Свечаност је протекла у знаку Капорове идеје да уметност оставља траг тих, али постојан и да добра књига наставља да говори и када се све утиша.

Добитница Сања Савић Милосављевић, у свом обраћању, је подсетила да књижевност остаје тамо где пролазност покушава да затвори круг и да се речи, једном написане, одупиру тишини.

„Ако бих морала да нађем писању неки смисао, сигурно је да бих се задржала на томе да је писање и умјетност уопште чин одупирања смрти. Читајући изнова Капорову Хронику изгубљеног града, освједочила сам се да ријечи бивају живе чак и када онај који их је написао физички више није са нама. Можда баш зато – што и његове ране бивају живе. Момо Капор је на једном мјесту контемплирао о томе како је важно све написати, без задршке и без скривања. Писати – исповиједати се. И баш тако.

Скитао је и писао, сликао распетљавајући чворишта из дјетињства, можда тек налазећи најбољи угао из кога ће сагледати сопствену душу. Сва та скитања остала су забиљежена у његовим књигама и на платнима, која и данас плијене снагом истине. Нека његова Задужбина живи као што живи његово дјело. Утицај ће бити незамјенљив уколико буде барем упола интензиван, какав је био инспиришући моју читалачку генерацију", поручила је Сања Савић Милосављевић.

Одлуку о лауреаткињи једногласно је донео жири у саставу: Мухарем Баздуљ (председник), Радмила Станковић и Вуле Журић. У образложењу одлуке, жири је истакао уметничку веродостојност и самосвојност ауторкиног приповедања, као и способност да кроз више гласова, интимно и прецизно, исприча причу о „малим људима“ чија се људскост памти.

Роман Мартин удио препознат је као дело које из личног искуства отвара шири, заједнички простор сећања и наде.

Сања Савић Милосављевић једна је од најзначајнијих ауторки своје генерације, а њен рад подједнако припада књижевности и савременом приповедању за филм и телевизију.

Заједничким радом Задужбине „Момчило Момо Капор“ и Ерсте Банке, награда остаје жива веза између наслеђа и савременог стваралаштва, подсетник на Капорову радозналост и подршка онима који данас пишу, сликају и сведоче о времену у коме живимо.

Награда која годинама афирмише аутентичност

Говорећи о значају подршке савременом књижевном стваралаштву, Александра Косановић Стрижак, директорка сектора Маркетинга и комуникација Ерсте Банке, поручила је: „Уметници и писци који данас стварају заслужују много већи простор, подршку и подстрек. Њихов рад обогаћује свакодневицу, чува нашу традицију и отвара нова места за дијалог и разумевање. Зато је за нас у Ерсте Банци посебно важно да будемо уз награду Момо Капор, која већ годинама афирмише храброст, аутентичност и стваралачки дух наших аутора. Овогодишња награда за књижевност одлази у руке Сање Савић Мило­савље­вић, и искрено смо узбуђени што имамо прилику да подржимо ауторку чије дело надахњује, покреће и снажно обогаћује културни идентитет нашег друштва".

Добитник Посебног признања „Радмила Видак“ за дугогодишњи допринос неговању лепоте говорног израза је Ратомир Рале Дамјановић, дугогодишњи уредник и водитељ на програмима Радио Београда, књижевник и интерпретатор поезије.

Мирослав Војводић почео је као новинар у омладинским емисијама Студија Б, радио је на Трећем каналу Телевизије Београд, Радио Београду 202 и у Научном програму Телевизије Београд.

У спикерску редакцију Радио Београда дошао је 1991, где постаје препознатљив глас. Убрзо почиње да ради и послове уредника и водитеља „Јутарњег програма“, „Јутарњег деска“, „Вести у 9“, „Новости дана“, „Дневника у 22“ и магазинских емисија. Од 2017. године уређује и води „Новости дана“, најслушанију емисију Радио Београда.

Осим што је препознатљив по лепој и пријатној боји гласа, издваја се међу колегама и по инсистирању на прецизном и тачном говору и сталном изучавању језика. Ово су били и чврсти ставови легендарног Боре Којчића, код којег је „учио занат“.

Касније и сам почиње да ради са младим спикерима и водитељима. Добитник је награда и признања: 2005. Годишњу награду РТС-а за очување угледа и подизање рејтинга, 2011. Награду „Бранислав Мане Шакић“ за неговање културе говора у електронским медијима, 2022. Златни микрофон Радио Београда, највеће и најзначајније признање које Радио Београд додељује за вишегодишњи рад, врхунски професионализам и изузетан допринос стваралаштву и слушаности програма.

Владимир Петровић је пут спикера, водитеља, новинара и уредника, почео на начин на који се, једино правично, долазило у престижне медијске куће, преко аудиција. Средином деведесетих година на аудицији између 150 кандидата одабран за водитеља Радио Индекса, а затим је и на конкурсу за нова лица РТС-а издвојен међу више од 500 кандидата.

Чланови комисије су, између осталих, били Радмила Видак и Небојша Ђукелић. После припреме у центру за обуку кадрова РТС-а, Петровић ради у „Србији данас“, као водитељ, репортер, а затим и као уредник. Био је спикер и водитељ емисија „Вести“ и „Дневник“ у Информативном програму до 2019, када почиње да ради у Редакцији за културу и уметност Културно-уметничког програма РТС-а, као новинар, уредник и водитељ „Културног дневника“.

Својом појавом и гласом, од 1995. до 2019. обележио је ударне емисије Информативног програма. Припада генерацији која је учила од најбољих водитеља и спикера РТС-а. Радећи са њима наставио је добру праксу неговања лепоте говора. Владимир Петровић је препознатљив, сталожен и непретенциозан презентер па је због тога ангажован и као спикер за синхронизацију бројних емисија страног документарног програма.

Красе га правилна дикција и одмерена интерпретација које одају истинског посвећеника српског језика. Владимир Петровић, данас ментор младим колегама, филигрански приступа послу у време иритантне брзине и површности у медијима.

Ратомир Рале Дамјановић у Радио Београд примљен је 1980. Прошао је све фазе радијског ангажмана: био је репортер, водитељ уредник, коментатор, заменик главног уредника и уредник Културне редакције и Редакције Документарног програма на Програму 202 и у Радио Београду 2.

Пезионисан је 2010. као новинар Радио Београда. Објавио је низ стручних и теоријских текстова у часопису Радио ТВ теорија и пракса.

Написао је књигу о радију Извештај о водостању – записи о радију. За остварења у новинарству добио је Октобарску награду Београда и Злади микрофон Радио Београда за целокупни рад. Угледни је књижевник и познати интерпретатор поезије.

Награда „Радмила Видак“

Жири за доделу Награде „Радмила Видак“ радио је у саставу: проф. др Александар Милановић, председник Савета за српски језик (председник жирија), др Соња Миловановић, уредник у Редакцији за културу и уметност Радио Београда 2 и Сања Милић, заменик главног и одговорног уредника Културно-уметничког програма Телевизије Србије.

Радио-телевизија Србије установила је пре тринаест година награду за лепоту говора која носи име Радмиле Видак, првог лектора Радио-телевизије Београд и велике језичке просветитељке, која се деловањем у програмској свакодневици телевизије и радија истрајно борила за коректност прозодијског интерпретирања и стилску лепоту изговорене речи.

Награду додељују Радио Београд 2 и Културно-уметнички програм Телевизије Србије. Наградe ће бити урученe у уторак, 14. априла 2026, на дан рођења Радмиле Видак, у 12 часова, на свечаности у Каменој сали Радио Београда.

„Ја никада нисам прочитао ништа сличније, барем не код Шекспира, и разумем зашто је овај Ричард Други ретко рађен, а типичан је, има неку чудну структуру као неку анатомију пада", рекао је Милан Марић, који тумачи лик Ричарда Другог.

„Постоји тај проблем изгнанства из своје земље, растанак са оцем који је емотиван и та жеља за осветом и за правдом и друго мало је и халапљив, жели да дође до те круне по сваку цену", додаје Војин Ћетковић, који је у представи у улози Хенрија Болинбрука.

Војводу од Гонта тумачи гост из Словеније Игор Самобор.

У подели су и Сања Марковић, Александар Ђурица, Анђелика Симић, Алексеј Бјелогрлић и Данило Миловановић.

Комад су адаптирали Борис Лијешевић и Федор Шили који се са Весном Радовановић потписује и као драматург.

„Шекспир заиста, имам осећај, да је описао у свом делу сва времена, све владавине, све владаре и само треба изабрати прави Шекспиров комад", рекао је редитељ Борис Лијешевић.

Од петнаест драма Вилијема Шекспира које су игране у Југословенском драмском позоришту, највише је постављан Хамлет. Ричард Други, први пут, добио је своју шансу.

Зашто се данас Вајлдер ретко игра у европским позориштима, није питање квалитета његовог дела, већ дубоке туге која одатле избија. Историја књижевности је наравно пуна трагедија, али се нађе мало такве храбре и усправне туге као оне која влада у Вајлдеровим причама.     

Бечки Бург је сада први пут извео „За длаку“. Изврсно у свему, осим збуњености у темпу, која не долази од глумачког ансамбла. Сценографија Олалфа Алтмана је глатка као лед, течна као вода. У њу су бешавно интегрисане видео-апокалипсе Морица Гревенига и преисторијска ватра Томаса Баутенбахера.

Тамо где сценски моментум падне, узрок је неодлучност редитеља Бахмана да Вајлдеров комад постави или као савремену црну комедију, или као егзистенцијални очај људске врсте, суочене са реалним ратовима и масовним убијањем.

Алегорија или тврда реалност, то је дилема. Абсурд или дневне вести.   

Најбоље строфе су катастрофе

Време и место нису искуствене чињенице код Вајлдера. Док човек живи као врста, то је исто као и да живи као јединка. Множина и једнина се претапају у истом људском лицу.   

Реченице које то поткрепљују су расуте кроз читав опус овог аутора. "Постоји само једна историја. Она је почела са стварањем човека и биће завршена кад угасне последњи трачак људске свести. Сваки други почетак и крај су произвољне конвенције“, каже Вајлдер у епилогу „Осмог дана“.

Комад „За длаку“ операционализује управо такву интерпретацију вечности.

У центру радње стоје чланови породице Антробус, од старогрчког антхропос/човек: Џорџ и Меги, њихова деца Хенри и Гледис, кућна помоћница Сабина. Кад их гледаоци виде први пут, Антробуси и Сабина живе у Њу Џерсију, близу Атлантик Ситија. Живе и онда и сада и у Земљином леденом добу ране антропоцене, заједно са мамутима и диносаурусима.   

Сви су они библијски или још ранији архаични ликови. Тата Антробус је Јов, Адам и Ноа. Мама Антробус је Ева. Хенри је Каин који је убио брата Авеља, па се из дијалога сазнаје да су Антробуси некад имали троје деце.

Сабина је Лилит, експлозивни коктел митова од настанка света, сумерски демон, Адамова прва жена и једна од Сабињанки које су Римљани отимали да оснују град.

Гледис је глупи андјео који свему томе треба да подари легитимитет, а родитељима утеху за убијеног Авеља.

Антробуси пролазе кроз три позоришна чина и три апокалипсе. Најпре ледено доба, онда библијски потоп, на крају седмогодишњи рат. По Вајлдеру, рат је настрашнији.

Ентузијазам породице Антробус је неуништив кроз прве две апокалипсе. Увек се надају бољем, увек преживе „за длаку“, заједно са гостима који су се код њих склонили од елемената, Мојсијем, Хомером, музама и сибилама.

Тата Антробус је врло запослен и апсолутно одбија да се покори катаклизмама. Он је вредан проналазач који открива полугу, точак, алфабет, таблицу множења и још много других корисних ствари, увек испочетка. Људска цивилизација заборави точак, он га открије. Људи забораве да су били на Месецу, он пошаље нови тим астронаута на Месец.

Због заслуга за човечанство, тата Антробус постаје почасни председник „Витешког реда сисара“, на церемонији уз океан, минут пре него што променаду Атлантик Ситија прогута цунами.        

Са ратом као трећом апокалипсом ствари не иду тако глатко. Породица и ту преживи „за длаку“, али су ментално уништени. Рат је једина пропаст која није изазвана деловањем виших и природних сила, већ је евидентно људско дело. За рат не постоји релативизација. То сазнање им извуче сву животну енергију.

Осим Каина, коме се рат допао, Антробуси су психички сломљени. Шта даље, како даље, и уопште зашто даље, пита се Бургов првак Николас Офцарек/„Џорџ Антробус“ у дугом монологу на крају комада и рата.  

Цивилизације књиге

Кад дођу до краја, Вајлдер и Бахман се у абдуктивном скоку врате на почетак, да би открили ко су уствари гости Антробусових. Хомер, Мојсије, музе, сибиле, питије и остали пророци и пророчице нису особе, већ књиге. Свако од њих је књига у библиотеци. Свако од њих проговара као књига.

Библиотека која говори је збирна меморија цивилизације на умору. Људи сетите сте ко сте, каже та метафора. Устаните и крените даље. Никад више рата.

У том моменту Бургова инсценација поклекне. „Књиге“ говоре предуго. Свака тражи дужну пажњу. Свака се у монологу обраћа посрнулој људској раси, али комуникација запиње. На стрпљивост „књига“ које стоје около и чекају свој ред, долази нестрпљење гледалаца.  

Позоришне критике немачког говорног подручја користе неколико изговора за пад емоционалне тензије у епилогу. Бахман је могао мало боље да уштима ток и затегне радњу, то није спорно. Али онда долази поразни моменат који нема ништа са Бургом, већ са епохом: Знање људи данас другачије је од оног из 1942.   

Културолошке референце, још живе у Вајлдерово доба, нису преживеле у хабитусу дигиталних генерација. Данашњи људи су заборавили много тога, измедју осталог и оно што никако нису смели, на пример поруку „никад више рата“, која им је послана из Другог светског рата.

Исправна интерпретација представе би гласила: Никад није било више ратова које нико не разуме.

За даље ћемо да видимо

Вајлдер је исте те године кад је драма „За длаку“ први пут играна у Њу Хејвну и Њујорку, добио Пулицера.  

После два претходна за „Мост Светог краља Луја“ и „Наш град“, Валдер је освојио свог трећег Пулицера за комад који у суштини поручује човеку „бежи одатле“, „иди негде другде ако хоћеш да преживиш“, „помери се, ту ће ударити гром“. То медјутим помаже кад ударе природа и богови. Кад удари човек на човека, онда нема помоћи.

Питање да ли је Торнтон Вајлдер био религиозан увек је остало отворено. Он сам је одбио да се изјасни. Са његовим делима је већ нешто друго. Хришћанске религиозне референце су расуте кроз читав опус, у коме старозаветни и новозаветни цитати творе алегоријску окосницу радње.

Ако се „Краљ Луј“ чита без познавања ауторове биографије, спонтани закључак би био да је новелу писао дубоко понизан католик. Грешка, Торнтон је долазио из калвинистичког породичног окружења. Тамо где се у његовим текстовима чита мирење са судбином, у позадини стоји предестинација из учења протестантских пуританаца. Торнтон је напустио пуританце, али они њега нису.   

Без обзира на питања Вајлдерове приватне религиозности, његов опус га и без тога сврстава у хуманизам и спиритуалност хришћанске вере.  

На пример, „За длаку“. Из српског превода наслова се нажалост потпуно губи библијска конотација. Оригинални наслов је „The Skin of Our Teeth“, што је цитат из старозаветне књиге о мученику Јову, у слободном преводу: „Кости ми пробијају кроз кожу и месо, држи ме само опна мојих зуба“.

Ни немачки превод не поштује религиозан тон из наслова оригинала. На немачким сценама се драма зове „Извукли смо се још једном“/ “Wir sind noch einmal davon gekommen“, што је врло близу српског „утекли смо за длаку“.

Да ли је тај „непознати Вајлдеров комад у коме играју глумачке звезде“, како каже „Сабина“/Стефи Рајншпергер у метатеатарском обраћању публици, сада поново актуелан?

Ако се претпостави да следећа апокалипса чека иза угла, врло актуелан. Добра вест је да нема те апокалипсе са којом искусно човечанство неће изаћи на крај.

Лоша вест, то се не односи на апокалипсе изазване људским деловањем, као што су ратови. Апокалипсе тог типа уништавају менталну способност цивилизације да се сети ко је, усправи и крене даље.

И патер фамилиас Антробус се једва сабрао после рата из четрдесетих година прошлог века, а и то само зато што су му писац и редитељ наредили.  

Време је да и српска позоришта играју Антробусе.  

Скоро 400 културних делатника потписало је отворено писмо позивајући мексичку владу да детаљније објасни шта споразум значи за ремек-дела, посебно за дела Фриде Кало, која је мексичка држава прогласила „уметничким спомеником“.

„То је веома озбиљно питање“, рекао је Франсиско Берзунза, историчар и један од осам особа које су објавиле отворено писмо. „Фрида Кало је најважнија уметница у историји наше земље и лакше је видети њен рад ван земље него у самом Мексику.“

У питању је 160 дела из Колекције Гелман, преименоване у Гелман Сантандер колекцију. Првобитно у власништву колекционара Жака и Наташе Гелман, слике, скице и фотографије је купила мексичка породица Замбрано 2023. године.

Осим дела Фриде Кало и Дијега Ривере, колекција садржи радове Руфина Тамаја, Хосеа Клементеа Ороска, Марије Искјердо и Давида Алфара Сикеироса, као и избор мексичких фотографија.

Према споразуму са Банком Сантандер, колекција, која је тренутно изложена у Мексику први пут после скоро 20 година, вратиће се у Шпанију овог лета где ће постати темељ новог културног центра банке, Фаро Сантандер.

Од бриге за дела од националног значаја до негодовања дела јавности

Приликом објављивања споразума у ​​јануару, представници банке навели су да ће банка бити „одговорна за конзервацију, истраживање и излагање“ колекције. Међутим, двосмисленост објаве, у којој није наведено колико дуго ће дела остати у Шпанији, изазвала је бригу уметника и љубитеља уметности.

Забринутост се претворила у негодовање када је директор центра Фаро Сантандер, Данијел Вега Перез де Арлусеа, рекао за Ел Паис да је закон који регулише дела „флексибилан“ и да ће колекција имати „стално присуство“ у новом културном центру.

Чланови мексичке културне заједнице страхују да споразум подразумева да се дела можда никада неће вратити у Мексико и кажу да је закон недвосмислен када је у питању ово национално благо.

Габријела Москеда, кустос и један од првих потписника писма, наводи је да је важећи закон веома заштитнички настројен према делима поменуте колекције, посебно према онима која су означена као национални споменици уметности. „Закон их види као дела од значајне вредности за мексички идентитет и историју мексичке уметности“, нагласила је кустоскиња Москеда.

Спор се посебно односи на дела Фриде Кало, која су добила статус „споменика уметности“ 1984. године. Тада је Председничким декретом јасно наведено да њено дело може напустити Мексико само привремено и да је Национални институт за ликовне уметности и књижевност (Inbal) одговоран за „репатријацију“ свих дела која се налазе у приватним колекцијама у иностранству.

Уметници, кустоси и други на мексичкој културној сцени кажу да је Inbal, који поседује само четири од око 150 Фридиних дела, споразумом са Банком Сантандер урадио управо супротно.

„Овај декрет је био посебно усмерен на то да закључа приватне колекције. Да би се осигурало да дела неће напустити земљу или бити расута. Зато га тако снажно бранимо“, објашњава Франсиско Берзунза.

Као одговор на негодовање дела јавности, председница Мексика, Клаудија Шејнбаум, рекла је: „Наша жеља је да (колекција) остане у Мексику“. Министарка културе, Клаудија Куријел де Иказа нагласила је да је колекција мексичка, да није продата већ да само привремено одлази. Министарка је прецизирала да ће се уметничка дела вратити у Мексико 2028. године.

Банка Сантандер је издала саопштење у којем наглашава да споразум „ни под којим околностима не подразумева ни аквизицију колекције нити њено трајно уклањање из Мексика“ и да ће се дела „вратити у Мексико на крају периода привременог извоза“.

Уговор о условима под којим колекција напушта Мексико – двосмислен?

Али припадници културне заједнице у Мексику и даље су негодују. Кажу да је споразум потписан између Националног института за ликовне уметности и књижевност и Банке Сантандер двосмислен и превише иде у корист шпанској банци.

Уговор између две институције, у који је британски Гардијан имао увид, наводи да ће, иако је извоз „привремен“, центар Фаро Сантандер бити задужен за колекцију „у било ком тренутку“ између јуна 2026. и 30. септембра 2030. године, што је „рок који се може продужити обостраним споразумом кроз продужење садашњег уговора“.

Берзунза каже да би, у случају да дела не буду враћена у земљу, фундаментални део опуса ове уметнице, и њене историје, био изгубљен.

„Фрида Кало је, на крају крајева, најважнија мексичка уметница у историји. Ова дела су фундаментална за причање њене приче и фундаментална су за разумевање нашег идентитета као Мексиканаца“, поручио је историчар Франсиско Берзунза.

Комад, искључиво написан у стиху, прати последње године владавине Ричарда Другог који, под утицајем војводе Џона од Гонта, постаје самовољни владар, ставља се изнад закона и тако, у најближем окружењу, ствара смртне непријатеље.

Улогу Ричарда Другог тумачи Милан Марић, војводу од Гонта гост из Словеније Игор Самобор, док војводу Хенрија Болинбрука, прво следбеника, а затим љутог непријатеља који га свргава са трона – Војин Ћетковић.

„Разумем зашто је Ричард Други ретко рађен, а типичан је. Има неку чудну структуру као анатомију пада и психолошку и филозофску анализу. Неки есеј филозофски о тој промени, како се лако дође до грешке када имаш апсолутну моћ“, наводи Милан Марић, тумач насловне улоге.
„Постоји тај проблем изгнанства из своје земље, растанак са оцем који је емотиван и та жеља за осветом и правдом. И друго, мало је и халапљив, жели да дође до круне по сваку цену“, каже Војин Ћетковић-

Комад су адаптирали Борис Лијешевић и Федор Шили који се са Весном Радовановић потписује и као драматург.

Идеја је била да се пронађе комад који комуницира са данашњим временом и да се споје неки од ликова којих је више од тридесет код Шекспира.

„Шекспир се увек узима да би се говорило о времену у ком се налазимо. Шекспир је описао у свом делу сва времена, све владавине, све владаре и само треба изабрати прави Шекспиров комад и у њему потражити одговоре где смо данас, шта нам се дешава, ко су ти људи око нас, ко смо ми сами и како ће се све ово завршити“, истиче редитељ представе.
У представи о моћи, завери, политичким сплеткама и шта остаје од краља када му се одузме круна, играју и Александар Ђурица, Сања Марковић, Анђелика Симић, Алексеј Бјелогрлић и Данило Миловановић.

Награђени су Теодор Винчић за улогу Хористе и Адријана Синглтона и Весна Чипчић за Хористкињу и Лејди Нарборо у представи Слика Доријана Греја, као и Ана Крстајић за музику и Биљана Гргур за костимографију и посебан уметнички допринос.

Годишња награда је припала Виту Тауферу за режију представе Народни посланик, а за улоге у тој представи награде су добили Драган Мићановић као Јеврем Прокић и Наташа Нинковић за улогу Спиринице.

За улогу Срете у Народном посланику Срђану Тимарову су припале Годишња награда и Награда за лепоту говора „Др Бранивој Ђорђевић“.

Награда „Небојша Глоговац“, коју су 2021. године установили ЈДП и Град Београд за изузетну уметничку креацију младог глумца, додељена је Марти Богосављевић за улогу Данице у Народном посланику.

На свечаности су додељене и Годишње награде за изузетан допринос високим стандардима пословања куће, које су добили мајстор позорнице Бојан Симић, реквизитерка Снежана Марковић, дизајнер светла Драган Арсенић, гардероберка Снежана Мирковић, као и Тамара Ђуровић и Бранислава Радовановић за креацију сценске маске.

Кад су га преузели Римљани, Ерос је постао Амор, па Купидо, син Венере и Марса. Други су расли, Ерос се смањивао и свеједно остао владалац света, не само у књижевности. Amor vincit omnia, констатовао је Вергилије пре два миленијума, љубав све побеђује.

„Љубав је одувек била повезана са другим снажним емоцијама као што су мржња, љубомора, или завист. Такви компликовани осећаји срећу се у културној историји увек у сличним констелацијама. На све то, љубав је увек била социјално интегрисана и друштвено контролисана, више прича о браку, потомству и наслеђивању, него о универзалној емоцији“, напомиње Бернхард Фец, директор Музеја књижевности.

Разне су љубави, али једна увек привлачи пажњу савременика више од других: романтична љубав. Ша би били књижевност, сликараство или филм без романтичне љубави, која уз то мора да буде трагична да би била примећена. Срећне љубави су уметности досадне, то најбоље зна Холивуд.

„Било је једноставно пронаћи трагичне љубави. Класичан пример су Ромео и Јулија. Или Данте, који је своју недостижну Беатриче претворио у књижевну фигуру. Има и истинитих прича, као она о Абелару и Елоизи, филозофу који се заљубио у ученицу. Елоиза је затруднела, Абелар кастриран; онда су писали љубавна писма, на крају и сахрањени заједно. То се рачуна у срећан крај“, наводи Катарина Каска, директорка Збирке старих рукописа.

„Романтична љубав је проналазак с краја 18. века. У тадашњој литаратури све је пуно врелине, сви пате и говоре о срцу. Када Гете пише писмо пријатељу, шаље пољупце и загрљаје, што је био стил времена, не аутоматски пример геј-љубави. Антика такође познаје романтичну љубав, али обично у контексту као рат или самоубиство“, додаје Фец.

Поред оног љубавног, у историју је ушао још један Вергилијев цитат, Labor vincit omnia – Рад све побеђује. Нико међутим није оставио цитат Bellum vincit omnia – Рат све побеђује, а то се управо догађа. Имерзивне изложбе о рату теку на све стране, тим пре треба ценити ове о љубави.

Четрдесетосми Салон архитектуре преиспитује архитектонску праксу у контексту глобалних процеса попут климатских промена и миграција, али и локалних друштвених околности.

„У односу на можда претходне године, уочене су неке нове теме, неке актуелне теме и на глобалном и на европском плану, као што су рецимо тема рециклаже или reuse. Ове године више радова је посвећено управо томе како постојећи грађевински фонд обновити, како га искористити у складу са принципима одрживости и заштите наслеђа, и уопште неког неговање културне и архитектонске баштине као такве“, наводи архитекта др Небојша Аантешевић, кустос Салона архитектуре и МПУ.

На јавни конкурс за учешће пристигло је укупно 275 радова, од којих је жири одабрао 114 за излагање. Селекција обухвата реализоване пројекте, идејна решења, истраживања, студентске радове, публикације, као и радове из области архитектонске фотографије и различитих акција и догађаја.

„Наш задатак је био тежак. Покушали смо да прикажемо оно што је најрепрезентативније. Тако да смо се потрудили да изаберемо оно што можемо да кажемо да осликава архитектонску продукцију и архитектонске изазове у нашем граду и у нашој земљи. Архитекте имају један јако тежак задатак, а то је да учине живот квалитетнијим и бољим за своје грађане. Врло често у јако тешким условима и са врло скромним буџетом“, напомиње архитекта Татјана Јоксимовић, члан Жирија.

Салон архитектуре осликава улогу архитектуре у друштву, уз критички осврт на савремену продукцију и биће отворен до 5. маја.

Најављен је и богат пратећи програм који обухвата радионице за децу, панел-дискусије, јавна вођења кроз изложбу, као и свечану доделу награда и признања 16. априла.

Покренуо је и уређивао антологију Десет векова српске књижевности, Критичко издање дела Иве Андрића и Приступне беседе српских академика.

Његову библиографију чини око 2.500 јединица, а богатим стваралачким радом оставио је аутентичан траг у српској књижевности.

„Писци се обично памте по ономе што ново унесу у књижевност свога језика, ономе што је у њима најаутентичније. Мира Вуксановића ћемо памтити по целим новим жанровима које је створио, по причама о речима и по романима о речима”, Академик Јован Делић, историчар књижевности.

Романи Семољ гора и Семољ земља донели су му сва значајна књижевна признања код нас. Сабрана дела у 27 књига заокружена су пре две године поводом пишчевог 80. рођендана и пола века рада.

„Сваки свој креативни налог, а било их је у изобиљу, сваки професионални подухват, а било их је мноштво и сваку своју друштвену обавезу, а било их је за три човека, Миро Вуксановић у свом плодном животу – и опослио и окончао”, каже Михајло Пантић, писац и универзитетски професор.

„Чини ми част и задовољство да кажем да таквог библиотекара и управника, ваљда од оних старих, древних имена којима данас награђујемо друге људе, нисмо имали. Волео је Миро ову земљу, посветио јој је себе, а највећи израз те љубави, као што је то више него лепо истакнуто данас, је то осећање бивства у језику коме је припадао”, каже проф. др Александар Јерков, управник Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић''.

Академик Миро Вуксановић је преминуо 6. фебруара, у 82. години, а сахрањен је у родној Крњој Јели, у Црној Гори.

„Станковић је бунтовник и као писац и као човек, то мање по својој одлуци, него по својој природи и таленту. Он је аутохтон, својеглав, кождер, ибиза, који не личи ни на једног другог писца“, каже Роберт Ходел, немачки слависта и аутор књиге Рањав и жељан.

Бора је у свом малом граду нашао инспирацију, ликове, писао је срцем и говорио о души, његове речи постале су судбина, а судбине књижевност.

„Родни крај није само место, то је наш идентитет, наша прошлост и наш језик, а све то Бора је сачувао у својим делима и на томе смо му неизмерно захвални“, наводи градоначелник Врања Слободан Миленковић.

Свечана академија је од националног значаја, и под покровитељством председника Александара Вучића. Његову поруку је пренео саветник за културу Дејан Савић.

„Уметник писане речи који је на најлепши начин, аутентично, на локалном дијалекту, описивао људе и обичаје југа Србије уткане у ванвременске теме љубави, зависти и издаје, живота и смрти. У своме опусу никада није напустио свој завичај оставивши о њему најинтересантнија и најважнија сведочанства исписана врхунским књижевним језиком и уметношћу која одавно прелази границе Србије“, саветник за културу председника Републике Србије, Дејан Савић.

У малој сали позоришта изложена су прва издања већине књига Борисава Станковића, рукописни оригинали, фотографије, сведочења. Аутор изложбе „Трагом људске душе“ је Томислав Р. Симоновић.

„'Трагом људске душе' није изложба само да се представи његово књижевно дело, већ његов унутрашњи немир. Немир који је носио целог живота од рођења“, каже Симоновић.

Вечерас почиње и 60. Борина недеља у организацији Књижевне заједнице, а кроз бројне програме током године Врањанци ће чувати успомену на писца чије дело и данас дише у сваком делу града.

Две године касније, 1901, Коштана ће после добрих критика Јована Скерлића доживети велики успех и до данас остати један од најчешће играних комада у српским позориштима.

На изложби у Библиотеци града Београда представљени су рукописи приповедака, прва издања књига и најважнији детаљи бурног животног и књижевног пута Боре Станковића.

„Нажалост, кратко је живео, само 51 годину, али да је написао само Коштану и Нечисту крв остао би велико име записано у историји српске књижевности. Стварао је у доба позног реализма, на почетку модерне, али није припадао књижевним модама. Писао је по своме, био је јединствен, непоновљив – Бора Станковић'', наглашава ауторка изложбе Олга Красић Марјановић.

У Врању се вечерас одржава свечана академија, а 60. Борина недеља од 1. до 6. априла угостиће двадесетак писаца и теоретичара књижевности који ће представити нова тумачења његовог дела.

„Оно што је куриозитет ове године и ове манифестације, ове јубиларне годишњице Борине недеље је округли сто. Ми смо одлучили да ове године на тему Борине недеље и на овом округлом столу о Борином стваралаштву говоре жене. Да видимо из тог једног женског сензибилитета како се доживљава Бора“, наводи Мирослав Цера Михаиловић, уредник Књижевне заједнице „Борисав Станковић“.

У Културном центру „Силоси“ у Луци Београд изложба је посвећена Бори Станковићу – „Ћилим око света“ чија је коауторка уметница Милица Живадиновић, праунука великог писца.

„Публику увек занима шта је то иза кулиса, и то ће управо моћи да сазна у овој представи. Лик који ја играм је изузетно занимљив, бар мени. Он у тексту носи назив Икс или Невидљиви. Дакле, он је тај који води конце ове игре“, наводи глумац Душан Симић.

На сцени, у улози глумице и интригантна Нађа Ристић, у приватном животу, трећа генерација глумица у породици, и гост из Требња, талентовани Митар Милићевић, који се лако трансформише у четири лика

„Ја имам овде много улога заправо, али сви врше исту функцију, а то је редитељ, и заправо гледамо како тај редитељ уптребљава глумицу у позоришне сврхе“, објашњава глумац Митар Милићевић.

„Мислим да је овај посао, колико леп, толико тежак, јер свакакве људе можемо упознати и свакакве односе можемо створити. Од неких који су дивни, који су пуни елана, пуни инспирације који нам помажу даље у животу, што приватном, што професионалном, до оних који су непријатни, поготово за глумице и младе жене, али исто и за старије“, напомиње глумица Нађа Ристић.

Свака представа сцене „Маска“ бави се позоришним, животним постулатима и питањима морала, често у сарадњи са ствараоцима из региона.

„Ја лично ово схватам као неку мисију, не само ширења позоришта као уметности људима који не долазе често у позориште, него и са друге стране, давање прилике младима који су завршили академије“, наглашава Иван Томашевић, редитељ и оснивач Сцрне „Маска“. 

Дуги аплауз одабране публике, најбоља је препорука за „читање“ овог позоришног упутства, представе у представи, које је стварано са пуно љубави, због које блистају и глумци и сцена.

„Ове године, заиста храбар слоган Буди игра коју желиш да видиш. Наиме, уколико признамо сами себи да је ово игра коју гледамо на Београдском фестивалу игре, односно на 23. едицији овог фестивала игра која нам се допада, вероватно нас она успут негде и мења", рекла је Аја Јунг, директорка Београдског фестивала игре.

Дирљиви комад Драги сине прича је о породици чији се живот мења када син одлучи да оде у рат.

„Ми овде желимо да прикажемо губитак детета, што је трагедија за сваког родитеља, поготово у садашњим тренуцима, невезано за културу, религију или традицију. Показујемо мајку у таквим околностима", објаснио је Симон Репел, аутор представе из Женеве.

„Кореографија је базирана на неокласицизму са нашим савременим језиком. Има и доста театралних приказа. Нама је било врло важно да значење и симболику истакнемо и кроз најмањи покрет", објашњава Саша Рива, аутор представе из Женеве.

Представа Спорт, италијанског кореографа Салва Ломбарда, истраживала је снагу тела, његове границе, могућности, али и немогућности.

„Акценат наступа је на паду. У смислу да не знамо шта пад значи сваки пут кад се деси и чему може да нас научи. Како живети и остати у том стању, за нас је енигма сваки пут када паднемо, дођемо до неког решења и значења, али сваки пад се доживљава као први", изјавила је играчица Фабриција Динтино.

У оквиру Фестивала игре, који траје до 8. априла, одиграће се још једна представа у Ложионици, у уторак 31. марта. У питању је дело Лучијана Роса из Буенос Ајреса Апокалипсинк. То је прича која говори о томе како технологија и друштво удаљавају човека од онога што он суштински јесте, али и његов пут да се поново пронађе.

„То није мала емоција, ући у ово позориште. Оно је позориште које обавезује, не само мене него свих нас који овде радимо, живимо и стварамо. Ја имам посебан однос према овом позоришту, с обзиром да је моја породица део ансамбла који је основао позориште 1946. године", изјавила је поводом јубилеја глумица Ема Петровић.

„Почињемо обележавање 80 година. Следе још неке ствари као што су отварање мале сцене Марко Живић у сутуренским просторијама позоришта, замена главне завесе, издавање монографије и филма поводом 80 година“, рекао је Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта.

У сарадњи са Музејом позоришне уметности из Београда приређена је изложба о историјату Крушевачком позоришта под називом Бескрајна прича. На програму је и премијерно извођење представе Љубав у циркусу, по мотивима приповедака Иве Андрића, у драматизацији и режији Небоје Брадића.

„Овде се на сцени Крушевачког позоришта догађала мистерија стварања позоришта али и стварања многих талената, од глумаца, редитеља, до оних који су подржавали позориште, техничара, генерације организатора и публике која је овде расла", каже редитељ Брадић.

Публика је препознавала квалитет и емоцију коју Креушевачко позориште носи, због чега су представе, често биле више од обичног изласка – постојале су доживљај који се памти.

Осим као писац, Стерија, родом из Вршца, у историји Срба важан је и као оснивач кључних национално просветних институција, попут музеја (Музеум сербски, 1844. године) младе обновљене Србије, у Београду. Био је такође просветни реформатор, у својству министра, па и лексикограф, аутор је једног необјављеног појмовника, речника.

Новосадско Градско веће образовало је том приликом Одбор Стеријиног позорја, у чијем првом саставу су се, поред других, нашли и Иво Андрић, Милан Богдановић, Бранко Гавела, Велибор Глигорић, Младен Лесковац, Вељко Петровић, Милош Хаџић, уз Димитра Кјостарова, Томислава Танхофера, Радомира Радујкова. Председавао је Јосип Видмар.

Новоутемељено Позорје одређено је као стални фестивал националне драме, с циљем унапређења театра у нашој средини, позоришне уметности уопште, уз посебно опредељење подстицања домаће драмске књижевности. Од тада, сваке године у априлу и мају, пуних седам деценија,

Стеријино позорје одржава се на више простора у Новом Саду, у Српском народном позоришту, Позоришту младих, Новосадском позоришту, као и у Културном центру Новог Сада, живој и предузимљивој институцији.

Од самог утемељења, Позорје је и својеврсно надметање на ком учествују професионалне тетарске трупе, како из земље тако из иностранства, с комадима насталим на основу драмских дела наших писаца, а такође и домаћа позоришта с представама насталим и по текстовима страних писаца. Показало се, Стеријино позорје имало је, и има, драгоцену улогу у афирмацији српске драмске књижевности.

Низ драмских комада приказаних на Позорју упамћено је као својеврсни празник позоришне уметности, од Небеског одреда Александра Обреновића и Ђорђа Лебовића 1956. године, Бановић Страхиње Борислава Михајловића, Дугог живота краља Освалда Велимира Лукића или Савонароле Зорана Христића, уз комаде Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Свињски кас Александра Поповића. Слична је била ситуација са комадима Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић Љубе Симовића или Маратонцима, Сабирном центру, Балканском шпијуну, као и представом Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића.

Афирмација драмских аутора, признања уметницима, симпозијуми

Паралелно, Позорје је помогло афирмацији српских драмских аутора, од Нушића до Душана Ковачевића или Љубе Симовића, у театарским кућама широм света, од Русије, преко Чешке, Мађарске, Пољске, Словачке, Бугарске, Украјине, Немачке, Француске, Британије или чак САД.

Стеријино позорје деценијама је својеврсни инструмент верификовања драмских и сценских достигнућа, али и позорница ваљаних теоријских и научних домета из домена позоришне уметности и драмске књижевности. Организациона форма Позорја подразумева претходну селекцију трочланог селекторског тима који предводи уметнички директор.

О признањима одлуке доноси петочлани жири. Вреднују се најбоље представе, глумачка остварења, драмски тесктови, адаптације и драматизације, сценографија, режија, сценска музика, костим. Постоји и посебно признање за најбољи комад који додељују критичари, а онда и награда за новинску критику, с тим што часопис Сцена додељује посебно признање за театрологију, а лист Новости своју награду.

Паралелно, одвијају се и сусрети младих посвећеника театра, студената, па и професора, уз одговарајуће радионице младих глумаца, драматурга, сценографа, и других, уз одговарајуће изложбе и трибине. Посебни програми подразумвају приказе графичког стваралаштва на тему театра, тријенале позоришне фотографије, сценографије и костима, позоришне периодике и књига.

У склопу Стеријиног позорја постоји и међународни симпозијум театролога и критичара. Позорје такође садржи Центар за позоришну документацију, уз плодну издавачку делатност, чије је саставни део часопис Сцена.

Статуете „Ћуран“ припале су за режију представе Било једном у Новом Саду Новосадског позоришта, Андрашу Урбану, а три равноправне награде за најбоља глумачка остварења Јелени Ђокић, Катарини Марковић и Озрену Грабарићу.

„Ја сам пре десет година добила награду за младу глумицу, као Ива. И тада ми је Манда, мој колега, када ми је саопштавао ту вест рекао: 'Честитам Кети, добила си ћуре и надам се да ће једном то ћуре да постане ћурка'. И ево, данас је тај дан“, каже награђена глумица Катарина Марковић.

Награда публике „Миодраг Петровић Чкаља” и статуета „Јованча Мицић” за најкомичнију представу припала је Протекцији у копродукцији Народног позоришта Сомбор и Град театра Будва.

„Ми стварно сваке године волимо да дођемо у Јагодину, када год дођемо. А када носимо 'Јовачну Мицића' кући, онда смо посебно поносни“, наглашава Бојана Ковачевић, директорка Народног позоришта Сомбор.

Најбољи млади глумици су Ива Илинчић и Лазар Драгојевић. Специјална награда за колективну глумачку игру додељена је представи Твоје и моје позоришта Бошко Буха.

Добитник награде за животно дело „Златни ћуран“ је драмски уметник Бранимир Брстина, који је награду примио на отварању фестивала.

Као глумац и позоришни стваралац, и даље верујем у снагу позоришта. У свету који делује све више подељен, контролисан и насилан, наш изазов јесте да избегнемо пропадање позоришта и његово свођење на комерцијално предузеће које нас забавља тако што нам одвраћа пажњу, или на пуког институционалног чувара традиције.

Уместо тога, треба да негујемо способност позоришта да повезује људе, заједнице и културе, и да пре свега поставља питања о томе куда идемо.

Позориште, као свеобухватна уметничка форма, може да нам покаже шта је некада било, шта сада јесте и какав би наш свет могао да буде“.

Премијера у Битеф театру

Представа Не заборави ме је тематски посвећена све присутнијој појави деменције у животу старије популације. Према неким проценама 57 милиона људи широм света, а код нас 160 хиљада, живи са овим проблемом.

Кроз фрагменте сопствених сећања и туђих исповести, кроз халуцинације и параноје, али и кроз свакодневне ритуале бриге, губитка и суочавања са смрћу, жене на сцени публици снажно дочаравају исцрпљујуће околности у којима се налазе особе са деменцијом и њихови најближи.

„Тема је тешка, тема је изазовна. Тешко је увек како људи да остану, како да остану да се ипак баве, да искораче, да проговоре у јавном простору, какво је позориште о теми које је врло некако интимна, некако увек све то остане у кругу породице, нећемо баш да причамо о томе. Било је изазовно како их заправо оснажити да стану на сцену, да проговоре, да је то један важан искорак не само за њих него заправо за цело друштво“, истиче Бранка Бајић, коредитељка и глумица у представи.

Представа је настала кроз вишемесечни позоришни процес са Театром заједница из Футога и Новог Сада. Део је пројекта, који промовише прекограничну сарадњу између Србије и Мађарске кроз примењену позоришну уметност.

„Желимо да гледалци, свако из својих ципела пре свега, доживе како је то бити у свету заборава. Како то изгледа када губите сећања, када губите моторичко памћење, када губите идентитет и када губите своје биће и можда на крају долазите до тог исхода који је углавном линеаран, а то је да постанете само љуштура, или сте негде онтолошки у неком другом свету. А са друге стране да станемо и у ципеле неформалних неговатеља, углавном чланова породице, јер то је болест коју живе сви“, напомиње Лазар Јованов, коредитељ представе

Не заборави ме није само позоришна представа, већ и простор дијалога. После извођења организује се разговор са публиком, чиме се додатно продубљује разумевање ове теме и подстиче колективна одговорност.

Управо је боравак у Риму, богатим културним стимулансима, инспирисао Вазарија да 1545. напише прву верзију уметничке историографије – Животи славних италијанских архитеката, сликара и вајара од 13. до 16. века. То дело, подариће му титулу оца историје уметности који је поставио темеље модерне ликовне критике.

„Вазари се с временом удаљавао од ренесансне сликарске радионице, попримајући димензије академског уметника, у крајње позитивном и хуманистичком смислу. Одликовало га је богато културно образовање, безгранична љубав према античкој уметности и подразумева се према ренесансним мајсторима. Један је од главних оснивача Академије уметности цртања у Фиренци 1563, најстарије у свету. Академија је имала пресудан утицај на промену профила уметника, као интелектуалаца, теоретичара и ерудита“, наводи кустоскиња Алесандра Барони.

Вазари је био опчињен умећем Микеланђела, којим је радио у Сикстинској капели када је настало ремек дело Судњи дан, о чему сведоче Вазарјеви цртежи. У енциклопедији биографија Вазари је написао „Микеланђело – божанствен, врхунац уметности; Рафаело – синоним за грациозност и савршену технику“, док је, изненађујуће, Леонарда описао као генија, обдареног не само интелектом, већ и великим шармом и нежношћу.

Вазари биограф отргао је од заборава и многе изгубљене слике. Најзначајнији пример је Леонардово недовршено дело Битка код Ангијарија. На истом месту у Палати Веки у Фиренцији Вазари је по наруџбини насликао битку код Марчанија са енигматском поруком Ћерка Трови, ко тражи наћи ће.

Вазаријево виђење уметности са посебним акцентом на писану реч, дато као свеобухватне целине у непрестаној еволуцији, оставило је свету непроцењиво инспиративно наслеђе.

Награде је добитницима уручио Никола Вуколић, директор и главни и одговорни уредник Задужбине „Петар Кочић“, док је о лауреатима говорио песник Иван Негришорац.

Жири Задужбине Петар Кочић у саставу: Никола Вуколић, председник Миљенко Јерговић и Младен Весковић, чланови, донео је једногласну одлуку да награду Kочићево перо за пролеће 2026. године додели угледном књижевнику Игору Мировићу за књигу Исповести венецијанског кловна у издању Друштва новосадских књижевника и Лагуне.

Ова збирка поезије доноси препознатљив поетски израз који повезује историјске теме са личним доживљајем и савременим контекстом.

Награда Кочићева књига за 2026. годину припала је, истакнутом песнику Селимиру Радуловићу за целокупни књижевни рад. Како се наводи у саопштењу жирија, Селимир Радуловић, представља једно од најзначајнијих имена нашег културног простора и својим књижевним опусом спаја традицију и модеран израз, уз снажно ослањање на духовно и културно наслеђе.