Био је то први велики Експо после Другог светског рата, кад су све европске државе с пуно полета грабиле ка економском просперитету. И Југославија је суделовала, у павиљону чији је дизајн потписивао још један познати аутор, хрватско-југословенски архитекта Вјенцеслав Рихтер (1917–2002).

Павиљони с Експа 1958. су сви били у сличном маниру, лагане индустријске конструкције од челика и стакла, пуне светлости, „окачене“ на курбизјеовским пилонима, данас цењене као сведочанства интернационалног ретростила. Било их је лако демонтирати и размештати по вољи. Југословенски павиљон актуелно служи као основна школа у белгијском Вевелгему.

Аустријанци су свој павиљон донели у Беч, где је имао још неколико живота, пре него што је 2011. постао саставни део Галерије Белведере.

Подела је релативно прецизна. Главна зграда Галерије Белведере служи за сталне поставке и церемонијалне прилике, Доњи Белведере показује модерну уметност, док је Павиљон 21 постао топос савремене уметности.

Све што је у уметности необично, експериментално, гранично, брахијално и „дивље“ налази место у Шванцеровом павиљону спасеном са старог Експа.

Дизајн изложбе: Добро дошли у позориште

Павиљон 21 спада у ону врсту модернистичке архитектуре за коју се лапидарно каже да се „састоји од простора“, што значи велики стаклени кубус са приземљем и галеријом, са металним ребрима и штедљиво примењеним зиданим елементима.

Ефекат је да уметничка дела изгледају као да, случајно разбацана, лебде у простору.

То су идеални предуслови за кабасту грану савремене уметности, као мултискулптуру „Сапутнице“ немачке уметнице Тони Шмале (р. 1980, Хамбург) у централном простору. „Сапутнице“ се позивају на митолошке узоре, на богиње мора и вода које се возе у коњским једнопрезима и двопрезима, одмах испод Аполонове сунчеве кочије.

Постављена одмах на улазу, та скулптура поручује посетиоцима да не улазе у галерију, већ у позориште. Дизајн изложбе је поверен Хајме Цобернигу (р. 1958, аустријска Корушка), аутору који у свом опусу комбинује минималну уметност и графичку организацију са архитектуром и сценографијом позоришне бине.

И име изложбе, долази из позоришног жаргона. То је сценска проба на којој се доносе одлуке о позицији глумаца. На српски језик би се назив изложбе најбоље превео са по једном латинском и француском речи, као Позиције или Мизансцен.

Цоберниг је максимално искористио отворени простор павиљона за позоришне ефекте велике снаге. Експонати су разбацани и сценски набилдовани, што код посетиоца ствара осећај да се креће кроз позоришни бекстејџ.

Таква драмска решења су намерна. Она су дух времена чији диктат уважава све више светских музеја и галерија.

Нови век и скромност хибрида

Ако се погледа музеални погон с краја двадесетог века, он је живео од великих монографских изложби, од дела купљених за спектакуларне суме. Иконично, ретко, скупо и скупље – то је био музеални мото с краја прошлог века.

У првој четвртини новог века, музеји и галерије постепено мењају фокус. Пребацују се на мешавине већ постојећег, на нове комбинације које од посетиоца захтевају емотивно суделовање. Игра се на карту финансијске доступности дела, у сваком случају доступних држави кад их из разумног буџета купује за државно водјене музеје. Таква дела се, као сада у Павиљону 21, инсценирају у наративним и позоришним контекстима.

Ако је темпорална карактеристика музејског и галеријског погона у прошлом веку била препознатљивост дела, његова тржишна вредност или уопште бесцење, у овом су то драматика и сцена. Идеја водиља је, више драме него новца.

Једно дело српско-немачке сликарке Маје Вукоје (1969, Диселдорф) парадигматично је за нова времена. Спа 3, или Бања/Тоалет број 3 показује сталак за течни сапун, тоалетни папир, огледало и лампу на крану. Платно је настало у години ковида и носи његов печат, игру са антисептичком чистоћом, негом и страхом да би под локдауном човечанство остало без тоалет-папира.

Монументално платно Гунтера Дамиша (1958–2016) пророчански показује бактеријске ћелије као аугментиране путеве и стазе кроз планинске пејзаже.

Инсталација од латекса Ренате Бертлман (1943, Беч) шаље амбивалентну поруку у којој се мешају поруке чистоће и преступа. Види се веш на штрику, мисли на месечницу, еротску латекс-одећу и презервативе.

Ана Шпајер (1977, Франкфурт на Мајни), заступљена је са скулптуром хибридног џина који се упиње да сруши зид. То је асоцијација на митолошког Самсона без косе, али са великим... доњим делом леђа.

Нека дела се с хуманистичком нежности уносе у људску психу, као серија „One Million“ мултимедијске уметнице Ули Аjгнер (1965, Гаминг, Аустрија). Пре дванаест година је кренула у ручну производњу порцеланских посудица, од којих је свака аналогон неке особе, нечије меморије, или алегорије, као храбрости, упорности, снаге и слично.

Порцеланске посуде које ауторка овде показује су, по идеји и намери, репрезентације људи и њихових ствари, чисте и беле као невидљиве душе. На крају треба да их буде тако како се зове читава серија, један милион.

Скромност новог времена и његове уметности овде се препознаје у свесној одлуци уметнице да започне нешто за шта зна да неће имати довољно живота да приведе крају. Она путује светом, сусреће необичне особе и сећање на њих преноси у порцеланске отиске, свесна да биолошки гледано неће доћи до милионитог порцелана. Неће стићи све, али неће ни одустати од покушаја.

На последњој великој изложби Стеле Ролиг, Павиљон 21 нуди доста – носталгију за временом просперитета, незаустављиви оптимизам Експо изложби, ретроархитектуру, ужурбаност, хумор и дубоку сету савремене уметности, разноликост стилова, материјала и тема.

„Позиције“ су отворене до почетка октобра. Седи се и у башти.

"Оно што је он нама оставио у наследство јесте једна велика потреба за новим сазнањима, за истраживањима, за потребом да се образујемо", рекао је Миодраг Томић, виши кустос и музејски саветник у Музеју Вука и Доситеја.

„Сматра се да нико није написао толико књига колико он, а све су оне неки мали уџбеници, поучници. Тако је то све било у служби просвете и знања и онога што је и сада и што је вечно и што се не завршава у једну веку“, истакао је Матија Бећковић, академик, члан Савета Задужбине „Доситеј Обрадовић“.

После два века о овом несуђеном јорганџији и монаху пишу се књиге, изводе едукативне представе, бране докторати. И свуда остаје забележено да је први министар просвете свесрдно подржао устаничку одлуку о описмењавању Срба и подизању школа.

Да та одлука не остане мртво слово на папиру потрудио се Доситеј Обрадовић, који 1808. године отвара Велику школу, а она баш на овом месту ради од 1809. године. Велика школа убрзо је постала мала за сву децу која су желела да се описмене.

„У основи његове мисли јесу те три поруке које је он, у ствари, упутио ученицима приликом оснивања Велике школе, а то су богољубље, човекољубље и правдољубље. Мислим да је на данашњим генерацијама задатак да се одуже Доситеју на тај начин што ће реафирмисати и на неки начин ставити у први план његове идеје“, рекао је Горан Перчевић, председник Савета Задужбине „Доситеј Обрадовић“.

Доситејеве идеје о једнакости жена, религијској толеранцији и о потреби за непрестаним учењем чине да, како је писао Скерлић, "буде један од најстаријих писаца који још није застарео".

„Скуп свих ствари које су се дешавале мени, мојим ближњима, и читавој генерацији у претходних 10 година. Желео сам да представим један дух града који, надам се, још увек живи“, објашњава песник Стефан Кирилов.

Наслов с једне стране означава тренутак када престаје музика и затвара се локал, с друге упућује на феномен о музичарима који су преминули у 27. години, њихову младост, бунт, уметничку страст али и аутодеструкцију и прерани крај.

„Има доста рокенрол мотива кроз то одрастање и сазревање, тако да сугерише на један вид преживљавања и на један вид надања и прерастања романтизма о кратком животу“, додаје награђени песник.

Жири оцењује да се Кирилов особеним, упечатљивим лирским гласом надовезује на српску боемску поезију, од Ђуре Јакшића до Милана Ненадића. У јединственој поеми о младом јунаку који уточиште тражи по клубовима и кафанама, песник открива неотклоњиву пустош света и времена.

„Док је ту нашу романтичарску линију, боемску, одликовала наглашена емоционалност, поплава емоција, романтичарско схватање љубави, човека, света, код Стефана видимо јасан отклон од тога, и он свет око себе гледа више у иронијском и самоиронијском него у романтичарском кључу“, напомиње председнк Жирија, Душко Бабић.

Награда „Милован Данојлић“ додељује се у оквиру жанрова у којима је писац стварао. Инсистирао је, да када је реч о лирској поезији, добитник буде млађи од 35 година.

Док се не нађе храбар инвеститор, он је бина за театар као спектакл – овог пута за најамбициознију продукцију Летњег фестивала Рајхенау.

Четири тома романа срезана су на три сата у којима мир постаје рат, а литература улази у симбиозу са декадентним шармом локације.

Колико се данас у Европи Толстоју замера што је Рус.

„Мислим да на свету не постоји аутор који је већи пацифиста од Толстоја. Он је резолутно одбијао рат и насиље. Није био националиста, нити славио било коју политичку моћ. Ауторов став о рату изговара његов алтер его Андреј Болконски: 'Рат је најстрашније што постоји'. Толстој је у младости био ратни извештач са Кавказа, он је знао из прве руке шта рат ради са људима. Суштина политичке моћи није моћ за рат. Они који желе мир, љубав и респект имају у Толстоју савезника“, истиче редитељ Филип Хаус.

Игра се у целој кући. За епилог се из балске сале трчи у трпезарију на другом спрату. Ту позоришни Кутузов доноси одлуку да после Бородина запали Москву и увуче Наполеона у замку.

Ту се расплиће судбина главних ликова – Андреј умире, Наташа и Пјер остају заједно, рат поново постаје мир.

„Наташа има особину која данашњим генерацијама недостаје. Одрастање не значи да све мора да се направи без грешке. Наташа греши, али зна да се носи с тиме. Све ударе судбине, све погрешне потезе, Наташа интегрише у свој живот и са њима иде даље. То је знак емоционалне зрелости. Онај ко прихвата властите грешке, никада не постаје жртва“, сматра глумица Јохана Махафи која тумачи лик Наташе Ростове.

„Пјер је велико дете. Он је наиван и неспретан, учи споро. Истовремено способан да иза друштвених конвенција препозна људску душу. Зато је несрећан кад људи лажу, бесан кад то схвати, депресиван што све разуме касно. Он повремено губи веру у људе, али налази мир кад схвати шта је смисао живота. А то су мале ствари: Јести кад си гладан, спавати кад си уморан, волети кад волиш“, каже глумац Ноа Саведра, тумач улоге Пјера Безухова.

У овом здању срећу се романтика и политичка историја да би створили природну бину за Толстојев Рат и мир”. Естетски, ова представа прича о госпоштини једног друштва давно потонулог у времену.

Формално, то је манифест позоришне уметности која тражи од политике да буде остављена на миру.

Награда „Ернест“, која носи име сомборског филмског пионира Ернеста Бошњака, додељује се истакнутим филмским ствараоцима за њихов допринос развоју филмске уметности. Добитници овог признања претходних година били су Радослав Зеленовић, Мира Бањац, Светозар Цветковић, Славко Штимац, Младомир Пуриша Ђорђевић, Жарко Лаушевић и Богдан Диклић.

Образлажући одлуку Дирекције фестивала, директор фестивала и директор Kултурног центра „Лаза Kостић“ Сомбор Синиша Јосић истакао је да је Војислав Брајовић током више од пола века рада својим изузетним глумачким остварењима трајно обележио домаћу филмску, телевизијску и позоришну уметност.

„Аутентичност његовог глумачког израза потврђена је у филмовима најзначајнијих аутора наше кинематографије, од Пурише Ђорђевића, Горана Марковића и Горана Паскаљевића до Здравка Шотре и бројних других редитеља. Његов уметнички и друштвени ангажман, као и посвећеност достојанству уметности и културе, препоручују га за награду Ернест, која се додељује за изузетан досадашњи и будући допринос добрим филмовима“, рекао је Јосић.

Примајући награду, Војислав Брајовић захвалио је организаторима и поручио да је признање доживео као велику част.

„Хвала што сте ме обрадовали. Важно је добити Ернеста. Чувајте овај млади фестивал. Сомбор је град који је својим уметницима и филмским наслеђем заслужио овакав фестивал и сигуран сам да ће он прерасти у манифестацију од великог значаја за филмске ствараоце“, рекао је Брајовић.

На крају обраћања, Брајовић је публици поклонио стихове до сада необјављене песме Десанке Максимовић „У ропству“, написане 1943. године, истичући да велика поезија, попут великих филмова, остаје универзална и говори о свим временима.

Свечаној церемонији присуствовали су бројни гости фестивала, представници културног и јавног живота, као и публика која је дуготрајним аплаузом поздравила овогодишњег лауреата. Награду је Војиславу Брајовићу уручио уметнички директор фестивала Михајло Несторовић.

Осмо издање Сомборског филмског фестивала отворено је 9. јула пројекција филма „Саучесници“ редитеља Марка Новаковића. Фестивал, који организује Kултурни центар „Лаза Kостић“ Сомбор, траје до 12. јула и публици доноси најзначајнија регионална филмска остварења, програм младих аурора, селекцију „Словачки филм у фокусу“ и богат пратећи програм.

Овогодишње издање фестивала одржава се под слоганом „Светлост и сенке стварности“ и у знаку је обележавања 150 година од рођења Ернеста Бошњака, сомборског пионира филма по коме награда за животно дело носи име.

Фестивал ће бити затворен у недељу, 12. јула, свечаном доделом награда у Атријуму Градске куће. У оквиру главног такмичарског програма биће додељене награде „Боер“ за најбољи филм, најбољу глумицу, најбољег глумца и најбољи филм у селекцији младих аутора. Након церемоније, у 21 час, завршницу фестивала обележиће концерт Kвартета Мистик.

О најбољим остварењима овогодишњег фестивала одлучиваће два стручна жирија. У главној такмичарској селекцији филмове ће оцењивати Жарко Степанов, глумац, Александар Ердељановић и Немања Сарач, социолог, док ће о наградама у програму младих аутора одлучивати глумице Александра Белошевић и Ања Орељ, као и глумац Ђорђе Kадијевић.

Теслини изуми и идеје поставили су темеље бројним технологијама које се данас користе, од система наизменичне струје и електромотора, до бежичне комуникације и даљинског управљања.

Обележавајући 170 година од његовог рођења, програм указује на значај научника чије су визије и изуми променили свет, али и открива Теслу као човека - његов карактер и живот.

Марко Лопушина, новинар и публициста, каже да је Тесла, како да каже, прототип идеалног Србина.

"Са једне стране је велики патриота, велики верник, духовник, са друге стране је велики креатор и на крају крајева - геније", наводи Лопушина.

У књизи Рекли су о Тесли ауторка се кроз писма обраћа овом научнику. Кроз њих даје увид о детињству, студентским данима, животу у Америци, делима и научним остварењима Тесле.

Уз промоцију књиге, отворена је и изложба која кроз фотографије, архивску грађу, цитате савременика и документа представља Теслин животни и научни пут.

"Али, такође, и у Америци сам била и проучавала. Била сам и у тој лабораторији која треба да се реновира, такође и у његовој кући где је живео", наводи проф. Светлана Матић, ауторка књиге Рекли су о Николи Тесли.

Никола Тесла и данас остаје симбол научне генијалности, а његово наслеђе наставља да инспирише генерације широм света.

„Ови радови ће ићи кроз једну лепу путујућу изложбу која ће обићи наше културне центре у САД, све у циљу културне дипломатије и повезивања обичних људи са обичним темама, иако за Теслу никако не можемо рећи да је био обичан човек и обична тема“, наводи Владимир Кулашевић, организатор изложбе.

Кроз сликарство, скулптуру, графички дизајн ова пета по реду изложба реализована у сарадњи са Теслином научном фондацијом из Филаделфије, подстиче дијалог науке и уметности, претачући концепте енергије и светлости у уметничку форму. Фондација је, у оквиру изложбе наградила деветоро уметника чији су се радови издвојили оригиналношћу.

„Назив мог рада је 1892. Та година 1892. је важна за Николу Теслу јер је те године био једини његов долазак у Србију, тачније у Београд, где је изговорио реченицу коју сам ставила у графички рад. Порука је била да све што ради ради за доброчинство целокупне нације и желео је да се истакне да је све то дело једног Србина“, објашњава свој награђени рад, графичка дизајнерка Ирина Ивковић.

„За Теслу је мало борба сагледати га као једног од нас. Понекад сликам и портрете монаха и доживљавам нешто слично, као да су у неком раскораку између нашег свакодневног, живота у ком ми обитавамо и нечим можда са оне стране“, напомиње академски сликар Вељко Ђурђевић, један од награђених уметника.

Радови ће бити изложени у београдској галерији до 15. јула, а у јануару наредне године у хотелу „Њујоркер“ у Њујорку, где је Тесла стварао и провео последње године свога живота.

„Критеријуми по којима смо бирали радове су квалитет концепта, као и квалитет извођења радова. Ми желимо да њима кроз ову изложбу пружимо једно прво искуство како је радити у, да кажем, професионалном констексту“, наводи кустоскиња галерије, Љуба Јовићевић.

„На том почетку краја студија на неки начин мислим да је велика прилика и велики значај учестовати у било каквим групним и самосталним дешавањима јер пружа неку прилику у даљем самоостварењу“, додаје Јовићевићева.

Веза природе и човека, спорт, искуства студентског живота и различитих рутина чине свакодневицу дипломаца. То је послужило као инспирација за јединствен уметнички израз.

„Користим себе као полазну тачку. Као простор користим купатило, као универзални простор где боравим свакодневно. Такође простор где се склоним од укућана, цимера и имам неких својих пет минута да размислим о себи и свом животу“, истиче уметница Лара Грујин.

На крају изложбе три најбоља рада биће и новчано награђена.

Уговор о финансирању потписали су министар културе Никола Селаковић и председник општине Кладово Горан Матовић. Министар Селаковић је истакао да верује да ће ова значајна инвестиција привући љубитеље како рекреативног, тако и културног туризма на „источну капију“ Србије, дајући нови подстицај локалном развоју.

Ово улагање је део шире подршке, с обзиром на то да је Министарство културе од априла 2024. године финансирало различите програме и активности у општини Кладово у укупном износу од 58,5 милиона динара, чиме се потврђује стратешки значај овог краја.

Пет векова историје као темељ будућности

Средства су конкретно намењена адаптацији и енергетској санацији мултифункционалне сале у оквиру Визиторског центра смештеног унутар зидина историјске тврђаве Фетислам.

Ова средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја, недавно је прославила 500 година постојања и представља туристички и културни епицентар региона.

Подаци Туристичке организације Кладова показују да је само у марту ове године тврђаву посетило 1.289 туриста, што указује на њен огроман потенцијал. Комплекс већ поседује и летњу позорницу са око 800 места, где се одржавају бројни културни догађаји, од позоришних представа до концерата.

Најновија инвестиција Министарства културе надовезује се на претходне, обимне радове на ревитализацији тврђаве. У недавној прошлости, у обнову и реконструкцију Фетислама уложено је око 1,3 милиона евра кроз пројекат „ЕУ за културну баштину и туризам“, који је финансирала Европска унија.

Сам Визиторски центар, у којем ће се одвијати радови, изграђен је уз суфинансирање ЕУ кроз програм прекограничне сарадње Румунија-Србија у периоду од 2017. до 2019. године. Ова континуирана улагања, која комбинују национална и европска средства, сведоче о препознатом значају Фетислама као кључне тачке културног наслеђа Подунавља.

Децентрализација културе као стратешки циљ

Програм „Градови у фокусу“, који је Влада Србије покренула 2016. године, осмишљен је са циљем децентрализације културног живота и јачања капацитета локалних самоуправа широм земље. Идеја је да се кроз улагања у инфраструктуру и програме створи мрежа градова који постају препознати као национални центри културног развоја, доступни свим грађанима.

За 2026. годину, кроз овај програм опредељено је укупно 394 милиона динара за подршку 30 пројеката. Поред Кладова, које је добило највећи појединачни износ, средства су ове године додељена и Зајечару, Књажевцу, Прокупљу и Босилеграду за реконструкцију домова културе, модернизацију биоскопске опреме и друге пројекте од локалног значаја.

Ова инвестиција у Кладову савршено се уклапа и у ширу стратегију развоја туризма у Подунављу, коју подржавају како Влада Србије, тако и Европска унија кроз Стратегију за дунавски регион. Јачање прекограничне сарадње, посебно са суседном Румунијом, у областима туризма и заштите животне средине један је од приоритета.

Развој културних локалитета попут тврђаве Фетислам ствара разноврснију и атрактивнију туристичку понуду дуж Дунава. Са обновљеном мултифункционалном салом, Фетислам ће постати још функционалнији културни центар, спреман да током читаве године угости конференције, изложбе и друге догађаје, додатно јачајући своју позицију истинске капије културе на истоку земље и повезујући богато наслеђе са савременим потребама посетилаца.

У Аникиној кући, ту поред Бетовенових стаза, ова аустријско-српска пијанисткиња поново зове на дружење уз класичну музику и пробрана књижевна дела.

Гошћа је Елизабета Леонскаја, још једно врхунско име глобалне клавирске сцене. Извела је Бетовенову Сонату 32, опус 111, његову последњу. Коју причу прича тај тужни мол?

„Већ је прича за себе то што је последња. Значи, он је завршио са циклусом 32 сонате. Није компоновао три-четири става као иначе, него је завршио у тој некој специјалној сфери“, наводи пијанисткиња Аника Вавић.

„Један од највећих генија који је икад живео знао је већ са 32 године да се његово чуло слуха никад неће вратити. Каква је то само патња за једног композитора, какво срце! У својој последњој сонати Бетовен се упутио на емотивно путовање кроз судбину. И наравно он ту није сам, увек је говорио да кад компонује разговара са богом. Други став сонате подиже се равно на небо, онда понизно спусти на земљу, ту где смо ми“, каже пијанисткиња Елизабета Леонскаја.

Бургова глумица Петра Морце читала је новелу Сироти музичар Франца Грилпарцера. Грилпарцер је написао говор који је читан на Бетовеновој сахрани 1827. године.

У најтоплијој бечкој ноћи од почетка мерења, носталгија је давала тон. У реалном свету, све тече добро у Аникиној каријери.

„Почетком децембра ћу бити поново у Лисабону. Ја сам са Гулбенкиан симфонијским оркестром пуно пута свирала. Овог пута се враћам и изводим португалско прво извођење Концерта број 4 Родиона Шчедрина, чију сам руско-аустријско-финску премијеру свирала с Гергијевим, а немачку у Вајмару. У Србији још није извођен, што би била моја велика жеља. За то сам се борила свим силама. Требало је да свирам с Гергијевим концерт у Београду“, наводи Вавићева.

Високо у виноградима изнад Беча, док полако попушта врелина дана, лако је веровати у лековиту моћ музике.

Вести које се овде слушају су из 1820. године и баве се дилемом коме је у ствари Бетовен посветио последњу сонату, својој бесмртној љубави, или цару.

Кроз филмске плакате, фотографије из породичне архиве Лаушевић и архивску грађу, изложба представља преглед богатог филмског и позоришног опуса Жарка Лаушевића, са посебним освртом на улогу у филму Официр с ружом, за коју је 1987. године на Пулском филмском фестивалу награђен Златном ареном за најбољу мушку улогу.

Изложба ће бити отворена за посетиоце током трајања фестивала, сваког дана од 10 до 19 часова.

У оквиру програма биће представљена и Монографија Жарко Лаушевић, у издању "Хипатије" из Београда, коју је приредила Радмила Станковић. Промоција ће бити одржана 10. јула 2026. године у 14 часова у Фестивалском центру 73. Пулског филмског фестивала.

Монографија доноси сведочења више од педесет Лаушевићевих сарадника и пријатеља, као и богату документарну грађу из приватне архиве Жарка и Аните Лаушевић.

На промоцији ће, поред приређивачице Радмиле Станковић, говорити Бенита Мариновић из издавачке куће "Хипатија", док ће разговор модерирати књижевник Ђорђе Матић, један од аутора текстова у монографији.

За Душана Ђукарића акварел је уметност која открива светлост, за којом он трага целог живота путујући од града до града.

„Цео живот, чини ми се да сам учио како да држим четку, како да сликам, а схватио сам само једно, да акварел треба научити слушати – слушати боју, слушати воду, слушати и контролисати ту случајност коју носи вода. Она преноси сваки додир четке и боје, а папир памти ту емоцију коју посматрач кад се нађе пред неком сликом, доживи, открије и поистовети са неком својом успоменом, неким својим осећајем. Откад тог момента слика почиње да живи и да се гради, а не откад уметник стави потпис“, објашњава уметник Душан Ђукарић.

У богатом опусу једног од најпризнатијих мајстора ове захтевне технике Душана Ђукарића посебно место заузимају мотиви Београда.

„У свакој згради, у свакој цигли уграђена је светлост и чини ми се када бих насликао град, односно када бих насликао сенку, тај град би био препознат само помоћу сенке. Тако да је акварел једна уметност која тражи од уметника да јој се прилагоди, да буде њен ученик, а не учитељ“, истиче Ђукарић.

Галерију Сингидунум основало је Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије 1980. године са циљем да у изложбеном и продајном простору галерије афирмише радове својих чланова.

„Ми се поносимо ових четрдесет шест година што смо ми изнедрили стварно неке, ухм, битне, ух, уметнике, односно оне који су освојили разне награде и, и признања светска у области примењене ликовне уметности, а опет дајемо шансу и младим колегама уметницима који су тек дошли са академије, који су тек постали чланови УЛУПУДС-а. Неко можда са страхом се пријављује и на наше изложбе и на наше конкурсе и то је, чини ми се, улога галерије Сингидунум која ево већ скоро пет деценија чврсто стоји овде“, истакла је Маја Шкаљац Станошевић, историчарка уметности.

УЛУПУДС има девет секција, чији чланови у Галерији Сингидунум организују бројне тематске, самосталне, ауторске и колективне изложбе.

Уз Машу Вуковић, награду и посебно признање фестивала добио је и Лев Машаров, који се издвојио као један од најперспективнијих младих уметника.

Маша Вуковић и Лев Машаров имаће заједнички наступ идуће године на отварању 10. јубиларног Обоа феста.

Девети Обоа Фест одржан је у сали Београдске филхармоније од 27. до 30. јуна ове године.

Гост и ментор био је Доминик Воленвебер, соло енглески рог Берлинске Филхармоније и један од најугледнијих светских извођача на овом инструменту.

Подршку фестивалу пружили су СОКОЈ – Фонд за културна давања и Београдска филхармонија.

Аутофикцијски текст кроз имагинарни разговор сина кога тумачи Миодраг Драгићевић и оца у улози Миодрага Крстовића пробија границе класичног позоришта. Емоција ипак остаје иста.

„Ако желим да то буде истина на сцени и да то буде онако сирова нека емоција и нешто с чиме ће људи да се поистовете и да верују томе што ја радим, просто да не буде глума – зезнули су нас са именом професије. Мислим, све је само није глума, јер кад глумиш, онда то није добро, онда се то види и просто лажно је. Тако да увек је исто. Ја се увек дајем, било да је ова форма или друга форма. Исти је ниво ангажмана с моје стране“, објашњава глумац Миодраг Драгичевић.

Представа у драматизацији Пола Паскоа прошле године имала је премијеру у Паризу. Пред домаћом публиком је форма на граници жанрова, али и медија. Идеја је истражити како се потиснута осећања могу поставити кроз преплитање монолошке и дијалошке форме.

„Прича о једном сину који је живео у сенци свог оца који покушава с њим да се суочи, а и даље што више одраста, све више схвата да заправо личи на свог оца и да и сам није у стању да искаже неке емоције“, истакла је редитељка представе Наташа Радуловић.

Филмски сегменти унутар представе Следећи пут када дотакнеш дно, које потписује Никола Полић отварају питање граница савременог театра и могућности да се катарза оствари у простору између позоришне и филмске уметности.

„Професор оргуља је, после само неколико часова, предложио да се интензивније усавршавам и да се пријавим на државно такмичење за младе оргуљаше у Немачкој. Тај предлог је првобитно изазвао шок, али тако је почела моја каријера оргуљаша, тако су оргуље постале моја страст“, присећа се оргуљаш Јулијан Емануел Бекер.

Од тада, Јулијан Емануел Бекер освојио је прве награде на најпрестижнијим такмичењима. вежба пет сати дневно већ девет година. Посвећен је, талентован и успешан. Будућност види у педагогији, концертним путовањима и обавезама везаним за свирање оргуља у цркви. Његов приступ оргуљама је једноставан – Јулијан у регистрима увек тражи звук оркестра.

„Можда је најизазовније код оргуља то што ниједан инструмент није исти, морам да се прилагодим величини инструмента, броју регистара, положају клавијатура. То је уједно и оно што највише волим код овог инструмента. Стварам сопствени оркестар увек на другачији начин“, истиче млади оргуљаш.

Мини турнеју која је претходила Београду осмислио је са потпуно различитим програмом од репертоара на затварању Дана оргуља. Желео је да се београдској публици представи делима важним за историју оргуља, желео је себе да представи у најбољем светлу.

Фестивал је завршен. Нова имена као што је Јулијан Емануел Бекер акцентују светлу будућност овог величанственог инструмента.

„Културни идентитет једне државе мери се неговањем културе на свим нивоима. Ово се интезивирало у последње време због тога што је Лесковац понео титулу престонице културе а надам се да ће и убудуће бити тако", проф. др Јелена Цветковић Црвеница, диригент.

Синоћним програмом Лесковац је показао зашто је ове године национална престоница културе. Ова више него оправдана титула је не мали залог за будућност.

„Ми постављамо стандарде, показујемо колико смо вредни али да можемо увек више. Ова престоница јесте програм али много више од тога ћемо добити. То је концертна дворана која је потребна граду, ту је музеј који ће обновити галерију и конференцијски простор, и наравно споменик Милану Обреновићу ослободиоцу", изјавила је директорка лесковачког Културног центра Сања Цонић.

На градском тргу и концерт руског „Бис Квит" оркестра из Сант Петерсбурга и национални ансамбл „Коло", програм какав приличи Лесковцу и Србији.

„Лазарев избор нас увек обавезује. То је дан кад се Видовчицом умивају очи наше и душе да бисмо кроз сва маглена искушења историје јасно видели ко смо, шта смо, одакле долазимо и куда идемо. Нека овај Златни крст буде подсетник на победу духа над материјом. Хвала на овом пресветом дару који примам са заветом да ћу га носити као одбрану српске душе, српског имена и језика, тако ми Бог помогао“, рекао је Нешић.

Награду му је уручио прошлогодишњи добитник овог признања Братислав Р. Милановић.

Награда „Грачаничка повеља” припала је песнику Браниславу Матићу из Београда. Признање „Kондир Kосовке девојке“ добио је песник Бранко Стевановић, а награда „Перо деспота Стефана Лазаревића“ додељена је песникињи Ирени Плаовић.

Осим добитника награда, на видовданском пеничком бдењу своје песме казивали су и други песници са KиМ, централног дела Србије и шире.

Кад се уметност скупља четврт миленијума, крпљењу нема краја.

Друга показује инвестиције у ново. У главном делу изложено је најскупље из збирке – Микеланђело, Рубенс, Бош, Бројгел и Дирер. Четири визуелне стратегије, а све заједно раде у славу Дирерове студије зеца из 1502. године.

„Некад се чује: чему толико узбуђење, то је само зец на папиру. Али онда се отвара широки круг амбивалентног смисла. Кад се приђе ближе, импресија правог зеца је моментална. Значи, радио је на живом моделу у природи. Осим што нема живог зеца који ће позирати тако мирно. Дакле, Дирер је сликао препарираног зеца у атељеу. Ако јесте, зашто изгледа као да ће сваког тренутка одскакутати с подлоге?“, пита се Ралф Глајз директор Албертине.

„Тешко је из фундуса од милион објеката изабрати 80 најбољих. Некад је довољно узети најпознатије. Овде међутим доминира нешто друго. Одабрани су предмети који причају најлепше приче – о себи, о темпоралности, колекционарској страсти и рађању музеја. Као ова инсталација савремене италијанско-немачке уметнице Розе Барбе. То је улагање у оно што ће сутра преносити приче о нашем времену“, истиче кустос изложбе Кристоф Мецгер.

Чак и кад посетиоци прихвате да су карактеристике новог инсталација, кинетизам, симулација радних и материјалних процеса, опет се сви врате Диреровом акварелу. Њега увек прати осећај хитности, јер се излаже само на три месеца, једном у декади, и готово.

„Иако често копиран, Диреров зец је сачувао иконичку предност. У оку се види минијатурни рефлекс прозора што је просторни кључ, истовремено шифрирана порука којом аутор одаје поштовање реализму Старог бургундског сликарства“, објашњава Глајз.

За неког ко има 500 година, Диреров зечић се добро држи. Свеједно је он хронични пацијент који тражи непрестану пажњу рестауратора. Читави тимови се баве његовим здрављем, да ли крзно блиста, да ли око рефлектује, да ли се се папир тањи.

Колико дуго ће овај пољски зец још да траје? Барем овог лета се то питање не поставља. Ту је и радује се посетиоцима из целог света после година проведених у мрачном инкубатору.

„Кроз такве празнике грађена је свест о заједништву, свест о припадности и свест о одговорности према наслеђу које је стварано вековима, а у том процесу култура има незамењиву улогу. Она нам омогућава да прошлост разумемо не само као низ догађаја, већ као живо искуство које обликује наше вредности и наш поглед на свет. У овом дану сабрана је духовна свест српског народа утемељена на Лазаревој жртви, на Милошевом херојству и на Косовском завету који нас обавезује не само да памтимо, већ и да будемо достојни памћења”, рекао је Селаковић.

Министар је нагласио да изложба чува тај историјски и духовни континуитет кроз аутентичне предмете, од медаља и споменица до уметничких дела и писаних историјских сведочанстава.

„Пред нама се открива прича о једном времену у којем је држава кроз културу памћења обликовала сопствени идентитет. Посебно је важно што ова изложба показује да култура памћења није статична. Она се развија, обогаћује и прилагођава времену у коме живимо, чувајући суштину, али и проналазећи нове начине да се приближи савременом човеку. Тако се традиција не губи, она добија свој нови живот. Поготово је важно инсистирати на том сталном надограђивању традиције, управо из разлога што живимо у времену у којем је историјски ревизионизам израженији можда више него икад“, указао је Селаковић.

Подсећајући да су генерације наших предака давале допринос грађењу култа Видовдана, Селаковић је поручио да је изложба позив на дијалог, размишљање и на лично преиспитивање односа према прошлости, јер „тек када разумемо дубину сопственог наслеђа, можемо истински да разумемо и сопствено место у времену у којем живимо“.

Поручио је да спој наслеђа и савремених технологија омогућава да прошлост не остане затворена у витринама, него да проговори живо, разумљиво и снажно, нарочито младим генерацијама које су позване да Косовски завет преузму, разумеју, чувају и надограђују.

Улаз на изложбу је бесплатан 27. и 28. јуна 2026.

Следећи наступ, такође у сали Београдске филхармоније у 20 часова, биће концерт ментора Обоа феста, Доминика Воленвебера, који ће извести композиције компоноване за енглески рог и обоу, уз клавирску пратњу Марка Богдановића.

Гост концерта је Ивана Дакић, која ће заједно са пијанистом Игором Главашићем извести његову композицију Песма сна, посвећену Обоа фесту.

Гост и ментор овогодишњег Обоа феста Доминик Воленвебер је солиста Берлинске филхармоније на енглеском рогу и један од најугледнијих светских извођача на овом инструменту, за којег кажу и да је „најбољи енглески рог свих времена“.

Фестивал се затвара 30. јуна концертом полазника Обоа феста и Дувачког оркестра Факултета музичке уметности у Београду, такође у сали Београдске филхармоније, а први пут биће одржан и мастерклас за инструмент обоа–енглески рог.

Подршку фестивалу пружили су СОКОЈ, Фонд за културна давања и Београдска филхармонија.