама, селекциона комисија препознаје које су то песме које могу да нађу пут до публике“, истакао је Драгиша Голубовић.

Сабор се одржава се у Студију 8, Радио телевизије Србије

"Извођаче ће пратити Велики народни оркестар РТС-а, под управом Владе Пановића, као и Саборски оркестар.И цео фестивал нам је у духу живог извођења и живе интерпретације. Позвао бих још неке композиторе који се можда још нису одлучили,да се пријаве, имају још времена до првог септембра", рекао је Урош Марковић, уредник фестивала.

Од афирмисаних уметника учествују Нарек Хакназарјан, један од најбољих младих виолончелиста данашњице, флаутисткиња Елен Вирабјан и академски хор "Collegium Musicum”.

У такмичарском делу фестивала наступиће двадесет четворо младих музичара из Србије и Русије.

Kустендорф класик завршава се у суботу доделом награда „Златна матрјошка”.

Током каријере која је трајала скоро седам деценија, написала је више од три хиљаде песама, претварајући лична искуства, боли и радости у универзалне химне које су дирнуле милионе. Себе је најрадије називала "songteller" - приповедачем песама, јер је веровала да свака композиција носи причу.

Глупа плавуша: Како је све почело

Пре него што је постала глобална икона, Доли Партон се борила да се пробије на музичкој сцени Нешвила. Њен први велики хит, Dumb Blonde из 1967. године, био је више од песме – био је њена декларација независности.

Иронично, ово је једна од ретких њених познатих песама коју није сама написала, али ју је прихватила као своју личну химну. Доли је кроз стихове "само зато што сам плава, не мисли да сам глупа" послала јасну поруку. Ова песма је поставила темељ за њен имиџ.

Шарени капут: Ода љубави и сиромаштву

Ако би једна песма могла да сажме суштину одрастања Доли Партон, то би била Coat of Many Colors из 1971. године, нумера коју је и сама сматрала својом омиљеном. Ова аутобиографска фолк песма прича дирљиву причу о детињству у којем је, као једно од дванаесторо деце, одрастала сиромашна у материјалном смислу, али богата љубављу.

Стихови описују како јој је мајка сашила капут од разнобојних крпица, говорећи јој библијску причу о Јосифу и његовом шареном огртачу. Иако су је деца у школи исмевала, Доли је у свом капуту осећала неизмеран понос.

Песма је постала симбол прихватања, отпорности и породичне љубави, а њена важност је толика да је инспирисала дечју књигу, телевизијски филм, док се реплика капута налази у њеном музеју у Доливуду.

Џолин: Љубомора као непресушна инспирација

Вероватно најпрепознатљивија песма Доли Партон, Џолин из 1973, настала је из стварне животне ситуације. Инспирација је била прича о црвенокосој банкарској службеници која је отворено флертовала са њеним супругом Карлом Дином, за кога је била удата шездесет година.

Ова нумера, са својим хипнотичким гитарским рифом, постала је њен најпопуларнији хит, са преко 900 милиона стримова на Спотифају, а недавно јој је нову снагу удахнула и Бијонсе, која је у својој обради преклињање заменила упозорењем.

I Will Always Love You: Опроштај који је постао химна

Иако звучи као ултимативна романтична балада, I Will Always Love You из 1974. године заправо је песма о професионалном растанку. Доли ју је написала као опроштај свом ментору и телевизијском партнеру, Портеру Вагонеру.

После седам година заједничког рада у његовој емисији, њихова веза постала је напета, а Доли је осећала да је Вагонер види као претњу. Песма је била њен начин да му каже: „Ценим све што си урадио за мене, али морам да идем."

Од девет до пет: Радничка химна оснажених жена

Песма Од девет до пет из 1980. године трансформисала је каријеру Доли Партон, катапултирајући је из света кантри музике у глобалну поп културу.

Написана као насловна нумера за истоимени филм, у којем је дебитовала као глумица уз Џејн Фонду и Лили Томлин, песма је постала химна оснаживања жена и радничке класе. Говори о фрустрацијама и сновима три секретарице које се боре против свог сексистичког шефа.

Судбински дует

Један од највољенијих дуета свих времена, Islands in the Stream са Кенијем Роџерсом из 1983. године, био је плод случајности. Песму су написала браћа Гиб из групе Би Џиз, а Кени Роџерс је данима безуспешно покушавао да је сними.

Тада је један од браће Гиб предложио: „Знаш шта нам треба? Треба нам Доли Партон." Срећом, Доли се налазила у истом студију. „Умарширала је у собу, почела да пева и песма више никада није била иста. Добила је сопствену личност", присећао се Роџерс.

Њихова хемија била је непорецива, а песма је постала огроман хит који је истовремено освојио и поп и кантри топ листе, остајући симбол једног од најуспешнијих музичких партнерстава.

„Сходно томе, концерт се не може одржати на нашој локацији“, наводи се у саопштењу управе стадиона.

Вест је требало да одржи два концерта, заказана за 10. и 11. октобар, што би га учинило једним од ретких великих западних извођача који су наступили у Русији од почетка рата у Украјини 2022. године.

Управа стадиона навела је и да је примила притужбе поводом планираног наступа и нагласила да није учествовала у ангажовању музичара.

Концерте је организовала московска агенција „Сеј“, а и сама „Гаспром арена“ претходно је промовисала наступе на друштвеним мрежама, називајући Јеа „најутицајнијим музичким уметником нашег времена“.

Организатори: Концерт није отказан

Агенција „Сеј“ саопштила је на Телеграму да је за објаву стадиона сазнала истовремено када и јавност.

„За сада, концерт Канјеа није отказан. Покушавамо да ступимо у контакт са управом дворане како бисмо сазнали разлог објаве и решили проблем“, навели су организатори.

Док званичне потврде о умешаности власти нема, руски медији, међу којима је и портал Фонтанка, пишу да је одлука уследила након наводног „позива одозго“ из Москве.

Према тим наводима, организатори нису обезбедили све неопходне дозволе надлежних тела пре него што су карте пуштене у продају. Наступу су се, како се наводи, противили и поједини утицајни појединци, међу којима су људи блиски Кремљу и редитељ Никита Михалков.

Противљење Вестовом доласку изразили су и неки руски политичари. Посланик Виталиј Милонов предложио је да музичар уместо планираног репертоара изводи традиционалне руске песме.

„Можете извести човека из Манчестера...“, написао је Бернам у опису видеа, алудирајући на музичку сцену града из којег потиче.

„Била ми је част да проведем време са украјинским војницима у Кијеву. Нисам сигуран да ли се сада кају што су ми дали ову гитару“, додао је у шаљивом тону.

Бернам, који је постао премијер у јулу 2026. године, изабрао је Кијев за своју прву званичну међународну дестинацију. Посета је организована 24. августа, на 35. Дан независности Украјине, у петој години од почетка руске инвазије.

Симболика овог геста додатно је продубљена детаљима. Војник са снимка је припадник „Културних снага“, културног огранка Оружаних снага Украјине, који чине војници са професионалним музичким искуством.

Подељене реакције на мрежама

Објава је брзо привукла пажњу и изазвала подељене коментаре. Многи корисници су похвалили Бернамов потез као знак људскости и приступачности.

„Какав год став имали о његовој политици, он је објективно кул. Треба нам више музичара као лидера“, био је коментар једног корисника Инстаграма.

Међутим, било је и оних који су били критични.

„О, Боже, нека престане, ово је као лоша сцена из серије ‘The Office’“, гласио је један од негативних коментара.

„Колико год да буде вани температура, код нас ће бити једно двадесет степени више. Заборави човек кад је добра атмосфера, не зна тачно гдје се налази. Увек кад направите добру атмосферу на концерту, сасвим вам је свеједно колика је температура напољу“, рекао је Карајлић.

Иако је током каријере наступао широм света, од Париза, Москве и Мадрида до градова бивше Југославије, Карајлић каже да је изненађен податком да је у Земуну до сада свирао само једном.

„Земунци су морали да прелазе реку да би ме гледали“

Како је навео, годинама је добијао позиве да наступи на Земун фесту, али се тек сада све поклопило.

„Доста пута су ме звали, али како сам ја мало онако лен по питању свирки и како сам имао неки свој систем кад, гдје, шта да наступам, ево, после рецимо, ајд нећемо рећ десет, али осам година коначно свирам у Земуну“, рекао је Карајлић.

Присетио се да је први наступ у Земуну имао још почетком осамдесетих година, пре него што је „Забрањено пушење“ стекло популарност и објавило први албум.

„Први пут смо свирали у Земуну још прије него што смо постали популарни, прије прве плоче, крај 1981. или 1982, или почетак 1983. године, у холу Општине. И то је било први пут да смо свирали у Земуну и послије тога више никад нисмо свирали у Земуну“, навео је Карајлић.

Због тога, признаје, пред предстојећи наступ има и трему.

„Како да не! Потпуно сам се збунио, јер Мунзе је конза, ово остало су градови“, нашалио се Карајлић, додајући да су Земунци „морали да прелазе реку“ како би га гледали током претходних четрдесетак година.

Различити жанрови, иста енергија

На фестивалу ће, поред Карајлића, наступити и Едо Мајка и састав Who See. Иако је реч о различитим музичким жанровима, Карајлић сматра да извођаче повезују енергија и слична филозофија.

„Мислим да ће бит јако узбудљиво ко год да дође, јер то су тако различити жанрови, а у ствари нас спаја једна те иста нека врста енергије и, ајде рећи ћемо, иста нека филозофија због чега смо ми почели да свирамо“, истакао је Карајлић.

Говорећи о новом албуму, навео је да су снимљена четири видео-спота, од којих су два направљена уз помоћ вештачке интелигенције. Међу њима је и спот за песму Ибар, која се ослања на мотиве из историје ових простора.

„Употријебили смо је на интелигентан начин. Један од тих је Ибар, вода која у ствари говори о некој нашој историји, о томе како нас је бог наградио једном дивном земљом, ал' како нас је казнио тако што је рекао – нек вам војске јашу Ибарском магистралом“, објаснио је Карајлић.

У споту се, уз помоћ вештачке интелигенције, појављују различите историјске личности и догађаји, а прича стиже и до НАТО бомбардовања 1999. године.

„То је нека моја прича о свему ономе што нам се дешава задњих петсто година.“

„Историју покреће и људска емоција“

Карајлић сматра да економски и политички интереси нису једине силе које покрећу историјске догађаје, већ да важну улогу имају људске емоције.

„Историју не покреће само економија, нафта, покрећу је људи, покреће људска емоција“, истакао је Карајлић.

На сличној идеји, како је објаснио, настала је и песма Сипај, не питај, чија је радња симболично смештена на Нојеву барку.

„Писао сам о томе како и на који начин људски род реагује на свијет око себе. Што значи да суштински све оно што истински остаје иза нас, то је углавном емоција и култура. То је оно што ми памтимо“, рекао је Карајлић.

Као пример навео је Бетовена и Моцарта, чија су имена надживела владаре који су у њихово време имали далеко већу политичку моћ.

„Култура је та која прави темељ за било који други развој“, поручио је Карајлић.

А пред други земунски концерт у каријери, Карајлић је најаву завршио шалом на рачун чувеног вица о Чаку Норису.

„Шта ради Чак Норис у Земуну? Ради шта му се каже. Е, тако сутра ја сам у улози Чак Нориса и радим оно шта ми кажу Земунци“, закључио је Неле Карајлић.

Овог лета у Русији је наступао Џејсон Деруло, док су ДаБејби и Тајга концерте у Москви одржали прошле године.

Цене улазница за два најављена наступа почињу од 9.000 рубаља, односно око 78 евра, док су најјефтиније карте, према извештају руске агенције ТАСС, распродате за мање од сат времена. Најскупље улазнице коштају 160.000 рубаља, што је око 1.390 евра.

„Гаспром арена“, на којој своје утакмице игра фудбалски клуб Зенит из Санкт Петербурга, може да прими око 70.000 гледалаца.

Вест се последњих година суочава са бројним отказивањима концерата и забранама наступа у Европи због антисемитских изјава, укључујући похвале Адолфу Хитлеру и коришћење нацистичких симбола.

У јануару је у „Волстрит журналу“ објавио оглас на целој страни у којем се извинио због свог понашања, наводећи биполарни поремећај типа 1 као разлог за своје поступке.

Весту је раније забрањен улазак у Велику Британију, где је требало да буде главна звезда фестивала „Вајрлес“. Британско Министарство унутрашњих послова одбило је његов захтев за визу, уз образложење да његово присуство „не би било у јавном интересу“.

Организатори фестивала претходно су најављивали његов наступ као „тродневно путовање кроз његове најпознатије албуме“, што би био његов први концерт у Великој Британији после више од десет година.

Због његових антисемитских изјава, јеврејски лидери у Великој Британији одбили су да се састану са репером, док је Јеврејски лидерски савет поручио организаторима да неће помоћи у настојању да „спасу фестивал“.

Фестивал „Вајрлес“ је на крају отказан, а организатори су саопштили да ће свим купцима улазница новац бити враћен.