Организована је и конференција с округлим столом, на којој се Удружење ликовних уметника Србије представило као посебна делегација. Радови 19 уметника из Србије учествују у глобалном дијалогу о одрживости и заједничкој будућности.

„Због тога је и било важно да представимо различите медије и различите генерације уметника. Представљено је 19 уметника и уметница са скулптурама, колажима, концептуалним видео радовима. Изложба још увек траје и велика је вероватноћа да ће се продужити, пошто је веома добро посећена и добили смо и у кинеским и у међународним медијима покривеност поводом тога“, истиче аутор концепта и кустос др Владан Јеремић.

Специјална изложба у Пекиншком изложбеном центру се простире на 1.200 квадратних метара, заузимајући посебно место у оквиру програма овогодишњег Бијенала.

„Оквир теме Суживот омогућио је представљање различитих поетика и израза, што је изложби дало слојевит и динамичан карактер. Радови колега су изазвали искрено интересовање публике и званичника управо због те разноликости и јасне аутентичности израза“, наводи председница УП Удружења ликовних уметника Србије, Марија Ћирић.

УЛУС је највеће и регионално најстарије национално репрезентативно удружење у култури, постоји 106 година и има 2800 чланова. Изложба у оквиру Пекиншког бијенала је организована у оквиру обележавања 7 деценија дипломатских односа Србије и Кине.

Хендлова музика дочарава снажне унутрашње ломове својих јунака суочених с немогућим изборима,политичким сукобима и страстима који ће променити ток историје.

Моћ, љубавни заплети, трагичне судбине, освета… изродили су снажно музичко дело које захтева и врхунско уметничко извођење.

Тако ће се у Београду, на сцени Мадленианума, поред нашој публици добро познатих виртуоза – оркестра New Trinity Baroque, наћи и уметници из Италије, Шпаније, Белгије, Аустрије, Немачке, Велике Британије, Хрватске, САД, Израела и Русије, уз истакнуте домаће извођаче.

Радмила Воргић дочараће лик Клеопатре, Сандро Роси из Италије тумачи Јулија Цезара, Силвија Рађен-Кумар из Хрватске Секста Помпеја, Хулија Пињон игра Птоломеја, Федерика Мои – Корнелију и Сретен Манојловић Ахила.

На сцени ће бити и Руски хор „Наслеђе" из Новог Сада и играчки ансамбл Института за уметничку игру из Београда.

За сценографију и костиме задужена је Тијана Траиловић а продукција је наставак дугогодишње сарадње Мадленианума и Нове београдске опере, током које су домаћој  публици представљена кључна дела барокног репертоара.

Представа ће у Београду бити изведена још два пута, а у плану је и гостовање у Енглеској током предстојећег лета.

За завршницу текуће  и  наредну сезону Мадленианум најављује чак пет премијера – три драмске и две оперске, уз шест концерата на сцени Belle étage, као и рецитал једног од највећих савремених оперских уметника данашњице, који ће бити јединствен догађај сезоне.

Драмски репертоар обележиће 1. јуна премијера представе После пада ,аутобиографског текста Артура Милера, у режији Петра Јовановића, на стогодишњицу рођења Мерилин Монро, супруге славног америчког писца.

Нову сезону  крајем септембра отвориће драматизација чувеног Флоберовог романа Мадам Бовари, у драматизацији и режији Тање Мандић Ригонат, која ће понудити савремено виђење једног од кључних дела светске књижевности.

Поред Јулија Цезара у Египту, у плану су и нова продукција оперете Слепи миш Јохана Штрауса, као и рок-опера Евита Ендрјуа Лојда Вебера.

Права посластица, не само за оперску публику, биће премијера опере Маратонци трче почасни круг Исидоре Жебељан. Љубитеље балета поред сталног репертоара, чека и балет Маскарада Арама Хачатуријана, у копродукцији са Институтом за уметничку игру.

Традиција камерног музицирања наставља се концертима на галерији Belle étage а на репертоару остају и успешне продукције из претходних сезона.

„Наш циљ није број премијера, већ њихов уметнички домет. Репертоар за 2026. годину осмишљен је као спој великих дела, врхунских извођача и одговорног односа према публици“, порука је оснивача и директорке Мадленианума, Мадлене Цептер.

„И осећање заправо како овај свет функционише. У честицама сви трагамо за срећом. Сви ми тражимо неку пажњу. Бекос је књига о деци. Ја се надам да они који је прочитају, да је никада неће заборавити и да ће управо размишљати о деци“, наглашава добитник награде „Београдски победник“, књижевник Енес Халиловић.

У Халиловићевом роману жири је препознао аутентичну поетику и иновативни поступак првенствено фокусиран на питање зла, зла у човеку. У њему има разних дешавања из наше недавне прошлости која свакако имају везе и са криминалом и са политиком.

„Конкретно, храбро и одговорно суочење са нашом недавном пришлошћу, а то суочење је постављено на један врло занимљив приповедачки начин, кроз једну полифонију гласова. Овде заправо имамо три гласа која се негде суочавају, додирују, сукобљавају, прожимају и у том преплету гласова ствара се једна аутентична слика стварности“, наводи председник жирија, проф. др Предраг Петровић.

Са балканском проклетом авлијом Енес Халиловић суочава нас на један еруптиван начин, примењујући своју стратегију, квантумизам, да честице могу бити делови различитих целина.

„То су честице које долазе из непосредне стварности, из актуелне стварности. Са новинских стубаца, из црних хроника, али те честице, ти квантуми, долазе и из књижевности, из античке књижевности, из старих епова, из митова, из бајки, из предања, из народних прича“, додаје проф. Петровић.

Награда „Београдски победник“ Енесу Халиловићу биће уручена у петак 30. јануара у Библиотеци града.

Жири у саставу Предраг Петровић (председник), Весна Тријић, Слађана Илић, Наташа Анђелковић и Петар Пијановић (чланови), на конференцији за новинаре одржаној 23. јануара 2026. године у Библиотеци града Београда, саопштио је одлуку о добитнику награде „Београдски победник“ за најбољи роман на српском језику објављен у 2025. години.

У најужи избор за Награду „Београдски победник“ жири је одабрао седам романа: Фрау Бета Лауре Барне (издавач Heraedu); Улм Бојана Васића (Весели четвртак); Разговори с Вјештицом Владимира Вујовића (Суматра); Луси Бојана Савића Остојића (Лагуна); Летњиковац Марка Тодоровића (Дијак), Бекос Енеса Халиловића (Лагуна) и Хумано пресељење Виде Црнчевић Басаре (Лагуна).

На завршној седници, одржаној у петак 23. јануара 2026. године, жири је још једном размотрио све романе који су у најужем избору, и издвојио два остварења којима је посветио посебну пажњу: Улм Бојана Васића и Бекос Енеса Халиловића.

Већином гласова жири је донео одлуку да награду „Београдски победник“ за најбољи роман објављен у 2025. години добије Енес Халиловић за роман Бекос. За роман Бекос гласали су Предраг Петровић, Весна Тријић, Слађана Илић и Наташа Анђелковић док је Петар Пијановић свој глас дао роману Улм.

„У необичном преплету исповедног и документарног, бајковитог и поетског, Халиловићев роман нас уводи у сурово поднебље Пештерске висоравни, на измаку прошлог и почетком овог века. Бекос је роман полифонијске нарације изведене у три гласа која осветљавају поноре људских судбина, несрећа и вечно тињајућег зла“, наводи се у образложењу жирија.

„Иако поједини јунаци и заплети долазе у роман са страница црне хронике, њихов усуд повремено добија пригушени сјај античких трагедија и архетипских фигура. Суочење са злом указује се у Бекосу и кроз питање како о њему приповедати, како му наћи језички израз и симболичко уобличење.

У наглашеној потреби да причају, јунаци Халиловићевог романа покушавају да пронађу утеху и избављење из балканске проклете авлије. У роману Бекос препознаје се аутентична поетика која се иновативним приповедањем суочава са изазовима наше савремене књижевности и друштва“, закључује жири.

У оквиру Тематског зборника нашли су се радови 13 еминентних аутора из области опште историје, историје цркве, црквеног права, теологије, филологије, химнографије, историје уметности и историје архитектуре.

Патријарх Порфирије оцењује да тематски зборник Свети Сава 1175 – 2025. представља потврду несамерљивог дела Савине личности, као и да су оваква научна промишљања више него потребна и корисна.

„Са једне стране, чувају нас од заборава којем смо толико склони, а са друге нас, као знакови покрај пута, усмеравају да не изгубимо правац који смо давно изабрали и да не скренемо са пута којим смо кренули – пута православља и светосавља", нагласио је поглавар Српске православне цркве.

О лику и делу утемељитеља Српске цркве детаљно је и раније писано, али је годишњица била прилика да се начини пресек досадашњих научних сазнања и пруже најновији научни увиди.

Епископ моравички Тихон наглашава да је зборник радова прилика да се на најозбиљнији начин анализира рад Светог Саве – оно што га је покретало, начин на који је он деловао, на који је писао, шта је хтео да каже, на који начин је хтео да се изрази, због чега.

„Његове покретачке идеје истражујемо и оно што је њима следовало кроз наредне векове до данас", каже викарни епископ Тихон, аутор рада о светитељу и један од уредника зборника.

Зборник о највећем српском светитељу, у издаваштву Музеја СПЦ, има више од 500 страница и велики број илустрација.

Професор Филозофског факултета у Београду, историчар уметности Игор Борозан објашњава да је његов рад био везан за 19. век и прву половину 20. века, када долази до покушаја разноликог виђења лика Светог Саве у различитим стилским, ликовним поетикама.

„Од академизма, историјског сликарства, до неких симболистичких уплива у лик и дело Светог Саве, па све до међуратног периода када долази до покушаја повратка изворима", каже професор Борозан, дописни члан САНУ.

Током представљања капиталног дела о Светом Сави најављено је да ће Музеј СПЦ у сарадњи са САНУ одржати у мају велику изложбу у част светитеља, док је у великој дворани Дома Храма Светог Саве отворена изложба „Храм Светог Саве – од идеје до куполе".

Његове слике у гризај техници имају две константе – поклапање имагинарних и стварних простора у процесу стварања, и друго, парадигму о смрти као поновном рођењу. Не у смислу инкарнације, јер код Пилса нема мистике, већ као недоречене биолошке чињенице.

Одатле наслов изложбе „Шшш“ (Shh), у исто време наредба и молба.

„Сликарство је један огроман преграђени простор где сећања стоје уместо зидова. Ту су све слике које су икад насликане, чекају да буду погледане и процењене из садашњости. Зато сам увек и ту и тамо, једном ногом у историји уметности, другом овде и сада. Ту се држим да ме прошлост потпуно не прогута”, наводи уметник.

„Пилс никада не ради истовремено на више слика. Увек је само једна, актуелна. Свака слика води ка новој слици. У једном моменту се на оној на којој ради отвори прозор у следећу, одшкрину се врата, и он закорачи у нову собу. Свака слика се рађа, живи и нестаје да би се опет појавила у новој одећи“, наглашава кустоскиња Мануела Амер.

Религија је ускрсла код Пилса, али више не као вера, већ као језик чистих метафора. На једној на пример, делује типолошко повезивање Старог и Новог завета. Јона на чамцу, ту је кит који ће га прогутати. Горе прозор који се отворио на сусрет две труднице, Марију и Елизабету. Десно фигура коју плашт од ултрамарина издваја као изузетну особу; њој испод ногу лобања првог грешника, Адама.

„Религиозни кључ долази из темељне духовности. Али могуће је и да су то само енергетске тачке. Сигурно не бих своје слике назвао наративним. Чак и кад схватим да сам се нашао усред неке древне приче, пробам да је пресечем како бих опструисао нарацију. Јер и кад моје слике изгледају фигуративне, или то и јесу, склапам их кроз апстракцију и композицију“, објашњава Пилс.

У 20. веку је сликарство постепено губило примат који је дуго држало у уметностима. Као да се дошло до зида. Пилс сада спасава сликарство тако што га враћа на почетке. По систему: Ако сликарство не може напред, вратимо га натраг, да још једном уживамо у његовом развоју.

1931. Сем Кук је амерички певач и текстописац. Сматра се једним од најутицајнијих соул уметника свих времена. Називали су га ”Краљем соула” због његовог предивног гласа, доприноса жанру и значаја у популарној музици. Први је црни уметник који је основао сопствену дискографску кућу. Убијен је под неразјашњеним околностима 1964. године. Сем Кук је био међу првих десет примљених у новоосновану ”Кућу славних рокенрола” 1986. године. Песме по којима га памтимо су: A Change is Gonna Come , Bring it on home, Shake, Chain Gang и друге.

1949. Стивен Пери је амерички певач и текстописац. Био је главни певач и фронтмен рок бенда Journey током њихових најуспешнијих година од 1977. до 1987. године, а затим поново од 1995. до 1998. године. Написао је и коаутор је неколико хитова бенда Journey, укључујући Any Way You Want It, Don't Stop Believin, Open Arms, Who's Crying Now и Separate Ways (Worlds Apart).

1946, Малколм Мекларен је енглески модни дизајнер и музички менаџер. Био је промотер и менаџер бендова као што су: New York Dolls, Sex Pistols, Adam and the Ants и Bow Wow Wow, и био је један од раних утицајних људи на панк субкултуру. Умро је 2020.

1953. Џим Џармуш је амерички независни филмски режисер и сценариста. За други филм „Чудније од раја“ награђен је Златном камером на филмском фестивалу у Кану 1984. године. У интервјуу који је дао Динку Туцаковићу и Небојши Ђукелићу, Џармуш о рокенролу каже: На мене је утицао рани рокенрол. Елвис. Карл Перкинс, затим Битлси. У филму Мистериозни воз се појављују Џо Страмер и Screamin' Jay Hawkins.

1960. Мајкл Хачинс је аустралијски певач, текстописац, глумац и члан рок групе INXS од 1977. до своје смрти 1997. године. Свет их је заволео 1987. године када су објавили албум ”Kick”, а и данас се памте хитови Devil Inside, Suicide Blonde , Disappear , Never Tear us Apart и By My Side . Бенд је продао више од 50 милиона плоча.

1983. Марко Шелић , познатији као Марчело је српски репер и писац. Марчела сам упознао 2005. године када смо радили интервју за музички магазин Тиме Оут и већ тада је било јасно да смо добили талентованог песника што ће Марчело у наредним годинама потврдити својим стиховима. Тих је дана доминирала песма Откуцаји коју је урадио са Скај Виклером и одличан спот који је пратио песму. Песме које се још издвајају су Свети бес, Пегла и Један. До сада је објавио шест албума. Издао је и пет књига.

Рођени на данашњи дан 1940. Addie Harris (The Shirelles), 1965. Steven Adler (Guns N’ Roses), 1965. DJ Jazzy Jeff и 1990. Logic

Догодило се 22. јануара

1959. Бади Холи је у апартману у Њујорку снимио своје последње снимке, укључујући и песме: Peggy Sue Got Married, Crying, Waiting, Hoping, That’s What They Say, What To Do, Learning The Game и That Makes It Tough.

1967. Група Манкиз је дебитовала уживо на концерту у Сан Франциску.

1977. Група Вингс је са албумом ” Wings Over America” на првом месту америчке листе албума.

1979. Група Sister Sledge објавила је свој трећи студијски албум ”We Are Family”. На њему се налазе синглови He's the Greatest Dancer, We Are Family, Lost in Music и Thinking of You.

1987. Steve 'Silk' Hurley је са песмом Jack Your Body на првом месту у Великој Британији.

1989. Металика је објавила први музички видео за песму One.

1996. Френк Блек је објавио свој трећи соло студијски албум “The Cult of Ray“. Садржи синглове Men in Black, The Marsist и I Don't Want to Hurt You (Every Single Time).

2001. Група Low је објавила свој пети студијски албум “Things We Lost in the Fire“. Издвојиле су се песме: Dinosaur Act, Sunflower и Laser Beam.

2008. Cat Powe r је објавила свој осми студијски албум ”Jukebox”.

2013. Fidlar је објавио свој истоимени дебитантски студијски албум. Садржи синглове Cheap Beer, Stoked and Broke, No Waves и Cocaine.

2013. Toro y Moi је објавио свој трећи студијски албум ”Anything in Return“. Са акбума су се издвојиле песме: So Many Details, Say That, Never Matter и Rose Quartz.

Рођени 23. јануар

1910. Ђанго Раинхарт је белгијски џез гитариста и композитор. Раинхарт, који је био ромског порекла, путовао је кроз Француску и Белгију као дечак и младић учећи да свира виолину, гитару и бенџо. Губитак употребе два прста његове леве руке након пожара у каравану 1928. није умањио његове изузетне способности за свирање гитаре. Године 1934. постао је сарадник, са виолинистом Стефаном Грапелијем, у Quintette du Hot Club de France. Памтимо га по песмама: Are You in the Mood , Crepuscule, Limehouse Blues , Minor Swing , My Serenade и Nuages . Умро је 1953. године.

1956. Лаза Ристовски је српски клавијатуриста познат по раду у групама Смак и Бијело дугме. Сарађивао је сa Џез-оркестром РТБ-а, а радио је на соло каријери у електронској музици. Снимио је један сингл - Тражиш опроштај (1982), и три албума: "Merge" (1983), "2/3" (1983) и "Roses for General" (1984). Умро је 2007. године.

Рођени на данашњи дан 1948. Anita Pointer (The Pointer Sisters), 1953. Robin Zander (Cheap Trick), 1959. Earl Falconer (UB40), 1975. Nick Harmer (Death Cab For Cutie) и 1998. XXXTentacion

Догодило се 23. јануара

1956. Обожаватељима рокенрола у Кливленду млађима од 18 година забрањено је да плешу у јавности (осим ако нису у пратњи одрасле особе), након што је полиција Охаја увела закон из 1931. године.

1965. Песма Downtown је учинила Петјулу Кларк првом британском певачицом која је заузела прво место на америчкој листи синглова од Вере Лин из 1952. На песми је свирао и Џими Пејџ.

1967. Одржана је Друга београдска гитаријада на којој је победила група Црни Бисери. О свему што се догађало тих година разговарамо са Владом Џетом, легендарним басистом и радијским водитељем.

Интервју: Влада Џет

Како је изгледала рокенрол сцена шездесетих година код нас?

1964. године долази до експлозије рокенрола или бит музике како се то тада звало, jer je већ у то време реч рокенрол била пасе зато што су Битлси били та нова прича. У то време је владо култ групе Шедовс која је била популарна међу музичарима код нас, сетимо се групе Силуете, а Зорана Мишчевића су звали Клиф. У то време бендови су углавном свирали кавере, главна активност су биле игранке. Имали смо добар репертоар који је био састављен од песама које су биле актуелни хитови.

На другој гитаријади сте победили као члан групе Црни Бисери. Која су сећања на тај догађај данас шездесет година касније?

За другу гитаријаду је продато преко 40000 карата, сала прима 15-20000 посетилаца али су бендови долазили са свих страна углавном из Србије али и из других делова Југославије и доводили су своје навијаче. По наређењу ”одозго” требали су да победе Делфини из Сплита. Гитаријада је почела у 9 сати ујутро, свирали смо две туре по шест песама, прво у 16 сати, а око 22 сата смо свирали други пут. На нашу срећу чланови Делфина су пред финале кренули са вином што се одразило на њихов наступ који је испао испод сваке критике, а жири је након два сата већања донео одлуку да смо ми победници. Трећи су били Студенти, група у којој је певао Слоба Коњовић, касније музички уредник на радију Студио Б. Занимљиво је да су чланови Делфина тражили реванш који се и десио на лето те године где смо се поред концерта такмичили и у пинг понгу, квизу. Ја сам изгубио у пинг понгу иако сам се сматрао добрим стонотенисером.

Поменуо си трећу гитаријаду о којој се мало зна. Шта се то дешавало 1968?

То је био логичан наставак нечега што је кренуло као гитаријада. Била је планирана серија концерата тада познатих бендова у башти Симонида у коме се данас налази Звездара театар. Све је организовао Никола Караклајић који је имао и радио емисију у којој је популарисао рекенрол музику. Као и остали бендови ми смо одсвирали концерт и отишли на море где смо имали уговорене свирке. Пар месеци после концерта мој гитариста Горан ми је донео диплому за победу на фестивалу. Треба поменути да је мој кум Роберт Немечек први пут свирао са бендом Гужва.

1971. Dawn су са песмом Knock Three Times стигли до првог места у САД.

1976. Дејвид Боуви је објавио свој десети студијски албум ”Station to Station” у коме је представљен као танки бели Војвода. Албум је снимљен након што је завршио снимање филма ”Човек који је пао на Земљу” режисера Николаса Роега.

1981. Елвис Костело је објавио свој пети студијски албум ”Trust“, са својим пратећим бендом The Attractions. На њему се налазе синглови Clubland, From a Whisper to a Scream и Watch Your Step.

1981. Generation X је објавио свој трећи и последњи студијски албум “Kiss Me Deadly“. Издвојили су се синглови: Dancing with Myself, Happy People и Untouchables.

1986. Одржана је прва церемонија пријема у ”Кућу славних рокенрола”. Примљени су: Елвис Пресли, Чак Бери, Фетс Домино и Реј Чарлс.

1991. Радио станица KLSK FM из Новог Мексика је пуштала песму Stairway To Heaven од Лед Цепелина 24 сата без прекида.

2000. Сантана је са албумом ”Supernatural” на првом месту америчке листе. Албум ће освојити осам Греми награда.

2006. Група The Kooks је објавила свој дебитантски студијски албум ”Inside In / Inside Out”. Садржи синглове Eddie's Gun, Sofa Song, You Don't Love Me, Naïve, She Moves in Her Own Way и Ooh La.

2007. Група The Shins је објавила свој трећи студијски албум ”Wincing the Night Away”. Издвоколе су се песме Phantom Limb, Australia, Turn on Me и Sea Legs.

Рођени 24. јануара

1941. Нил Дајмонд је амерички певач и текстописац. Продао је више од 130 милиона плоча у свету што га чини једним од најпродаванијих музичара. У богатој каријери која је почела 60их година написао је десетине песама како за себе тако и за друге извођаче. Песме по којима се памти су: Cracklin' Rosie , Lo ng Sung Blue, Love on the Rocks , Амеricа и друге.

1949. Џон Белуши је амерички глумац, комичар и музичар албанског порекла. Био је један од чланова редовне поставе комедије Уживо суботом увече . Прославио се филмом Браћа Блуз . Умро је 1982.

1955. Џулс Холанд ј е енглески пијаниста, вођа бенда, певач, композитор и телевизијски водитељ. Био је оригинални члан рок групе Squeeze. Од 1982. до 1987. ко-презентовао је музички програм Channel 4. Од 1992. водио је Later... with Jools Holland, музичку емисију емитовану на БиБиСи2. Редовно је водио програм на БиБиСи Радију 2.

1957. Влатко Стефановски је југословенски и македонски гитариста и певач најпознатији по раду у групи Леб и сол. Групу Леб и сол сам заволео од њиховог првог албума јер су донели једну преко потребну боју тадашњој југословенској музици. Гледеао сам их уживо неколико пута и сваки пут одлазио са концерта срећан јер Влатково свирање гитаре никога не може да остави равнодушним. Из тако богате каријере издвајам песме: Нисам твој , Таласна дужина, Како ти драго, Скакавац и Скопље.

Рођени на данашњи дан 1941. Aaron Neville (The Neville Brothers), 1941. Michael Chapman, 194. Warren Zevon и 1968. Michael Kiske (Helloween)

Догодило се 24. јануара

1958. Quarrymen су наступили једини пут у клубу Каверн.

1962. Брајан Епштајн је потписао менаџерски уговор са Битлсима по којем је требао да добије 25% од зараде, а не уобичајених 10%.

1969. Група Дорс је свирала у Медисон Сквер Гардену у Њујорку. Хонорар је био 50.000 долара.

1972. Арета Френклин је објавила албум ”Young, Gifted and Black“, свој 18. студијски албум. Добио је златни сертификат од стране RIAA, а наслов му је исечен из албума ”To Be Young, Gifted and Black“, који је снимила и објавила Нина Симон 1969. године.

1972. Пол Сајмон је објавио свој истоимени албум. Његов албум је био на врху листи у Великој Британији, Јапану и Норвешкој и достигао је 4. место на америчкој Билбордовој листи поп албума. Албум је произвео три сингла: Mother and Child Reunion, Duncan и Me and Julio Down by the Schoolyard.

1976. Боб Дилан је са албумом ”Desire” на првом месту америчке листе.

1979. Група Клеш је објавила први сингл за америчко тржиште. Реч је о песми I Fought The Law.

1980. Пинк Флојд је рекламирао своју предстојећу светску турнеју како би промовисао свој албум ”Зид“ посебним билбордом на Сансет Стрипу у Лос Анђелесу, који је постепено сваког дана прекриван циглом док преко њега није изграђен цео зид.

1989. Skid Row су објавили истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме Youth Gone Wild, 18 and Life и I Remember You.”

1998. Група Оејзис је са песмом All Around The World на првом месту у Британији.

1999 . Офсприн г су са песмом Pretty Fly, For A White Guy заузели прво место британске листе синглова. Песма је са њиховог петог студијског албума ”Americana”.

2005. LCD Soundsystem је објавио истоимени деби албум. Са албума су се издвојиле песме Daft Punk Is Playing at My House, Movement, Disco Infiltrator и Tribulations.

2005. Група Mercury Rev је објавила шести студијски албум ”The Secret Migration.”

2005. Lou Barlow је објавио албум ”Emoh”

2006. Jenny Lewis објавила је свој дебитантски соло албум ”Rabbit Fur Coat”, у сарадњи са The Watson Twins. Садржи синглове Rise Up with Fists!! и You Are What You Love.

2006. Gossip су објавили свој трећи студијски албум ”Standing in the Way of Control”. Издвојиле су се песме Standing in the Way of Control, Jealous Girls и Listen Up!.

2019. Weezer су објавили албум ”The Teal Album”. Са албума су се издвојиле песме: Take On Me, No Scrubs и Billie Jean.

Рођени 25. јануара

1927. Антонио Карлос Жобим је бразилски композитор, пијаниста, гитариста, текстописац, аранжер и певач и сматра се једним од највећих представника бразилске музике. Жобим је спојио самбу са кул џезом 1960-их година како би створио боса нову, са светским успехом; као резултат тога, сматра се једним од очева боса нове и једним од најславнијих текстописаца 20. века. Његове песме изводе многи певачи и инструменталисти широм света од почетка 1960-их. Умро је 1994.

1938. Ета Џејмс је америчка певачица која је била пионир у развоју музике тако што је премостила јаз између различитих жанрова као што су џез, Р&Б, соул, рокенрол, госпел и блуз. За свој допринос музици сведочи више од тридесет награда као што су ”Rock and Roll Hall of Fame”, ”Rhythm and Blues Foundation” и ”Rockabilly Hall of Fame”. Умрла 2012. године.

1981. Aлиша Киз је америчка пијанисткиња, текстописац и певачица. Већ са првим албумом ”Songs in A Minor” и синглом Fallin , било је јасно да смо добили нову звезду. Скупивши пет Греми награда за први албум, у наредним годинама нам је испоручила хрпу предивних песама као што су You Don't Know My Name и мој лични фаворит песма No One . За серијал о Џемсу Бонду и филм ”Quantum of Solace” урадила је са Џеком Вајтом песму Another Way to Die .

Рођени на данашњи дан 1931. Stig Anderson 1950. Michael Cotten (The Tubes), 1954. Robert Finch (KC and the Sunshine Band), 1956. Andy Cox (The Beat, Fine Young Cannibals) и 1996. Calum Hood (5 Seconds of Summer)

Догодило се 25. јануара

1964. Битлси су са песмом I Want to Hold Your Hand стигли до првог места америчке листе. Сингл је продат у 12 милиона примерака.

1978. Група Џој Дивижн је имала први концерт у Манчестеру.

1985. Фил Колинс је објавио трећи студијски албум ”No Jacket Required”.

1986. Норвешка група А-Ха је стигла на врх топ листе у Британији са песмом The Sun Always Shines On TV , поставши тако први норвешки бенд који је стигао на прво место.

1991. Пол Макартни је снимио свој концерт „Unplugged“ за MTV, где је извео песме Битлса као што су Here, There and Everywhere и And I Love Her. За разлику од других уметника који су се појавили у емисији са акустичним инструментима прикљученим на појачала, Макартни је свирао концерт са свим инструментима заправо искљученим из мреже. Микрофони су били постављени близу инструмената како би се снимио звук. Наступ је објављен као албум: ”Unplugged (The Official Bootleg)“.

1993. Belly је објавио свој дебитантски албум ”Star”. Албум је био неочекивано успешан. Сингл Feed the Tree постао је хит број један на Билбордовој листи модерног рока, као и изненађујући поп хит, достигавши 95. место на Билбордовој листи синглова Hot 100 крајем пролећа 1993.

1994. Meat Puppets су објавили албум ”Too High to Die”.

1994. Alice In Chains су издали ЕП ”Jar of Flies”. Стигли су директно на прво место Билбордове листе. Са ЕП су се издвојиле песме No Excuses, I Stay Away и Don't Follow.

2005. Low су објавили албум ”The Great Destroyer”.

2005. Bright Eyes су објавили шести и седми албум у истом дану. Реч је о албумима ”I’m Wide Awake, It's Morning” и ”Digital Ash in a Digital Urn”.

2020. Шкотски певач Lewis Capaldi је на првом месту британске листе са деби албумом ”Divinely Uninspired to a Hellish Extent”. Са албума се издвојила песма Someone You Loved.

Рођени 26. јануара

1950. Ратислав-Раша Ђелмаш је српски бубњар познат као члан група Поп нашина, Ју група и Зебра. 1972. године, заједно са басистом Робертом Немечеком и гитаристима Зораном Божиновићем и Савом Бојићем, оснива групу Поп машина, која је, као нова београдска група са сопственим репертоаром, брзо постала запажена и незаобилазна на београдској музичкој сцени 70-их година, а прва група на чијем сам концерту био. Прелази у Ју групу коју су чинила браћа Жика и Драги Јелић. Ђелмаш је тих година важио за најбољег младог београдског бубњара, а са Ју групом је доживео велику популарност широм бивше Југославије. Умро је 2021.године.

1953. Lucinda Williams je америчка кантауторица и гитаристкиња. До сада је објавила 16 албума и освојила је три Греми награде.

1955. Еди Ван Хален је амерички гитариста и текстописац рок групе Ван Хален. Био је познат по популаризацији технике тап-гитаре и многих других начина свирања, а часопис Ролинг Стоун га је ставио на четврто место најбољих гитариста свих времена. У богатој каријери оставио је много познатих песама снимивши 12. албума. Памте се: Eruption , Runnin With the Devil , Jump, Beat It , Somebody Get Me a Doctor и друге. Умро је 2020.

1958. Анита Бејкер је америчка џез и соул певачица. Позната је по својим баладама, посебно из периода „тихе олује“ 1980-их. Почевши каријеру крајем 1970-их са фанк бендом Chapter 8, Бејкер је објавила свој први соло албум, ”The Songstress“, 1983. године. Године 1986, стекла је славу након објављивања свог платинастог другог албума, ”Rapture“, који је укључивао и сингл Sweet Love , награђен Гремијем. Освојила је осам Греми награда и има четири платинаста албума.

Рођени на данашњи дан 1943. Thomas Bell (Delfonics, The Spinners), 1951. Andy Hummel (Big Star) и 1963. Andrew Ridgeley (Wham!)

Догодило се 26. јануара

1956. Бади Холи је снимио оно што ће постати његово прво издање, Love Me и Blue Days, Black Nights . Обе песме су касније представљене на трећем албуму ”That’ll Be The Day” .

1965. године, током турнеје Ролингстонса по Аустралији и Новом Зеланду, гитаристи Киту Ричардсу је поцепана мајица након што је 50 фанова упало на бину током концерта у Градској кући у Бризбејну.

1968. Пинк Флојд је одсвирао свој први концерт без Сида Барета на Универзитету у Саутемптону. Предгрупу им је чинио Тираносаурус Рекс (касније преименован у Т-Рекс) са Марком Боланом и перкусионистом Стивом Перегрином Туком.

1970. Дуо Simon & Garfunkel је објавио албум ” Bridge Over Troubled Water”.

1973. Елтон Џон је објавио шести студијски албум ” Don’t Shoot Me, I'm Only The Piano Player” у САД. Са албума су се издвојиле песме Crocodile Rock и Daniel.

1973. Група Свит је стигла први пут на прво место британске листе синглова са песмом Blockbuster.

1975. Документарац „Cracked Actor“ емисије BBC „Omnibus“ приказан је на британској телевизији. Снимљен 1974. године када је Дејвид Боуви био зависник од кокаина, документарац је постао познат по томе што приказује Боувијево крхко ментално стање током тог периода.

1991. Квин су са песмом Innuendo стигли по други пут на прво место у Британији. Са 6 минута и 30 секунди нашла се на четвртом месту по дужини трајања. На првом месту по дужини трајања песме која је била на првом месту је група Оејзис са песмом All Around The World . Друго место припада Битлсима са песмом Hey Jude док је на трећем месту група Симпл Маиндс са песмом Belfast Child .

2004. Air је објавио свој трећи албум ”Talkie Walkie”. На њему се налазе песме Cherry Blossom Girl, Surfing on a Rocket, Alpha Beta Gaga и Alone in Kyoto.

2008. Алиша Киз је са својим трећим албумом ”As I Am” на првом месту америчке листе.

2009. Франц Фердинанд је објавио свој трећи албум ”Tonight: Franz Ferdinand“. На њему се налазе песме Ulysses, No You Girls, Can’t Stop Feeling и What She Came For.

2010. Beach House је објавио свој трећи албум ”Teen Dream“. На њему се налазе песме: Zebra, Silver Soul, Norway и Used to Be.

2010. Los Campesinos! је објавио свој трећи албум ”Romance Is Boring“. Издвојиле су се песме: There Are Listed Buildings, The Sea Is a Good Place to Think of the Future и насловна песма.

2011. Wilco је најавио покретање сопствене издавачке куће, dBpm Records. Бенд је изјавио да ће издавачка кућа објављивати сва будућа издања Wilco-а „и још много тога“.

2020. Били Ајлиш је победила на додели Гремија 2020., освојивши пет награда, укључујући за најбољег новог извођача и песму године, поставши прва особа која је постигла тај подвиг од Кристофера Кроса 1981. Заменила је Тејлор Свифт као најмлађа особа која је икада освојила награду.

Рођени 27. јануара

1756. Рођен је Волфганг Амадеус Моцарт .

1918. Елмор Џејмс је амерички блуз гитариста, певач и текстописац. Његов начин свирања гитаре донео му је надимак ”Краљ слајд гитаре”. Примљен је у ”Кућу славних рокенрола” 1992. године.

1944. Ник Мејсон је бубњар групе Пинк Флојд. Он је једини стални члан групе од самог почетка. Иако је после разлаза са Роџером Вотерсом био у конфликту због власништва над именом Пинк Флојд, њих двојица су сад у добрим односима. У јулу 2005. на Live 8 концерту. Мејсон, Гилмор, Рајт и Вотерс су свирали заједно на сцени први пут после 24 године.

1968. Мајк Патон је амерички певач, текстописац, продуцент и вокал бенда Faith No More. У петнаест година постојања и издавања шест студијских албума, укључујући најпродаваније плоче ”The Real Thing” (1989.) и ”Angel Dust” (1992.), група Faith No More се распала 1998. године.

1968. Adrian Nicholas Matthews Thaws, познатији под уметничким именом Трики је британски репер и продуцент. Најпознатији је по раду са групом Massive Attack.

Рођени на данашњи дан 1930. Bobby Bland, 1951. Brian Downey (Thin Lizzy), 1953. Janick Robert Gers (Iron Maiden) и 1972. Mark Owen (Take That)

Догодило се 27. јануара

1956. Песма Heartbreak Hotel од Елвиса Преслија је продата у 300 000 примерака у првој недељи након објављивања. Биће продата у више од милион примерака поставши тако прва Елвисова златна плоча.

1958. Литл Ричард је уписао Теолошки колеџ Оуквуд у Хантсвилу, где је рукоположен за адвентистичког свештеника.

1961. Френк Синатра је одржао добротворни концерт у Карнеги холу у Њујорку за Мартина Лутера Кинга.

1967. Битлси су потписали нови деветогодишњи уговор са EMI Records.

1970. Џон Ленон је написао, снимио и миксовао свој нови сингл Instant Karma! све у једном дану. Рачуна се као једна од најбрже објављених песама у историји поп музике, снимљена у лондонском студију Abbey Road, а стигла је у продавнице само десет дана касније. Песма је достигла првих пет места на британским и америчким листама синглова, где је постала први соло сингл члана Битлса који је продат у милион примерака.

1971. Дејвид Боуви је први пут стигао у САД, али му није било дозвољено да свира због ограничења радне дозволе.

1973. Стиви Вондер је на првом месту у САД са песмом Superstition . Џеф Бек је смислио оригиналну линију бубњева док је био у студију.

1979. Ian Dury and the Blockheads су били на првом месту у Британији са песмом Hit Me With Your Rhythm Stick .

1980. У позоришту Гомонт у Саутемптону, у Енглеској, AC/DC су одржали свој последњи концерт са Боном Скотом. Електрични фронтмен умро је 19. фебруара након ноћи прекомерног пијења.

1986. Public Image Ltd је објавио свој пети студијски албум ”Album”. Садржи синглове Rise и Home.

1992. Lush је објавио свој дебитантски студијски албум ”Spooky”. Садржи синглове Nothing Natural, For Love и Superblast !.

1994. Оејзис је дебитовао уживо у Лондону у клубу The Water Rats.

2009. Брус Спрингстин је објавио свој 16. студијски албум ”Working on a Dream. Издвојиле су се песме: My Lucky Day, The Wrestler и What Love Can Do.

2012. Лана Дел Реј је објавила свој други студијски албум ”Born to Die”. Садржи синглове Video Games, Born to Die, Blue Jeans, National Anthem, Summertime Sadness и Dark Paradise.

2014. Фолк певач и активиста Пит Сигер је преминуо у 94. години.

2015. Natalie Pras је објавила свој истоимени дебитантски албум. Издвојиле су се песме Bird of Prey и Why Don’t You Believe in Me .

2017. Kehlani је објавила свој дебитантски студијски албум ”SweetSexySavage”. Садржи синглове CRZY, Distraction и Gangsta.

2017. Japandroids су објавили свој трећи студијски албум ”Near to the Wild Heart of Life”. Издвојиле су се песме: Near to the Wild Heart of Life, No Known Drink or Drug и North East South West.

Рођени 28. јануара

1923. Иво Робић је популарни југословенски и хрватски певач поп мелодија, пионир поп музике и први који је започео велику међународну каријеру. Његова песма Morgen, 1958. године продата је у два милиона примерака, па је због тога добио надимак Мистер Морген . Каријеру је завршио као један од најуспешнијих хрватских певача забавне музике свих времена. Умро је 2000.

1927. Рони Скот је британски џез тенор саксофониста и оснивач првог модерног џез клуба у Великој Британији. Суоснивач je Ronnie Scott's Jazz клуба у Лондону, који је један од најпопуларнијих џез клубова у свету од 1959. године. У клубу су наступали великани џеза као: Dexter Gordon, Roland Kirk, Stan Getz, Sonny Stitt, Ben Webster и Sonny Rollins. Умро је 1996. године.

1945. Robert Wyatt је енглески бубњар и музичар. Суоснивач је бендова Soft Machine и Matching Mole. Објавио је осам соло албума.

Рођени на данашњи дан 1941. King Tubby, 1968. Sarah MacLachlan, 1968. DJ Muggs (Cypress Hill), 1977. Joey Fatone (*NSYNC), 1980. Nick Carter (Backstreet Boys) и 1985. J Cole

Догодило се 28. јануара

1956. Елвис Пресли (са Скотијем Муром и Билом Блеком) се први пут појавио на државној телевизији у емисији "Stage Show”. Након успеха у првом наступу, Елвис се појавио још пет пута.

1968. Џим Морисон из групе Дорс је ухапшен и оптужен за јавно пијанство након што је узнемиравао радника обезбеђења у биоскопу за одрасле у Лас Вегасу.

1980. The J. Geils Band је објавио свој девети студијски албум “Love Stinks”. Издвојиле су се песме: Just Can ’ t Wait, Night Time и Come Back.

1985. Снимљена је песма We Are The World у Холивуду. Песму су отпевале многе музичке звезде укључујући Стиви Вондера, Реј Чарлса, Тину Тарнер, Бруса Спрингстина, Боба Дилана, Диану Рос и други.

1998. Из рубрик е граота да се баци, бележимо ситуацију у којој се нашао Џемс Браун код кога је полиција пронашла марихуану. На суду је Др. Браун изјавио да му марихуана помаже да боље види.

2002. Бенд Chemical Brother s објавио је свој четврти студијски албум ”Come with Us”. Издвојили су се синглови I t Began in Afrika, Star Guitar и Come with Us/The Test.

2003. Zwan је објавио свој једини студијски албум ”Mary Star of the Sea”. На њему се налазе синглови Honestly и Lyric.

2003. Great Lake Swimmers су објавили свој истоимени дебитантски студијски албум. На њему се налазе песме: Moving Pictures, Silent Films, The Man with No Skin, Moving, Shaking и I Will Never See the Sun.

2008 Адел је објавила свој дебитантски студијски албум “19“. Издвојиле су се песме: Hometown Glory, Chasing Pavements, Cold Shoulder и Make You Feel My Love.

2016. Ријана је објавила свој осми студијски албум “Anti”. Садржи синглове Work, Kiss It Better, Needed Me и Love on the Brain.

Те вечери, гости су плесали кроз музејске сале носећи слушалице док су могли да се диве Блејковим сликама у оквиру поставке Брак раја и пакла: Вилијам Блејк и његови савременици (Marriage of Heaven and Hell: William Blake and His Contemporaries).

За ту прилику су композитори Дева и Жагер Балаш направили нове музичке композиције надахнуте радовима Блејка, што је било праћено надреалним визуелним материјалом.

„Личност Вилијама Блејка увек нуди прилике да се поново промисли или ажурира слика коју имамо о њему. Био је веома страствени човек а посебно је занимљиво у његовој уметности да је желео да истовремено створи текст и слику. Није био само песник, сликар и илустратор, већ је могао да своје песме претвори у музику. Често их је рецитовао. То се веома добро комбинује у овој вечери која је посебна прилика и где можете слушати Диско у тишини“, каже кустоскиња Шила Регош.

Током вечери организатори су осмислили туре са водичем како би понуди дубљи увид у изложбу Блејкових радова, омогућавајући прожимање атмосфере забаве и уметничког открића.

„Видели смо овде изложбу Блејкових радова и били надахнути његовим сликама. Балаш и ја смо та надахнућа претворили у концерт, Диско у тишини. Створили смо веома посебну ситуацију јер никада нисам раније била у сличној ситуацији“, објашњава Дорина Такач, ди-џеј и музичарка.

„Вечерашњи музички програм користи контрасте на којима је Блејк инсистирао. Често је говорио о измирењу различитих екстрема у својим радовима, попут раја и пакла, и о томе како можемо на неки начин да их помиримо у нашим свакодневним животима“, нагласила је Шила Регош.

Вилијам Блејк је био британски уметник који је обележио уметност и књижевност у тој земљи. Живео је од 1757. до 1827. године. Његова визионарска дела у сликарству, штампи и воденим бојама су надахњивала генерације, а данас, 200 година касније, призната су као једиствени допринос свету културе.

„Матица српска је основана да би чувала идентитет, културу, језик, историјско памћење и сећање српског народа у Хабзбуршкој монархији. У том мозаику народа, вера и култура српско грађанство је разумело и преознало да једино неговањем знања и образовања и науке може опстати у том једном великом царству које је постојало“, каже генерални секретар Матице Српске, др Милан Мицић.

Оснивали су је Јован Хаџић и богати српски трговци из свих крајева. И данас је симбол грађанског друштва, културе и просветитељства, али и доброчинства.

„Задужбинама се бавимо и када је у питању ова 200 годишњица, јер задужбинари и њихове задужбине јесу битан сегмент Матице српске и то на начин да се спрема монографија о задужбинама, чији сам аутор. Спремају се и портрети које до сада немамо“, наводи управница послова Матице српске, др Јелена Веселинов.

Сремски Карловци као духовни центар српског народа изабрани су да отворе програм обеежавања јубилеја који ће, уз њих, трајати и у Новом Саду током целе године.

„Сремски Карловци са својом богатом историјом сведоче на један специфичан начин исотрију нашег народа и наше културе и духовности, али Матица српска то чува декларативно и негује српски језик и српску културу“, истиче председник Општине Сремски Карловци, Дражен Ђурђић.

Данас има око 3.500 сарадника и седам одељења, док њена библиотека има више од 3,5 милиона публикација. Синоним је за бригу о српском језику, а уз речник и правопис, објављује и енциклопедије и друга издања. Посебан понос је и Летопис, основан две године пре Матице и најстарији је књижевни часопис у Европи.

Између избора мотива и одбацивања сувишних детаља, дешава се преображај. Виђено постаје доживљено, губи се стабилно значење, а уметност преображава у стање неодређености. Управо ту међуфазу, од реалног до унутрашњег света, сликарка настоји да опредмети.

„Желела сам да забележим тај моменат мог доживљаја и све је некако ишло ка томе. Некако као да сам запамтила тај моменат док сам ја била у транзиту и фотографисала излоге или кадрове из филмова. Запамтила сам тај доживљај и онда сам кроз тај дугачак процес хтела да дођем поново до тога“, објашњава Кристина Бајило.

У доба савремених медија, лако је превођење дигиталне слике у уметничку, уз коришћење филмског искуства. Кадрови се слажу, а од посматрача се очекује да формира своју слику. Доживљају трансформације доприносе и одбачени, употребни предмети од којих гради скулптуру. То је лични омаж Сезару и поигравање појавама мапираним у историји уметности. Наглашеним колоритом или материјалом одвлачи поглед публике на место које жели да истакне.

„Некад комбинујем скулптуру са видео-радовима и слично, њих увек зовем поп објектима. Често су то референце на поп уметнике, јер пошто се бавим популарном културом, волим да почињем од те тачке и када је и настала у доба 60-тих, 70-тих“, истакла је ликовна уметница.

Свој визуелни начин изражавања Кристина Бајило је, после студија, усавршавала на неколико студијских путовања у иностранству. Изложба метастабилних радова "Metastable", који одсликавају наше колективно памћење и кроз призму личног, у Галерији Коларчеве задужбине су до 24. јануара.

„Морам да признам да сам са Плавобрадим имао заиста једно од највећих искушења у досадашњој каријери због тога што сам морао да прођем и кроз лична преиспитивања“, каже Марко Милисављевић, баритон.

„Сваки покрет, сваки поглед мора да се оправда, уопште та камерна атмосфера и камерна опера траже више глуме, а поготово што је ово психолошка драма“, објашњава Александра Ристић, мецосопран.

Мала оперска форма, иновативност у приступу продукцији, одрживост опере теме су којима се бави Јована Солуновић Митровић, Нишлијка која је школовање и истраживачки рад наставила у Норвешкој.

„Верујем да опера у 21. веку више није елитистичка форма, значи није потребно више да се фокусирамо на грандиозне, велике, прескупе продукције. С обзиром на то да ми овде имамо капацитете у Нишу, имамо одсек Соло певања, ово је за мене био један логичан след околности“, истакла је редитељка Јована Солуновић Митровић.

Клавирска пратња Милене Пејић наглашава психолошку драму скучених односа у замку који је метафорички и дигитално осликан.

Престижна награда „Раша Плаовић“, коју национални театар додељује од 1988. године за најбоље глумачко остварење на свим београдским позоришним сценама у претходној сезони, ове године није додељена.

Најбоља представа у 156. сезони је Централа за хумор Ђорђа Косића у режији Оље Ђорђевић. Награђени глумци из представа Централа за хумор и Уображени болесник, нису се појавили на додели признања.

Награду за најбоља индивидуална уметничка остварења у ансамблу Балет добила је Маргарита Черомухина за улогу Никије у представи Бајадера и Снежана Савичић Секулић за остварену улогу Леиле у опери Ловци бисера, Жоржа Бизеа.

„То вам је као неки сан. Док стварате и ако много радите, немате времена да се осврћете на оно што чините. Само нас по некад те награде, премијере, признања подсете да смо негде стали, да смо уложили труд, љубав и настављамо даље", изјавила је Снежана Савичић Секулић, првакиња Опере Народног позоришта.

„Ја сам њој приступила из срца, не из дела глуме. Стварно сам покушавала да је разумем и да пренесем шта је она стварно осећала у том моменту. Ова награда ми је посебно додатан знак да сам на правом месту и да сам на правом путу и да ће тако да остане", рекла је Маргарита Черомухина, солисткиња Балета Народног позоришта.

Тушевљаковић је између осталих, и добитник Андрићеве награде и Европске награде за књижевност. Недавно му је додељено и признање Бескрајни плави круг, Матице српске.  Говорећи о томе шта за њега значи то што је сада са НИН-овом наградом – на списку где су и Андрић, и Црњански, и Пекић, Тушевљаковић истиче да је још „мало збуњен“ али почаствован:„Свима нама је потребно некако тапшање по леђима, зато што пишемо за себе, али пишемо и са том свешћу да ће то неко читати и онда са друге стране желите да добијете некакав фидбек, информацију о томе како се то примило“.

Задар је град Тушевљаковићевог детињства и младости, и у том смислу, на неки начин је могао да се идентификује са главним јунаком романа.

„Мени то није једноставно и некако никад не успевам, нити се нешто посебно ни трудим да лично искуство директно пренесем у текст, у штиво. Увек више волим да тај материјал одстоји у мени, па ево за овај материјал је било потребно 30 година практично да одстоји у мени, да бих се њиме позабавио тако што ћу заправо осмислити неку причу која ће садржати аутобиографске елементе, али ће ипак бити прича. Увек волим да будем сигуран и да видим да је моја прича плод маште, а не директно преношење личног искуства на папир“, рекао је добитник НИН-ове награде.

Тушевљаковић објашњава да је дошао до закључка да у писању често креће од места дешавања и да оно – као да постаје додатни лик у причама које прича.

„На неки начин се враћате на неке старе стазе које су у вашем сећању другачије од оних стаза којима заправо сада крочите. И добијете неку комбинацију града који је ни тамо ни овамо. Он испада некакав град у лимбу. У неколико наврата, размишљајући баш о томе, сам схватио да је некако најсличнији Задру из сна. Јер он садржи елементе стварног града. А с друге стране, не можете побећи и од оних успомена које носите у себи, чији трагови постоје у вама, али питање је да ли постоје у реалном простору. Тако да, управо је то град који највише можда описујем у роману“, каже гост Око Магазина.

Једно од кључних манифестација романа јесте постављање питања и потенцијално давање одговора на њих. Ту је и Сфинга која се налази на уласку у град.

„Мислим да нису сва питања одговорена у овој књизи, и то је добрим делом и свестан поступак био. На неки начин, посао књиге и јесте да више поставља питања, него да дефинитивно одговара на њих. Мислим да књига поставља разна питања, махом су то питања које поставља себи и другима сам протагониста у тој својој потрази за изгубљеним елементима своје прошлости.

А питање које поставља Сфинга је везано и за однос између протагониста и управо насловног лика романа Кароте, његовог друга из детињства, пошто између њих постоји нека прича која представља вероватно и највећу мистерију романа, тако да мотив Сфинге на неки начин симболизује управо тај чвор у роману“, открива аутор.

Симулација ратних дешавања?

Дружина из једног насеља у Задру су главни јунаци романа. Они су различитих националности. Почиње рат. Проводе време у играма које имају елементе одређене агресивности на које се можда може гледати и као на симулацију ратних дешавања.

„Рат кад почне, макар тај рат који сам ја на неки начин доживео, не само ја, рат почне прво у свету одраслих. Деца тај рат не морају нужно да осете у истом тренутку кад и одрасли, и у мом роману се тако то и дешава.

Деца настављају да се играју својих игара до одређеног тренутка, до тренутка када се проблеми из света одраслих нужно прелију и на њих. Е сад, питање грубости дечјих игара је можда и друга врста питања. А то је питање тога што деца увек имитирају на неки начин одрасле и преносе то у свој свет“ , каже Тушевљаковић, и додаје да, када се исте те ствари дешавају у свету одраслих – то добија сасвим другу димензију, уз опаску да је питање и да ли су то две потпуно другачије ствари.

„Оно што јесте у роману чињеница је да ће мање зла да нанесе то дечје, међусобно кошкање, него када у њега се унесе елемент који долази директно из света одраслих, а то је управо кошкање на националној основи“, истиче аутор.

Ожиљак као симбол (не)способности разрачунавања са прошлошћу

Постоји такође један мотив који се провлачи кроз роман – мотив ожиљка који приповедач по имену Давор има на глави. 

„Намера ми је била да заправо оно што протагониста, што Давор носи у себи, на неки начин се испољава на његовој спољашњости. Тај ожиљак је нешто што га тишти. То је рецидив из тог првог живота, како он сам то назива, који он носи у свом другом животу. И практично, то јесте дугме које када притиснете он се, хтео, не хтео, враћа на неке успомене од којих би можда и да побегне, или који би на неки начин желео сам са собом да реши. Тако да то јесте симбол његове неспособности на неки начин да се разрачуна или помири са елементима и сопствене прошлости“, истиче писац.

Приповедача и главног јунака романа највише боли када поново касније оде у Задар и прошета познатим улицама. Из свог угла, одлазак у тај град, коментарисао је и сам аутор.

„Волео бих да сам више пута био и надам се да хоћу. Сад, не могу да кажем да ме нешто посебно боли. Можда ми је најтеже баш кад се нађем у кварту у ком сам живео. Зато што је он истовремено некако остао исти и променио се. Тако да видите и ту промену и схватите да се та промена кроз године дешавала мимо вас и без вас. Са друге стране, препознајете гомилу тога и истог тренутка навиру неке слике којих можда и нисте свесни док се не нађете на том месту. А мислим, град је увек био леп и остао је леп, тако да проћи њиме и прошетати, то је увек лепо искуство“, испричао је Тушевљаковић.

Окрет ка унутрашњој потрази

Главни јунак романа иначе, у Задар одлази са својом партнерком где са „трагања споља“ у једном тренутку прелазе на „унутрашњу потрагу“.

„Колико год тога можемо добити пратиће спољне знакове, мислим да враћајући се у прошлост, разрачунавајући се с њом на неки начин, морамо продрети и унутар себе.Тако да увођење тог, да кажем, магијско-реалистичног елемента има везе са управо унутрашњом потребом коју је на крају морао да предузме не би ли отворио сва врата која жели да отвори“, истиче Тушевљаковић.

Као неко ко је и сам често мењао место становања (Зеница, Задар, Београд), Тушевљаковић коментарише колико су и како различити животни простори имали утицај за његово касније књижевно дело.

„Чини ми се да су можда и пресудни. Мислим да одатле вучем највише искуства које на разне начине онда претачам у причу, и оно што сам већ поменуо, заправо добар део прича које причам крећу од самог места дешавања, па онда некако на тој локацији, на тој подлози крену да се развијају ликови, заплети и све остало. Тако да, иако промена тих локација није увек била у најсрећнијим околностима, некад јесте, некад није, свакако сам захвалан заправо том путу кроз који сам прошао – и ја и породица, зато што мислим да ми је више донео него што ми је нашкодио“, закључио је Дарко Тушевљаковић, добитник НИН-ове награде.

После дипломирања историје уметности на Филозофском факултету и графике на Академији примењених уметности, свој свет фантастичних призора пренео је Холандију.

Десет година стварао је у духу новог надреализма у дослуху са делима старих северних мајстора. Зато је део и српске и међународне савремене сцене.

„Холандски ликовни критичари су га називали 'млађим братом Хијеронима Боша', што звучи јако симпатично с једне стране, али кад погледате његов целокупан опус, то заиста јесте један бошовски надреални свет између сталног трагања за онтиријским – алхемичари, монаси и нека чудновата антропоморфна, зооморфна бића. Значи, један потпуно нови свет је израдио. Живео је у време Медијале, сарађивао је и са Шејком и Главуртићем, али никада није био званично члан те групе“, наводи ликовна критичарка Маја Живановић.

Био је заљубљен у живот, слике, књиге... Без обзира на изабране мотиве, цртеж је основа сваког дела. Стварање је за њега био смисао постојања. У свом атељеу дружио се са уметницима различитих интересовања и генерација. Последњу изложбу приредио је са младим колегом и пријатељем Славком Крунићем у Лесковцу.

„Он је сликао окружен породицом и окружен својим пријатељима и делио је са свима те своје чудне слике и чудне мисли. Био је чудесно испуњен човек. Свако ко је проводио време са њим се исто тако осећао чудесно и испуњено“, истиче ликовни уметник проф. Славко Крунић.

На исто платно смештао је измаштана бића, ликове из литературе и религије. Није критиковао, већ бранио модеран свет. Сматрао је да су његова дела врста поетског надреализма.

„То интегрално сликарство је подразумевало да објединим све вештине. То што је магично, за мене је реално било“, говорио је Михаило Ђоковић Тикало.

Председник жирија, проф. др Александар Јерков је истакао да је укупан утисак о овогодишњој продукцији био необично висок и уједначен, „тако да се жири намучио и до последњих тренутака није било сасвим јасно шта ће и где ће, на коју страну, зато што су различите особине, различити поетички елементи“.

Додаје да је жири одлуку донео практично једногласно, јер је свим члановима роман Карота био међу прва три. „Кад смо сабрали гласове видели смо да смо дошли до једне врсте сагласности и да можемо сматрати да је награда додељена једногласно.“

Професор Јерков напомиње да књига о којој је жири такође доста расправљало био необичан роман Разговори с вјештицом, младог аутора Владимира Вујовића и да њему и другим писцима желе пуно успеха. „Ове књиге пружају наду и уверење, да се ствари могу променити и да иду ка једној врсти поетичке изврсности.“

Тушевљаковић је у обраћању на конференцији за медије истакао да :„Осим тога да већу част писац у овој земљи не може да добије у књижевном смислу, заиста сам захвалан и почаствован, што је жири од комплетне продукције овогодишње издвојио на крају мој роман.“

Истиче да сваком писцу када пише роман, много тога је неизвесно. Пре свега је неизвесно да ли ће на крају то испасти онако како је иницијално замислио. Али и кад заврши писање, не може са сигурношћу да зна како ће читалац читати тај његов текст. Да ли ће оно што је желело да каже, успети да допре до њега, на начин на који је писац то замислило.

„ И некако увек се надате да ће тај ваш текст оставити што дубљи траг. А кад се осврнемо на списак досадашњих добитника Нинове награде, некако се јасно види да су то махом имена које су формирала нашу књижевност од половине прошлог века на овамо, тако да је заиста велика част наћи се на том списку“, додао је лауреат НИН-ове награде.

Дарко Тушевљаковић је рођен 1978. године у Зеници, а живи и ради у Београду. Прву причу је објавио 2002. године у збирци Бун(т)овна п(р)оза, пројекту под покровитељством Унеска, у којој су учествовали млади писци из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Прича је преведена на енглески, немачки и бугарски.

Од тада објавио већи број минијатура, кратких прича, новела и песама у разним штампаним и електронским часописима и антологијама у земљи и региону.

Први роман, Сенка наше жеље, објавио је 2010. године, а затим је уследила збирка прича Људске вибрације. Други роман, Провалија, објављен 2016. године, био је у ужем избору за НИН-ову књижевну награду. Следиле су збирка прича Постистине, романи Јегермајстер и Узвишеност. Трећа збирка прича, Хангар за снове, појавила се 2022. године.

Године 2004. добио награду „Лазар Комарчић” за најбољу новелу. Добитник је Европске награде за књижевност за 2017. годину и Андрићеве награде за 2022. годину.

Дарку Тушевљковићу је за роман Карота, једногласном одлуком жирија, додељена и Награда „Бескрајни плави круг” за најбољи роман у 2025. години, коју додељују Матица српска, Банатски културни центар и организација „Суматра”.

За отварање сцене изабрана је метода у којој се мешају реално и позоришно. Нема завесе, главна глумица Лора Штефанек (Братислава, 1943) седи на фотељи док публика заузима места. Исто светло уједињује оба простора, и гледалиште и бину. Тиме се позоришним вокабуларом поручује да између историје и садашњости нема баријере.

„Пропаст“, „Живот“ и две збуњене секретарице

Коњуктура у уметничкој обради биографија секретарица, стенографкиња, филмаша, спикера и других вансистемских саучесника тоталитарних режима, рођена је из једног термина Хане Арент – оног о баналности зла.

Сви велики филмови о великим нацистичким злочинцима су већ снимљени. Ако се и даље снимају, само понављају редундантно знање.

Оно што последњих година привлачи пажњу уметничке сцене су биографије „несвесних“ актера тог времена. Интересантни су животи људи који сами по себи нису били зли, али су приљежно и до последњег тренутка радили за зле, и били поносни кад би од њих добијали похвале за добро обављен посао.

Тренд је почео са филмом „Пропаст“ (Untergang, 2004), у коме немачки редитељ Оливер Хиршбигел описује последње Хитлерове дане у берлинском бункеру.

Филмска „Пропаст“ је обишла читав свет, и до те мере освојила документарном лајв атмосфером, да се Бруно Ганз/“Хитлер“ психички једва опоравио од терета те улоге. Али Хитлер је у том филму био споредан лик. Главну је носила његова приватна секретарица Траудл Јунге (Минхен, 1920. - 2002), коју је играла тада дебитанткиња Александра Мариа Лара.

Разуђена медијска прича са „Једним немачким животом“ је новија. Пре десет година је четворочлани тим аустријских редитеља (Krönes/Müller/Schrotthofer/Weigensamer, фонетски Krenes/Miler/Šrothofer/Vajgenzamer) водио дуге разговоре са стварном Брунхнилдом Помсел и од материјала измонтирао двосатни документарац.

Филм са Помсел, која је у време снимања имала 105 година, прошао је многим европским фестивалима и побрао велику пажњу. Баналност зла је захвална тема.

Познати британски редитељ и сценариста Кристофер Хемптон (номинација Оскара за Покајање/ Abbitte 2007) је видео тај филм аустријског тима и драматизовао га за позоришну сцену.

Енглеска верзија  „A German Life“ је имала премијеру пре непуних шест година у лондонском позоришту "Мост", са чувеном Меги Смит у улози фројлајн Помсел. Била је то последња, грандиозно одиграна, медијски слављена улога велике европске глумице Меги Смит, која је умрла у јесен 2004.

Комад који се сада игра на сцени бечког Позоришта Јозефштат је немачки превод Хемптонове адаптације аустријског документарца из 2016. Дуг и увијен пут измедју језика, сцена и филмских сетова, али неопходан да би се испричала једна индивидуална прича о генеричком злу.

Помсел, опортуниста или фолиранткиња?

У „Пропасти“ је млада „Траудл“ могла да рачуна на млаку толеранцију гледалаца. Права Траудл је имала 22 године кад је почела да ради за Хитлера као секретарица, 25 кад се после његовог самоубиства извукла из бункера и кренула пешке кући. Глумица Лара је ту улогу играла збуњено, као неко ко пати од стокхолмског синдрома и у трансу пропушта сваку прилику да се отргне и оде.

Фројлајн Помсел је нешто сасвим друго. Прво, била је девет година старија. Кад су се нацисти после наводних избора пучем попели на власт у марту 1933, Помсел се одмах укључила у Хитлерову партију НСДАП, несрећна што је то кошта 10 марака чланарине.

Траудл никад није била у партији. Она је „детенце“/“/„Kindchen“, , како јој се, према њеним мемоарима, обраћао Хитлер кад је звао да стенографише.

Помсел говори о строгом пруском васпитању, о безусловној послушности. Говори да је увек тражила послове који нису „досадни“, и да је то пронашла кад је почела да ради за нацистички радио 1933, још више кад је прешла у Гебелсову канцеларију као секретарица 1942. Говори о висини плате и сигурности коју је стекла кад се прикључила нацистичкој партији. Каже да је Гебелс био „леп, учтив, негован, иако нешто дистанциран“, те да је тек после говора о тоталном рату (фебруар 1943) схватила како је он „побеснели патуљак“.

Све су то адути овог позоришног комада, застрашујућег у тривијалности. Лора Штефанек, високо награђивана доајенка немачких говорних сцена, игра главну улогу упадљиво недраматично, као да чита куповну листу за самопослугу. Њена „фројлајн Помсел“ је више од опортунисткиње и сигурно више од „митлојфера“/Mitläufer, то јест оних који су окарактерисани као случајни сапутници нацизма и ослобадјани на процесима после 1945.

Руси су реалну Помсел ухапсили и пет година држали у бившим нацистичким логорима Бухенвалд и Заксенхаузен. О том времену каже да је било страшно, али да су у логору имали „добру позоришну секцију“. Пуштена на слободу, Помсел је наставила каријеру у медијима, најпре у регионалном радију Баден Виртемберга, а до пензије 1971 као главна секретарица Продукције за националну радио-телевизију АРД.

Затворске године је Помсел доживела као неправду. „Јако замерам Русима да су ме стрпали у затвор. Ја сам била обична секретарица. Само сам преписивала акте, нисам ништа потписивала“, жале се права Помсел у филму и глумица „Помсел“ на сцени.

Аустријски и немачки медији ову представу, где год се игра, дочекују са неуједначеним реакцијама. Тамо где су оне негативне, каже се да проблем нису ни продукција, ни тема, ни порука, већ „тривијалност особе Брунхилде Помсел“. Директније речено, била је тупа као ноћ.

И истина – Помсел говори о повишицама, о досади и забави, о Гебелсовим оделима, о јеврејској пријатељици за коју „није имала времена кад је прешла у Министарство пропаганде“. „Имао је Гебелс и друге секретарице, зашто су после сви на мене кренули?“, пита се једног тренутка.

Управо је тривијалност особе и текста највећа вредност ове представе. Штефанекова игра главну улогу са тако уверљивом бесрамношћу, да је пажљивом гледаоцу одмах јасно шта су аутори филма, текста и продукције хтели да кажу: Помсел лисица! Не само да је све знала и подржавала, што је ноторна чињеница, него изразито трапаво користи мит о пруској дисциплини као склониште за избеглице од одговорности.

Ако неко тражи актуелност у овој представи, она није у погледу на нацизам. Актуелност је у томе што се сценски, визуелно и вербално показује да проблем немачког политичког менталитета није нацизам, већ милитаризам. Нацизам био и прошао, милитаризам био и остао хроничан.

Било би лепо кад би неко од српских позоришта играло овај текст. Публици у Србији би се отворио прецизнији поглед на новију немачку политику и активности Меркелове, Аналене Бербек, Хабека, Шолца или Мерца.

А тек ликови из света између корица! Људско младунче Могли. То је био мој најбољи друг. Храбар и ведар дечак усред дивљине. Моја босанска варош није била џунгла, али имала је у себи нечег дивљег – и разузданог и опасног и лепог. Могао сам да разумем Моглијев свет.

Спадам у последње генерације које су имале срећу да прочитају књигу пре него што је Дизни понудио своју верзију цртаног филма, у којој су Могли, пантер Багира, тигар Шир Кан и медвед Балу визуелно замрзнути за све остале генерације. На мом унутрашњем платну изгледали су друкчије.

Могли је био дечак који је одрастао међу вуковима. Чопор га је одбацио. Људи га нису прихватили. Могли – човек који је говорио звериње, змијске и птичје језике – платио је цену тога што је другачији. Напослетку није припадао никоме. Слобода је била исто што и самоћа. И ја сам био дошљак. Више нисам припадао тамо одакле сам дошао, а још нисам припадао домицилној заједници. Али Могли ми је помогао да схватим, да се та прича не дешава само мени.

Радјард Киплинг – чедо Империје

Тек много касније сазнао сам нешто о аутору. У детињству су стварни и живи ликови из књига, а име аутора тек чудан запис на корицама.

Киплинг је рођен у Индији под британском влашћу 1865. године, у граду који се тада звао Бомбај, а данас Мумбај. И већ ме мисао одведе другом писцу – Луису Бромфилду – и његовом роману Ноћ у Бомбају. Отресем ту мисао на давно прочитану књигу коју је затрпало време – то брашно заборава. Враћам се Киплингу.

Он је био прво дете Алис и Џона Локвуда Киплинга. Отац је био вајар, илустратор и аутор. Брачни пар се преселио у Бомбај да би отац постао предавач у Уметничкој школи коју је основао индијски предузетник иранског порекла Џиџибој Џамсетџи. Био је то први човек у Британској Индији којем је додељена племићка титула и којем су се обраћали са „сер“.

Дечак Радјард и његова млађа сестра Алис имали су португалску дадиљу и индијског слугу. Мада је слуга припадао најнижој хиндуистичкој касти, па је запошљавање таквог особља било сматрано непристојним, породица је имала финансијске потешкоће и занемарила је кастинске конвенције. Остаће забележено да је дечак осећао енглески као страни језик.

Родитељи децу шаљу на десетогодишње школовање у Велику Британију, када је Радјарду пет година. За дечака је то било протеривање из раја. Млади господин Киплинг који се 1882. вратио у Индију почео је одмах да ради као новинар. Долазак у Бомбај доживео је као олакшање. Његова мајка је о свом трошку објавила његове песме. Он је то сазнао накнадно.

Путовао је Индијом и објављивао текстове о томе. Ускоро је стекао име као хроничар Британске Индије. Приступио је масонској ложи. Симболика слободног зидарства прожеће нека његова дела.

Књижевна слава

У Енглеску се вратио као већ познат новинар и писац шест књига кратких прича, да би 1890. објавио је свој први роман Светлост се угасила. То дело је остало незапажено и тек је доцнија слава аутора скренула пажњу на њега.

Прича из тог времена Човек који је хтео да буде краљ послужила је значајном филмском режисеру Џону Хјустону као основа за истоимени филм, снимљен 1975.

У Енглеској је одмах примљен у значајне књижевне кругове, тада познати писци као што су Хенри Рајдер Хагард или Хенри Џејмс заложили су се за њега. Не треба потценити ни његово учешће у масонским ложама.

Године 1892. ступио је у брак са Американком Керолајн Балестир. Сви су је звали Кери. Млади брачни пар пошао је на пут око света, али су стигли само до Америке, јер су велики новац изгубили на берзи. Добили су троје деце. Наредне четири године живели су на имању у Вермонту, где су 1894. и 1895. настала оба дела Књиге о џунгли.

Године 1896. Киплинзи се враћају у Енглеску. Разлог је непријатна породична парница око наслеђа, која се провлачи кроз булеварску штампу – писац Киплинг је већ нека врста књижевне поп-звезде под сталном присмотром новинара.

Киплинг је 1898. отишао на путовање по Африци. Тамо се спријатељио са Сесилом Џоном Роудсом, оснивачем државе белаца на југу Африке, која је по њему добила име – Родезија. Сасвим у духу времена, Роудс је Британце сматрао првом расом света.

Политички идеал му је било уједињењу англо-америчког света под заједничком империјалистичком влашћу. Несумњиво је и Киплинг слично мислио. Те године је својим патриотским песмама попут Бреме белог човека постао слављени, а доцније оспоравани борац за Британско Царство.

Смрт девојчице због које је писао књиге за децу

Његова супруга је у зиму 1899. године инсистирала на породичној посети Америци. Отац и деца су се на путовању по необично оштрој зими тешко разболели. Киплинг је боловао у њујоршком хотелу, опседнут фановима и новинарима. Жеље за брзо оздрављење долазиле су са свих страна. Слале су их и колеге попут Артура Конана Дојла, али и суверени као што је немачки цар Вилхелма II. Слава није помогла. Најстарија ћерка је умрла. За њену смрт је Киплинг до краја живота кривио супругу.

Бег у писање је био успешан. Низ кратких прича као што је Изгубљена легија доносе му репутацију мајстора ове форме.

Роман Ким настаје 1901. Радња се одвија у Лахору, главном граду данас пакистанског дела Пенџаба. Ирског дечака који као сироче расте на улицама тог града, сви виде као „домороца". Ким је пропутовао Индију.

Овај роман је најкомплексније Киплингово дело. Учврстило је његову светску славу. Довољно је рећи да је то била омиљена књига Џавахарлала Нехруа, који је после Гандија, најзначајнији борац за индијску независност.

За време Другог бурског рата у којем је Велика Британија анектирала бурске територије на југу Африке, домогавши се тако налазишта дијаманата, Киплинг је од 1900. дуже боравио у том подручју као ратни извештач. Он у исто време објављује и збирке поезије. Једна од његових најпопуларнијих песама Ако настала је у том периоду.

Круна његовог књижевног рада дошла је рано – тек је закорачио у пету деценију живота. Године 1907. додељена му је Нобелова награда за књижевност.

Прихвати бреме белог човека

Како је писац свевремене књиге за децу, први писац енглеског језика који је са само 42 године добио Нобелову награду, постао песник британског империјализма? И одбојан лик за све антиимперијалистички и антиколонијално оријентисане интелектуалце? Назнаке да је Киплинг био дубоко прожет идејама о белој англосаксонској супериорности могле су се ишчитати и раније из његовог дела. Његова Балада о Истоку и Западу је била поприлично јасна: „Ох, Исток је Исток, Запад је Запад, и никада се неће срести“. Мени се чини да од овог стиха до мрачне хипотезе о неизбежном сукобу цивилизација Самјуела П. Хантингтона води видљива мисаона стаза.

Киплинг 1899. објављује империјалистичку химну са призвуком расизма: Бреме белог човека. Мало људи данас зна да се Киплинг у песми заправо обраћа Сједињеним Државама у успону. Вашингтон је управо оружјем протерао Шпанију са Филипина и Кубе, преузимајући хегемонијалну улогу тамо где су потрошене европске колонијалне силе морале да поклекну. Од Шпанаца и Британаца Американци морају да преузму „бреме белог човека“, цивилизовање оних народа који су, како Киплинг каже у песми „пола деца, а пола ђаволи“. Да би од њих добили награду:

Прекор оних које унапређујеш,
Мржњу оних које штитиш

Ти „мрзовољни народи“ неће умети да цене жртву коју подноси бели човек, водећи их. „Take up the White Man's burden". То је мешавина етичког мисионарства и империјално-патриотског кича којим су се тешили британски војници и колонисти на егзотичним тачкама планете, тамо где су голом силом поболи британску заставу. Заправо, та је песма сведена на културни алиби за сурову империјалистичку праксу.

Први светски рат – смрт дечака

Киплинг се почетком Првог светског рата ставља на располагање лондонском одељењу за пропаганду. Тамо је у друштву креме књижевне Британије. Наговара свог још малолетног, кратковидог сина да се пријави као добровољац, помаже му да наведе погрешан датум рођења, да би био примљен. Син Џон је погинуо у првој акцији у Француској 1915. Мучен грижом савести, Киплинг је на синовљевом надгробном споменику оставио запис: „Ако неко пита, зашто смо умрли, реците му, јер су наши очеви лагали“.

Уколико се осврнемо на време и историјски контекст у којем је песма настала, изненадиће нас чињеница да је, на пример, Томас Вудро Вилсон, амерички председник у два мандата који је после Првог светског рата слављен као апостол права народа на самоопредељење, то је право применио искључиво на европске народе. Надали су се људи у Индији, Египту, и у многим другим земљама. Али свима осталима је оспоравао пунолетство: „Они су деца, а ми смо одрасли људи“. Таква америчка елита је америчком интевенционизму у деценијама које следе само пригодно навлачила морално рухо, учећи од бивших колонијалних господара, Британаца.

Са друге стране, Киплинг је са одбојношћу пратио успон Немачког Царства и његове империјалистичке амбиције. Када су нацисти у Немачкој усвојили далекоисточне симболе као што је кукасти крст, писац је одмах наредио да се сви индијски сунчеви точкови – изворне свастике – уклоне са његових књига. Хитлер му се гадио.

Великог, контроверзног писца жута штампа није остављала на миру. Чак су за његова живота објавили вест о томе да је умро. Он је цинично прокоментарисао да не забораве да га уклоне са листе претплатника. У све већем неспоразуму са светом, спалио је пред крај живота бројне рукописе, писма и дневнике.

Ко зна шта је све отишло у дим.

У сумњи видиш траг истине

Када је умро 1936. Киплинг је сахрањен у Вестминстеру. Као што доликује једном од најзначајнијих песника раздобља названог Pax Britannica – Британски мир. Друштво му праве Дикенс, Хендл, Њутн, Дарвин, Стивен Хокинг. И британски краљеви.

Британска Империја га је надживела само за још понеку деценију. У Индији се појавио човек који је демантовао империјалне предрасуде о поробљеним народима – Мохандас Карамчад Ганди. Велики индијски песник Рабиндранат Тагор назвао га је Махатма – Велика Душа.

Ганди је био само четири године млађи од Киплинга и ненасилним отпором је сахранио британску власт у Индији. То је за био почетак краја Империје. Да ли би Киплинг разумео промене у том свету?

Шта ли би тек рекао о данашњим политичарима који не поштују никакве законе, чак ни законе џунгле, а камоли међународно право. Поново се ослањају на голу силу, право јачега без било каквог кодекса.

Џејмс Џојс га је упоређивао са Толстојем. Џорџ Орвел га је назаво „добрим лошим псеником“. Борхес га је сматрао „критичким бардом британског Светског царства“. Аргентинац је можда био најпрецизнији, јер је код Британаца препознао рефлекс потискивања: „Његови сународници му нису никада до краја опростили његово стално позивање на Империју“.

Пре неколико година у Енглеској су активисти прекречили графит са познатом Киплинговом песмом: Ако, мада та песма нема директне империјалне конотације као Бреме белог човека. Испало је на крају да је Киплингово дело у будућност понело бреме сопствених заблуда. Британска Империја му је била дом. Киплингова књижевност је стога на специфичан начин и нека врста епитафа бившој империји.

Ако можеш да сачуваш разум, када око тебе

Сви други га губе и за то те криве,

Кад сумњају ако верујеш у себе,

А у сумњи видиш траг истине живе.

Једна од порука са почетка песме за мене је потпуно прихватљива. У свакој сумњи живи истина. Па чак и када сумњам у творца једног од мојих најбољих другова из детињства – Моглија.

Сећања савременика на, како кажу, „генија одређеног времена, искуства и места“, „песника у прози и принца резингнације“ следе по Кишовој смрти. Међу мноштвом текстова у последње две деценије су и они који о Кишу говоре као о сведоку и учеснику бурног књижевног и друштвеног раздобља.

„Од Ђерђа Конрада до Клаудија Магриса, од Милана Кундере до Јосифа Бродског, од Надин Гордимер до Јозефа Шкворецког... Писци различитих генерација, различитих погледа на живот, и на улогу књижевности у савременом свету, али оно што им је заједничко јесте дакле уверење да је Киш један од најважнијих писаца модерне светске књижевности у деценијама у којима је писао и објављивао своје књиге“, наводи Гојко Божовић, приређивач Књиге о Данилу Кишу у издању „Архипелага“.

Књигу Пред лицем епохе чини избор из Кишове кратке прозе и есејистике, једна песма, интервју и радови о пишчевом стваралаштву домаћих тумача различитих академских генерација. Сваки од њих отвара нови поглед на Киша.

„У зависности од контекста у којем га читамо.Тако да је он с једне стране виђен као писац који сведочи епоху, који сведочи оно што је најважније за историју 20. века, а с друге стране запажамо у њему нешто што можемо назвати константним лиризмом. Независно од онога што се дешава у историји и што је део његовог, рекао бих, личног карактера и његових личних предиспозиција“, истиче Михајло Пантић, приређивач књиге Пред лицем епохе у издању Библиотеке града Београда.

Књига о Данилу Кишу, са већином текстова први пут преведених на српски језик, сведочи о месту нашег класика у историји европске културе.

Зборник Пред лицем епохе показује да је Киш постао непролазна тема и обавезни предмет изучавања. Прихваћен је међу свим генерацијама читалаца, од Раних јада, књиге из школске лектире, до Гробнице за Бориса Давидовича и Енциклопедије мртвих, дела која читаоца суочавају са траумама претходног столећа.

„Ово видим као неки механизам подршке који би нам омогућио да на што комотнији начин, што лакше и са што мање препрека изразимо нашу уметничку страст“, наводи глумац Константин Нечески.

„Човек колико год да је ведар и да је весео, негде у својој бити шта год да се деси и у радости и у тузи мора да остане камен“, напомиње глумица Слободанка Матић.

Повезала је стихове и прозу Цветајеве, филозофију Башлара и поетику простора. Костиме који плове по сцени креирала је од војних падобрана. Обојила светлом и музиком Шостаковича, Сен Санса, Равела, Стравинског и тако створила комплексну игру о сновима.

„Уопште нисам имала ту тенденцију да радим за видне или невидне. Просто, они су глумци, певачи и играчи. Изашли су и грунули су и одрадили врхунски посао. Ништа се не види, неки су школовани, неки нису школовани за плес и песму, али просто они виде више него ми“, наглашава редитељка и кореографкиња Соња Вукићевић.

Већ пунолетна „Радионица интеграције“, после десет година активног ангажовања неколико уметничких ентузијаста и уз помоћ државних институција добила је савремено уређен простор са три сцене. Представа Сан, отворила је једну.

„Овде раде најбољи могући уметници, музичари, глумци, писци су радили. Биће изложби, биће концерата класичне музике, џез музике. Ово је један мултимедијални инклузивни центар свих. При том, овде има апсолутних аматера и људи који имају таленат и имају жељу да радимо заједно“, наглашава Предраг Мики Манојловић испред Удружења „Радионица интеграције“.

Савска 9 је адреса нове алтернативне сцене настале као израз уметничке потребе, емпатије, интеграције осетљивих група. Ово је стециште врхунске уметности и културе.

„Увек је изазов, поготово када је у питању стилизација цртежа. Дакле, нису реалистични или неки други стил, него јака стилизација у Дизнијевом маниру или Пиксаровом маниру. То је приличан изазов“, истиче награђени илустратор.

Мијатовић је већ годинама у свету анимираног филма, али је непроцењиво искуство стекао радећи у међународном уметничком тиму, уз менторе изузетних вештина у области дизајна карактера.

„Ту су у ствари да помогну нама који учествујемо у том програму. Чести су и Зум састанци, видео-састанци дакле, да бисмо ми који учествујемо у таквим програмима решили неке своје дилеме, и увек су ту од помоћи“, додаје Мијатовић.

Вишедеценијско искуство у илустрацији, стрипу и арт-дизајну довело је Мијата Мијатовића до једног од најзначајнијих признања у његовој каријери.

Награда у конкуренцији дизајна карактера за анимацију уручена му је у Лос Анђелесу, на конвенцији светског значаја.

„Велика привилегија, велика част бити у друштву Дизнијевих легенди, рецимо као што је Андреас Дежа, или Вили Ито, или Рас Едмондс, или карактер дизајнера нашег ментора Торстена Шранка, добитника Annie award, награде најпрестижније за карактер дизајн, Џејсона Садлера, чувеног Роберта Брата, то су дакле све најпрестижнији уметници из тих области.“

Престижна награда отвара му нова врата у свету анимације, док посета Дизнијевом студију представља искуство које ће дуго памтити.

Чланови овогодишњег жирија нагласили су да је у години која је била пуна изазова, важно да се истакну праве вредности наспрам амбијента у ком преовлађују конзумирање инстант садржаја и хиперпродукција.

Текст Данице Ђорђевић Јанковић прави је пример критичког разматрања и сагледавања рада „Топлина“ уметника Зорана Тодоровића, представљеног на 53. Венецијанском бијеналу 2009. године у нашем павиљону.

„Један нови, нови слој у схватању Зорановог рада, наравно, узимајући у обзир нешто што чини савремену димензију свакодневног живота, или антопоцених утицаја на животну средину и генерално на људске и нељудске врсте“, истиче Мирослав Карић, члан Жирија.

Да подсетимо, коса је била основни градивни материјал од ког је изведен рад. Са временском дистанцом и новим концептом преиспитани су његова садашња улога и смисао.

„Кључан је концепт некро-политике, односно формулисања света око концепта ко, заправо и на који начин може да живи, а може да умре. Оно што је било пресудно, јесте управо појам абјектног, односно зазорног, које Зоран Тодоровић користи како би заправо на један лиминални начин у лиминалном простору, преиспитао различите концепте савременог душтва“, наводи добитница признања, Даница Ђорђевић Јанковић.

Награда се додељује на дан рођења професора и теоретичара уметности Лазара Трифуновића. По традицији, тада се у Ликовној галерији отвара изложба „Критичари су изабрали“, коју приређују ранији добитници. Овога пута датум је промењен, па ће 22. јануара бити отворене изложбе у све три галерије Културног центра Београда.