Према његовим речима, овај музеј је основан са јасном намером да се одмакне од наметнутих шаблона рада и чиновничког духа и буде динамично место стваралаштва и дијалога, а свој пут започео је захваљујући ентузијазму и преданости људи који у њему раде и стварају.

Премијер проф. др Мацут је подсетио да дела југословенских уметника 20. века до оснивања Музеја, нису била систематски прикупљана нити су на прави начин чувана и проучавана.

„Многа су током деценија нестала или пропала, лишена пажње коју заслужују и зато је било неопходно да домаћа културна сцена добије место које ће одговарати потребама модерне културе и друштва и омогућити да се савремено стваралаштво сагледа у пуном уметничком и историјском значењу", додао је председник Владе.

Мацут рекао је да ће држава наставити да подржава рад ове културне институције и изразио наду да ће она бити отворена за све и радити у условима који могу да јој обезбеде савременост у дигиталном свету који се брзо мења.

Ова, како је председник Владе Србије рекао, национална галерија, више је од простора за изложбе, то је школа духа, место сусрета, дијалога и нових идеја где се граде мостови између уметника и грађана, младих и искусних, свих оних који воле културу.

Изложба „Прекретнице ка модерности“ је почетак новог вишегодишњег циклуса који ће повезати богатство уметничког наслеђа 20. и почетка 21. века и колекцију која има близу 9.000 дела.

„Од тог дана до данас Музеј тумачи, представља најзначајније токове, уметнике и феномене модерне и савремене уметности и од оснивања до данас израстао је у једну врло динамичну институцију“, каже директорка Музеја савремене уметности, Маријана Коларић.

Кроз више од 400 радова и 150 аутора, изложба приказује развој уметности у Србији и Југославији током једне бурне епохе.

Поставка комбинује хронолошки и тематски приступ – од „рађања модерне“ до „подељености и криза“ 30-их година – док паралелно истражује и феномене урбаног живота, грађанскиог идентитета, улоге уметника у друштву, нових медија и облика визуелног израза.

„Све то утицало је на уметност, на рађање модерне, профилисање одређених стилских праваца и естетских израза. Тако да је ова изложба замишљена као популаризација, односно презентација музејске колекције предратног сликарства, скулптуре, цртежа и графике“, истиче кустоскиња Збирке сликарства, Мишела Блануша.

Програм обележавања јубилеја Музеја савремене уметности наставља се 6. новембра, са још две изложбе: „Клара Сипрел и Пол Странд: Слике другог света“ представиће дела чувених фотографа, а „Олга Јеврић: Музикалност и скулптуралност“ – ретроспективу једне од најзначајнијих вајарки српске уметности 20. века.

Као и у роману, тако и у представи препознајемо одређени друштвени и политички контекст: превирања на Универзитету, утицај политичких опредељења на развој каријере, манипулативни карактер масовних медија, тематизовање предности и ограничења демократије, сукоб проевропске (професор Бабић) и панславенске линије (продекан Дукић, који у једном тренутку каже: „Они хоће власт! То би била најгора власт на свету: власт универзитетских професора!“) итд.

Наиме, студенткиња социологије медија тражи интервју од популарног професора, али по налогу проректора („мала услуга“, како он каже) који је, заправо, уцењује обуставом процеса против њеног оца и престижном Фулбрајтовом стипендијом. Управо тако!

Елем, продекан, али и политичка странка којој припада, жели да сазна на којој је страни професор, левој или десној, с обзиром на то да се „притајио“ након што је држао ватрене говоре код Теразијске чесме (нови контекст у односу на роман). Као и у свим сличним (мелодрамским?) заплетима, нечасна намера се претвара у необуздану, страствену љубавну везу (аферу?) за коју, истина, професор од почетка тврди да је љубав са ограниченим роком трајања (не само, или баш због велике разлике у годинама).

Дејан Пројковски поставља представу, трагом текстуалног предлошка, као проширену дуо драму (уз већ поменутог проректора кога игра Марко Гверо, ту је и професорова отресита супруга Олга у тумачењу Сене Ђоровић) у којој се преплићу професорова предавања (публици, то јест студентима) и одмерено, стилизовано режиране љубавне сцене уз спорадиче, за мој позоришни укус помало патетичне знакове, редитељска и сценографска решења (у еротској игри професор на својој младој љубавници свира као на виолини док изнад њих светлуца звездано небо изнад гарсоњере на Звездари), а све се одиграва на пластичном каучу што би, ваљда, требало да имплицира неодрживост ове неприродне, вештачке везе.

Предавања се дотичу гнева младе генерације „Младост није никаква предност!“, каже професор), уз проповед/савет да се не треба крити иза колективне мржње и урлања гомиле, до Сократовог негирања грчке демократије („Лопови и преваранти ће хтети највише државне функције, а демократија ће им то дати“).

Занимљив је и главни сценографски знак до којег су, верујем, заједнички дошли дугогодишњи сарадници редитељ Пројковски и сценограф Валентин Светозарев, а то су наопако окренути, сиви транспаренти за које смо слутили да носе извесне пароле. Кад се окрену лицем према публици видимо да су то књиге, а не пароле, што се може двојако разумети.

Иза сваког бунта и непристајања на постојеће стање стоји снага памети и образовања, али, можда, и као порука да уместо парола у шаке ваља узети књигу. Или је нешто треће?

Врстан глумац Никола Ристановски игра шармантног професора Мишела Бабића, тачно и суверено, као човека умног и образовног, јасних ставова, уверења и принципа, помало налик хомо луденсу, али разочараног и већ уморног од свега (љубавних афера, медијских и политички марифетлука, Универзитета, друштвеног и јавног живота уопште). Из њега децентно избијају озлојеђеност и резигнација које су већ деценијама наше (српске?) ендемске болести.

С друге стране, Ристановски је, својствено свом глумачком хабитусу, у лик професора Бабића унео и своју личну, меланхоличну црту, чиме је лик учинио још уверљивијим и пластичнијим гледе професорових уверења и светоназора.

Млада глумица Магдалена Мијатовић, коју сам до сада гледао само у једној позоришној представи (али не у главној улози) оставила је врло позитиван, упечатљив утисак. У улози Уне (јединствена и посебна) она је била и паметница и згодница (како рече проректор), одмерено дрска и самосвојна, нежна и рањива, отресита и младалачки усплахирена.

Штавише, она и својом појавом (крупна, стасита) одговара овој улози, односно лику који тумачи. Врло добар рад, врло добро искоришћена глумачка прилика.

Све у свему, успешна представа на „лаке и тешке теме“, одмерено актуелна, која сасвим одговара репертоару Звездара театра. Нема сумње да ће бити радо гледана и популарна, као својевремено Капоров роман и истоимени филм Милоша Радивојевића са Шербеџијом, Соњом Савић и Миленом Дравић у главним улогама.

„Осам представа у главном програму из Србије, Црне Горе, БИХ, Републике Српске, од чега су, чиме се поносимо, две наше премијере. Ту је и Радмиловићево матично позориште Атеље 212, БДП, Битеф театар, Звездара театар, Центар за културу из Тивта и Народно позориште РС из Бањалуке", наводи Владимир Ђуричић, директор Народног позоришта „Зоран Радмиловић".

Премијера представе Галерије зајечарског театра отворила је Фестивал.

„Време Галерија је нама недовољно познато. Осветљавање тог времена је посебан изазов и за редитеља и његове уметничке сараднике, колико и за глумце. Та епоха је бременита разним сударима. Судар две цивилизације, прелаз из римске цивилизације у западноевропску хришћанску цивилизацију, пратио је бројне сукобе, крвопролића, насиље…", истакао је Небојша Брадић редитељ представе Галерије.

Посебно узбудљиво за гледаоце биће и то што је Галерије рођен на тлу Источне Србије, а био је Диоклецијанов савладар у доба тетрархије.

Писац комада Милош Латиновић бавио се и последњим чином апотеозе који је обављен баш на Феликс Ромулијани, коју је Галерије подигао у 4. веку нове ере.

Дане Зорана Радмиловића обележиће и изузетно богат пратећи програм, а фестивал траје до 23. октобра

„Нас посебно радује што ће се ове године наше позориште представити са две премијере, отварамо и затварамо фестивал", рекао је Ђуричић, и додао да данас тече програм предфестивалског дана.

Предфестивалски дан обухвата и представу Лево, десно, глумац, аутора, редитеља и глумца Зијаха Соколовића у извођењу позоришта "YugoArt“. Одржава се Оснивачка скупштина Задужбине Адама Пуслојића, како би се очувала успомена на његово дело.

На званичном отварању фестивала (16. октобар) премијерно ће бити приказана представа Галерије у режији Небојше Брадића која говори о римском цару који је био важан за ове просторе.

„Атеље 212 се 17. октобра представља представом Моје позориште Бориса Лијешевића. Следи Уна по тексту Моме Капора Звездара Театра коју је написао Стеван Копривица", најављује Ђуричић.

Београдско драмско позориште у недељу, 19. октобра изводи представу Свака птица своме јату Дина Мустафића.

Мајстори, мајстори Горана Марковића у режији Марка Мисираче, а у извођењу бањалучког Народног позоришта на програму су у понедељак, 20. октобра.

Ућуткивање Сократа Хауарда Брентона у режији Небојше Брадића Битеф театра и копродуцента Центра за културу Тиват, на програму је у уторак, 21. октобра.

У среду 22. октобра на програму је Kontra mundum, представа Центра за културу Тиват, инспирисана аутобиографијом Тајни живот Салвадора Далија.

Богат пратећи програм

У пратећем програму фестивала су изложбе, промоције књига, песничке вечери, и наравно трибине посвећене Зорану Радмиловићу. Биће представљена и књига Зоран Радмиловић на радију и телевизији коју је приредио Марко Мисирача а која је издата у сарадњи зајечарског позоришта и Радио-телевизије Србије.

У петак, 17. октобра,и на програму је портрет глумца Миодрага Микија Крстовића, прошлогодишњег добитника награде за најбоље глумачко остварење на Данима Зорана Радмиловића. Истог дана од 19 часова, биће отворена изложба фотографија из архиве Атељеа 212 40 година без Зорана – Зоран Радмиловић у Атељеу 212.

После сваке фестивалске вечери додељује се награда „Зоранов брк“ за најбољу глумачку бравуру. Додељују се и статуете у бронзи за најбоље глумце Фестивала, као и признања за младе глумце.

У завршној вечери фестивала, 23. октобра – Кабаре зајечарског позоришта Ситнице живота, Жељка Јовановића.

Народно позориште у Зајечару следеће године обележава 80 година рада. Ове године, обележено је 40 година од смрти Зорана Радмиловића.

„Иако је толико времена прошло од његове смрти, никад живљи није био што се тиче свести гледалаца или љубитеља културе у Србији", рекао је Ђуричић.

„Пре свега, албум породице Ракић, то је албум фотографија који је припадао породици песника, чувеног и дипломате Милана Ракића, где се налазе фотографије не само чланова породице, него и значајних личности из тог времена. Има једна фотографија, рецимо, кнеза Михаила, кнегиње Јулије Обреновић. Ту је и фотографија коју смо искористили за насловну страну каталога и за уводну насловну страну изложбе, једна од мало ређих фотографија Ђуре Даничића. Такође, изложили смо и факсимил једног дописа његовог Попечитељству просвештенија тадашњем, који је упутио са места библиотекара, односно управника Народне библиотеке“, коауторка изложбе Јелена Витезовић.

Најпознатији је по делу Рат за српски језик и правопис. Био је један од најзначајнијих савезника Вука Караџића у језичкој реформи, али његова улога у лингвистици је много шира.

„Обично када се помене Даничићево име, прво се сетимо Рата за српски језик и правопис с правом, то јесте изузетно дело, поготово када се узме у обзир да га је написао у 22. години живота. Понеко се сети и Светог писма, то јест Даничићевог превода Старог завета. Међутим, желели смо ипак да кроз књиге, управо кроз дела које је он објавио и дела које су његова, а објављена или постхумно или објављена као репринти, подсетимо јавност на то колико је он заправо учинио за српски језик и за развој српске филологије и за постављање српског језика у шире оквире европске лингвистике“, објашњава Јелена Витезовић.

Изложба ће бити отворена до краја новембра.

То је драма у два чина, два главна лика су Владимир и Естрагон који чекају Годоа, који никада неће доћи. Њих двојица су највероватније скитнице које су се пре састале са мистериозним Годоом, рекао им је да га чекају на месту где се налазе на почетку драме.

За Кијану Ривса учешће у представи значи да се његов животни сан остварио, док Винтеру позоришне даске нису непознаница, дебитовао је на Бродвеју 1977. године.

„Био сам на Бродвеју као дечак, мој очух је режирао представу у којој је играла Клодет Колбер. Дошао сам и био очаран, осетио сам да је то чаробно место. Касније током школе глуме читао сам много комада, уживао у бродвејским поставкама. Као тинејџер сам гледао пуно представа на Бродвеју и себи рекао да желим и ја то да радим", каже Ривс.

„Одрастао сам у овом амбијенту, као дечак сам много година провео у овдашњим позориштима. Задивљујуће је бити поново овде са Кијаном, редитељем Џејмијем и другим глумцима, то је невероватно", додао је глумац Алекс Винтер.

Глумачки двојац је раније на сцени био у представи Бил и Тед, за њихове обожаваоце представа Чекајући Годоа је прилика да поново уживају у њиховој изведби.

Редитељ ремек-дела у жанру апсурда је Џејми Лојд, награђиван Тони и Оливије наградом.

„Овај комад сам дуго желела да радим, у центру пажње је један пар. Глумци су дошли са идејом да радим представу, било је то задивљујуће. Постоји пријатељство између њих двојице, исти осећај за хумор, сналажљивост, љубазност, о чему публика сазнаје током представе. За мене је био дар да радим овај комад", изјавио је Џејми Лојд, продуцентк и редитељ.

У представи играју и Брендон Дирден, Мајкл Патрик Торнтон, Зејн Арора и Ерик Вилијамс. Биће на репертоару до почетка јануара.

Јунаци прве приче су прошли све друштвено или животно задате фазе: брак, заједнички живот, одрастање деце којима су необориви ауторитет и узор, а онда остају сами са својим уобичајеностима, навикама "с којима живимо читаву вечност". Решива једначина?

"Деца кажу..."

Постоји и преокрет који мења породичну хијерархију, али не и суштину свакодневице. Деца су сада далеко, а родитељи "као да постају нека напорна бића која им компликују животе", одлуке прелазе у руке млађих и отуда страх и осећај понижења од реченица које почињу "деца кажу". Онда долази болест, лечење тамо где кажу деца. "Растанци мењају читав устаљени поредак, можемо се само претварати како ћемо лако савладати све препреке..." Можемо ли? Kако?

„Живот је препун питања. И када једном на све њих добијете одговоре, онда је обично прекасно да било шта у вези с тим урадите.“

То су истине које знамо, али промене ритам мисли и титрај душе када их испостави на папиру Јелена Ленголд.

"Људи се инстиктивно склањају од туге. Плаше се да их не зарази, на било који од безбројних начина, на које би туга то могла да учини." Kолико је истине у томе!? Одавно ме неки писац није натерао да осетим кривицу. Јелана Ленголд је то учинила. Да, и ја бежим од сваке тужне приче. А, ви? Снажна реченица Анхедоније, приче о душама мртвих које улазе у снове живих.

"Време стоји после нечије смрти, немаш осећај да протиче." Онај који пати труди се да задржи привид нормалности понављајући некадашње ритуале, преживи своју тугу и туђе бежање од њега који је носи.

"Не мора све да се разуме, може да се осећа"

Kолико је снажна крхкост блискости, породичних односа! Сенке са севера је прича о томе.

О анестезији и бегу од бола проглашеним за врховна божанства, о прећуткивању о свему што се у једном браку дешавало, о уметности која то тако верно представља, крхкост стакленим зидовима, а невидљиве баријере које чланови породице подижу међу собом, тежине тишине и неразрешене прошлости зидовима од цигле.

Kада се неко не удуби у суштину изреченог уметношћу, као отац уметнице, онда је најбољи одговор баш онај који му она даје: "не мора све да се разуме, може да се осећа".

Мерим омиљене приче по броју линија којима подвлачим реченице у књизи. Бирам ову причу из књиге за омиљену: Сенке са севера. Савршенство дијалога и истина. Брат је угледни лекар негде далеко, сестра уметница.

"Тебе не занима узрок бола - рекла би му - тебе не занима шта је изазвало тај бол, тебе у суштини занима само да се бол анестезира и да га нема, а ја, видиш, мислим да је узрок најважнији." Уметници воле да траже узроке и суштину.

"Зар уметност није одувек нека судница?"

Уметност је одувек осуђивала свет, људе, породицу, љубав... Чини да свет буде бољи. Ана прави уметност од празнине, по сопственом признању. Њеном брату, Сергеју довезу закрпљеног човека и он га напуни лековима и крене даље као да је све у реду, као да није поломљен изнутра.

Али ни "љубав која одбија да види не може ништа да излечи. Само скрива и ми смо закрпљени". И о тој "закрпљености", свакодневној, животној је ова збирка. А између празнина које настају и крпљења, између чоколаде која нас обрадује и оне којом обрадујемо некога, између тек нађеног немоћног птића и његовог повратка у живот, тече време.

Kада се све заокружи знамо да нам Јелена Ленголд прича о времену, том невидљивом јунаку свих наших битисања. Сама признаје да није никад била господар свог времена, "време господари свима нама, не треба се заваравати у вези с тим, мада нигде и никоме не журим... Ја сам као пас који има свој опсег кретања и то је то. Чим изађем изван тог круга корак ми постаје несигуран".

Јер "књиге улазе у различите собе"

Али, она је писац и мора да дели своју стварност са читаоцима. Јер, "књиге улазе у различите собе, различите станове, долазе нам кад смо млади, или кад смо средовечни и разводимо се, или их читамо, опростите на помињању, у болници док чекамо резултате с патохистологије, па се тешко концентришемо, али читамо и даље, или нас књига подсећа на неку давну љубав, на то како смо заједно подвлачили омиљене реченице".

А одакле долазе књиге? Из омеђеног света писца у којем некада лако теку нечије будуће омиљене реченице, неки омиљени јунаци, а понекад их је тешко смишљати. Некада још теже, као уморној списатељици из приче Интрудер да о томе и говори занесеном кружоку обожавалаца, па каже: „Напишите сами своје књиге ако вам је до књига".

Можда и Ленголдовој, као њеној јунакињи, понекад дође да тако каже, али пре него што савет схватите озбиљно, прво прочитајте "Диракову једначину". Решићете бар неку своју, животну. И уживаћете у доброј литератури.

Задивљујуће је што упркос свему, у Дечанима, Бањској и Грачаници свештеници и даље служе литургије и помажу онима који су остали.

„Вечерас је у Паризу главна тема Косово и Метохија, изложба о Косову и Метохији, округли сто са замеником директора Фигароа Жан-Кристофом Бисоном, изложба Кетрин Купер која је веома позната уметница, која је боравила 15 дана на Косову и Метохији по манастирима, код породица. Ми смо све то организовали, а резултат је та изложба која преноси емоције, која преноси стање на терену без великих речи, без политике да би сваки Француз, сваки новинар који буде дошао, могао да се упозна са овом срамотом да почетком 21. века, у центру Европе – на Косову и Метохији – на само два сата авионом од Париза, људи живе иза бодљикавих жица“, истакао је Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију.  

Јужноафриканка Купер у архиви фотографија чува и тренутке из живота хришћанских и језидских мањина у Сирији и Ираку. Из ратом разорене Палмире и Алепа, донела је кадрове који говоре о истрајности и вери. Иста нит повезује и њен нови циклус о Србима који и даље живе на Косову и Метохији.

„Први пут сам била на Косову и Метохији пре 10 година и оно што ми је највећи утисак је гостопримство. То је једино место где те људи са улице зову у своју кућу. Они воле блискост. Желим да људи виде да код свакога постоји осмех, радост, брига, некад и туга, али да је и то све део живота. Сврха мог рада је хуманост и људскост“, објашњава Кетрин Купер, ауторка изложбе.

За Кетрин Купер борба за опстанак Срба на Косову и Метохији није само локална прича, већ и питање европског идентитета – борба за сећање, веру и слободу. 

Док Париз чува свој препознатљиви симбол – Ајфелов торањ, изложба Кетрин Купер отвара простор који нас подсећа на важност очувања свега што нам је драгоцено. Кроз своје фотографије, Куперова нам приближава животе људи који чувају веру, традицију и културу на Косову. У свету који лако заборавља, овакве приче подсећају на оно што вреди чувати.

„Моје позориште, као нежна и храбра представа, подсећа на нужност преузимања одговорности за то како користимо простор позоришта. Моје позориште није само представа о позоришту, већ је рањиви сусрет са собом. Посебна осетљивост и пажљивост према значају приче, повод су њеног настанка. Уступање властитог искуства редитеља послужило је као почетна тачка рањивог колективног чина који отвара простор за индивидуално преиспитивање свих нас“, наводи се у образложењу одлуке о добитнику овогодишње награде Гран-при „Јоаким Вујић“.

Жири 20. Јоакимфеста, организованог у Књажевско-српском театру, одлучио је и да Специјалну награду града Крагујевца једногласно додели ансамблу представе Моје позориште – Бранки Шелић, Ани Мандић, Небојши Илићу, Бојану Жировићу, Војину Ћетковићу и Борису Лијешевићу.

Поводом Специјалне награде града Крагујевца, жири је навео да је вредност извођења ансамбла „у томе што не подржавају и не тумаче ликове, већ стављају себе у службу приче, кроз непретенциозну солидарност извођача“.

Жири истиче да ансамбл представе, чији је део и редитељ, успоставља атмосферу лакоће приповедања: „Заједно граде аутентичну атмосферу снажним сценским присуством којим су извођачи растеретили себе притиска тумачења ликова и односа, а са пажњом према стварним личностима којима је и мотивисан настанак ове представе“.

Јоакимфест одржан је од 7. до 12. октобра у Крагујевцу.

„Сећате ли се, то је била прва реакција Семјуела Бекета након што је добио Нобелову награду. 'Каква катастрофа!'. Зато сам вам прво рекао да је ово више од катастрофе. То је срећа и понос. Веома сам срећан и веома сам поносан јер ми то што сам у низу који садржи толико великих, заиста великих писаца и песника, даје моћ да користим свој језик, свој изворни језик, мађарски језик, и заиста сам веома поносан и веома срећан што користим овај мали језик. Захваљујем се пре свега читаоцима и свима.“

У првом и једином интервјуу који је дао за медије, Националналном радију Шведске, Краснахоркаи признаје да је смирен, али истовремено и веома узнемирен, мада срећан. „Знате, ово ми је први дан у животу да сам добио Нобелову награду.“

На питање шта га је навело да се посвети писању, одговорио је да је стар и не може да се сети, али може да одговори, јер је писац и има маште.

„Оно што је скоро извесно тачно, прво сам желео да напишем само једну књигу. И нисам желео да будем писац јер нисам желео да будем нико (у неким ранијим интервјуима је говорио да је желео да буде музичар). После тога, годинама касније, не знам колико, открио сам да мој роман Сатантанго апсолутно није савршен и није оно што сам желео да кажем.“

Затим је, како каже, желећи да исправи први роман, написао нову књигу и свог издавача у Мађарској замолио да је објави без његовог имена, само са насловом. Али није био задовољан, па је у трећем покушају написао Меланхолију отпора, са којом је на крају био задовољан, или је бар могао да је „поднесе“.

„Али касније, месецима, годинама касније... пронашао сам неке ствари и у овом роману које не желим. И тако сам почео да пишем нову књигу да бих исправио прве две“, испричао је Краснахоркаи за Национални радио Шведске.

„Желео сам да се удаљим од својих књижевних предака“

Често описиван као постмодерниста, Краснахоркаи је познат по својим дугим, вијугавим реченицама (свако од 12 поглавља Сатантанга састоји се од по једног пасуса) и врсти неумољивог интензитета који је навео критичаре да га упореде са Гогољем, Мелвилом и Кафком.

„Краснахоркаи је велики епски писац у централноевропској традицији која се протеже од Кафке до Томаса Бернхарда, а карактерише га апсурдизам и гротескни ексцес“, навео је Андерс Олсон, председник Нобеловог комитета.

Краснахоркаи је 2014. године за Њујорк тајмс рекао да је покушао да развије „апсолутно оригиналан“ стил, додавши: „Желео сам да будем слободан да се удаљим од својих књижевних предака, а не да правим неку нову верзију Кафке или Достојевског или Фокнера.“

Сузан Сонтаг га је описала као „савременог мађарског мајстора апокалипсе“, док је В. Г. Зебалд похвалио универзалност његове визије. Књижевни критичар Џејмс Вуд једном је написао да се његове књиге „продају као ретка валута“.

На питање како би описао свој рад у интервјуу за Гардијан 2015. године, Краснахоркаи је рекао: „Слова; затим од слова, речи; затим од тих речи, неке кратке реченице; затим још реченица које су дуже, и углавном веома дуге реченице, и тако 35 година. Лепота у језику – забава у паклу.“

Људима који први пут откривају његов рад, поручио је: „Ако постоје читаоци који нису читали моје књиге, не бих могао да им препоручим ништа за читање; уместо тога, саветовао бих им да изађу, седну негде, можда поред потока, да не раде ништа, да не размишљају ни о чему, само да седе у тишини попут камења. На крају ће срести некога ко је већ читао моје књиге.“

„Никада нисам желео да пишем политичке романе"

Краснахоркаи је годинама био међу фаворитима на кладионицама за освајање Нобелове награде. Он је други Мађар који је награђен, после Имреа Кертеса, романописца јеврејског порекла који је преживео Холокауст, 2002. године.

Иако је Краснахоркаијев рад често хваљен због својих политичких призвука, он је одбацио идеју да пише политичке алегорије.

„Никада нисам желео да пишем неке политичке романе“, рекао је за Њујорк тајмс 2014. године. „Мој отпор комунистичком режиму није био политички. Био је против друштва.“

Па ипак, његов рад често садржи критике ауторитаризма и успона десничарске идеологије. Краснахоркаи је такође критиковао ауторитарног лидера Мађарске Виктора Орбана и његову странку Фидес – ризичан став у време када се писци који говоре против владе често суочавају са узнемиравањем, рекла је Отили Мулцет, која је превела око пола туцета његових књига на енглески.

„Он држи ово огледало сатире мађарском друштву“, рекла је Мулцет. „Био је веома храбар у изношењу става да није баш задовољан Орбаном.“

У објави на друштвеним мрежама, Орбан је честитао Краснахоркаију на Нобеловој награди и рекао да он „доноси понос нашој нацији“.

Краснахоркаију није пријатно да буде истакнут као друштвени или политички прогностичар. Рекао је да се никада није осећао пријатно говорећи о свом раду и да себе не види као „део књижевног живота“.

„Писање је за мене потпуно приватан чин“, рекао је за The Paris Review. „Стидим се да говорим о својој књижевности - то је исто као када бисте ме питали о мојим најприватнијим тајнама.“

Наслови довољно говоре, зато не бих даље експлицирао своју тезу и уверење. За ову прилику осврнућу се на три представе (по редоследу приказивања на Фестивалу) које су на мене оставиле најпозитивније утиске, а како се испоставило и на сва три Жирија.

Оно што нас не изједе, прочисти нас

Киселина у исто време може и да нагриза и да прочисти, у зависности како је и у коју сврху користите. Слично се може рећи и за представу Киселина (Босанско народно позориште Зеница, Фестивал босанскохерцеговачке драме и Сцена МЕСС Сарајево) која је настала према врло добром драмском тексту Асје Крсмановић у промишљеној, децентној, ненаметљивој режији Нермина Хамзагића.

Наиме, ова породична, али и надасве интимна, лична драма нагриза душу гледалаца подједнако као и душу сваког од ликова у комаду, али на крају, и пре свега рекао бих, прочишћује од бројних, нагомиланих афеката. Иако третирају тешке теме: односе унутар породице који су увек на свој начин компликовани (без обзира на то колико су породице срећне или несрећне, функционалне или дисфункционалне), међугенерацијске односе, смрт, губитак ближњег, срећу и несрећу, љубав и неразумевање, и текст и представа то чине на један релаксиран, хумором проткан начин.

Отуда су чланови ове породице, уместо око недељног ручка, окупљени око спремања туршије за зимницу (и киселог купуса који преплављује сцену) чиме се на духовит начин пародира и деконструише традиционалан обичај, али и читав патријархални систем вредности.

Ово јесте породична драма о томе шта једну породицу чини основном ћелијом друштва, функционалном или дисфункционалном, јесте и прича о међуљудским односима, различитим генерацијама, губицима и недостајањима, о томе како наставити живот после губитка сина, мајке, ближњег свог уопште, о сећањима и кајањима, али је суштинска драма пре свега унутрашња, у душама појединаца, због ненадокнадивог губитка, али и због пропуштених прилика да се ономе ко је напустио овај свет за живота искаже љубав, разумевање, емпатија.

Ко се није сучелио са овим дилемама, кога није, попут најотровније киселине, гризла савест због сличних пропуста, тај се није ни родио.

Основне одлике ове представе су једноставност, топлина, непретенциозност, сценски минимализам (од режије и сценографије до употребе звучних и светлосних кулиса) и суверена, пластична, сведена, а толико снажна и упечатљива глумачка игра у којој предњаче Гордана Бобан и Мирвад Курић, уз свесрдну подршку млађих колега Селме Механовић и Бењамина Бајрамовића.

Мафијашки велтаншаунг

Ако хипотетичко питање, после завршне сцене представе Господа Глембајеви (Црногорско народно позориште, Подгорица), у читању редитеља Данила Маруновића, гласи: 'Ко су ови људи?', онда су могућа три одговора.

Онај ко није читао Крлежу, али је гледао Кополиног Кума, могао би да одговори, као из топа, то су чланови мафијашке породице Корлеоне, лопови и зеленаши (у зеленим костимима, наравно!). Неко би, пак, одговорио (цитирајући више него тачну одредницу Барунице Кастели): то су преваранти и убојице који су се обогатили на туђој несрећи.

Познавалац Крлежиног дела лако би закључио да су то савремени, ововековни Глембајеви, огрезли у убиствима, пљачкама, преварама и отимачини, доследни баштиници велтаншаунга својих предака и узорни модели својих потомака.

У таквом друштву, она коју називају блудницом, промућурна Баруница Кастели (рафинована, децентно заводљива Кристина Обрадовић), заправо је најпоштенија и најчеститија, она барем отворено признаје на који начин, али и по коју жртву, уновчава свој шарм и еротску интелигенцију. Сви остали су бескрупулозни покварењаци, лицемерни превртљивци и зеленаши: симбол друштва које почива на злу, организованом криминалу, корупцији, неправди и лажном моралу.

Крлежину причу о декадентима и шпекулантима из првих деценија 20. века редитељ смешта у савремени контекст из разумљивих разлога: један од најстаријих заната (убирање профита нечасном трговином и преварама, уместо самопрегорним радом) данас је развијен до неслућених висина и перфекција какве подразумевају такозвана правила уносног бизниса.

Осим социјалне и друштвене димензије, и Крлежини и ови савремени Глембајеви почивају и исходе из породичне драме. Темељни агон је онај између оца и сина, старог лисца Игњата (упечатљиво, суверено, пластично и убедљиво тумачење Светозара Цветковића) и растрзаног, неусклађеног, меланхоличног Леона (тачна, лику примерена игра Миша Обрадовића). Ово ривалство заправо разоткрива суштину глембајевштине: ендемска појава у отрованом друштву.

Својеврсна је иронија што је нови кум, Дон Леоне (непатворени Глембај како сам себе описује, јер, ипак, крв није вода), после финансијског краха империје Глембај, заваљен у фотељу с глембајевским монограмом, заправо го и бос (буквално и метафорички), али окружен верним, напирлитаним члановима породице лешинара.

Нема никакве сумње да ће се они, ускоро, неким новим марифетлуцима и непочинствима извући и воздигнути из финансијског слома.

Сви наши неспоразуми, међусобице и делузије

Сви наши (српски, мултикултуролошки, интеркултуролошки итд.) неспоразуми, искључивости и сукоби, садржани су, на микро плану, у роману Слободана Селенића и сажето елаборирани у представи Очеви и оци насталој по истоименом делу (Народно позориште у Београду).

Ауторка драматизације Ката Ђармати препознаје, издваја и у текстуални предложак смешта основне тематске и значењске рукавце епски распричаног романа једног од најзначајнијих српских писаца друге половине 20. века, дајући им потентну, полифонијску драмску форму.

На том трагу, баштинећи искуства постдрамског позоришта, с ликовима који и делају и приповедају, редитељ Вељко Мићуновић радњу смешта у неку врсту амфитеатра у којем сви ликови – свако на свој начин, из свог искуства и наслеђа, образовања и уверења – као у агори расправљају и полемишу о породичним, наслеђеним, подразумеваним, културолошким и политичким прожимањима, претапањима и преплитањима народа и њихових обичаја (овде Срба и Енглеза), несугласицама и сукобима, подједнако као и о националним, верским и генерацијским опредељењима, предрасудама и искључивостима.

Али, није реч само Србима и Енглезима, о метафори је реч. Наравно, Селенић није случајно изабрао Србе и Енглезе као парадигму.

Као и у роману, тако и у овој представи, сведочимо сучељавању различитих националних идентитета, култура и наслеђа, сучељавању и сукобу различитих генерација, идеологија и политичких уверења/опредељења.

Та сучељавања и сукоби огледају се, најпре, кроз сусрет и прожимање две културе, два народа, два наслеђа: српског (чланови породице Медаковић и Нанка) и енглеског (оличеног у снахи Елизабети), а потом (или на првом месту?) на генерацијском и идеолошком плану разилажења и размозилажења Медаковића и сукобу њихових (одвише српских?) корена и светоназора, а све то кроз три генерације: Милутин (ројалиста), Стеван (грађанско-либералне провенијенције) и млађани Михајло (унук и син, скојевац и комуниста).

Изванредна глумачка подела и игра. Синхрона и усклађена, пример већих и мањих глумачких бравура, у зависности од улога и сценског простора, пример врхунског сценског говора, мелодије и ритма, која врхуни у остварењима Николе Ракочевића (увек суверен, минуциозно тачан, глумачки одважан), Вање Ејдус ( уверљива, шармантно зачуђена Енглескиња) и Сене Ђоровић (изузетна у улози аутентичне, патријархалне, отресите, па и задрте жене, српкиње по превадходству, образоване и утемељене на епском наслеђу, традицији, чврстини и самосвојству).

Одлична представа, потврђена и награђивана и пре доласка на овај Фестивал.

Садржајима, интерактивним поставкама и креативним приступом привлаче хиљаде посетилаца сваке године. У Београду постоји десетак приватних музеја.

Музеј илузија има скоро свака престоница у Европи. Београдски послује као франшиза.

„Музеј илузија у Београду је једини и први овакав музеј у Србији, а ми смо део глобалне, највеће франшизе приватних музеја у свету. Музеј илузија послује у преко 60 градова и свуда послујемо на начин који је примерен позитивном праву те земље у којој се налази“, наглашава менаџерка Музеја илузије, Нина Глишић.

Да би били признати као музеј, по закону, приватни музеји морају да испуне све прописане услове како би добили решење министарства културе. Између осталог, да имају свој депо, кустоса.

Дом Јеврема Грујића један је од ретких приватних музеја који има и статус споменика културе.

„Ми као породица смо дошли на идеју да отворимо и адаптирамо један део куће и ове колекције за наше суграђане, подстакнути изузетно великом жељом и интересовањем које су наши суграђани показали за ову колекцију на једној изложби која је организована годину дана пре самог отварања за јавност. То је била једна од најпосећенијих изложби у тој години“, истиче директорка Дома Јеврема Грујића, Бранка Цонић.

Музеј чоколаде у Београду постоји већ пет година и регистрован је као удружење грађана.

„Процес није дуго трајао у смислу папирологије, али сам процес припреме за отварање је трајао скоро две године. Не мора да се буде регистрован у Министарству културе, што је јако добро јер то дозвољава да постоје разни музеји који су свакако туристичка атракција и који оплемењују туристичку понуду нашег града“, наводи директор Музеја чоколаде, Ненад Радуловић.

Музеј чоколаде је управо један од приватних музеја у Београду који представља спој едукације и забаве. Овде посетиоци могу да прођу кроз историју, нешто да науче, али и пробају разне укусе чоколаде.

По важећем закону, Министарство културе морало би да одобри некој институцији да у називу има реч музеј. У пракси, сазнајемо од наших саговорника, није тако. Било која фирма може у називу да има реч музеј. Из Министарства културе нису хтели да разговарају о овој теми.

Позориште „Бошко Буха“ од 2014. године није на својој адреси и нема свој простор, већ игра на сцени Установе културе „Вук Караџић“.

Позориште чека на реконструкцију, коју су, како тврде надлежни, ометала имовинско-правна питања. Грађевинска дозовола за реконструкцију позоришта добијена је 2022. године, а театар је на њу чекао седам година.

У априлу 2024. године коначно је завршена цела процедура око тендера, па су започети радови на реконструкцији за коју је планирано да траје 500 дана.

Уколико рокови буду били испоштовани реконструкција би требало да буде готова почетком 2026. године. Према плановима, сама сцена требало би да остане на месту на ком је била, а гледалиште ће бити смањено вероватно са 290 на 270 седишта.

Док ишчекује поновни улазак у своје просторије, трупа наступа у „Вуку" и нада се да ће овај рођендан бити последњи који прослављају ван матичног позоришта.

1941. Пол Сајмон амерички је певач, текстописац и глумац. Велики успех је доживео као члан дуета Сајмон и Гарфанкел којег је основао 1956. са Артом Гарфанкелом. Написао је највеће хитове те групе као што су The Sound of Silence, Mrs. Robinson и Bridge over Troubled Water. Након разлаза са Гарфанкелом започео је соло каријеру током које је издао 14 студијских албума.

1980. Ашанти је америчка певачица, модел, музички продуцент, плесачица и глумица. Објавила је шест албума.

Рођени на данашњи дан: 1944. Robert Lamm (Chicago), 1947. Sammy Hagar, 1959. Marie Osmond и 1968. Carlos Mar’n (Il Divo)

Догодило се 13. октобра

1962. Дон Еверли се срушио током пробе на сцени у позоришту Принца од Велса у Лондону, уочи турнеје групе Еверли Брадерс по Великој Британији, која је трајала 22 дана. Враћен је авионом у САД на лечење, а турнеја је настављена уз соло наступ Фила Еверлија.

1965. Група Ху је снимила њихов класик My Generation у Лондону.

1974. Умро је ТВ водитељ Ед Саливен.

1978. Квин је објавио сингл „Fat Bottomed Girls“/„Bicycle Race“, са насловном фотографијом која комбинује слике из обе песме.

1980. INXS су објавили свој дебитантски студијски албум ”INXS”. Садржи сингл Just Keep Walking.

1981. Оливија Њутн-Џон је објавила свој једанаести студијски албум ”Physical”. Издвојиле су се песме Physical, Make a Move on Me и Landslide.

1983. Синди Лопер, издаје свој први соло албум ”She’s So Unusual”. Са албума је објављено шест синглова, а Girls Just Want to Have Fun је постала светски хит и њена прва песма која се нашла на Билборд Хот 100 листи. Песма Time After Time је постала њен први хит број један на листи и доживела је сличан успех широм света. Албум је продат у преко 6 милиона примерака у Сједињеним Државама и 16 милиона примерака широм света.

1984. U2 су објавили други студијски албум ”Unforgettable Fire”. Са албума се издвојила песма Pride (In The Name Of Love’).

1986. Берлин је објавио свој четврти студијски албум “Count Three & Pray”. Садржи синглове Take My Breath Away, Like Flames и You Don't Know.

1992. Принс (са бендом New Power Generation) објавио је свој четрнаести студијски албум “Love Symbol”. Садржи синглове Sexy MF, My Name Is Prince, 7, Damn U и The Morning Papers.

1992. 4 Non Blondes су објавили свој дебитантски студијски албум “Bigger, Better, Faster, More!”. Садржи синглове Dear Mr. President, What's Up?, Spaceman и Superfly.

1992. Mudhoney објавили су свој трећи студијски албум “Piece of Cake”. Издвојиле су се песме Suck You Dry и Blinding Sun.

2002. Бенд Muse је покренуо правни поступак против Селин Дион након што је објавила да ће се њен предстојећи концерт у Лас Вегасу звати ”Muse“. Певач бенда Мет Белами је рекао: „Не желимо да ико помисли да смо пратећи бенд Селин Дион.“

2008. Ринго Стар је објавио да више нема времена да одговара на писма обожавалаца или да потписује аутограме. У видео поруци на својој веб страници, Стар је замолио обожаваоце да му уопште не шаљу никаква писма. „Нема више писма обожавалаца и нема предмета за потписивање. Ништа“, рекао је. „Мир и љубав.“

2011. Maroon 5 су са песмом Moves Like Jagger на првом месту у Великој Британији.

2016. Боб Дилан је добио Нобелову награду за књижевност.

2017. Бек је објавио свој тринаести студијски албум ”Colors”. Садржи синглове Dreams, Wow, Dear Life, Up All Night и Colors.

2017. Сент Винсент је објавила свој пети студијски албум ”Masseduction”. Издвојиле су се песме New York, Los Ageless, Pills и Masseduction.

Рођени 14. октобра

1940. Клиф Ричард је енглески певач и глумац. На трећем је месту најпродаванијих музичара у Уједињеном Краљевству, иза Битлса и Елвиса Преслија. Два пута је учествовао на Песми Евровизије: 1968. и 1973. године. 1995. проглашен је витезом. У почетку каријере (све до 1969. године) пратио га је бенд The Shadows. Током каријере је објавио бројне успешне песме попут Dreamin’, Some People, My Pretty One, Miss You Nights и Mistletoe and Wine.

1946. Џастин Хајвард је енглески музичар, гитариста, певач и фронтмен групе Моди блуз у периоду од 1968 до 2018. Као члан групе је примљен у ”Дворану славних рокенрола” 2018. Са групом је објавио 16 албума.

1978. Ашер је амерички певач, плесач, текстописац и глумац. Током каријере продао је преко 75 милиона примерака широм свеета, што га чини једним од најпродаванијих музичких извођача свих времена, Ашер је освојио бројне награде и признања, укључујући 8 Гремија и 18 Билбордових награда. Објавио је осам албума.

Рођени на данашњи дан: 1945. Colin Hodgkinson (Whitesnake), 1948. Marcia Barrett (Boney M), 1974. Natalie Maines (The Chicks) и 1975. Shaznay Lewis (All Saints)

Догодило се 14. октобра

1959. Боби Дарин је са песмом Mack the Knife на првом месту британске листе синглова. Песма је добила и Греми награду.

1966. Пинк Флојд су извели свој први андерграунд концерт у Лондону.

1969. Полиција из Њу Џерсија је издала налог за хапшење Френка Синатре због његових веза са мафијом.

1972. Из рубрике Греота да се баци бележимо хапшење Џоа Кокера и његовог пратећег бенда због поседовања марихуане у Аделаиду, Аустралија.

1977. Дејвид Боуви је објавио албум ”Heroes” на коме су сарађивали Брајан Ино и Роберт Фрип.

1977. Бинг Крозби је умро од срчаног удара након што је завршио рунду голфа у Шпанији, у 74. години.

1983. Лајонел Ричи је објавио свој други соло студијски албум, ”Can’t Slow Down“. Садржи синглове All Night Long (All Night), Running with the Night, Hello, Stuck on You и Penny Lover.

1985. INXS су објавили свој пети студијски албум ”Listen Like Thieves“. Издвојиле су се песме What You Need, This Time и Kiss the Dirt (Falling Down the Mountain).

1997. Green Day је објавио свој пети студијски албум ”Nimrod”. Садржи синглове Hitchin' a Ride, Good Riddance (Time of Your Life), Redundant и Nice Guys Finish Last.

2002. The Libertines су објавили свој дебитантски студијски албум ”Up the Bracket“. Издвојиле су се песме Up the Bracket, Time for Heroes, I Get Along и What a Waster.

2004. Ерик Клептон је суспендован из вожње у Француској након што је ухваћен како вози брзином од 215 км/х у свом Поршеу 911 Турбо у селу јужно од Дижона. Добио је казну и одузета му је возачка дозвола у Великој Британији. Након што је платио казну, Клептон је позирао фотографима са локалним жандармима, а затим напустио место догађаја у свом Поршеу; његова секретарица је била за воланом.

2020. Post Malone је освојио девет награда на Билбордовој свечаности која је одржана у Лос Анђелесу.

Рођени 15. октобра

1917. Paul Tanner је амерички музичар, познат по раду у оркестру Глен Милера. Умро је 2013.

1942. Don Stevenson је амерички бубњар групе Moby Grape из Сан Франциска, са којом наступа од 1966. године. Група је објавила седам албума.

1946. Richard Carpenter је амерички певач, композитор, продуцент и половина дуа Карпентерс са својом млађом сестром Карен. Објавио је три соло албума.

1953. Tito Jackson је амерички музичар, гитариста и члан групе Jackson 5. Од 2003. године је започео соло каријеру, наступајићи као блуз музичар.

Рођени на данашњи дан: 1975. Ginuwine и 1984. Shayne Ward

Догодило се 15. октобра

1955. На концерту у свом родном граду Лабаку, у Тексасу, млади Бади Холи је био предгрупа младом Елвису Преслију. Еди Крендал, ловац на таленте из Нешвила, био је у публици и организовао је да Холи оде на аудицију и сними демо снимке за издавачку кућу Дека.

1956. Литл Ричард је снимио свој класик Good Golly, Miss Molly у Њу Оелансу.

1966. На промоцији хипи магазина International Timesa у Лондону, наступили су Пинк Флојд, Мув, Софт Машин и Јоко Оно. Магазин је излазио до 1973.

1966. Four Tops су на првом месту америчке листе синглова са песмом Reach Out, I'll Be There.

1972. Lieutenant Pigeon су са песмом Mouldy Old Dough на првом месту британске листе синглова.

1973. Рубрика Греота да се баци бележи ситуацију у којој се нашао Кит Ричардс, који је ухапшен у Ници звог поседовања марихуане. Забрањен му је улазак у Француску на две године.

1976. Electric Light Orchestra је објавио свој шести студијски албум ”A New World Record”. Садржи синглове Livin' Thing, Do Ya, Rockaria! и Telephone Line.

1977. Деби Бун је започела 10-недељно задржавање на првом месту америчке листе синглова са песмом You Light Up My Life.

1978. Toto је објавио свој дебитантски студијски албум ”Toto”. Садржи синглове Hold the Line, I'll Supply the Love, Georgy Porgy и Rockmaker.

1979. ABBA је одржала свој први концерт у Северној Америци када су се појавили у Ванкуверу, Британска Колумбија.

1984. Британски синт-поп трио Bronski Beat објавио је свој дебитантски албум ”The Age of Consent”. Албум садржи четири хит сингла: оригиналне песме Smalltown Boy и Why?, и обраде It Ain’t Necessarily So и I Feel Love (Medley).

1988. Bon Jovi су са својим албумом ”New Jersey” на првом месту америчке листе.

1995. Пол и Линда Макартни су позајмили своје гласове за серију Симпсонови, у епизоди Lisa the Vegetarian.

2000. U2 су на броју један у Британији са песмом Beautiful Day.

2000. Radiohead су са албумом ”Kid A” на првом месту у САД.

2008. Група Канда, Коџа и Небојша је објавила пети студијски албум ”Девети живот” у издању ПГП РТСа.

2013. Лизо је објавила свој дебитантски студијски албум ”Lizzobangers”. Албум садржи синглове: Batches & Cookies, Paris, Faded и Bus Passes and Happy Meals.

2021. Coldplay је објавио свој девети студијски албум ”Music of the Spheres”. Издвојиле су се песме Higher Power, My Universe, Let Somebody Go, „Coloratura, People of the Pride, Biutyful и Humankind.

Рођени 16. октобра

1938. Нико је немачка певачица, кантаутор, песник, композитор, музичар, модел и глумица, која је постала позната шездесетих као суперзвезда Ендија Ворхола. Придруживши се бенду Велвет Андерграунд певала је у неким од класика Лу Рида као што су Femme Fatale, All Tomorrow's Parties и I'l l Be Your Mirror. Учествовала је у снимању легендарног албума ”Велвет Андерграунд и Нико” (1967). Тај албум и њена појава учинили су је најхаризматичнијом појавом музике тог времена. Умрла је 1988.

1947. Bob Weir је амерички музичар, композитор и један од оснивача групе Грејтфул Дед. Са групом је примљен у ”Кућу славних рокенрола” 1994.

1960. Bob Mould је амерички гитариста, вокал и текстописац. Био је члан алтернативних бендова Hüsker Dü и Sugar.

1962. Фли је амерички басиста, глумац и један од оснивача рок групе Red Hot Chili Peppers. Са групом је објавио 13 албума. У ”Дворану славних рокенрола” је као члан групе примљен 2012.

Рођени на данашњи дан: 1959. Gary Kemp (Spandau Ballet), 1969. Wendy Wilson (Wilson Phillips) и 1977. John Mayer

Догодило се 16. октобра

1951. Литл Ричард је снимио своје прве демо снимке у студију у Атланти.

1956. Frankie Laine је на првом месту британске листе синглова са песмом A Woman In Love.

1958. Мади Вотерс је свирао свој први концерт у Великој Британији у Одеон позоришту у Лидсу.

1961. Patsy Cline је објавила своју песму Crazy коју је компоновао Вили Нелсон.

1976. Rick Dees је на првом месту америчке листе синглова са песмом Disco Duck.

1976. Стиви Вондер је са својим албумом ”Songs In The Key Of Life" на првом месту у САД. Са албума су се издвојиле песме Sir Duke, I Wish, Pastime Paradise и Isn’t She Lovely.

1982. INXS су објавили свој трећи студијски албум ”Shabooh Shoobah”. Садржи синглове The One Thing, Don't Change, To Look at You и Black and White.

1966. Грејс Слик, замењујући оригиналну вокалисткињу групе Џеферсон Ерплајн, Сигн Андерсон (која је дала отказ да би родила дете), први пут је наступила са групом Ерплајн у Сан Франциску.

1966. Фолк певачица Џоан Бејз је међу 124 антиратна демонстранта ухапшена због блокирања улаза у Центар за војну обуку у Оукланду, Калифорнија. Осуђена је на десет дана затвора.

1968. Jimi Hendrix Experience је објавио албум ”Electric Ladyland“.

1976. Група Thin Lizzy је објавила свој седми студијски албум ”Johnny the Fox”. На њему се налазе синглови Don't Believe a Word и Johnny the Fox Meets Jimmy the Weed.

1986. На прослави 60 рођендана Чака Берија у Сент Луису, на позорници су се појавили Кит Ричардс, Ерик Клептон и Роберт Креј.

1981. Баухаус је објавио свој други студијски албум ”Mask”. Садржи синглове Kick in the Eye и The Passion of Lovers.

1981. Eurythmics је објавио свој дебитантски студијски албум ”In the Garden”. Издвојиле су се песме Never Gonna Cry Again и Belinda.

1989. Кејт Буш је објавила свој шести студијски албум ”The Sensual World”. Насловна песма, је инспирисана романом Џејмса Џојса „Уликс“, и донела јој је номинацију за Греми за најбољи алтернативни музички наступ. Такође садржи песме This Woman’s Work и Love and Angel.

2006. Затворен је легендарни њујоршки клуб CBGB.

2010. Студент Justin Havird је назвао нову врсту рибе Lepidocephalichthys zeppelini у част групе Лед Цепелин.

2015. Један обожавалац је вратио кесу украдене робе Пати Смит, 36 година након што је нестала. Међу стварима су били мајица коју је носила за насловну фотографију часописа Ролинг Стоун 1978. године и марама коју јој је поклонио покојни брат. Предмети су нестали у јуну 1979. године када је камион, који је превозио појачала, гитаре и другу музичку опрему вредну 40.000 долара украден.

Рођени 17. октобра

1933. Jeanne-Paule Marie "Jeannine" Deckers, позната као ”Певајућа сестра” је белгијска католичка кантауторица и вероватно једна од најнеобичнијих појава у популарниј музици. Она је са песмом Dominique била на првом месту америчке листе синглова. Код нас је песму обрадио Диего Варагић, српски и југословенски певач популаран током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Синглица која се често могла да чује код нас у кући.

1972. Еминем је амерички репер, текстописац, музички продуцент и глумац. Заслужан је за популарност хип хопа у Средњој Америци, а Еминемов глобални успех и признати радови сматрају се заслужним за нестанак расне баријере и почетак прихватања белих репера у забавној музици. Објавио је 12 самосталних албума.

Рођени на данашњи дан: 1934. Rico Rodriguez (The Specials), 1941. Jim Seals (Seals & Croft), 1946. Jim Tucker (The Turtles), 1958. Alan Jackson, 1967. Rene Dif (Aqua), 1968. Ziggy Marley, 1972. Wyclef Jean и 1977. Chris Kirkpatrick (NSYNC)

Догодило се 17. октобра

1964. Manfred Mann је на првом месту америчке листе синглова са песмом Do Wah Diddy Diddy.

1969. Упркос проблемима са добијањем дозвола од Америчке федерације музичара као резултат пијења и туча на сцени на претходним ангажманима, Кинкси су коначно започели своју прву турнеју по САД после четири године.

1970. Jackson Five су по четврти пут на врху америчке листе синглова са песмом I'll Be There.

1980. Dire Straits су објавили свој трећи студијски албум ”Making Movies”. На њему се налазе песме Tunnel of Love, Skateaway и Romeo and Juliet.

1980. Bruce Springsteen је објавио албум ”The River”. На њему се налазе песме Hungry Heart, Fade Away, Sherry Darling, The River, Cadillac Ranch и Point Blank.

1986. ”Сид и Ненси“, биографски филм о басисти групе Секс Пистолс, Сиду Вишусу и његовој девојки Ненси Спанген, први пут се појавио на великом платну.

1988.The Waterboys су објавили свој четврти студијски албум ”Fisherman’s Blues“. Садржи синглове Fisherman's Blues и And a Bang on the Ear.

1992. Tasmin Archers је са песмом Sleeping Satellite на првом месту у Великој Британији.

2000. Џони Кеш је објавио свој 66. студијски албум ”American III: Solitary Man”. На њему се налазе песме I Won’t Back Down, Solitary Man, One и I See a Darkness.

2006. LCD Soundsystem је објавио свој студијски албум са једном песмом, 45:33. Наручен од стране компаније Nike као део серије Nike+ Original Run, садржи сегменте Intro, You Can't Hide / Shame On You, Out in Space и Ships Talking.

2011. Noel Gallagher's High Flying Birds објавио је свој дебитантски студијски албум ”Noel Gallagher's High Flying Birds”. На њему се налазе синглови The Death of You and Me, AKA... What a Life!, If I Had a Gun..., Dream On и Everybody's on the Run.

Рођени 18. октобра

1926. Чак Бери је гитариста, певач и текстописац, који се сматра једним од пионира рокенрол музике. Са песмама као што су Maybellene (1955), Roll Over Beethoven (1956), Rock and Roll Music (1957) и Johnny B. Goode (1958) поставио је темеље рокенрол музике. Бери је био међу првим музичарима који су примљени у ”Кућу славних рокенрола” на њеном отварању 1986. године; а за њега је речено да је је „поставио темеље не само за рокенрол звук, већ и за рокенрол став. Бери је укључен у неколико спискова „Највећих свих времена“ часописа Ролинг Стоун; заузео је пето место на листи 100 највећих уметника свих времена за 2004. и 2011. Умро је 2017.

1947. Laura Nyro је америчка певачица и текстописац. Успех је постигла албумима ”Eli and the Thirteenth Confession” (1968.) и ”New York Tendaberry” (1969.). У ”Кућу славних рокенрола” је примљена 2012. Умрла је 1997.

Рођени на данашњи дан: 1949. Gary Richrath (REO Speedwagon), 1952. Keith Knudson (Doobie Brothers) и 1982. Ne-Yo

Догодило се 18. oктобра

1957. Пол Макартни је први пут свирао са групом Quarry Men у Ливерпулу. Поставу су чинили John Lennon, Paul McCartney, Eric Griffiths, Colin Hanton и Len Garry.

1964. Ерик Бардон и бенд The ​​Animals су кренули на своју прву турнеју по Енглеској. Турнеја је почела у Манчестеру са предгрупама Карлом Перкинсом и Џином Винсентом.

1966. The Jimi Hendrix Experience су били предгрупа Џонију Холидеју на концерту у париској Олимпији.

1968. Из рубрике Греота да се баци бележимо хапшење Џона и Јоко због поседовања марихуане. Ленон је следећег месеца платио казну од 150 фунти.

1979. Buggles су са песмом Video Killed The Radio Star на првом месту британске листе синглова.

1985. The Cult је објавио свој други студијски албум “Love“. На њему се налазе песме She Sells Sanctuary, Rain и Revolution.

1988. Traveling Wilburys су објавили албум “Traveling Wilburys Vol. 1”. Са албума су се издвојиле песме Handle with Care и End of the Line.

1988. The Bangles су објавиле албум ”Everything”. Издвојиле су се песме In Your Room,Eternal Flame, Be with You и I'll Set You Free.

1988. Група Соник Јут је објавила албум ”Daydream Nation”.

2005. Слика голог Џона Ленона за насловну страну магазина Ролинг Стоун је проглашена најбољом насловном страном у последњих 40 година у САД.

2005. Мадона је признала да је написала понижавајуће писмо групи АББА тражећи да их семплује на њеном најновијем синглу Hung Up. Певачица је морала да тражи дозволу за песму Gimme Gimme Gimme и постала је тек други извођач којем је АББА дозволила да семплује њихов рад.

2011. Jane’s Addiction објавили су свој четврти студијски албум ”The Great Escape Artist”. Садржи синглове End to the Lies, Irresistible Force (Met the Immovable Object), Underground и Twisted Tales.

Рођени 19. октобра

1944. Питер Тош је јамајчански певач, музичар, текстописац, композитор, некрунисани краљ реге музике и побуњеник против менталног ропства. Уздрмао је музичку сцену света и Јамајке као један од оснивача групе Вејлерс (1963–1974) и касније као соло музичар. Објавио је седам албума. Умро је 1987.

1946. Keith Reid је енглески текстописац и члан групе Procol Harum. Са групом је објавио 12 албума. Умро је 2023.

1967. Александар Петровић (Аца Селтик) је српски музичар, вокал и фронтмен групе Ортодокс Келтс. Ортодокс Келтс je српска музичка група из Београда која изводи традиционалну ирску музику комбиновану са рок елементима. Значајно су утицали на њену популаризацију у Србији и југоисточној Европи. Са групом је објавио шест албума.

Рођени на данашњи дан: 1947. Wilbert Hart (The Delfonics), 1948. Pat Simmons (The Doobie Brothers), 1960. Daniel Woodgate (Madness), 1960. Jennifer Holiday, 1972. Pras (The Fugees) и 1992. Lil Durk

Догодило се 19. октобра

1961. Хелен Шапиро је са песмом Walkin' Back To Happiness на првом месту у Великој Британији.

1966. Јарбирдс су стигли на своју прву америчку турнеју са Џеф Беком и Џими Пејџом. Након два концерта Бек је напустио турнеју због проблема са грлом.

1968. На својој опроштајној турнеји група Крим је свирала у Форуму, Лос Анђелес. Снимци са концерта су се касније појавили на албуму ”Goodbye Cream”.

1973. Bob Marley and the Wailers су објавили шести студијски албум Burnin' . Са албума су се издвојиле песме I Shot the Sheriff и Get Up, Stand Up.

1979. Tom Petty and the Heartbreakers су објавили трећи албум ”Damn the Torpedoes”. Са албума су се издвојиле песме Don't Do Me Like That и Refugee.

1985. A-HA је на првом месту америчке листе синглова са песмом Take On Me, поставши тако први норвешки бенд који је стигао до броја један у САД.

1987. INXS је објавио свој шести студијски албум ”Kick”. Албум је изнедрио четири сингла међу 10 најбољих у САД ( New Sensation, Never Tear Us Apart, Devil Inside и Need You Tonight.

1991. На концерту у свом родном граду Манчестеру, Оејзис је одсвирао свој први наступ са Ноелом Галагером у постави.

1993. Pearl Jam је објавио свој други студијски албум ”Vs”. Садржи синглове Go, Daughter, Animal и Dissident.

1998. Група Кардиганс је објавила четврти студијски албум ”Гран Турисмо”.

2004. Ted Leo and the Pharmacists су објавили албум ”Shake the Sheets”.

2004. Le Tigre су објавили албум ”This Island”. Издвојиле су се песме New Kicks,TKO и After Dark.”

2007. Џони Мар је постао гостујући професор музике на факултету Салфорд у Манчестеру.

2018. Greta Van Fleet је објавила деби албум ”Anthem of the Peaceful Army”. Са албума су се издвојиле песме When the Curtain Falls, You're the One и Lover, Leaver.

„Из тих писама се види колико су они били везани и колики је морал у српском војнику био. Они су у тим писмима, ако су боравили на опоравку повређени, рањени, питали да ли је обрано воће, да ли је пожњевено жито, да ли се наставља сетва…“, прича Бранислав Радовановић, председник „Удружења потомака ратника Србије 1912 – 1920.”

Управо те хероје, обичне људе који су одбрану земље сматрали часном обавезом сваког човека, а истовремено бринули о опстанку породице, слави и чува од заборава изложба аутентичних фотографија Албум сећања на наше претке из Првог светског рата – хероји Ниша.

„На изложбеним панелима приказани су ти хероји, исписане су њихове приче, њихове ратне судбине. Оно што им је било најдраже то су писма која су размењивали у Првом светком рату са својим породицама. Ето, још један доказ да српски народ није заборавио своје претке и да их се са поносом сећа“, изјавио је Александар Василић, аутор изложбе.

Изложба је резултат јавног позива грaђанима и у Србији и у расејању да онлајн доставе фотографије и другу историјску грађу, оно што су сачували о својим прецима херојима 107 година после Великог рата, како бисмо данас знали како су се звали и како су изгледали они којима дугујемо слободу.

„Нама је била част да прикупимо ту грађу и прикажемо, сматрамо на један леп начин, да народу покажемо, да грађани Ниша могу да виде део наше историје. Тиме показујемо да не заборављамо своје претке, и да негујемо културу сећања на догађаје из Првог светског рата“, додао је Бранислав Радовановић.

Нишлије ће изложбу на платоу испред Градске куће моћи да погледају током наредних седам дана.

„Сама драмска форма је настала фрагментарно у виду слика које су пратиле причу о промени једног младог бића, од наивне полетности до потпуне аутодеструкције, што гледамо током представе“, објашњава редитељка Наташа Радуловић.

Срђану Тимарову поверена је улога Лорда Хенрија Вотона, Сибилу Вејн – велику љубав Доријана Греја игра Јана Ненадовић, а у главној улози је Јоаким Тасић.

Због чега би се човек одрекао душе, главно је питање.

„Шта све људи раде због свог естетског изгледа, шта све раде са својим бићем, а не обраћају пажњу на оно што је унутра. А опет смо свесни како неки људи који само негују своје унутрашње биће колико је то лепо и колико се то види и на кожи, а и у очима“, наглашава глумац Јоаким Тасић.

Сценографију потписује Јасмина Холбус, а костиме Биљана Гргур. Разноврсним визуелним и музичким референцама комад је измештен из епохе и коминуцира и са данашњим светом.

Представа је на репертоару мале сцeне Југословeнског драмског позоришта, Студија Ћирилов.

„Захвалан сам Министарству културе на указаном поверењу, као и члановима Управног одбора и колективу на поверењу и сарадњи у протеклом периоду. Новом в. д. директору Јакову Петровићу, који је ФТВ продуцент, дакле колега по струци, желим пуно среће у даљем раду“, навео је Карл.

Пре Филмског центра Србије, Иван Карл је био градски секретар за културу, селектор, а потом и председник одбора ФЕСТ-а и дугогодишњи уредник Филмског програма РТС-а.

Није нова, већ је показана у Лондону, Амстердаму и Цириху, али свуда производи фасцинацију јединственог спектакла. Дизајн је развијен из два преломна момента – 1997. у Венецији кад је Марина награђена Златним лавом, и 2010. у њујоршкој Моми кад је постала глобално име.

„Нагласак је на перформансу. Поставка је подељена у пет станица које су свеобухватне, али не хронолошке, већ међусобно сучељене. Креће се са перформансом 'The Artist is Present' из Моме, одатле се иде на уметност тела, као 'Ритам Зеро' у Напуљу 1974, до каснијих фаза у којима се физичка компонента повлачи, а улога иницијатора и катализатора добија примат“, наводи кустоскиња Бетина Бусе.

„Марина Абрамовић је данас неоспорна звезда. С пуним правом најславнија и најутицајнија перформанс-уметница на свету. Није измислила перформанс, али му је дала систематику и читљивост. У неисцрпној креативности се отискује у непознато – од ране фазе кад је пристајала на губитак контроле над властитим телом, или после када друге лишава контроле док их води у нелагоду лиминалних простора“, наглашава Ралф Глајз, доректор Албертине.

У Беч Марина долази касније, сада је у Манчестеру где паралелно показује еротску традицију српског села, или како каже у интервјуу Индепенденту „праву еротику“.

У мају се у Галерији Академије у Венецији отвара изложба „Трансформација енергије“, са перформансом око Тицијанове Пијете. Чиме осваја уметност која осцилира између рањеног тела и рањене публике?

„Мислим да је то радикалност, у томе је консеквентна у свакој фази. Друга карактеристика је њена отвореност према популарним медијима, способност брзе реакције на спољне промене. У последњим годинама се доста бавила опером, позориштем и филмом. Сада се са изложбом о балканској еротици упутила у театрално“, напомиње Бетина Бусе.

Фокус Марине Абрамовић је увек на публици. Рецепција уметничког дела је иначе класичан кантијански принцип. Али он овде није испуњен унутрашњим миром посматрача племенитих намера. Напротив, он подсећа на изворну бруталност људске врсте, камуфлиране слојевима цивилизације.

„Како се носимо са губицима, кроз пет чинова, кроз пет различитих губитака, како се остатак породице која се једном годишње окупља да прави туршију, салату киселу, киселину. Свевременска емотивна и поприлично дубока прича“, каже глумица Гордана Бобан.

Људи од крви и меса, интригантни у својим скривеним патњама, тужни и срећни, али и Чехов у Галебу преиспитује и однос према театру генерално.

„Вероватно су сви режисери и ансамбли, који су радили Галеба, то питање о односу према позоришту и уметности постављали директно или индиректно, то нам је било важно иако Галеб има ту сложену слојевитост“, наводи Александар Ивановски, редитељ представе Галеб Театра „Јордан Х.К. Џинот“.

„Трудили смо се да заједно са редитељем Александром направимо једно савремено читање Чехова, али да задржимо све лепоте које та дела доносе“, објашњава глумац Кире Ацевски.

Фестивал „Тетатар на раскршћу“, а Ниш би и у географском смислу могао бити средиште Балкана, у основи подстиче толеранцију. 

„Ми морамо знати, а и казалиште мора знати да на сцени столује љубав, хуманост, разумевање, толеранција. Ми се морамо научити да поштујемо људе који другачије мисле и морамо знати да казалиште пропитује друштвена збивања тако далеко да и боли“, истакао је Душко Љуштина, председник Савета Фестивала „Театар на раскршћу“.

После наставка Ибсенове Луткине куће у извођењу националног театра из Софије, до краја фестивала Крлежа и Селенић у извођењу Црногорског народног позоришта и Народног позоришта из Београда.