Свечано отварање изложбе Светлост Логоса биће одржано 1. септембра у 19 часова у Галерији Задужбине Илије М. Коларца у Београду. Изложба се приређује уз благослов Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија и представља први велики јавни сегмент двогодишњег пројекта „Светлост Логоса: Дигитално умрежавање, образовање и инклузија за одрживи развој савремене сакралне уметности”.

Ауторски концепт изложбе и целокупног пројекта потписује МА сликар-конзерватор Лука Новаковић, докторанд Универзитета у Београду, док је кустоскиња изложбе историчарка уметности Вера Виторовић.

Пројекат Културног центра Калеидоскоп подржао је УНЕСКО кроз Међународни фонд за културну разноликост (IFCD). Међу 881 пројектом пријављеним из целог света, само 11 одабрано је за подршку, а Светлост Логоса заузела је друго место у завршном рангирању.

О размери и међународном угледу изложбе сведочи и рекордан одзив на овогодишњи конкурс: пристигло је 305 икона 208 аутора из 23 земље са четири континента. Након жирирања, међународни Уметнички савет одабрао је 109 радова 91 аутора, док поставку употпуњује још 15 икона 12 почасних излагача.

Публика ће тако у Галерији Коларчеве задужбине моћи да погледа 124 иконе 103 уметника из 18 земаља: Србије, Румуније, Грчке, Бугарске, Русије, Белорусије, Украјине, Црне Горе, Републике Српске, Летоније, Холандије, Немачке, Пољске, Либана, Сједињених Америчких Држава, Перуа, Филипина и Кубе.

На отварање и пратеће програме допутоваће више од 20 иностраних излагача, од Сједињених Америчких Држава до Либана. Заједно са гостујућим предавачима и домаћим уметницима, учествоваће у једном од највећих међународних окупљања иконописаца у свету и претворити Београд у светско средиште савременог иконописа.

Јоргос Кордис, један од водећих иконописаца нашег времена

Посебну уметничку и међународну тежину овогодишњем програму даје долазак проф. др Јоргоса Кордиса, који је предавао теорију византијског сликарства и иконопис на Националном и Каподистријском универзитету у Атини и сматра се једним од најутицајнијих савремених иконописаца у свету.

Његов уметнички и педагошки рад снажно је обележио савремени развој иконописа. Посебно место у његовом раду имају међународни практични уметнички симпозијуми на којима иконописци стварају пред публиком и непосредно размењују знања и искуства.

Три иконе чувене радионице из Минска први пут у Београду

Београдска публика први пут ће имати прилику да види три иконе иконописне радионице манастира Свете Јелисавете из Минска: Пресвету Богородицу Брзопомоћницу, Христа Спаситеља и Светог Николу.

Реч је о једној од међународно најпрепознатљивијих иконописних радионица савременог православног света, у којој заједно стварају монахиње и световни уметници, негујући византијску и староруску иконописну традицију и повезујући је са врхунским занатским умећем савремених мајстора.

Уметничке радионице манастира, поред иконописа и мозаика, посебно су познате по драгоценим ризама, раскошним украсним покровима који се постављају преко потпуно осликаних икона и ручно израђују од текстила, метала, бисера, перлица, полудрагог камења и позлаћених нити.

Управо због споја духовне традиције, изузетног уметничког квалитета и ретког занатског мајсторства, три иконе из Минска представљају једну од најатрактивнијих и најексклузивнијих целина овогодишње поставке.

Шест уметника, три технике и стварање пред публиком

Изложбу ће 2. и 3. септембра, од 15 до 19 часова, пратити велики међународни мастерклас у Музичкој галерији Коларчеве задужбине.

Током два дана шесторо уметника из Србије, Грчке и Румуније истовремено ће стварати пред публиком и представити три традиционалне технике сакралне уметности: иконопис на дасци, фреско сликарство на свежем малтеру и израду иконе у камену.

Мастерклас иконописа на дасци водиће проф. др Јоргос Кордис и проф. др Тодор Митровић. Традиционалну технику фреско сликарства представиће проф. Андреј Мушат из Румуније и МА Лука Новаковић, докторанд Универзитета у Београду, док ће Кристина и Андреј Раилеану демонстрирати два различита приступа изради иконе у камену: сликање и резбарење.

Публика ће моћи непосредно да прати настанак уметничких дела, од првих потеза и припреме материјала до завршних фаза. Радови настали током мастеркласа биће укључени у изложбену поставку и остати пред публиком до њеног затварања 16. септембра.

Изложба представља почетак ширег Унесковог пројекта који ће током 2026–2028. године повезивати уметнике, стручњаке и институције кроз међународне сусрете, мастеркласове и развој специјализоване дигиталне платформе.

Платформа ће уметницима омогућити већу видљивост, стручна усавршавања, међународно повезивање, виртуелне изложбе, приступ образовним садржајима и нове могућности професионалног развоја.

Реализацију изложбе и пројекта „Светлост Логоса” Културног центра Калеидоскоп подржавају УНЕСКО, Задужбина Илије М. Коларца, Музеј Српске православне цркве, компаније "ComputerLand" и „Ивирон", Амбасада Грчке у Београду, Амбасада Румуније у Србији, Румунски културни институт у Букурешту, Штампар Макарије и „Службени гласник“.

Више информација о изложби, пратећим програмима и пројекту на званичној страници Светлост Логоса.

Kако би Марко Kраљевић изгледао на сликама славних светских уметника, како стихови у десетерцу звуче на енглеском језику и у чему је тајна Маркове популарности кроз генерације и векове? Део изложбе представља историјску личност – Марка Мрњавчевића, а други део епског јунака – Марка Kраљевића.

,,Покушавамо да одгонетнемо загонетку како је турски вазал који је владао незнатним деловима некадашњег српског царства постао тако горостасни лик епске књижевности, како би Вук Kараџић рекао - српски Херкулес'', рекао је коаутор изложбе Марко Савић.

Пратећа изложба се осврће на феномен стрип серијала „Вековници” који је за деценију и по ујединио око 250 цртача са Балкана, предвођених сценаристом Марком Стојановићем. Kраљевић Марко, историја, митологија и фантастика били су инспирација за „Вековнике”.

„Kраљевић Марко као мој усуд вероватно, јер се зовем Марко и прати ме цео живот. Тако да сам се одлучио за тог Марка и од њега направио бесмртника и прошетао га 500,600 година након његове смрти кроз Европу и сусрео га са разним историјским и фиктивним ликовима и митолошким створењима", каже сценариста и публициста Марко Стојановић.

Изложбе у Етнографском музеју могу се видети до краја школског распуста, а Kраљевић Марко затим одлази на турнеју по градовима Србије и Републике Српске.

На сцени су и глумачки „мамци“ за публику-Милош Биковић и Тамара Крцуновић, Миодраг Радоњић и Јелисавета Орашанин. Глуме два брачна пара који једно вече које почиње као необавезно дружење,претварају у разоткривање тајни и скривених истина које задиру у најдубљу интиму.

„Намера ми је да са пажљиво одабраним глумцима направим представу која живи у тренутку, која заведе публику да гледа једну (забавну и провокативну комедију о савременом животу. Сцена је реалистично богата, стан средње класе. Глумци се физички и емотивно до краја препуштају својим страховима, неурозама и играма. На тренутке треба да делује као мешавина савременог булеварског позоришта и ситкома”, описује редитељ Никола Љуца.

А миљеник публике Милош Биковић овако је је тумачи: „Ова представа, и сам назив то говори, има за главну тему манифестацију човека и његову пројекцију улепшаног лика. Али испод те комедије, када се загребе, откривамо трагични положај човека који се помоћу лажи покушава изборити. Ово је прича о мушко-женским односима, мушко-мушким односима и о пријатељским односима, али и о односу човека према самом себи… Људи ће се некада смети зато што је смешно то што гледају, али чешће ће се смејати зато што препознају ситуације из живота.”

Зашто је представа Лаж са својим обртима и заплетима, постала феномен Београдског драмског позоришта, моћи ће у суботу у 20 часова у центру „Сава“ да провере сви они који до сада нису успели да набаве карте за тетар на Црвеном крсту.

Комплетан програм 33. Белеф-а доступан је на сајту, као и на званичним Фјесбук и Инстаграм налозима.

Тридесеттрећи Београдски летњи фестивал – Белеф реализује се под покровитељством Града Београда и Секретаријата за културу, у организацији Центра београдских фестивала – Цебефа.

Њена компанија "Yayoi Kusama Inc" потврдила је да је уметница стварала до самог краја.

„Током изванредног живота у потпуности посвећеног уметничком стваралаштву, Кусама је остварила међународно признату каријеру као пионирска авангардна уметница чија је креативна пракса обухватала визуелну уметност, перформанс, књижевност и поезију", наводи се у саопштењу које је пренео Гардијан.

У саопштењу се додаје да је до последњих дана неуморно сликала, „никада не испуштајући четкицу", у свом непрекидном истраживању „вечне љубави и бесконачне душе".

Од халуцинација до њујоршке авангарде

Рођена 1929. године у Мацумоту, Јајои Кусама је од детињства доживљавала живописне халуцинације у којима је видела бесконачна поља тачака и шара које су прекривале све око ње. Ова искуства, која су је истовремено плашила и фасцинирала, постала су централни мотив и покретачка снага њене целокупне уметности, коју је описивала као „уметност-медицину".

Сматрајући да је послератно јапанско друштво „превише мало, превише сервилно и превише презриво према женама", донела је храбру одлуку да се 1957. године пресели у Сједињене Америчке Државе. У Њујорку је током шездесетих постала једна од кључних фигура авангардне сцене, утичући на уметнике попут Ендија Ворхола.

Организовала је серију провокативних хепенинга и перформанса, често као вид протеста против рата у Вијетнаму, у којима су наги учесници били осликани њеним препознатљивим, јарким туфнама, чиме је директно изазивала тадашње друштвене норме.

Уточиште у уметности и менталној институцији

Након повратка у Јапан 1973. године, њена слава је привремено избледела, а уметница се суочила са погоршањем менталног здравља. Четири године касније, 1977. године, донела је неконвенционалну одлуку и добровољно се пријавила у психијатријску болницу у Токију.

Ова институција постала је њен дом до краја живота, пружајући јој стабилност која јој је била неопходна да настави са стварањем. У непосредној близини болнице налазио се њен студио, у којем је наставила неуморно да ради, претварајући своје унутрашње борбе у моћна уметничка дела.

Управо је у овом периоду створила неке од својих најзначајнијих радова, доказујући да креативност може да пронађе пут и у најизазовнијим околностима и да је уметност за њу била нераскидиво повезана са опстанком.

Глобални феномен и бескрајна огледала

Кусамин рад је поново стекао светску славу крајем 20. и почетком 21. века, чинећи је једном од најпрепознатљивијих уметница данашњице. Њене Бескрајне собе огледала, импресивне инсталације које користе огледала и светла да створе илузију бесконачног простора, постале су културни феномен.

Ове собе су привукле милионе посетилаца широм света и постале изузетно популарне у ери друштвених мрежа, где су фотографије из њених инсталација преплавиле интернет. Уз туфне, бундеве су постале још један од њених заштитних знакова.

Као најпродаванија жива уметница на свету, њена дела су на аукцијама достизала вишемилионске цене. Њен јединствени стил, који спаја поп-арт, минимализам и феминизам, оставио је неизбрисив траг у савременој уметности, позивајући публику у светове који бришу границе између посматрача и бесконачности.

Велика европска ретроспективна изложба њеног рада, која је месецима планирана, сада ће постати постхумна почаст.

Изложба, која је већ обишла Швајцарску и Немачку, биће отворена у музеју Стеделијк у Амстердаму од 11. септембра. Поред тога, изложба под називом „Једно са вечношћу: Јајои Кусама" у Уметничком музеју Bafalo AKG остаје отворена за посетиоце до марта 2026. године.

Њен студио је потврдио да ће наставити да испуњава њену визију. „Наставићемо да испуњавамо Кусамина уверења и да кроз уметност доносимо наду и снагу за будућност људима широм света", поручили су из њеног тима.

„Ми не скупљамо представе са разних страна, ми производимо наше представе. Тако да смо некад давно почели са Годо фестом осамдесетчетврте, па смо играли наше представе на Авала фесту, па смо играли на Шекспир фесту пре четрдесет година, па Молијера. Сваке године направимо пет или шест нових представа које онда улазе на наш репертоар“, каже Љубиша Ристић, испред КПГТ-а.

Док прича универзалну причу о Јеврејима поставка Млетачког трговца смештена је у двадесете године прошлог века у Италији коју је обузео фашизам.

„Ја сам овој драми приступио заправо са једним великим штрихом. Избацио сам те романтичне, љубавне сцене. Самим тим ова прича више није комедија него је постала једна озбиљна драма. Заправо о суђењу о том положају у друштву. Публика се све време преиспитује, ставља се у позиције оних који туже и оних који бране“, каже редитељ Страхиња Падежанин.

„Ако нема правде у законима вашим, онда пљујем ја на ваше право и слободу", једна је од реплика главног јунака Шајлока који правдољубиво, доследно али и осветољубиво улази у борбу за права свог народа.

Шајлок је лик кога ја не браним. Он је веома сложено написан и постоји у њему много негативних слојева. А с друге стране постоји нешто што произлази из положаја Јевреја. И тај контекст је темељ онога што ја на суду браним“, каже глумац Слободан Бештић.

„У овом делу Џесика се јавља у некој кулминацији суђења као Шајлокова савест као подсвест као неки глас разума. И тај њен однос са оцем јесте заправо суштина тога зашто она бежи од Јевреја, зашто прелази у хришћане“, објашњава глумица Теодора Миклушев.

До краја Фестивала у КПГТ-у ће премијерно бити изведена Шекспирова Бура, Црна дама из Сонета, Веселе жене виндзорске, Ромео и Јулија и Укроћена горопад.

Посебну пажњу привукао је чувени глумац акционих филмова Жан-Клод ван Дам чији је филм Баштован у званичном фестивалском програму.

„Веома сам срећан што сам позван овде. Србија је прелепа земља, Нишлије гостољубиве, фестивал јако добро органиизован, пуно људи који ме воле. Жао ми је што док смо ишли црвеним тепихом нисам стигао да се сликам са свима који су то желели. Што се филмске продукције тиче, могућности су велике, нисам видео тако добро технички подржане филмске студије каквих овде има”, рекао је Ван Дам.

На летњој позорници, после поклона глумаца и ватромета, фестивал је отворио филм Чувари иконе Светог Ђорђа.

„Уметност мора бити меко ткиво једног народа, морамо интегрисати народ, а никако га раздвајати и продубљивати расколе. У том смислу, мислим да ће наш филм бити чиста филмска уметност”, изјавио је Радош Бајић, глумац и сценариста филма.

Током шест фестивалских дана публику очекује 26 филмова међу којима 12 премијера, а предвиђене су и пројекције ремастеризованих домаћих култних филмова.

„Да овај наш фестивал буде такав, упечатљив, јединствен, да једноставно миримо све старе продукције, нове продукције испајамо их у једну универзалну добру продукцију”, рекао је Саша Јоксимовић, члан уметничког већа.

На централним градским локацијама предвиђен је свакодневни пратећи програм. А о глумачким наградама одлучиваће жири којим председава глумица Снежана Савић.

Министар Селаковић је истакао да је Манасија „лабудова песма" српске средњовековне културе, уметности и архитектуре, те да ће следећу годину, посвећену Светом деспоту Стефану Лазаревићу, дочекати у великој обнови, највећој до сада.

„У трогодишњем програму од националног значаја, рестаурација, конзервација и презентација манастира Манасија представља једну од највећих инвестиција у очување српског непокретног културног наслеђа. Са средствима која ћемо пренети у наредној години, држава ће у Манасију уложити укупно милијарду и 46 милиона динара", нагласио је Селаковић. Додао је да размере улагања најбоље илуструје податак да је за 17 година, до 2025, држава у Манасију уложила 34 пута мање новца него што ће уложити у овом трогодишњем периоду.

Шта обухвата обнова

Средства опредељена за ову годину биће усмерена на неколико кључних сегмената унутар манастирског комплекса. Планирана је обнова монументалне манастирске трпезарије, која се сматра најимпозантнијом у Српској православној цркви на територији Србије. Поред тога, радиће се на обнови и реконструкцији масивних манастирских бедема и једанаест кула које су вековима одолевале зубу времена.

Једнако важан део пројекта су и нова археолошка истраживања на локалитетима који до сада нису били систематски испитивани. Ови радови би могли да донесу нова сазнања о животу унутар манастирских зидина у време деспота Стефана и периоду који је уследио. Циљ је не само физичка обнова, већ и дубље разумевање историјског и духовног значаја Манасије.

У сусрет јубилеју деспота Стефана

Главни покретач овако обимног пројекта је припрема за 2027. годину, када ће се обележити два значајна јубилеја – 650 година од рођења и 600 година од смрти Светог деспота Стефана Лазаревића. Син кнеза Лазара и кнегиње Милице, деспот Стефан био је један од најпросвећенијих владара свога доба, витез чувеног Змајевог реда, велики градитељ, али и талентовани писац, који је иза себе оставио дела попут Слово љубве и Записа на косовском мраморном стубу.

Манастир Манасија, познат и као Ресава, његова је најзначајнија задужбина, грађена између 1406. и 1418. године. У оквиру манастира деловала је и чувена Ресавска школа, преписивачки и преводилачки центар који је био светионик писмености и културе и након пада Деспотовине под османску власт.

Пут ка листи светске баштине

Манастирски комплекс је још 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а од 2010. налази се на прелиминарној листи Унескове светске баштине.

Свеобухватна обнова и конзервација, финансирана овим рекордним средствима, представља кључни корак у припреми номинације за упис Манасије на сталну листу, чиме би се њен универзални културни и историјски значај и званично потврдио на светском нивоу.

План је да обнова буде завршена до 2027. године, што се поклапа и са одржавањем светске изложбе Експо у Београду, пружајући јединствену прилику за промоцију обновљеног бисера српске културне баштине.

Гошћа Јутарњег програма РТС-а, Сања Ђурић из организације фестивала, каже да су припреме у завршној фази и да се организатори већ радују почетку манифестације.

„То никад није све спремно док сам фестивал не почне, али главне ствари су, да кажемо, спремне. И радујемо се почетку фестивала“, истиче Ђурићева.

Према њеним речима, фестивал је од почетка замишљен као манифестација међународног карактера.

„Ја бих чак ишла и више и рекла бих да је ово једна од најзначајнијих културних манифестација уопште у овом делу Европе. Нема пуно фестивала који се баве раном музиком код нас, и уопште на балканском простору“, наводи Сања Ђурић.

До сада су на „Медимусу“ гостовали уметници из 13 земаља, а ове године у Призрен стижу гости из Швајцарске, Немачке и Сједињених Америчких Држава.

„Заиста ћемо имати богату понуду и јако лепа три концерта предстојећег викенда у Призрену“, додаје Ђурићева.

Музика која се преноси кроз векове

Посебност фестивала је и место на којем се одржава. Средњовековна музика у атријуму цркве из 14. века, где је културно наслеђе тог времена и даље присутно, пружа публици другачији доживљај од слушања музике у савременој концертној дворани.

„Када ви доживите ту врсту ране музике, ту средњовековну музику, на простору где је она заправо изворно била извођена, то је потпуно други доживљај него када је слушате у некој концертној сали савременог типа“, објашњава Ђурићева.

Како наводи, публика се често изненади када у старим напевима препозна мелодије и утицаје који су присутни и у савременој музици.

Програм фестивала није тематски строго одређен, већ уметници, у договору са уметничким директором Дарком Карајићем, предлажу композиције које сматрају најприкладнијим за јединствени простор у којем наступају. Ове године публика ће, између осталог, имати прилику да чује утицаје италијанске, немачке и француске средњовековне музике.

Прилика за окупљање и повратак традицији

„Медимус“ има посебан значај и за српску заједницу која живи у Призрену и на простору Косова и Метохије. Фестивал је прилика за окупљање, али и за посету значајним светињама и споменицима културе тог краја.

Организатори због тога организују и путовања из Београда и Новог Сада за све заинтересоване који желе да посете фестивал, али и да обиђу неке од најзначајнијих манастира на Косову и Метохији.

„Уколико нисте до сада имали прилике да посетите Призрен или уопште Косово и Метохију, мислим да је ‘Медимус’ идеална прилика да доживите тај средњовековни сјај наше државе“, истиче Сања Ђурић.

Удружење које организује фестивал током године спроводи и добротворне и хуманитарне акције, настојећи да помогне људима који живе на том простору и сачува сећање на културу и традицију.

Изложба као увод у фестивал

У оквиру овогодишњег програма, 28. августа биће отворена изложба фотографија са претходних издања „Медимуса“. Публика ће у Клубу уметности у Призрену моћи да види радове званичних фотографа фестивала Данка Страхинића и Ел Гвојоса и подсети се претходних десет година ове манифестације.

Једанаести Међународни фестивал средњовековне музике „Медимус“ биће одржан 29. и 30. августа у Призрену, а организатори очекују бројне посетиоце.

Серија је снимана у вароши на Моравици 1976. године, а данашњи пограм је управо обележило извођење истоимене позоришне представе Београдског драмског позоришта, инспирисане познатом серијом у режији Ивана Вуковића. Слоган ове Нушићијаде је „Под Нушићевим шеширом”.

"То што се налазило испод Нушићевог шешира то је до дана данашњег остала тајна. То што се налазило испод шешира, он је пребацио на оловку, на папир и у прилици смо да то све видимо у његовим делима које је он написао", рекао је Милан Милосављевић у улози Бранислава Нушића.

„Кањевац је у поезији био радикално искрен, отмено суздржан, благо ироничан, песник атмосфере и расположења, онај који је са једнаком прецизношћу продирао у скривене валере људских душа и процесе дугих историјских удеса и траума.

Био је „разуман и вешт приповедач“ – ово је Теодосије записао о Стефану Првовенчаном, а ми исто можемо рећи за Радомана Кањевца, човека који је мислио да звезде нигде нису толико високе и бројне као на Пештерској висоравни. Ка тамо гледамо док му са поносом постхумно додељујемо награду Стефан Првовенчани“, наводи се у саопштењу. 

О значају Кањевчевог песничког, новинарског и уредничког рада у испуњеној дворани Центра за културу „Градац“ говорили су универзитетски професор, академик Зоран Пауновић, песник, есејиста и критичар Ђорђе Матић и главни и одговорни уредник Радио Београда 2 Ранко Стојиловић.

Награду Стефан Првовенчани уручила је ћерки Александри и унуку Ђорђу заменица председника општине Рашка Јована Мутавџић, после чега су неколико познатих песама групе „Галија“ извели музичари Марко Младеновић, Миленко Баловић и Милан Бановић, чланови састава Вертиго. Програм је осмислила и водила Маја Вујанац, члан Организационог одбора Рашких духовних свечаности.

Радоман Кањевац је рођен 1960. године у Ступу, крај Сјенице. На Факултету политичких наука стекао је звање дипломирани политиколог за новинарство и комуникологију. Почетком осамдесетих година био је заменик, а потом и главни и одговорни уредник Студентског програма радија Индекс 202.

У Радио Београду радио је од 1985. године. На Другом програму је радио и као уредник рубрике, уредник Редакције културе и заменик главног и одговорног уредника. Почетком двехиљадитих био је директор и главни и одговорни уредник Радио сајма, а након тога постао медијски менаџер Београдског сајма.

На место главног и одговорног уредника Другог програма Радио Београда именован је 2015. године и вршио је ту функцију у два мандата. 

Кањевац је био цењени и награђивани песник и текстописац, познат као аутор стихова за музику групе „Галија“. У престижној антологији југословенске рок поезије Петра Јањатовића „Песме братства и детињства“ заступљен је са 12 песама. Објавио је осам песничких и две есејистичке књиге.

Фестивал повезује афирмисане ауторе и великане домаће фотографске сцене са новим именима и свежим ауторским изразима.

„Ово је један врло хетероген скуп фотографија. Зато што на овој изложби можете видети ауторе који су млади, који тек почињу са фотографијом, можете видети студентске радове, затим радове различитих људи који уопште нису у фотографији, а воле и баве се њоме", објашњава Јелена Балевић, ауторка фестивала.

„Ангажована фотографија је где се људи буквално труде да нешто направе. Да кажем уметничку фотографију, или документарну, пошто има разноразних. А код мене је у ствари документ. Ријана каква је таква лепа, лепа је и на слици", наглашава фотограф Брајан Рашић.

Прва фотографија настала је пре 200 година. Од тада су се мењали начини на које се бележе тренуци, али и саме фотографске технике.

А како је фотографија била кључна и за развој филма део њене историје чува се у Југословенској кинотеци.

Од првих снимљених призора до слике настале једним додиром телефона, фотографија је постала део свакодневице, али и важан облик уметничког изражавања.

„Данас телефони су савршени до извесне мере, тако да битно је да сте у правом тренутку на правом месту и да направите тај 'клик' у тренутку када је то заиста неопходно и потребно. И тиме ћете направити нешто што ће бити интересанто јер фотографија треба да комуницира пре свега“, истиче Драган Павловић, професор фотографије на Факултету за медије и комуникације.

Фотографија се мења заједно са технологијом. Ера вештачке интелигенције отвара питање њеног ауторства и уметничке вредности.

„Моја је велика привилегија да честитам Чаи Гао добитници овогодишње награде Ханс Кристијан Андерсен за илустрацију", истакла је председница жирија Ширин Крејди.

Кинеска уметница је рођена 1946. године у покрајини Хунан. Годинама је радила у сеоској школи као учитељица пре него што се запослила као уредник издања дечијих књига. Током каријере је направила више од 40 сликовница, а када је реч о стилу он је мешавина традиционалне кинеске народне уметности, класичних техника и локалних, културних корена у покрајини Хунану.

„Дечије књиге су за мене мостови, они повезују различите културе и срца. Свако ко пише дечије приче сади семе среће у дечијим срцима и осветљава све нас", наводи илустраторка Чаи Гао.

Чаи Гао је одрастала уроњена у старе традиције – стихове своје баке и причање прича што је у њој изазвало страст за усменим и визуелним наративном, која траје целог живота.

Није универзитетски образована, сама је учила да црта док је радила као наставник, тада је настало и њено прво дело Дивна башта, 1980. године, за које је одмах добила признања. Остала је верна сликовницама које оне одражавају њену љубав према животу, отпору и чуду.

Ова реченица, прожета њеним препознатљивим црним хумором, одражава дух жене која је и сопствену борбу са болешћу претворила у јавни дискурс, најављујући да ће о умирању написати књигу јер се „то чита као лудо".

Њен одлазак означава крај једне ере у којој је јавна реч имала снагу да уздрма, испровоцира и натера на размишљање, без обзира на то да ли сте се са њом слагали или не.

Рођена 1949. године у Опатији, одрасла је у сиромашној породици, што је искуство које је дубоко обликовало њен каснији бескомпромисни став према социјалној неправди.

Након што је дипломирала хрватски и немачки језик на Педагошкој академији у Ријеци, радила је најразличитије послове – била је учитељица, туристички водич, продавала сладолед и носила кофере, пре него што је ушла у новинарство.

Управо је у медијима њен оштар језик први пут дошао до изражаја, али и наишао на отпор. Почетком деведесетих, 1991. године, добила је отказ на Радио Ријеци због оштре критике тадашњег председника Фрање Туђмана. То је био само први у низу отказа које је добијала због својих ставова, што је постало лајтмотив њене каријере.

Књижевни опус без цензуре

Након што јој је новинарски пут постао трновит, Ведрана Рудан је свој бунт и аналитички ум усмерила ка књижевности. Њен први роман, Ухо, грло, нож (2002), моментално ју је винуо у врх регионалне књижевне сцене. Беспоштедни монолог огорчене и несрећно удате жене донео је сирову, феминистичку перспективу која је до тада била реткост.

У следећим делима, попут Љубав на посљедњи поглед, храбро је писала о личном искуству злостављања у првом браку, користећи писање као катарзу и поруку охрабрења другим женама. Њена дела су се бавила табу темама: од насиља у породици, преко лицемерја цркве и политичких елита, до сложених односа мајки и кћери у роману Дабогда те мајка родила.

Њен стил је био директан, бритак и лишен било каквог улепшавања. Писала је онако како је говорила – без длаке на језику.

Управо та сирова искреност донела јој је огромну читалачку публику, али и бројне критичаре. Њене књиге превођене су на енглески, руски, пољски, мађарски и друге језике, а позоришне представе рађене по њеним романима игране су у Загребу, Београду, Варшави, Лондону и Санта Моники.

Била је и потписница Декларације о заједничком језику, доследна у ставу да су национализми на Балкану вештачке творевине.

Контроверзе као заштитни знак

Ведрана Рудан никада није бежала од контроверзи; често их је сама стварала. Због својих ставова неретко је била оптуживана за радикализам и етикетирана као провокаторка.

Католичку цркву је јавно називала „злочиначком организацијом", а због поређења стања у Гази са Холокаустом на Дан сећања на Холокауст 2009. године, добила је отказ на Новој ТВ и зарадила оптужбе за антисемитизам.

У својим колумнама и јавним наступима оштро је критиковала америчку спољну политику, посебно улогу Барака Обаме и Џоа Бајдена, док је за Доналда Трампа имала речи симпатије, сматрајући да његова владавина није била „огрнута демократским фашизмом".

Једнако оштра била је и према либералним струјама, критикујући усвајање деце из Африке као вид модерног колонијализма и расизма.

Њен изузетно популаран блог „Како умријети без стреса", који је имао више од десет милиона прегледа, угасила је 2015. године, објашњавајући да не жели више да пише о мржњи која је преплавила друштво.

Иако је у јавности била синоним за псовку, тврдила је да у приватном животу никада не псује, препуштајући тај вентил својим књижевним јунацима.

Срећу је пронашла у другом браку са адвокатом Љубишом Драгељевићем, са којим је живела у Ријеци, далеко од медијске буке коју је сама често стварала.

Суочена са дијагнозом карцинома, остала је верна себи. Одбила је патетику, поручивши публици: „Ја сам бесмртна. Сматрајте моју смрт одласком на неко подручје где нема сигнала."

Тим речима, као и целокупним животом и делом, потврдила је да је била и остала глас који се не може и неће игнорисати.

Постоје представе којима простор није сценографија већ партнер. Галерије Зајечарског позоришта на археолошком локалитету Феликс Ромулијана престаје да буде само прича о римском императору и постаје сусрет позоришта са местом које је Галерије оставио за собом.

Нема прецизнијег простора за ову представу од остатака царске палате коју је Галерије подигао у свом родном крају и посветио мајци Ромули. Феликс Ромулијана, палата подигнута крајем трећег и почетком четвртог века, данас је археолошки споменик и део светске културне баштине Унеска. Овде, са позориштем, амбијент није само доказ прошлости већ импресивна сценографија.

Управо ту почиње занимљивији део Брадићевог редитељског поступка. Представа Галерије нема намеру да буде само музејска реконструкција Римског царства. Намера је да историјски материјал претвори у уметнички догађај.

Галерије овде није само римски цар са занимљивом биографијом, његова личност представљена је кроз опсесију моћи, смрћу и бесмртности. Галерије је човек који је од пастира стигао до врха империјалне хијерархије; човек који је желео да надживи властиту смрт и да се апотеозом уздигне међу богове. Његова палата зато није само архитектонски споменик већ и симбол његове политичке и личне амбиције.

Павле Пекић у насловној улози има тежак задатак – да императора не претвори у статуу. Његов Галерије је истовремено владар огромне моћи и човек који ту моћ више не може да одвоји од сопственог страха, таштине и потребе за вечним трајањем. У томе је и савремена нит ове античке приче: Колико човек који једном освоји власт заправо може да поднесе помисао да ће једног дана нестати?

Око њега је вредан ансамбл Зајечарског позоришта: Наташа Петровић као Ромула, Зоран Карајић као Диоклецијан, Милош Танасковић, Ана Бретшнајдер, Габријел Бећаревић, Теодора Стојковић, Сања Недељковић и Бранислав Мијатовић, уз учешће деце.

Посебно је важан лик Ромуле, Галеријеве мајке и паганске пророчице. Она припада свету веровања, ритуала и слутње, док њен син припада свету империјалне рационализације моћи. Између њих постоји више од породичног односа: њихов однос је судар два веровања — веровања у богове и веровања у властиту историјску величину.

Зидови, бедеми и остаци палате Феликс Ромулијана у овој случају нису само илустрација догађаја о којима глумци говоре већ сведочанство да је Галерије настојао да од себе направи историју.

Представа „Галерије“ у овом амбијенту је драма о човеку и времену. О томе шта остаје када нестане човек, када од некадашње моћи остане само камен, мозаик, натпис — и прича. Позориште тој причи даје на овом месту оно што археологија не може: глас.

На Феликс Ромулијани тај глас припада Галерију, али и месту самом. Представа Зајечарског позоришта тако, када изађе из затворене позоришне сале и стане пред остатке палате свог јунака, добија потпуну димензију. Тада се брише граница између историје и театра. Оно што је некада било Галеријево царство постаје сцена, а оно што је остало од његовог царства постаје публика која сведочи о пролазности сваке моћи.

Галерије је желео да постане бог. Феликс Ромулијана је требало да буде његово место вечности. Данас је то место у којем глумци поново дају живот његовој причи.

И можда је то једна од апотеоза коју је Галерије добио: не међу боговима, али у позоришту.

Публика је простор испред и око сцене испунила до последњег места и дугим аплаузом поздравила овај несвакидашњи догађај.

Осим на Ромулијани, „Галерије“ ће бити извођен и на другим археолошким налазиштима у Србији, као недавно на „Виминацијум фесту“, на истоименом античком локалитету.

"Керамика можда није довољно приказана у нашем уметничком свету, али је врло интересантна и врло версатилна. Њом се може преставити мноштво различитих форми, текстура, на различите начине се њом може манипулисати да се добију различити ефекти", рекла је Милица Савовић,уметница.

Полазна тачка за заједничке радове су били игра и експеримент кроз које више људи ствара једно дело. Контраст различитих сензибилитета и поетика се употпуњује и гради нову целину.

"Радови су настали као инспирација на надреалисте код којих један од уметника започне рад, док се остали надовезују на то. Тако да мислим да на нашим примерима не постоји грешка и мислим да су компатибилни заједно једни са другима. У сваком заједничком раду се настоји да се пронађе свако од нас троје", рекао је Стефан Тодоровић,уметник.

Индивидуални радови успостављају дијалог и визуелни склад.

"С обзиром да радимо заједно у атељеу било је природно да се допуњавамо, надовезујемо и сарађујемо. Као што можете приметити, сви смо инспирисани другачијим стварима, од геометрије до органских облика и просто било је потребно да некако смислимо како супротне ствари могу да коегзистирају и како могу да се надограђују", рекла је Тијана Јокић, уметница.

Изложба "Присутност између одсуства" се може видети до 28. августа.

Срешће и жене у колонијалној одећи, а како организатори најављују, задивиће их и панорама Хаване.

„Доживећете калдрму Тринидада у једно поспано недељено јутро, чућете уличног свирача и видети живе боје фасада приземних кућа овог града из колонијаланог периода“, наводе организатори.

Заинтересоване ће развесеити игра делфина, док ће их са стране, са чувеног црвеног плаката, буде посматрао Че Гевара. 

Отварање изложбе је 17. августа у 19:30 часова.

Отварање ће увеличати Његова екселенција, амбасадор Кубе, Павел Оренцио Диаз Хернандез. 

Иако су различитих генерација, техника и уметничког израза, све ове ауторе повезује једно питање – шта је оно лично што уметник оставља иза себе?

Управо тај траг, односно „отисак", тема је изложбе која окупља ауторе из различитих области.

„Одабрали смо у ужем селекционом жирираном делу 184 аутора. Али поред њих имамо и уметнике по позиву којих има преко 20, и имамо сегмент изложбе који се зове Сећање на уметника где ћемо представити радове колега које нажалост више нису са нама – Борислава Нановића и Пјера Грујичића", наводи ауторка изложбе Ана Мариновић.

Изложба обухвата различите форме – од сликарства и цртежа до фотографије, скулптуре, инсталација и других савремених пракси.

„Моји радови су урађени у техници монотипије у комбинацији са пастелима. Рађени су на подлози плетеног папира. То је ручно плетени папир, уникатни који је спреман за сваки рад посебно и то је нека врста мог самог отиска где се види да ја то спремам за сваки рад“, објашњава графичка уметница и дизајнерка Јасмина Мишељић.

„Оно што је битно у данашње време када је реч о фотографији као медјуму који је толико распрострањен и достпупан, јесте баш та оригиналност. Као и на овој фотографији можете да видите једну младу лепу жену која је природне лепоте и фотографија је настала спонтано“, напомиње фотограф Тијана Јанковић Јеврић.

Изложба у павиљону на Калмегдану је отворена до 15. августа.

„Више од пола века Тања Бошковић својим даром, радом потврђује да велика глума није само умеће, већ начин да време учиниш племенитијим, а публику богатијом. Зато је њено име један од заштитних знакова домаће кинематографије“, наводи се у образложењу.

Говорећи о њеном посебном односу са публиком, чланови жирија закључују: „Постоје глумци којима се дивимо. Постоје глумци које волимо. Тања Бошковић припада оним реткима које осећамо као део сопственог живота.“ Управо зато, како се наводи у образложењу, овогодишња награда „Павле Вуисић“ представља признање глумици која „чини младост домаће кинематографије вечном“.

Под слоганом „Више од игре“ овогодишњи Филмски фестивал у Нишу одржаће се од 29. августа до 3. септембра 2026. Током шест фестивалских дана још једном ће се потврдити статус Фестивала у Нишу као јединственог догађаја који већ шест деценија слави домаћи филм и глумачку уметност, а ове године Фестивал ће бити самостално организован од стране Удружења филмских глумаца Србије (УФГС).

Публику очекује велики број филмова у оквиру главног такмичарског програма, са светским и домаћим премијерама, програмом ван конкуренције, као и другим пратећим садржајима који подразумевају панеле, изложбе и мастеркласове.

"Марко Челебоновић је цео свој опус чистио од сувишног садржаја, до сувишне форме и дошао је до једног нивоа који у ствари представља један искорак ка духу, ка духовности", истакао је Дејан Дамњановић,власник и оснивач колекције „Дамњановић”

Рођен је у Београду, школовао се у Швајцарској, Енглеској и Француској, где се посветио сликарству и највећи део живота провео у Сен Тропеу. Као учесник француског Покрета отпора током Другог светског рата, а касније професор Академије ликовних уметности у Београду, Челебоновић је у свом опусу спојио искуства Француске и Србије медитеранску светлост, француски модернизам и домаће мотиве.

"Био је потпуно свестан свих друштвених дешавања и активно је учествовао у њима, али у свом раду је остао аутентичан. Није подлегао нити трендовима нити неким стварима које су биле наметнуте као нека врста отпора према оним страшним стварима из Другог светског рата, напротив у свом раду доноси аутентични оптимизам", рекла је Мира Одић, потпредседница Управног одбора УЛУС-а.

Челебоновић је показивао да уметност не мора да буде компликована да би била дубока. Био је чан и Српске академије наука и уметности и добитник је великог броја међународних и домаћих признања и награда.

Споменик последњем цару Русије, Николају Другом Романову налази се у Улици краља Милана, на месту на коме се некада налазила амбасада Царевине Русије.

На изложби „Руско културно наслеђе у Београду", поред споменика представљена су и меморијална места, сакрални објекти, знамените личности и локалитети који сведоче о вишевековним историјским и културним везама Србије и Русије.

„Имамо споменик Краснову који је генерално пројектовао највећи број здања у Републици Србији. Затим имао Руску Цркву поред Цркве Светог Марка, поред које људи често прођу а можда и не знају да је руска и да је ту сахрањен један од генерала, Врангел. Читаво једно спомен обележје на Новом гробљу у Београду где је сахрањено хиљаде и хиљаде руских војника који су бранили Београд током ослободилачке борбе“, објашњава Љиљана Михајловић из Центра Руског географског друштва у Србији.

Чувени руски архитекта Николај Краснов између осталог направио је фонтану у Соби шапата или Ружичастом салону у Двору на Дедињу. Жубор воде из фонтане стварао је звучну завесу, па тако нико није могао да чује шта краљ Александар прича.

Изложба је део пројекта „Идентификација, проучавање и очување руског историјског и културног наслеђа у Београду", који реализује Центар Руског географског друштва у Србији уз подршку Фонда „Руски свет“.

„Млади треба да знају шта је некада било да би знали како и у ком смеру да наставе. Саставни део те изложбе, осим прелепих фотографија, укључује и кју-ар кодове управо због те млађе пополације која је све више у дигиталном свету и којима је потребно да нешто виде дигитално, како би обратили пажњу да се то у реалном простору налази“, додаје Михајловићева.

Центар Руског географског друштва у Србији основан је 2015. и до сада је организовао више од 100 изложби фотографија, бројне промоције, филмске пројекције и друге културне програме у Србији и региону.

Прво издање Лекскона руског културног наслеђа на српском и руском језику добило је престижну награду „Златни витез" од председника Владимира Путина.

Изложба „Руско културно наслеђе у Београду" отворена је до 30. августа у Библиотеци града Београда.