Наводећи да кроз вишедеценијски рад, а врхунски кроз епопеју Златни рез 42, Зафрановић не допушта да тама заборава прекрије најдубље ране прошлости, Удружење „Тесла научна академија" истакло је да Зафрановић уместо тога филмском траком хируршки прецизно буди колективну свест човечанства.

„Суочавајући нас са најтежим историјским искушењима, он не позива на поделе, већ кроз поштовање различитости и одбрану достојанства сваке жртве гради темеље за истински, дубоки мир међу људима", наведено је у саопштењу.

Зафрановић је изјавио поводом награде да би, кад год би помислио на неосвојиво - помислио би на Теслу, који би то сигурно решио и подарио целом свету напредак и доброту.

Награда је установљена 20. октобра 2024. године у Београду, а додељују је српско–амерички теслијанци, професори, доктори, инжењери, бизнисмени и родољуби окупљени у „Тесла научну академију".

Награда „Планетарни Тесла” додељена је и инжењеру Дмитрију Kруку и Научној фондацији Никола Тесла из Америке, а о осталим кандидатима, међу којима су: спортиста Мајкл Џордан, др Марк Сајфер, професор Стив Лоу, др Марк Лаки Џипси, прва жена у свемиру Валентина Терешкова, одлука ће бити донета до 1. новембра.

Свечано уручење награде најављено је за 10. новембар, Светски дан науке, у Атељеу 212 у Београду.

Тикалов ликовни свет који је стварао деценијама – слике, цртежи и предмети на којима су приказани сусрети оностраног и реалности – чине изложбу у Галерији РТС-а

„Врло је занимљиво, врло су често мотив ти, ја их зовем 'Тикалови људи'. Јер свака његова слика као да нема само једну сцену. Него ми у свакој слици можемо да видимо више сцена где видимо 'његове људе' који или гледају у правцу нас који посматрамо или су кренули неким својим путем и као да су део неке његове алхемије, неког експеримента, као да су кренули као војска у неки свој свет. Значи његове слике су у ствари слике сна“, наводи др Марија Павловић, историчарка уметности и чланица Савета за ликовно стваралаштво РТС-а.

Михајло Ђоковић Тикало био је сликар загонетке, сликар филозоф, сликар фантастичних светова, једноставно – алхемичар уметности.

„Јако је занимљиво како је он спојио те своје две природе. То је природа када је био самотњак и када је радио и то је природа када се отварао ка свету, јер је он много волео да се дружи, имао је много пријатеља. И управо та дуалност је одлика и њега самог и његове уметности", додаје Павловићева.

У сваком свом делу, Тикало је оставио део себе, део снова, део питања које је постављао и одговора до којих је долазио. Изложба „Светост живота" биће отворена до 13. новембра.

Монодрама у коопродукцији „Хабитуса“ и Крушевачког позоришта, за коју је текст и режију написала глумица Весна Станковић, премијерно је изведена пред публиком која добро разуме специфичан крушевачки менталитет и иронију.

Велика комичарка у овом комаду усамљена, али снажна, интимно своди рачуне свог живота на заласку глумачке каријере дуге шездесетпет година.

„Следеће године је обележавање 130 година од њеног рођења.Тако да је просто Боба некако одозго изабрала треутак, људе и време, и ми смо направили ову представу њој у помен, њој у част, њој у памћење“, наглашава глумица Драгана Врањанац.
Љубинка је пре монодраме, добила свој прозор сећања на фасади Крушевачког позоришта.

Марко Живић, глумац друге епохе, запамћен по таленту, духовитости и животној енергији, уз прозор и бисту на Тргу глумаца. У позоришту коме је остао веран до краја живота, простор намењен блиском сусрету глумаца и публике. Мала ноћна сцена „Марко Живић“ отворена је у кругу његових најближих пријатеља и сарадника.

„Значајније представе које смо нас двојица одиграли су биле Лет изнад кукавичијег гнезда и Не играј на Енглезе које су се играле, па ево, Лет се играо преко 250 пута, а Енглези отприлике преко 300 пута. Јако поштен колега на сцени, а као човек је био великог срца. Помагао је свима“, наводи Данијел Сич, глумац Београдског Драмског Позоришта.

„Мислим да је то некако највећи омаж који смо могли да му дамо. Да наставимо сећања на њега, да будемо и даље ту, да наставимо да радимо и да ова сцена буде прилика многим младим ауторима, уметницима који имају шта да покажу и кажу“, наглашава Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта.

Прилику да прва наступи добила је млада глумица Милица Димитријевић која се представила ауторским пројектом, монодрамом Кад се завесе спусте о животу и каријери још једне од крушевачких хероина, Радмиле Савићевић.

Програм је реализован у оквиру петих „Милијиних дана“, фестивала у част доајена српске глуме и дугогодишњег првака драме овог позоришта.

Из приче укорењене у ратним и историјским траумама Северне Ирске, кроз породичне односе и ритуале свакодневнице, настаје представа која трага за универзалним истинама.

„Најважније је било да дођемо до истине или бар тренутака истине на сцени и тих односа који су заправо дубоки, сликовити и реко бих тачни. Препознајете и асцоијативно, тако неке људе које познајете и неки моји пријатељи који су гледали ових дана кажу 'ово је моја ћерка', 'ово је моја бака', 'ово је моја комшиница', 'па ја имам у комшилуку овакву жену' итд. И то је најлепше у позоришу кад људи после неке представе могу да разговарају мало више и мало дубље о својим животима“, наводи редитељ Андреј Носов.

Користећи се реалистичним, документарним и надреалим средствима, представа говори о „костурима у ормару" – од оних који су последица конзумеризма и попуњавања унутрашњих празнина, до оних који се огледају у поновљеним грешкама.

„То можда знамо и из свог личног искуства да се све те ствари преносе и да како смо ми васпитани у неком духу то преносимо на своју децу иако то не желимо. А исто тако та вечита борба мајке и ћерке, што је негде генетски зацртана изледа у сваком бићу, женском са својом мајком, тако да сам ја растрзана на две стране“, објашњава Исидора Минић која тумачи улогу Џени О'Шеј.

Борба за моћ одвија се и у оквиру породице, а позоришна сцена подсећа да победа није најважнија. У представи играју Светлана Бојковић, Дара Џокић, Исидора Минић и Василија Јездић.

Признања за режију и сценарио припала су филмовима Жута слова, Како се развести током рата, Филипинка и Учитељ, док је посебно признање добио Нарцисо.

ФЕСТ је и ове године окупио филмска остварења из различитих земаља.

„Наравно да сам филмовима јако задовољан. Не само избором, не само чињеницом да су стигли, него и чињеницом да је свих 115 филмова приказано. Као што сам задовољан бројем гостију и тиме што сви гости, могу рећи, одлазе из Београда изузетно задовољни", рекао је Драган Јеличић, програмски и уметнички директор ФЕСТ-а.

Награду „Милутин Чолић“ за најбољи српски филм добио је Лордан Зафрановић за остварење Златни рез ’42: Дјеца Козаре.

Жири је филм наградио за снажан ауторски израз и доследно истраживање анатомије зла и историјских злочина, чиме се наставља ауторово дугогодишње бављење том темом.

„Моја жеља је да почне цивилизација добра, а не цивилизација зла. И чини ми се да смо ту негде на некој прекретници. Осећам да је сад већ пуна капа ратова, пуна капа убијања. Једноставно та звер у нама треба да нестане", изјавио је редитељ Лордан Зафрановић.

Награда „Небојша Ђукелић“ за најбољи регионални филм припала је хрватском остварењу Жене, луђаци и мало добрих педера.

У Регионалном такмичарском програму најбољи филм је грчко-кипарско остварење Држи се за мене, док су награде за режију и сценарио припале филмовима Последњи позив и Заједно сами.

Стручни жири једногласно је одлучио да награду додели Гоцићу, истичући естетски квалитет његовог приповедања и језичко богатство романа.

Председница жирија Слађана Илић навела је да дело отвара бројна питања о повезаности љубави и рата, стваралаштва и смрти, као и о природи зла.

„Наведена питања и теме нису нове, али због изузетних уметничких одговора на њих које је дао Горан Гоцић, као и отварања поља за инспиративне анализе, поређења и дискусије о њима, жири му је једногласно доделио награду 'Радован Бели Марковић'“, истакла је Илићева.

Овогодишњи лауреат тренутно борави и ствара у грчком селу Глоса, па је признање у његово име примила Катарина Петровић, која је прочитала и поруку награђеног писца.

„'Фиксер' је мој једини роман који чврсто, са обе корице, стоји на земљи из које сам потекао, баш као и дела Радована Белог Марковића. Он је доказао да писац не мора да се одмеће далеко да би читаоцу дочарао 'волшебни механизам који покреће свет'“, поручио је Гоцић.

Библиотека у Лајковцу, поред доделе књижевне награде, организује и бројне активности посвећене очувању успомене на Радована Белог Марковића.

Директорка библиотеке Снежана Шкорић истакла је да је ову годину посебно обележило објављивање „Новинарске бележнице“ Радована Белог Марковића, која садржи његове текстове објављиване у ваљевском листу „Напред“.

Како је навела, реч је о својеврсној хроници Лајковца и његових становника, која сведочи о преплитању новинарског и књижевног рада Радована Белог Марковића.

Награда се традиционално додељује у време пишчевог рођендана, у његовом завичају, у манастиру Светог Георгија из 14. века у Ћелијама код Лајковца.

У категорији за млађи узраст, прво место припало је Божидару Пешеву за Дневник шумске веверице, друго Јасминки Петровић за Звездану шуму, а треће нашој колегиници Мирјани Пурић Карасовић за књигу Винчица.

„Леп је осећај управо зато што су деца наградила, то је најважније да они који читају дају оцену онима који пишу“, каже Божидар Пешев. 

Од шумских авантура до прича које откривају необичне светове, награђене су књиге које повезују различита интересовања најмлађих читалаца.

„На отварању је библиотекарка из Градске библиотеке управо то рекла, а ја ћу поновити, да су деца чак и сурова. Ту нема лажи, нема преваре. Ако им се нешто не свиђа они ће да устану, да крену, да оставе књигу“, напомиње Јасминка Петровић.
Када књижевност споји причу и знање, прошлост може да постане блиска најмлађима.

„До сада сам се надала, а сада имам и потврду да сам нашла прави начин да приближим најмлађима историјско благо винчанске културе кроз причу о свакодневици једне прадевојчице Винчице, а са друге стране ова награде је потврдила да су деца жељна знања“, наглашава Мирјана Пурић Карасовић.

Памтимо јунаке из књига, њихове пустоловине и светове у које смо, у детињству, макар и на неколико страница, могли да закорачимо.

На трагу Нушића који пише комедију, представом Уцвељени редитељ Ненад Тодоровић, показује трагедију нашег менталитета.

„Она покушава да нам објасни кроз последњу реченицу 'Како сам ја завршио у овој кући' – то је 'Како смо сви ми завршили у оваквом друштву'. Као што постоји комедија карактера и ситуације, ово је трагедија карактера и ситуације“, наглашава редитељ Ненад Тодоровић.

У представи игра девет глумаца.

„Ако је Нушић био писац кога знамо, писац менталитета и карактера нашег народа, ја бих рекао групе људи, доминантне групе људи у нашем народу, која се заправо претворила у нешто друго. То је најбоље објаснио Ненад кроз свој текст и режију“, наводи глумац Небојша Ђорђевић.

„Многа позоришта, рекао бих чак сва, покушавају да досегну ово што је ово ’мало‘ позориште успело да постигне, а то је да не пљује и не прозива туђу глупост, лицемерје и пад морала, него да управо окрене огледало ка нама самима“, напомиње глумац и кореограф Чарни Ђерић.

Представом Уцвељени приштинско Народно позориште са седиштем у Грачаници, почиње јесењу сезону, а обележава и свој 78. рођендан.

„За нас годишњица Народног позоришта у Приштини не представља једну пуку годишњицу као у неком уобичајеном, нормалном позоришту. Она представља доказ да смо још једну годину преживели и пружа нам наду да ћемо и наредну успети то да урадимо“, истиче Предраг Радоњић, директор Народног позоришта у Приштини.

Прва реприза представе Уцвељени биће уприличена и у Дому културе „Трепча“ у Звечану.

Означава унутрашње светове јунака различитог узраста, пола и друштвеног статуса, и начин на који они доживљавају сопствену егзистенцију.

Одлике Алексићевог приповедања су, по мишљењу Жирија, лирска истанчаност, психолошка изнијансираност, сувереност реченице, пријемчивост за детаљ, и посебна осетљивост за период детињства.

„Књежевна награда и признања припадају оној лепшој страни јавног књижевног живота, нарочито ако долазе под овако значајним именом, једним од најаутентичнијих гласова и наше, и светске приповедне прозе. Андрићева награда носи посебну тежину самим тим што, у мом случају, долази неком коме приповедна књижевност није матични простор књижевнога стваралачкога глашења. Ја сам првенствено песник и аутор књижевности за децу, а књига Хомункулус и друге приче о самоћи је заправо моја прва књига у овој врсти књижевног регистра“, наглашава лауреат Андрићеве награде, Дејан Алексић.

Према тестаментарној вољи Иве Андрића, од 1976. године Задужбина додељује награду за најбољу приповетку, циклус, односно збирку приповедака објављену на српском језику претходне године.

Марина Олењина била је балерина, кореограф, балетски педагог, оснивач и први шеф Балета Српског народног позоришта.

Трочлани жири награду Александру Илићу доделио је за врхунске домете у уметничкој и савременој игри које је досегао као кореограф, солиста и педагог, оснивач Професионалонг удружења балетских играча.

„Посебно ми је задовољство што ми награду додељује Удружење балетских уметника Војводине, јер сам и сам новосадски ђак. Сцена и публика Новог Сада су увек са радошћу и одушевљењем поздрављали моје представе. Посебно бих издвојио рад са ансамблом Балета Српског народног позоришта, који су обележили неке од најбољих тренутака моје кореографске каријере”, рекао је Илић на вест о награди која му је додељена и која је још једна у низу бројних признања остварених током његове плодне каријере.

Плакета и бронзана статуета, рад академског вајара Ласла Силађија, Александру Саши Илићу, биће уручена 13. октобра, на сцени Опере и тетра Мадленианум, пред извођење његове кореографске представе Кармен – Свита и Болеро.

Та балетска представа, као и његови ранији радови, најбоље илуструје Илићево кореографско мајсторство и умеће виртуозног спајања модерног и класичног.

Једно од њених најпознатијих дела, „Аутобиографија Црвеног“, из 1998. године, полази од мита о Гериону и Хераклу и претвара га у савремену причу у стиху.

У „Лепоти мужа“ Карсон спаја поезију и прозу како би говорила о љубави, прељуби и распаду брачне везе.

Њена дела карактерише спајање различитих књижевних форми, а једна је од најцењенијих преводилаца античких аутора, посебно грчких песника, чиме је класичну књижевност повезивала са савременим књижевним изразом.

Ен Карсон рођена је 1950. године у Торонту у Канади. Још током средње школе наставник латинског понудио јој је да је после часова учи старогрчки, а то интересовање одредиће њен каснији књижевни пут.

Студирала је класику на Универзитету у Торонту, где је стекла диплому, магистрирала и докторирала. Током каријере предавала је на више универзитета у Канади и Сједињеним Државама, укључујући универзитете Мекгил и Мичиген.

Међу фаворитима који су спомињани као могући добитници Нобелове награде за књижевност били су и кинеска књижевница Цан Сјуе, јапански писац Харуки Мураками, канадска књижевница Маргарет Атвуд, амерички писац Томас Пинчон, аустралијска књижевница Алексис Рајт и нигеријска списатељица Чимаманда Нгози Адичи.

Признања пре Нобелове награде

Ен Карсон је током каријере добила бројна књижевна признања. Међу њима су Грифинова награда за поезију, награда Т. С. Елиота, Лананова књижевна награда и Макартурова стипендија, позната и као „генијални грант“. Добила је и стипендије Гугенхајмове фондације и Америчке академије у Берлину.

Њен рад је током година привукао пажњу не само читалаца поезије већ и академске и књижевне јавности. Критичари су посебно истицали њену ученост, познавање класичне књижевности и спремност да преиспитује границе између поезије, прозе, есеја и превода.

Историјат Нобелове награде за књижевност

Нобелова награда за књижевност установљена је тестаментом шведског индустријалца и проналазача Алфреда Нобела из 1895. године, а први пут је додељена 1901. године. Нобел је предвидео да признање припадне аутору који је створио „најистакнутије дело у идеалном правцу“.

О добитнику одлучује Шведска академија, која ту улогу има од самог почетка доделе награде.

Предлоге за кандидате могу да подносе чланови академија и сродних институција, професори књижевности и лингвистике, претходни добитници Нобелове награде за књижевност и представници књижевних организација, а самостално кандидовање није могуће.

Награда се не додељује нужно за једну књигу, већ за целокупан књижевни опус аутора. Од 1901. до 2025. године додељено је 118 Нобелових награда за књижевност, које су припале 122 лауреата. Награда није додељена у седам наврата, углавном током Првог и Другог светског рата.

Међу познатим добитницима су Рабиндранат Тагор, Томас Ман, Ернест Хемингвеј, Албер Ками, Габријел Гарсија Маркес, Тони Морисон и Боб Дилан.

Награда се традиционално уручује 10. децембра, на годишњицу смрти Алфреда Нобела, а уз медаљу и диплому лауреат добија и новчани део награде.

Награда је установљена на иницијативу академика Владимира Величковића који је новчана средства своје националне пензије усмерио за подршку младим ликовним уметницима за цртеж.

„Од експериментисања са материјалима, техникама, од класичног цртачког израза, па до онога шта све цртеж може бити. То смо потенцирали, али смо се трудили да целу изложбу некако структуирамо кроз некакве блиске, односно сродне тематске, мотивске просторе или опет нека блиска размишљања када је у питању форма, линија, однос према простору, телу…'', објашњава кустос изложбе Мирослав Карић.

Посебна пажња је посвећена цртежу као медију који брише границе између записа или скице и оствареног дела.

„Та тежња и тенденција да се сви досадашњи добитници награде за цртеж из Фонда Владимир Величковић прикажу на изложби и да се тиме омогући један опсежан, свеобухватан преглед уметничке продукције у протекле две деценије“, напомиње кустоскиња Даница Ђорђевић Јанковић.

Изложба „Владати линијом“ може се видети у Галерији САНУ до 6. децембра.

„Филозофи су измислили вештачку интелигенцију. Термин је филозофски 1964. измишљен и професор Драјфус га је први деконструисао. И реакао, па ви хоћета Декарта да утерате роботу у главу. А то неће моћи тако, ако се не вратимо у прошлост и не видимо шта је Декарт причао, шта Платон пре њега“, напомиње филозоф Илија Лабало, уредник темата.

Полазећи од тога да је вештачка интелигенција прича из прошлости и од разлике математичког од перцептивног духа, овај темат часописа бави се Платоном, Аристотелом, Декартом, долазећи до модерне филозофске мисли.

Води нас кроз жанр научне фантастике у књижевности и популарној култури и историје стрипа од Астродечака из 1950. до јапанских манги на којима ствараоци вежбају машту на тему вештачке интелигенције.

„Она је као плоча где се виде те фантазије филозофа рационалиста. Тако да је уметност ту послужила да се њихови снови пласирају. Рецимо, у књижевности 19. века имамо Франкенштајна. Тако да је прича започета на терену филозофије и пласирана је у културу и поп-културу“, напомиње Лабало.

У времену када је реч 2024. године брејнрот – труљење мозга, постала синоним за мождано преоптерећење услед лутања дигиталном стварношћу Градац је новим тематом важну тему посложио и сагледао на прави начин.

Селектор програма је Сашо Огненовски, писац и позоришни критичар из Македоније.

„По мени, регионални фестивали су много важнији од међународних фестивала. Овај фестивал је од велике важности за регион зато што обухвата начине мишљења свих ових земаља“, наглашава селектор фестивала, Сашо Огненовски.

Фестивал је свечано отворен премијером Софке, настале према делима Борисава Станковића, рођеног пре стотину и педесет година.

Како сам наслов сугерише, у центру пажње је лик и судбина жене, и њен трагично подређени положај у немилосрдном патријархату.

„Ја се цео живот дивим женама. Женама и приватно, женама у литератури и мислим да су жене бића која управљају овим светом. Ја им то признајем. Ја не желим да будем алфа мужјак. Ја се увек препуштам и у мислима, а и приватно, да ме воде жене“, каже глумац и редитељ представе, Ирфан Менсур.
Протагонисткиња представе, Софка, лик романа Нечисте крви, целим својим бићем се опире друштву које спутава изразе осећања, истине и слободе. А ова представа нас подсећа на Борино уверење да је у свакој уметности најважнија осећајност, која покреће племенитост у човеку.

А ако то не учини, онда није уметност.

Једно од најтежих поглавља наше историје – страдање српског народа у Великом рату, али и његово достојанство да упркос свему живи и ствара.

„Овде има широк репертоар понуде, и тонске, и визуелне, и балетске, која је изванредно решена. Тако да је ово заиста добар балет у правом смислу те речи, јер има шта да се гледа, а оно што звучи долази из доњег фундуса, доноси светлост, таму, асоцира, може да скрене пажњу. Али то што видите у равни и покрету је веома квалитетно решено“, објашњава композитор, академик Светислав Божић.

Жртва уметника и народа. Прича у чијем средишту се налазе Надежда и Растко Петровић. Кореографију за дело урадио је Јовица Бегојев.

„Сматрамо да је тај наслов веома важан. Заправо тематика је веома важна за национални театар, с обзиром да обрађује како Надежду и Растка Петровића, тако и страдања српског народа у Првом светском рату. А то је нешто што одређује наш народ и по карактеру. То је један период који је после Косовског боја и најзначајнији у историји српског народа“, наглашава в. д. управника Народног позоришта у Београду, Драгољуб Бајић. 

Васкрсле сени су тек почетак. Током октобра премијера у драми – Сумњиво лице, затим Грк Зорба и на Дан позоришта, у новембру, премијера прве српске опере – На уранку.

Нова сезона прилика је за нове сусрете у Народном позоришту са великим делима, уметницима и причама.

Утопио се у таласима Охридског језера 1966, али је са 27 година, Лазар Вучковић оставио непролазно благо, завет окупљања песника.

„Песници у каравану Панораме – Јединства, преносе уметност писане речи из године у годину, из места у место. Централно вече је у Грачаници“, наводи песникиња и новинарка Гордана Стијачић.

„Поезија на Косову и Метохији није само естетика. Поезија је овде егзистенција, она је хлеб наш насушни, она је овде и штит и мач. А давно су рекли: људи који певају или народ који пева у невољи, он је већ победио свог тамничара“, наглашава Рада Комазец, директорка НИЈП „Панорама – Јединство".

Часопис за књижевност и културу „Стремљења" у издању „Панораме – Јединства", додељује награду „Лазар Вучковић", 65 година заредом.

Ове године добитници су песници Лела Марковић и Милош Зубац.

„Све оно о чему је писао Лазар Вучковић мени је изузетно блиско. Ја га осећам апсолутно, јер потицати са тих простора, а онда се отиснути у свет и пронети глас са Косова и Метохије је и завет, и обавеза, и лични осећај и побуда коју носимо сви ми који смо са Косова и Метохије“, каже песникиња Лела Марковић.

„Ово је сасвим посебна и другачија награда. Ја нисам свикао на земаљска признања у мом животу, а 25 година сам у уметности, у књижевности и у музици. А ни ово признање није земаљско, тако га не доживљавам, више је неземаљско. Реч је више о завету, о најлепшој могућој задужбиности, јер ко буде награђен на Косову, тај је уистину награђен и више не треба да тражи, чини ми се, него што је то“, напомиње песник Милош Зубац.

Верна публика и песници, најављују очување пламена писмености и слободе изражавања и следеће године, на новим сусретима.

Готово два века њени љубавни, друштвени и читалачки избори предмет су тумачења и вредновања. На сцени Мадленијанума, о Еми Бовари говори она сама.

„У тим неким студијама су писали да она заправо чита лошу, сентименталну литературу. Међутим, свако читање је потреба за проширењем поља стварности,тако што идентификујемо нешто што се у нашем животу дешава као врста очекивања или догађања, са оним што смо видели не само у књижевности, већ и на филму, а данас се гледамо и на друштвеним мрежама, како се то поље илузија и представља себе или одређених идеја умножава. Тако да, Ема Бовари је заиста тема која провоцира“, наглашава редитељка Татјана Мандић Ригонат.

У боваризму, као и донкихотизму, огледа се наша потреба да у фиктивним ликовима препознамо себе, али и више од тога. То је прича о животу у свету илузија.

„Тај проблем у ствари Еме Бовари је што нема баш пуно додира са реалношћу, или оног тренутка кад је у додиру са реалношћу, њој то постаје незамисливо досадно, напорно, неинспиратвино и онда бежи. Ти ликови у које се она заљубљује су њене пројекције неке романтичарске љубави, како она замишља да треба да изгледа“, објашњава глумица Јана Милосављевић.

У представи играју Јован Јовановић, Андрија Марковић, Страхиња Блажић, Бојан Кривокапић.

Важно место у позоришном читању романа има музика, коју чини избор – од Шопена, преко популарних звукова, до композиција Ирене Поповић Драговић.

Једно време био је и професор Лицеја у Београду и начелник Министарства просвете.

„Он је писац и човек кога је веома лако волети, то бих хтео да истакнем. Али изузетно је био талентован не само као песник и као путописац, него је чињеница да је због свега што је постигао у животу, као дипломата, и као чиновник, као наставник, имао је веома снажан утицај у школству, да наше школство које је тада почињано ни ишчега, бојим се, добије један облик који је у потпуности достизао оно што су имале нације у окружењу“, наглашава проф. др Радослав Ераковић.

Широког филозофског образовања, упознат са савременим идејама, Љубомир Ненадовић значајан је био не само за српску књижевност 19. већ и 20. века.

„Три су ствари по којима је Љуба Ненадовић остао непомерљив у српској књижевности. Прва ствар, то је снажан утицај на каснији београдски стил. Друга ствар, то је његов путописни рад. Достигао један врх у 19. вијеку који је назначио оно што ће се догађати у 20. вијеку. Још једна ствар која је важна, Љуба Ненадовић је први направио хибридизацију жанра путописа јер га је повезао са заправо, направио је од њега биографију“, истиче академик Јован Делић.

Сведок узбудљиве епохе, Љубомир Ненадовић, како је рекао академик Делић, и после двеста година жив је у српској књижевности.

„Тако да је Србија кроз то дело, Борино дело, представила европској, могу слободно да кажем и светској, јавности српску културну баштину и врањски амбијент“, наводи Томислав Симоновић, аутор изложбе и представник града Врања.

Изложба подсећа на значај и културу Врања.

„Врање без Боре или Бора без Врања то је једна симбиоза у региону и шире. Град Врање је судбински везан за Бору“, наглашава Саша Стаменковић, већник града Врања.

„Можда је мало запостављена чињеница да је немерљив значај Боре Станковића и у народној музици Србије. Јер су све старе врањске песме постале нашироко познате онда када их је Бора Станковић расуо по својим делима“, напомиње чувар старе врањанске песме, Бранимир Стошић.

Највећи део живота, Бора Станковић провео је у Београду, у којем је стварао и преминуо. Због тога је и престоница важно место за обележавање јубилеја.

„После Врања, после Ниша и Лесковца дошао је ред и на Београд. Вероватно ће се овде изложба и завршити будући да ће да траје најмање месец дана“, наводи Драган Пурешић, заменик управника Народне библиотеке Србије.

„Трагом људске душе", потврђује да стваралаштво Боре Станковића није само део прошлости, већ да и даље живи у језику, народу и култури.

Познат по роману Црвени краљ, објављеном 1972. године. Књига је била разлог због којег је Ивановић остао без професорског посла. 

У његовом стваралаштву у Топлици, посебно место заузима Раде Драинац, јер се Ивановић његовим животом и делом бавио још током рада у Куршумлији, а Драинац је касније постао једна од најважнијих личности његовог књижевног и есејистичког рада. 

Прва истраживања Драинчевог дела започео је шездесетих година, док је роман Црни дани Раке Драинца објавио 1997. године. Ивановић је у својим делима обрађивао и историјске теме овог краја, међу којима посебно место заузима Топлички устанак из 1917. године.

Написао је Народну буну, троделни роман који чине Четници, Топличка држава и Партизани. 

Важан део његовог ангажмана био је и рад на афирмацији књижевности југа Србије. Као уредник периодике уређивао је часописе „Српски југ“ и „Топличке свеске“, а према подацима из прокупачке Народне библиотеке, објављено је укупно 14 бројева тих часописа, где је покушавао да књижевне и културне теме југа приближи широј јавности.