За само 18 година уметничке каријере постао је сликар светског гласа, а његова дела излагана су од Токија до Сао Паола.

„Овде можемо да видимо његов опус подељен у три целине са једним куриозитетом, сликом из 1950. године, коју многи не би препознали, његово „Теразије'' из колекције Музеја града Београда први пут може да се види на једној изложби", рекла је Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда.

Прва фаза стваралаштва Лазара Возаревића обележена је утицајима кубизма и Пикаса, да би почетком шездесетих постао један од зачетника енформела у нашој средини.

„Трећа фаза, могли бисмо рећи, најзанимљивија публици и посетиоцима – постенформел фаза где он прави такозване слике-рељефе, лепећи апликације, односно пулије – округле нитне на слике'', објашњава Марија Вуруна, директорка Галерије „Лазар Возаревић''.

Главне одлике његовог уметничког пута биле су стално истраживање савремених израза и српско средњовековно сликарство као инспирација.

На изложби која траје до 20. јула се могу видети цртежи Лазара Возаревића и докуметнарни филм о јединственом уметнику.

Одлука је донета на састанку одржаном 13. јуна.

На месту где се мит и стварност преплићу око затвора који никако није могла да изгради Марија Терезија, а, тако се прича, још мање Црна краљица из легенде, један уметник родом из Босне са адресом у Швајцарској покушава да изгради објекат за уметнике и уметност.

„Та грађевина која се диже, коју роман описује, која се диже на брду у Босни је грађевина, заправо њени темељи су сачињени од колективних и личних траума, од историјског насиља, од сукоба Истока и Запада, а друга употреба самог појма затвор у наслову, Затвор Марије Терезије, се тиче саме метафоре гдје указује на један свјет на заласку, свјет истрошених значења, односа, мјерила, који на неки начин представља затвор за нас“, објашњава аутор.

У преплитању оног што је фиктивно и оног што је доживљено, Каралић пише о личним и колективним траумама, историјском насиљу, схватању уметности, декомпозицији индивидуе, односу мушкарца и жене, оца и сина, о људском телу као мерилу будућности. 

„Та промена парадигме у исто време на неки начин, из источне перспективе, најављује залазак и одлазак Запада као основног, доминантног културног мерила“, истакао је Каралић.

Започињући причу у прелепом скандинавском ентеријеру глумице Биби Андерсон, иконе Бергманових филмовима, а завршавајући је сеоском сахраном под поломљеним кишобранима, и грађевином коју власт ипак није срушила, али сврха јој је остала недоречена, Каралић нас је оставио, под шкртим светлом неба јер, како каже, постојао је само један смислен завршетак ове приче. И јесте тако, увек овде.

„Нелинеарним причањем приче, односно постепеним враћањем у прошлост из перспективе женског лика откривена је сва комплексност и на неки начин, аспекти тог односа са којим се можда није тако лако суочити, ни именовати га на прави начин. Као највећу врлину овог текста сам одувек сматрала што је писан из те једне изразито искрене женске перспективе“, објашњава редитељка Тара Манић.

Главне улоге у представи која публику смешта на саму сцену, тик уз глумце, појачавајући доживљај тескобе и немира, тумаче Марта Богосављевић и Светозар Цветковић. 

„Ниједног тренутка, није тако написан комад, нити је тако режија направљена да се било у било ком тренутку осуђује и да није ништа само црно или само бело него смо се баш бавили нијансама и шта у ком тренутку би могло да превлада“, каже Марта.

Лик тече који учи своју нећаку да вози основа је радње у оквиру које се преплићу различита осећања, размишљања и непријатне ситуације стварајући код публике саосећање и нелагоду, а редитељка Тара Манић у комаду се не бави само последицама већ и узроцима њиховог односа.

„Да тумачите неки лик који се, кад се прочита тај комад, понаша насилнички, то је нешто што би мене мање интересовало од тога да се он понаша искрено и да му се верује и да кроз то веровање које постоји, пре свега, према партнерки, према Малецкој, Марти Богосављевић, да се та врста поверења успостави и са публиком“, истакао је Цветковић.

Како сам научила да возим отвара очи пред темом породичног, сексуалног узнемиравања, учи нас да треба остати будан над свакодневицом и да је, упркос страховима и препрекама, храброст врлина коју треба неговати.

Музеј направљен од рефлектујућег стакла на ободу Булоњске шуме у Паризу и свих 11 просторија у њему тренутно је дом за више од 400 радова маестралног Дејвида Хокнија, укључујући слике из међународних, институционалних и приватних колекција, као и дела из уметниковог студија и Фондације.

Изложба показује како је уметник континуирано обнављао и своје теме и свој начин изражавања током ових година. Способност Дејвида Хокнија да поново осмисли своју уметност уз помоћ нових медија је изузетна – прво се бавио цртежом, затим је постао мајстор свих академских техника, а данас је заговорник нових технологија.

Поставка обухвата радове настале од 50-их година прошлог века до најновијих слика.

Посетиоци су у прилици да виде Хокнијеве почетке у Бредфорду, затим његове препознатљиве портрете, базене, пејзаже Јоркшира и Нормандије, референце из уметничке историје које датирају од антике до данас.

Поднаслов поставке преузет је из поруке коју је писао пријатељима за време пандемије ковида: „Не заборавите да не могу да вам укину пролеће“.

Највећа изложба до сада једног од највећих живих уметника данашњице биће отворена до 31. августа

Млади уметници пристижу из многих европских земаља желећи да се повежу једни са другима, али и са италијанском публиком приказујући им своје културне корене као и повезаност српске дијаспоре у Европи.

Присутни ће имати прилике да на овај начин, са преко 35 наступа упознају српску културу путем укуса и музике. Осим традиционалне музике и плесова славна српска кухиња ће учинити да се присутни осећају као код куће, а Италијани и туристи као да су посетили нашу земљу.

Бројаница је организована од стране Ђорђа Маријановића и Културно-уметничког друшyтва Видовдан.

Директорка уметничког програма је Јелена Шимуновић из Куд-а Свети Николај српски из Улма. Овај догађај подржаће својим присуством народни посланици у Парламенту Републике Србије, Драган Станојевић и Душан Марић, као и представници власти Републике Српске на челу са Гораном Рачићем, председником привредне коморе и Гораном Бурсаћ, помоћником министра за пољопривреду. Очекује се и долазак Растка Јанковића из канцеларије за сарадњу у региону и дијаспори.

Бројаница је делом посвећена и успомени на Десанку Десу Ђорђевић, фолклорног великана, која је оставила неизбрисив траг у свету уметности. У њену част биће подељена повеља младим уметничким руководиоцима који несебично раде са најмлађима како би их подстакли на још бољи и квалитетнији рад.

Овај фестивал има за циљ да учврсти везе између удружења Срба у дијаспори, али и са матицом и омогући младима из разних крајева Европе да се упознају и учествују у реализацији културних дешавања везаних за њихову земљу, порекла без такмичења, већ уз дружење и подршку подвлачећи вредности дубоко укорењене у нашем народу уз здраву енергију коју доносе младе генерације.

На догађају се очекује рекордан број учесника, чак 1.300 фолклораша који ће извести 42 тачке у богатом програму овогодишње Бројанице.

Идеја да се споје два оркестра у извођењу музике Рахмањинова потекла је од заједничког шефа-диригента Габријела Фелца који је то већ учинио са Бетовен маратоном у Дортмунду и Новом Саду 2022. године.

У величанственом догађају и великом изазову на светском нивоу, оркестрима се придружило троје изванредних пијаниста и доказаних стручњака за музику Рахмањинова, који су са Дортмундском и Београдском филхармонијом наступили на три концерта у току истог дана.

На старту маратона у 11 часова је Дортмундски оркестар под палицом Матеуша Моледе заједно са пијанисткињом Беатрис Беру извео Први клавирски концерт, након чега је следила Прва симфонија.

Београдска филхармонија је преузела штафету наступом у 15 часова заједно са Олгом Шепс уз Други клавирски концерт и Другу симфонију под палицом Морица Гнана.

Финале маратона у 19 часова, оба оркестра су се спојила у јединственом извођењу чувеног Трећег клавирског концерта са Берндом Глемзером и Треће симфоније под управом Матеуша Моледе.

1958. Зоран Предин је словеначки певач и текстописац. Осамдесетих година прошлог века био је вођа групе Лачни Франц. Лачни Франц је словеначки рок бенд из Марибора који је био активан од 1979. до 1997. Писао је и музику за филм, телевизију и позориште. Објавио је 17. соло албума.

1971. Тупак Амару Шакур, познат је и под сценским именима Тупак (стилизовано: 2Pac), Макавели и Пак, је амерички репер, песник и глумац. Био је извођач са највише продатих албума у историји ове врсте музике. Сматра се да је, укључујући и пиратска издања, продао преко 200. милиона албума на глобалном нивоу. Већина његових песама као централну тему има одрастање у насиљу и сиромаштву гета, затим расизам, као и обрачунавање са другим реперима. Умро је 1996.

Рођени на данашњи дан: 1941. Lamont Dozier, 1942. Edward Levert (The O’Jays), 1950. James Smith (The Stylistics), 1958. Partick Waite (Musical Youth) и 1990. John Newman

Догодило се 16. јуна

1965. Боб Дилан је снимио своју класик песму Like A Rolling Stone у студију Колумбија у Њујорку. На снимању су учествовали Мајк Бломфилд и Ал Купер који је свирао клавијатуре које су обележиле песму.

1967. Почео је тродневни Монтереј Поп Фестивал на коме је промовисано ”Лето љубави” . Наступили су Who, Jimi Hendrix, Janis Joplin, The Byrds, Grateful Dead, Otis Redding, The Steve Miller Band, Canned Heat, The Mamas & the Papas, Jefferson Airplane, Buffalo Springfield и The Electric Flag.

1969. Капетан Бифхарт је објавио албум ”Trout Mask Replica” који се сматра једном од најнеобичнијих албума у историји рокенрола.

1970. Група Манго Џери је са њиховим највећим хитом песмом In The Summertime на првом месту британске листе синглова где ће остати седам недеља.

1972. Група Рокси Мјузик је објавила први студијски албум истоименог назива. Савршена комбинација Феријевих текстова и звука синтисајзера које је свирао Брајан Ино. Један од омиљених албума из тог времена.

1972. Дејвид Боуви је објавио свој пети албум ”The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars”. Рођен је Боувијев алтер его Зиги Стардаст. Са албума се издвајају песме Suffragette City, Ziggy Stardust и Starman.

 1973. Један од раније наведених постера са мог рокенрол зида је припадао и Сузи Кватро. Сингл Can The Can је на првом месту британске листе синглова.

1979. Група Electric Light Orchestra је са албумом ”Discovery” на првом месту британске листе албума. Издвајају се песме Shine A Little Love и Don't Bring Me Down.

1978. Филмска екранизација бродвејског хита ”Бриљантин” у којој главне улоге тумаче Оливија Њутн Џон и Џон Траволта је премијерно приказана у америчким биоскопима. Филм ће постати велики хит, а са саундтрека за филм издвојиле су се песме Hopelessly Devoted To You, You’re The One That I Want, Sandy и Grease.

1980. Филм ”Блуз Брадерс” са Џоном Белушијем и Деном Ејкродом је премијерно приказан у Чикагу. У филму се појављују Арета Френклин, Џемс Браун, Реј Чарлс, Џон Ли Хукер између осталих.

1984. Frankie Goes To Hollywood су са песмом Two Tribes на првом месту британске листе синглова и тамо ће остати девет недеља.

1989. Почео је тродневни Гластонбери фестивал на којем су наступили Van Morrison, Elvis Costello, Throwing Muses, Pixies, All About Eve, Hot House Flowers, The Waterboys, Suzanne Vega и Fairground Attraction. Улазнице коштају 28. фунти.

1990. Дуо Роксет је са песмом It Must Have Been Love на првом месту америчке листе синглова.

1993. Америчка пошта је објавила серију поштанских маркица са ликовима Бил Хејлија, Бади Холија, Отиса Рединга и Елвиса Прислија.

2002. Холандски Ди-Џеј Junkie XL је на првом месту британске лиасте синглова са ремиксом Елвисове песме A Little Less Conversation.

 2010. Metallica, Megadeth, Slayer и Anthrax су на заједничкој турнеји названој "Big Four”.

 2013. Група Блек Сабат је поставила рекорд британске листе албума за најдужи размак између два албума која су се нашла на првом месту, када је њихово издање ”13” дебитовало на првом месту 42. године након што је њихов други албум ”Paranoid” био на првом месту.

2017. Lorde је објавила албум ”Melodrama”.

2017. Fleet Foxes су објавили албум ”Crack-Up”.

2018. Пројекат Carters од Бијонс и Џеј Зија је са синглом Apes—t је на првом месту америчке листе синглова.

Рођени 17. јуна

1946. Barry Manilow је амерички текстописац и певач са каријером дугом шест деценија. Песме по којима је познат су: Could It Be Magic, Looks Like We Made It, Mandy, I Write the Songs, Can’t Smile Without You, Weekend in New England и Copacabana.

1958. Џело Бијафра је амерички певач и политички активиста. Познат је као текстописац и певач панк бенда Dead Kennedys. Група је објавила четири студијска албума.

1987. Кендрик Ламар Дакворт је амерички репер и текстописац. Рођен и одгајан у Комптону, започео је своју музичку каријеру као тинејџер под уметничким именом К-Дот. Његов деби албум, ”good kid, m.A.A.d city”, је именован у "100 најбољих деби албума свих времена" од стране магазина Ролинг Стоун. Албум ”To Pimp a Butterfly” је рангиран од многих као најбољи албум 2015. године, а исте године, Билборд је ставио Ламара у листу "10 најбољих репера свих времена”. Ламар је освојио седам Греми награда.

Рођени на данашњи дан: 1947. Gregg Rolie (Santana, Journey), 1957. Philip Chevron (The Pogues) и 1969. Kevin Thornton (Color Me Badd)

Догодило се 17. јуна

1965. Групе Кинкс и Моди Блуз су имале свој деби на америчком тржишту свирајући на Музичкој академији у Њујорку.

1971. Керол Кинг је са албумом ”Tapestry” на првом месту америчке листе албума, где ће остати следећеих 15 недеља. Са албума се издвајају песме It's Too Late, I Feel the Earth Move, Will You Love Me Tomorrow и You've Got a Friend.

1972. Don McLean је са песмом Vincent на првом месту британске листе синглова. Песма је посвећена сликару Винсенту Ван Гогу. Песма се свакодневно пушта у његовом музеју у Амстердаму.

1983. Група The Police је објавила свој пети и последњи албум ”Synchronicity”. Са албума су се издвојиле песме Every Breath You Take, King of Pain и Wrapped Around Your Finger.

1985. Стинг је објавио свој дебитантски соло албум ”The Dream of the Blue Turtles”. На њему се налазе песме If You Love Somebody Set Them Free, Fortress Around Your Heart, Russians, Moon Over Bourbon Street и Love Is the Seventh Wave.

1996. Placebo су објавили истоимени деби албум.

1997. Група Blink-182 је објавила свој други студијски албум ”Dude Ranch”. Са албума су се издвојиле песме Dammit и Josie.

2003. Mogwai је објавио свој четврти студијски албум ”Happy Songs for Happy People“.

2003. Animal Collective је објавио свој дебитантски албум ”Here Comes the Indian“.

2007. Traveling Wilburys су на првом месту британске листе албума са својим албумом ”Collection”.

2008. Кејти Пери је објавила студијски албум “One of the Boys“.

2012. Брус Спрингстин је одсвирао свој најдужи концерт на стадиону Сантијаго Бернабеу у Мадриду. Концерт је трајао три сата и 48. минута.

2014. Сем Смит је објавио свој дебитантски албум ”In the Lonely Hour“ у САД.

2016. Након пет година паузе група Red Hot Chili Peppers је објавила албум ”The Getaway”.

Рођени 18. јуна

1942. Сер Џејмс Пол Макартни је енглески музичар, певач, инструменталиста, текстописац и један од најважнијих ликова у рокенролу. Његово кантауторско партнерство са Џоном Леноном и даље је најуспешније у историји. Према „Гинисовој књизи рекорда“, Пол Макартни је најуспешнији композитор поп музике свих времена са 32 песме на првом месту Билборд хот 100 листе . Био је члан Битлса до њиховог распада 1970. године, након чега отпочиње његова каријера прво у групи Вингс, а након распада групе соло каријера која траје до данас. Пол Макартни је такође сликар и бори се за права животиња. Године 1997. британска краљица Елизабета II доделила му је титулу витеза, а 2012. га је француски председник Франсоа Оланд одликовао Орденом легије части.

Рођени на данашњи дан: 1925. Johnny Pearson (Band Leader), 1942. Richard Perry, 1971. Nathan Morris (Boyz II Men), 1976. Busbee, 1976. Blake Shelton, 1988. John Dun (Twenty One Pilots) и 1994. Takeoff (Migos)

Догодило се 18. јуна

1948. Columbia Records је започео прву масовну производњу ЛП плоче са 33 обртаја у минути. Нови формат је могао да садржи до 23 минута музике по страни.

1955. Џими Јанг је са песмом Unchained Melody на првом месту британске листе синглова.

1964. Након концерта у Сиднеју, приређена је рођенданска журка у част 22. рођендана Пола Макартнија. Журку је уприличило 17. девојака које су победнице конкурса: Зашто бих била гошћа на рођенданској журци Битлса?

1977. Група Флитвуд Мек је са песмом Dreams на првом месту америчке листе синглова.

1981. Група Хаустор је објавила истоимени први албум. Најпопуларнија песма са овог албума је Моја прва љубав. Стих "девојке у летњим хаљинама" је преузет од наслова приче "Девојке у летњим хаљинама" Ирвина Шоа. Песма за сва времена.

1984. Елвис Костело је објавио албум ”Goodbye Cruel World”. Са албума су се издвојиле песме I Wanna Be Loved и The Only Flame in Town.

2001. Група Faihless је објавила свој трећи студијски албум ”Outraccespect” са кога се издвојила песма We Come, која је стигла до трећег места у Великој Британији.

2002. Wyclef Jean су објавили албум ”Masquerade”.

2007. Art Brut је објавио свој други студијски албум ”It’s a Bit Complicated”

2013. Кање Вест је објавио свој шести студијски албум ”Yeezus”.

2013. Мак Милер је објавио свој други студијски албум ”Watching Movies with the Sound Off”.

2016. Адел је проглашена текстописцем године не престижној додели награда Ivor Novello.

2021. H.E.R. је објавила свој дебитантски албум ”Back of My Mind”.

Рођени 19. јуна

1928. Томи Де Вито је амерички музичар, најпознатији као оснивач, певач и гитариста групе Four Seasons. Група је вокални квартет основан 1960. у Џу Џерсију. Оригинална постава бенда је примљена у Кућу славних рокенрола 1990. године. Они су једна од најпродаванијих музичких група свих времена, са тиражем од продатих 100. милиона плоча широм света.

1948. Ник Дрејк је енглески кантаутор познат по песмама мрачног садржаја које је изводио на гитари. Објавио је три албума ”Five Leaves Left”, ”Bryter Layter” и ”Pink Moon”. Умро је 1974.

1950. Ен Вилсон је америчка музичарка позната као главни вокал у групи Харт коју је основала са сестром Ненси. Група је основана 1973. године, а популарност су постигле 80их година са песмама: What About Love, Never, These Dreams, и All I Wanna Do Is Make Love to You.

1963. Пола Абдул је америчка певачица, плесачица, кореографкиња, глумица и телевизијска личност. Након што је радила кореографију за музичке спотове групе Џексон 5, Пола је убрзо потписала уговор са издавачком кућом Вирџин рекордс. Објавила је три студијска албума, појавила се у великом броју филмова, ТВ емисија и серија, а радила је и кореографију за многе од њих.

1970. Брајан Велч је амерички музичар, гитариста и оснивач метал бенда Корн. Корн је састав из Бејкерсфилда који успешно спаја стилове попут хеви метала и реп метала, којим су заправо створили нову врсту метала под називом ну метал (new-age metall). Популарност су стекли својим јаким осећајем за звукове посебно у сингловима попут Blind, Freak on a Leash и Here to Stay. 2005. групу напушта до тад креатвина глава групе Брајан „Хед“ Велч због своје новооткривене хришћанске вере.

Рођени на данашњи дан: 1959. Mark DeBarge (DeBarge), 1976. Scott Avett (The Avett Brothers) и 1983. Macklemore

Догодило се 19. јуна

1964. Ерик Бардон је дао интервју у коме је открио да је песму House Of The Rising Sun први пут чуо када ју је певао Џони Хенд у Њукаслу. Пошто су били на турнеји са Чаком Беријем, одабрали су ту песму да им попуни репертоар.

1964. Martha and the Vandellas су са обрадом песме од Марвина Геја, Dancing in the Street стигле до четвртог места Билбордове листе.

1965. Four Tops су са песмом I Can't Help Myself на врху америчке листе синглова. Песма која је постала хит била је тек други снимак групе.

1973. Први амерички хит Frankenstein од Едгара Винтера је постигла златни тираж и награђена је златном плочом.

1981. Siouxsie and the Banshees су објавили албум ”Juju”.

1987. Група Ганс енд Росес је дебитовала у Великој Британији концертом у клубу Марки у Лондону. Публика их је засула пивским чашама на почетку концерта у знак добродошлице.

2001. The Shins released су објавили деби албум ”Oh, Inverted World”.

2006. Тејлор Свифт је објавила свој деби сингл Tim McGraw који ће стићи до 40. места на Билбордовој листи.

2009. Група Gossip је објавила четврти студијски албум ”Music for Men. It features” са кога су се издвојили синглови Heavy Cross и Love Long Distance.

2011. Био сам на много концерата и свакако да је најтужнији био концерт на Калемегдану певачице Ејми Вајнхаус. Сви који су били те вечери присутни могли су да сведоче трагедији велике звезде која је након неколико песма отишла са стејџа. Многи су је сматрали посебном и ретко талентованом певачицом, која је преминула 23. јула 2011. године.

2020. Боб Дилан је објавио свој 39. студијски албум ”Rough and Rowdy Ways”.

Рођени 20. јуна

1924. Чет Аткинс је амерички музичар познат као и ”Мистер Гитара” и ” Кантри Џентлмен”. Утицао је својом музиком на звук Нешвила. Свирао је гитару, мандолину, виолину, бенџо и укулеле. Умро је 2001.

1936. Мики Мост је енглески продуцент познат по раду са Донованом, Лулу, Сузи Кватро, Џеф Беком и другима. Умро је 2003.

1942. Брајан Вилсон је амерички музичар, текстописац, вокал и оснивач групе Бич Бојс. Један од генијалаца који је својим приступом писања песама, аранжманима и начином снимања, нашироко признат као један од валиких ликова рокенрола. Бич Бојс је амерички рок састав основан у Хоторну 1961. године. Оригинални састав групе чинили су браћа Вилсон: Брајан, Денис и Карл, њихов рођак Мајк Лoв и пријатељ Ал Џардин. Препознатљиви по вокалним хармонијама и раним песмама на тему сурфовања, једна су од најутицајнијих група рок ере. Умро је 2025.

1945. Anne Murray је канадска певачица која је током 40-годишнје каријере продала преко 50. милиона албума. Освојила је четири Греми награде.

1949. Лајонел Брокман Ричи je амерички певач, текстописац, глумац и музички продуцент. Каријеру је започео у бенду Комодорс, након којег је почео соло каријеру. Сматра се једним од највећих певача балада 80-их. Песму All Night Long са трећег албума је изводио на затварању Летњих олимпијских игара 1984. Велики успех доживеле су касније и песме Hello и Say You, Say Me.

Рођени на данашњи дан: 1954. Michael Anthony (Van Halen), 1960. John Taylor (Duran Duran), 1972. Chino Moreno (Deftones) и 1988. Adam Hann (The 1975)

Догодило се 20. јуна

1966. Објављено је да су Џорџ Харисон и Брајан Џонс почели да свирају индијски инструмент, ситар. Брајан и Стоунси ће бити први који ће га користити у песми Paint It Black.

1969. Почео је тродневи фестивал Њупорт у Калифорнији на којем су учествовали Ike и Tina Turner, Marvin Gaye, Creedence Clearwater Revival, The Byrds, The Rascals, Steppenwolf, The Jimi Hendrix Experience, Janis Joplin, Johnny Winter, Eric Burdon и Love. Карта је коштала 15. долара, а Џими Хендрикс је добио хонорар од 125.000 долара што је у то време био највећи хонорар икад исплаћен некој рок групи. Било је присутно 200.000 посетилаца.

1969. Дејвид Боуви је снимио песму Space Oddity у студију Тридент у Лондону. У песми се први пут појављује лик Мајора Тома. Као велики Боувијев фан искористио сам прилику да у својој песми Тегљач убацим и Мајора Тома.

1975. Нил Јанг је објавио свој шести студијски албум ”The Night's The Night”. Албум ће у међувремену постати један од култних албума седамдесетих година.

1978. Група Форинер је објавила други студијски албум ”Double Vision” са кога је скинут сингл Hot Blooded. 

1981. Stars on 45 је на првом месту америчке листе синглова. Мешавина песмама групе Битлси и диско ритмова је отворила врата касније многим другим уметницима за сличан микс, као што су Стиви Вондер, Статус Кво и други.

1988. Џими Пејџ је објавио свој соло дебитантски албум ”Outrider”.

1988. Стив Винвуд је објавио свој пети студијски албум ”Roll with It”.

1989. Група Faith No More је реализовала трећи студијски албум ”The Real Thing” за издавачку кућу Епик.

1999. Jamiroquai је са албумом ”Synkronized” на врху британске листе албума.

2000. The White Stripes су објавили други студијски албум ”De Stijl”.

2000. Dillinger Four су објавили албум ”Versus God”.

2019. Збирка гитара Дејвида Гилмора је постигла рекорд у Њујорку када је 130 инструмената продато на аукцији. Највећу цену је постигла гитара Black Strat, која је продата за 3.975.000 долара.

Рођени 21. јуна

1944. Реј Дејвис је певач, ритам гитариста и текстописац групе Кинкс, коју је водио заједно са својим млађим братом Дејвом. Такође је глумио, режирао за позориште и телевизију. Од 1990. године често се назива "кумом Бритпопа".

1981. Brandon Richard Flowers је амерички текстописац, клавијатуриста, вокал и оснивач групе Килерс из Лас Вегаса. Осим рада са групом објавио је и два соло албума.

1985. Лана дел Реј је америчка певачица, текстописац, музички продуцент, модел и режисер спотова. Њен дебитантски албум ”Born to Die” доживео је интернационални успех и садржи хит сингл „Summertime Sadness”. Њен официјелни Јутјуб канал је акумулирао око 3,1 милијарде прегледа до 9. новембра 2018, са једанаест спотова који имају више од сто милиона прегледа.

Рођени на данашњи дан: 1932. Lalo Schifrin, 1946. Brenda Holloway, 1947. Joey Molland (Badfinger), 1950. Joey Kramer (Aerosmith), 1951. Nils Lofgren (E Street Band), 1969. Pat Sansone (Wilco) и 1976. Mike Einziger (Incubus)

Догодило се 21. јуна

1962. Тема из филма о Џемс Бонду се први пут може да чује у филму ”Доктор Но”. Оригинални снимак је урадио Вик Флик на гитари Clifford Essex Paragon Deluxe из 1939.

1966. Џими Пејџ је дебитовао уживо са групом Јардбирдс у клубу Марки у Лондону.

1967. Лето Љубави је започело бесплатним концертом у Голден Гејт парку у Сан Франциску. Наступили су The Grateful Dead, Big Brother and the Holding Company и Quicksilver Messenger Service.

1970. Арт Гарфанкел дебитује као глумац у филму „Квака 22“. Пол Сајмон је такође требао да глуми у филму, али је одбијен, што је довело до распада дуа Сајмона и Гарфанкела.

1975. Гитариста Ричи Блекмур је напустио групу Дип Парпл и основао властиту групу Рејнбов. Кроз групу је прошло много музичара као: Ronnie James Dio, Graham Bonnet, Cozy Powell, Roger Glover и Doogie White.

1982. Крозби, Стилс и Неш објавили су свој четврти студијски албум ”Daylight Again”. Са албума су се издвојиле песме Wasted on the Way и Southern Cross.

1985. Група Heart објавила је свој истоимени албум. Са албума су се издвојиле песме These Dreams и What About Love.

1986. Група Џенезис је са својим албумом ”Invisible Touch” на првом месту британске листе албума. Албум је до данас продат у 15. милиона примерака што га чини комерцијално најуспешнијим албумом групе у њиховој каријери.

1992. Orb су објавили сингл Blue Room који је трајао 39 минута и 58 секунди. Сингл је стигао до осмог места у Британији.

1994. Хелмет су објавили свој трећи студијски албум ”Betty”.

1999. Chemical Brothers су објавили свој трећи албум ”Surrender” са кога су се издвојиле песме Hey Boy Hey Girl, Let Forever Be и Out of Control.

2001. Амерички блуз певач и гитариста Џон Ли Хукер је умро у 83. години. Познат је по песмама Boogie Chillen, Crawling King Snake, Dimples, Boom Boom и One Bourbon, One Scotch, One Beer.

2011. Група Maroon 5 је објавила сингл Moves Like Jagger са којим су стигли на прво место америчке листе синглова.

2019. Hot Chipсу објавили албум ”A Bath Full of Ecstasy”.

2019. Black Pumas су објавиле свој истоимени дебитантски албум. Делукс издање је касније номиновано за албум године на 63. годишњој додели Греми награда 2020. године, док је песма са албума Colors добила две номинације за Греми.

Рођени 22. јуна

1936. Крис Кристоферсон је амерички кантри музичар, кантаутор и глумац. Крис данас важи за вероватно најбољег текстописца у кантри музици и једног од најбољих текстописаца уопште, а награда нешвилског удружења текстописаца однедавно носи његово име. Његове песме говоре о љубави, слободи, страсти, депресији, усамљености, пријатељству, дроги, смрти, социјалним темама, рату, религији и политици. Умро је 2024.

1947. Howard Kaylan је амерички музичар, текстописац, вокал и оснивач групе Turtles. Такође у каријери је био и члан пратећег бенда Френка Запе.

1948. Todd Rundgren је амерички певач, текстописац и продуцент. У богатој каријери био је члан група Nazz и Utopia. Познат је по својој софистицираној и често неортодоксној музици.

1953. Синди Лопер је америчка певачица чији су мелодичан глас и дивљи начин одевања симбол 1980-тих, деценије у којој је била на врхунцу популарности. 1983. године објавила је ”She's So Unusual”, хит-албум који је од Лоперове направио светски познато име. Са албума се издвојила песма Girls Just Wanna Have Fun, која се убрзо етаблирала као омиљена песма жена широм свет. До сада је објавила 11. студијских албума.

1961. Џими Самервил је шкотски певач и текстописац. Био је члан група Bronski Beat и Communards. Познат је по свом снажном и дубоком певању. До сада је објавио 6. студијских албума.

1964. Боби Гилеспи је шкотски музичар и певач, познат по раду у групи Прајмал Скрим. Прајмал Скрим је шкотски алтернативни рок-бенд који су 1982. у Глазгову основали Боби Гилеспи и Џим Бити. Бенд је био кључни део инди поп сцене осамдесетих година, али је касније променио смер ка више психоделик и гараж рок утицајима. Њихов албум из 1991. године Screamadelica пробио их је у меинстрем. До сада су објавили девет албума.

Рођени на данашњи дан: 1944. Peter Asher (Peter & Gordon) и 1970. Steven Page (Barenaked Ladies)

Догодило се 22. јуна

1963. Стиви Вондер је са 13. година стигао до првог места Билбордове листе синглова са песмом Fingertips Parts One and Two.

1968. Отис Рединг је са албумом ”Dock Of The Bay” на првом месту британске листе албума. Постхумни хит (Sittin' On The Dock) Of The Bay је снимљен три дана пре авионске несреће у којој је певач погинуо.

1968. Herb Alpert је са песмом This Guys In Love With You је на врху британске листе синглова.

1971. Џони Мичел је објавила свој четврти студијски албум ”Blue”. Албум је у међувремену стекао култни статус и сматра се једним од најбољих женских албума свих времена.

1985. Брајан Адамс је започео две недеље на првом месту америчке топ-листе синглова са песмом Heaven, својим првим синглом број 1.

1990. Били Џоел је постао први рок уметник који је наступио на стадиону Јенки.

1999. Limp Bizkit је објавио свој други студијски албум ”Significant Other”.

2005. Roykssop су објавили свој други студијски албум ”Understanding”.

2008. Колдплеј су на првом месту британске листе синглова са песмом Viva La Vida. На крају године су добили и награду Греми за песму године.

2010. Група The Roots је објавила свој девети студијски албум ”How I Got Over”.

„Ова изложба је фантастична зато што је урађен један детаљан, промишљен одабир атељеа уметничких шпанских сликара и вајара од краја 19. до почетка 20. века, који некако на различите начине говори о уметницима, о њиховом друштвеном статусу, њиховом односу према друштву, о њиховом односу према породици, према прошлости, према историји, према савременом тренутку“, истакла је Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске.

На поставци чији су аутори кустоси Изабел Аргерић Фернандез и Оскар Муњоз Санчез, уметнике и њихова дела у атељеима овековјечили су признати мајстори уметничке фотографије у Шпанији. Изложене фотографије одликују документарна вредност као и естетски квалитети.

Ова поставка не нуди само могућност да видите просторе у којима су стварали уметници, већ и да завирите у њихов атеље.

„Често су те фотографије настале у репрезентативне сврхе у циљу приказивања уметника у његовом оригиналном простору стварања, ради сопственог представљања јавности, али истовремено су настале и за породичне албуме и као нека врста сећања“, наводи кустос Станислава Јовановић Миндић.

У оквиру поставке биће организована и радионица израде фотографија мокрим колодијумом, техником која је била доминантна у 19. веку. Њу ће водити професор Предраг Узелац, а биће реализована у сарадњи са Академијом уметности у Новом Саду.

Као да је данас написан

Kолико им је неограничен рок трајања сведочи чињеница да када у роману не би било пароброда и телеграфа чинило би се да је управо сада написан.

Радња је смештена у Зенит, градић на америчком Средњем Западу, који је Синклер Луис измаштао за јунаке својих романа. Година је 1903, „врхунац цивилизације“. Самјуел Сам Додсворт ради као инжењер у фабрици аутомобила Ревелејшн. Изузетно је креативан, с готово детињастом радошћу и жаром предан послу, толико да се и сам себи понекад подсмева колико је усхићен размишљањем о карбураторима.

Успева да унапреди линију аутомобила, како је сам говорио, „да више не личе на кочије без коња“ као до тада. Успех му доноси напредовање и постаје председник фабрике. Чини се да је од оних срећника којима баш све иде од руке. Он је и бивша, локална звезда универзитетског фудбала, ускоро супруг ћерке најбогатијег човека у Зениту, лепе Фран.

„Знао је да је она најлепше дете на свету; знао је да ће је оженити и заувек чувати у светилишту, знао је да је, након година збуњеног размишљања о сврси живота, пронашао ту сврху“.

И уистину, она ће за њега увек остати дете о којем родитељски нежно и предано брине.

Римско царство 20. века

Брак почиње плановима о живописним путовањима, али године пролазе. Kада схвате да су родитељи већ одрасле деце, Фран жели да оствари план с почетка заједничког живота, пут у Европу. Сам Додсворт одлучује да се пензионише и крећу. Прва станица је Лондон. Већ ту Сам почиње да трага за одговором на питање које га мучи:

„Је ли Америка Рим целога света, или је она назаднија од Британије и Европе? Или је и једно и друго у исти мах? Одговори ће га понекад изненадити, понекад потврдити његове ставове, али најчешће узнемиравати.

„Њему је било разумљиво да хибридни космополити који лудују за титулама и бакаром, ексцентрични уметници који воле метресе и шах, лењивци којима је потребан неко с киме би могли да тумарају, могу више да воле живот у иностранству. Али га је изненадило када је схватио да и пословни људи, свет којем он припада, желе исто.“

Сам је у Европи истински странац, „Американац у иностранству“, Фран на домаћем терену у сваком граду, Лондону, Паризу, Венецији, Берлину, обожавана, живахна, чланица елитних, кокетних јединица у походу на забаве.

Њу задивљују сви који имају аристократску одредницу уз име, грофови, баронице... Није много млађа од Сама, али се осећа бескрајно млада и жељна дивљења и удварања.

Крах једног брака

Kада јој супруг усхићено саопшти да су добили унука она каже:

„Одушевљена сам. Наравно... Али, Саме, зар не схваташ да Kурт – ох, не мислим на Kурта појединачно, наравно; мислим на све наше пријатеље у Европи – они ме сматрају младом.

Младом! И јесам! А ако знају да сам баба! Господе! О, Саме, зар не видиш? Ужасно је! Ово је крај, за мене!“.

Биће hors de combat (ван бојног поља, не може да се такмичи). То је етикета коју не жели. Жели нови живот и новог мужа. Баш Kурта, који нема Самово богатство, али има титулу.

С каквом лакоћом само то саопштава човеку са којим је делила деценије живота.

Kако ће се осетити Сам? Kако ће реаговати? Да ли схвата да је то крај себичне везе у којој је он дао све, а она узвраћала суптилним понижавањем?

Мајсторски ће то описати аутор. Kомешање његове душе и све фигуре које ће га окружити.

Читава слика њиховог сложеног односа је плод списатељског савршенства у приказивању унутрашњег света једног човека. Дубоко емотивно. Љубав без остатка, оданост, све без трунке кичерског кићења и јевтиних љубавних изјава.

Како ме нервира Сам!

Једноставно ће Сам рећи велику истину: “Мени нису потребне титуле, одело ни друштвени положај нити ма шта друго да бих био запажен. И

ти то никад ниси увидела! Ти си ми се ругала зато што ја јесам спор и незграпан, све дотле док ми ниси украла сваку мрвицу самопоуздања које сам имао.Ти си била мој издајник у мојој властитој кући.“

Он је беспоговорно живео њене хирове. Дивићете се тој снази његових осећања.

И ја сам му се, више од три стотине страна, дивила. Kада сам прешла на последњих сто педесет убедљиви мајстор писања, господин Синклер, ме је толико саживео са ликовима да сам узвикнула изненадивши саму себе: „Kако ме нервира Сам!“

Богати Американац постаје усамљена луталица европским градовима. Можда је венецијански сусрет са Едит Kортрајт, дамом коју је упознао на претходном европском путовању са Фран, крај емотивног лутања? И она је Американка. Из Мичигена је дошла јер се удала за Италијана.

Сушта је супротност Фран, пуна разумевања, углађена, пријатна, отпорна на лажни сјај титула које су остале из прошлости да живе неки свој паралелни живот у свету који убрзано хрли напред.

Можда ће коначно помоћи Саму да се врати својим пројектима. Замислио је кућице на точковима. Можда су баш оне претходиле данашњим солитерима који хрле аутопутевима широм света. Можда је решио „муку свог живота“, не да није постигао шта је хтео већ што никада није знао шта хоће.

Искушење се звало Фран

Фран ће га још једном довести у искушење да крену изнова. Да ли ће одолети? Нема остављања књиге за читање после.

Оно што је посебно важно: без Фран упознао је праву Европу, рецимо Напуљ, људе а не стереотипе. Поука за све који као на почетку ове приче крећу на пут с пртљагом пуним стереотипа и жељом да виде само оно што водичи, писани, електронски, штампани или живи задају модерним номадима, просечним туристима.

У литерарној заоставштини Синклера остала је заувек и слика средње америчке класе првих деценија прошлог века.

Kолико су живописни његови ликови и инспиративне теме сведочи податак да су Синклерови романи оживели у Холивуду. Једног јунака играо је Берт Ланкастер, а филм је режирао Џон Форд.

Додсворт је прво оживео на Бродвеју, потом на филму у режији Вилијама Вајлера.

Магазин Тајм 2005. године уврстио га је у сто најбољих филмова снимљених током осам деценија.

„На који начин је једна наука била употребљена и злоупотребљена у Другом светском рату и на који начин је прошлост заправо коришћена и злоупотребљавана као један позив за мобилизацију у Другом светском рату“, објашњава Александар Бандовић, кустос и аутор изложбе.

Документација, фотографије и предмети који су пронађени током ископавања у Србији 1942. и 1943. године, на Калемегдану и у Црној Бари, поред свог археолошког значаја, сада у себи носе и контекст Другог светског рата.

„Најбољи пример за тако нешто, односно употребе у пропаганди, је пример Дупљајских колица из Градског музеја Вршац, која су због присуства четири свастике, четири кукаста крста, као праисторијског симбола који се јавља у различитим културама, од Северне Америке, Азије, Европе, сада добила посве другу вредност“, напомиње аутор изложбе.

Бандовић истиче да је за нацистичку Немачку, Србија нажалост била посебан пројекат, у смислу пљачке, присвајања културне баштине и њеног идеолошког тумачења.

Такво насилно прилагођавање историје бацило је сенку на изворно значење артефаката пронађених у том периоду на просторима Србије, које Бандовић представља кроз ову изложбу.

Прича о пријатељству испричана кроз језик боја, покрета, светла, веселих сенки и звукова - језиком који бебе већ одавно разумеју, а одрасли треба да се присете. „Зора и Сан“ је нежна, разиграна представа која говори о томе колико су различитости лепе кад су заједно, и како сваки тренутак може бити чудесан кад га поделимо с неким ко нам је драг.

„Било је јако захтевно, али не тешко, спремали смо се обиљно зато што бебе захтевају посебан начин играња. Пазиле смо да испоштујемо суптилан начин израза у игрању и углавном се водимо емоцијом, прича је у другом плану и то је био изазов за све нас“, рекла је Драгана Васић, глумица.

Колегиница Драгана је зора ја сам сан, спремале смо се месец дана, било је захтевно, али и лак рад, зато што смо се водиле емоцијама. Било је лако да уђемо у све то.Кад почне представа и бебе седну око нас, за мене је то ново и лепо искуство“, рекла је Андриана Ђорђевић, глумица.

Циљ ове преставе, ауторског пројекта редитељке Мине Ћирић, је да подстакне рани развој чула, емоција и креативности код деце. Да родитељима пружи јединствену прилику за заједничко откривање света позоришта.

„Радња представе "Зора и сан" то је пирча о пријатељству контрастима, када се споје најбоље фунцкионишту и надопуњавају се, Зора је весела Сан је лепши у ноћи. Користили смо разне елементе, цео процес је био маштовит, светла, играчке, анимацију, и све живо ново преко чега се може исптичати прича.Мислим да је важно да се просто деца од малена упознају са позориштем и специфично је што су на сцени, могу да учествују, додирну на лицу места“, рекла је Мина Ћирић, редитељка.

 За сада у сали представу може да гледа 15 беба са по једним пратиоцем, како би свако дете имало индивидуални доживљај.

Најпознатији и најприсутнији страни модни бренд у тој далекоисточној земљи је француски „Луј Витон“, чије су ташне и торбице за шминку на врхунцу популарности носиле готово све Јапанке: од имућнијих дама у зрелим годинама, хостеса у ноћним клубовима, до канцеларијских радница и средњошколки. 

Њима су се у јагми за тим симболом друштвеног статуса у савременом конзумерском друштву придружили и јапански мушкарци: бизнисмени, лекари, адвокати и други професионалци, који су масовно пазарили путне торбе и новчанике те старе париске компаније.

У савременом Јапану француска култура и мода, генерално, важе за узвишене и префињене, а конзумирање галске хране, алкохолних пића, парфема и модних креација доживљава се као луксуз и уживање у лепотама живота.

Један од разлога зашто људи у Јапану гаје велику приврженост француској уметности и дизајну лежи у томе да они, донекле зачуђујуће, заправо, у себи већ дуго садрже значајне елементе јапанског културног утицаја, тако да када Јапанци уживају у делима француских импресиониста и себе часте „Луј Витоном“ они, практично, конзумирају прерађене продукте сопственог укуса и стваралаштва.

Тачније, они тада, у нешто измењеној форми, назад у Јапан увозе ликовне концепте и стил својих предака који су у последње три-четири деценије 19. века необично снажно очарали Французе и друге западне Европљане сликама, керамиком, намештајем и другим занатлијским предметима изврсног дизајна.

„Слике плутајућег света“

У другој половини 19. века на француске уметнике, тада несумњиво водеће сликаре света, дубоки траг оставиле су јапанске колор графике укијое, које су приказивале сцене из живота обичног становништва, најчешће трговаца и занатлија, који су у раном модерном добу, када је земљом након неколико векова сталних борби међу феудалним господарима завладао мир, постепено израсли у носиоце економије, делујући у растућим градовима.

„Укијое“, што буквално значи „слике плутајућег света“, назване су тако јер су илустровале лаки и нестални свет славе и таштине, љубави и разврата, односно, приказивале идоле обичног становништва као што су глумци и сумо рвачи, те имале изразиту забавну, па и хедонистичку црту – на њима су дефиловале и гејше, лепотице из четврти црвених фењера и љубавници.

Тај „плутајући свет“ (укијо) и уживање у њему били су антитеза будистичком схватању овоземаљског света као пролазног и профаног „света јада“, што се на јапанском такође изговара „укијо“, али пише другим идеограмом.

Доба феудалних ратова било је доба неизвесности, глади и очаја, па је будистичко схватање живота као неминовно патњом испуњене егзистенције из које се треба избавити у средњовековном Јапану било наглашено и свеприсутно. Међутим, након што је клан Токугава почетком седамнаестог века под својом влашћу објединио цео Јапан, наступило је доба мира, па су се мисли и надања обичних људи окренули привреди и забави, а њихова перцепција живота променила. 

У таквим друштвеним условима појавиле су се „слике плутајућег света“ као сведочанство о животу трговаца и занатлија, али и као медиј намењен њиховој забави. Богаћење трговачког слоја и раст градова попут Токија и Осаке временом су повећали потражњу и омогућили процват те уметничке форме, која је у Европи остварила дубок, може се рећи пресудан, утицај на импресионисте, постимпресионисте и арт нуво.

Укијое у Европи  

Филип Франц фон Зиболт, немачки доктор, као упосленик холандске Источно-индијске компаније радио је у маленом трговачком упоришту Холанђана Деђима на југу земље (у данашњем Нагасакију).

Фон Зиболт је прикупио више од 2.000 слика и илустрованих књига и те ликовне радове објединио у великом зборнику јапанске уметности који је објављивао у наставцима током периода од 20 година до 1852. 

Ипак, шира јавност у Европи упознала се с јапанском уметношћу тек на светским изложбама у Лондону 1862, Паризу 1867. и Бечу 1873. године.

Те велике приредбе покренуле су лавину интересовања међу уметницима и колекционарима, па и мотивисале многе имућније Европљане да се упуте на дуг пут бродом у Јапан и обиђу ту земљу у време када је излазила из вишевековне својевољне изолације.

Клод Моне, Едгар Дега, Едуар Мане, Пол Гоген, Анри де Тулуз-Лотрек, Камиј Писаро, Пол Сезан, Винсент ван Гог, Огист Роден, само су неки од многих чувених уметника које је привукао и опио егзотични свет јапанског укијоеа.

Њега су твориле жене овалних лица у тешким, вишеслојним кимонима чаробних дезена и боја, с дугим, богатим косама које су увезане на врху главе држали необични чешљеви и шнале; глумци оштрог, љутог израза, лица осликаних шминком тако да изгледају као да носе претеће маске; животиње попут риба и инсеката за које нико у европској уметности није хајао, нацртане у крупном плану на подлози чудесних боја, тако детаљно и пажљиво да се чине живим и присним... 

Магнетизам „слика плутајућег света“

За француске и друге западне сликаре ново је било одсуство перспективе и сенке, без којих се у Европи нису могле замислити ни основи едукације за сликара, а камоли мајсторство. И слобода композиције на јапанским делима, која нису била оптерећена симетријом, за њих је представљала освежење. 

Такође, уметнике и публику у Европи и тад, као и данас, фасцинирале су необичне, јарке боје „слика плутајућег света“. Због свега тога, за западноевропске уметничке кругове јапански укијое је представљао синоним субјективног израза, спонтаности и неусиљености.

Штавише, „слике плутајућег света“ за Европљане су биле нове, не само када су у питању форма и техника, већ и садржај. Док су европским платном традиционално доминирале религијске теме, реалистични пејзажи и портрети краљевских породица, племства и војсковођа, на јапанском папиру приказиване су сцене из градског живота и с путовања, фигурирале су птице, рибе, инсекти и биљке, а осим нешто славних сумо рвача, углавном су позирали нижи друштвени слојеви – људи као што су трговци, глумци, гејше и куртизане. 

Ти јапански радови често су садржали и сцене љубавне интиме, при чему је и сексуални чин приказиван експлицитно, што је за Европљане тог доба, опхрване пуританским духом, било скандалозно и опсцено, али, за неке од уметника, и интригантно и привлачно. 

У доба када су јапанским друштвом доминирали самураји и дворско племство, „слике плутајућег света“ била су дела намењена за опуштање и забаву нижих друштвених слојева – она су углавном говорила о свакодневном животу и омиљеним формама провода обичног градског становништва.

Јапанизам у сликарству

У Француској је већ 1872. године скован термин „јапанизам“, који су критичари и колекционари користили да означе снажан утицај укијоеа и других уметничких форми из Земље излазећег Сунца на домаће сликаре.

Клод Моне, који се сматра оснивачем импресионизма, чија је главна карактеристика да свет приказује не онако какав он објективно јесте већ како га уметник доживљава, из укијоеа је усвојио филозофију субјективног осликавања стварности и поновног враћања истом објекту или сцени ради усавршавања сопствене вештине и откривања новог лица или димензије тога што се слика.

У месту Живенри, на 80 километара од Париза, Моне је направио јапански врт и у њему стварао. Као и писац Емил Зола, Моне је био пасионирани колекционар јапанске уметности и прикупио је преко 240 укијое графика, од којих је више од 50 изложио на зидовима своје куће.

На холандског мајстора Винсента ван Гога „слике плутајућег света“ оставиле су неизбрисиви утисак својим жарким колоритом и темама из природе, а колико је њихов утицај био јак говори чињеница да је он насликао копије неколико укијоеа и при том чак преписао идеограме који су се на њима налазили иако није знао шта значе. Познат је и аутопортрет Ван Гога с обријаном главом и благо закошеним очима, који је насликао након што је видео књишку илустрацију која приказује будистичке монахе у Јапану.

Холандски уметник идеализовао је јапански народ тврдећи да он живи природно и неусиљено попут цвећа. Сањао је о путовању у Јапан и „гутао“ све што је могао да нађе од штива о тој далекоисточној земљи.

Европски и амерички сликари с краја 19. века нису само покушавали да у своја дела унесу субјективност, композицију и колорит какве су видели у укијоеу, већ су и налазили задовољство у томе да насликају своје партнерке и пријатеље обучене у јапанску одећу или окружене колекцијом јапанских предмета – то су, на пример, поред Монеа и Ван Гога чинили и Жаме Тисо и Џејмз Вислер.

Јапанизам као поштовање и дивљење за целокупну јапанску културу

Европски уметници и интелигенција, првенствено захваљујући „сликама плутајућег света“, стекли су утисак да су Јапанци народ тананог духа, који живи у складу с природом, у стању невиности и наивности, односно, неискварености технологијом и политиком, што је био идеал који се често јављао у европској књижевности и сликарству с преласка из 19. у 20. век.

Уметност тог доба у Европи је величала живот самопрегорних, простодушних сељака, али и даље гајила романтичарску опчињеност далеким егзотичним земљама, авантуром и откривањем непознатих култура, која се јавила у песништву неколико деценија раније. 

Фасцинација Јапаном није остала ограничена само на сликарство, већ се проширила и на западну књижевност, музику и индустријски дизајн. Чувени амерички и британски писци Волт Витман, Езра Паунд, Радјард Киплинг и Оскар Вајлд писали су инспирисани Јапаном, а и европски композитори на преласку из 19. у 20. век створили су неколико дела у којима фигурира та далекоисточна земља.

Најпознатија је трагична опера Мадам Батерфлај италијанског композитора Ђакома Пучинија. У њој он је у мелодију преточио приче француских аутора које су носиле наслове Мадам Лептир, односно Мадам Хризантема, а говориле су о љубави између западњака и Јапанки.

И позоришне трупе у Енглеској, где је велики успех комичне оперете Микадо довео до продукције неколико других сличних поставки, изводиле су комаде чија су радња, ликови и костими били инспирисани Јапаном.

У Француској је радионица Луј Витона почела да израђује путне торбе и ковчеге украшене ознакама које су биле инспирисане породичним амблемима које су поседовале самурајске и племићке породице у Јапану. Мотиви с јапанских укијое графика нашли су се и на европском стаклу, керамици, одећи и накиту, а у Америци их је прихватио и чувени „Тифани“.

Јапанизам међу обичним грађанима

Јапанизам, међутим, није био страст само уметничких стваралаца и занатлија. И француски грађани других професија убрзо су се укључили у јагму за јапанским рукотворинама купујући и сакупљајући јапанска кимона, лепезе, порцелан, сунцобране и предмете од лакираног дрвета, као што су посуде, кутије и витрине. Занатлијски производи и уметнине из Јапана нарочито су били популарни међу имућнијим париским дамама, које не само што су носиле кимона и користиле лепезе, већ су често у својим домовима и уређивале јапански салон са украсним преградама, намештајем, порцуланским посуђем и „сликама плутајућег света“.

Талас интересовања за Јапан запљуснуо је и ниже друштвене слојеве у Европи. У Великој Британији, на пример, ницали су забавни паркови који су имитирали јапанска насеља и продавали јефтине сувенире. 

Занимање и пасија за јапанске рукотворине у Западној Европи, нарочито Француској, достигли су такве размере да им више није пристајала ни реч „мода“, па су их савременици почели описивати као „култ“, „манију“ и „идолатрију“.

Обострана фасцинација

Куриозитет је да је у исто време Јапан, који је управо почео отварање за трговачку и културну размену с иностранством, једнако био опчињен западњачким изумима и уметничким формама, те да је увозио фотографију и европски сликарски стил, услед чега је наједном опао интерес за укијое.

Постоје записи и о томе да су и раније, у доба када је вештачко острвце Деђима у данашњој префектури Нагасаки било једини прозор Јапана у свет европске културе и технологије, поједини јапански мајстори домаће сликарство, управо због одсуства перспективе и сенке, које су чувени француски уметници с краја 19. века поздрављали као израз креативности и слободе од конвенција, сматрали детињастим.

Тако је упоредо с јапанизацијом европског сликарства и дизајна почела и вестернизација Јапана. Она је пре свега била израз нужде, јер је тој земљи било неопходно да се брзо модернизује како би се организационо, технолошки, економски и војно примакла западним силама и избегла колонизацију, али и својевољан чин, јер су Јапанци такође били дубоко импресионирани достигнућима европске цивилизације и уметности.

Откривање непознатог и фасцинација другачијим и новим били су, дакле, осећање које су делили и једни и други.

Данас, више од стотину година након великог уплива јапанске уметности у Европу, Јапанци одушевљено прихватају и уживају у делима француских сликара и дизајнера с краја 19. века која су била инспирисана Јапаном, мање или више свесно учествујући у феномену повратног увоза прерађених образаца сопствене културе.

„То је једна синергија заправо између читања и писања. Ако је нешто лоше написано, онда је стварно тешко читати, а с друге стране, некад и сам писац када пише уђе у ћорсокак, запетља се, али на крају увек пронађемо начин“, каже Бајић упоређујући перспективе читаоца и аутора трилера.

Према његовим речима, добра припрема је неопходна за писање садржаја овог жанра.

„Мени је инспирација све што се око мене дешава. Пратим ситуацију и у земљи и у свету и то се одражава на оно што пишем. Зависи од романа до романа, али што је тема мени даља, морам да се озбиљније припремим. За сада сам писао урбане романе, савремене, београдске романе па је самим тим и тај процес припреме био краћи“, открива Бајић.

Дејан Стојиљковић у својим делима преплиће више жанрова, истиче да воли да има што ширу публику – од 7 до 107 година и да је због тога његов роман Дорћолски реквијем намењен свима.

„Уопште немам снобовски однос према својим читаоцима. И сам волим да читам такве књиге“, објашњава Стојиљковић.

Удружење писаца трилера

У Србији постоји Удружење писаца трилера. Стојиљковић и Бајић су чланови и истичу да се колеге међусобно не доживљавају као конкуренција.

„Жанровска проза је дуго била скрајнута, није било у фокусу и, да се не лажемо, и писци су ту криви, нису писали жанровску прозу. Дејан је са својим Константиновим раскршћем то доста променио и онда се полако то прелило и на причу о трилерима. Фантастичари су били први и онда смо ми негде пре можда пет-шест година кренули“, каже Бајић додајући да је потекло од петоро аутора да би стигли до више од 40 чланова, а осим Србије обухваћен је и регион.

Према његовој оцени, заједно је лакше, трилера је све више у домаћој понуди, а где је квантитета, биће и квалитета.

Дејан Стоиљковић верује да овакво удружење треба да буде еснафско, где се колеге помажу.

„Члан сам и Српског књижевног друштва, али сам приметио да у тим, да их тако назовем, главнотоковским удружењима, има превише политике и идеологије, сви заборављају да је то у ствари еснаф, да смо ми писци као кад се удруже сликари. Наша књижевност је робиња била дуго тих идеолошких поступака и у тим удружењима је превише суревњивости која нема везе са књижевношћу и са еснафом. Ту се нисам осећао како треба“, поручио је Стојиљковић додајући да је битно само да ли неко добро пише и да ли су аутори једни према другима коректни.

„Тај пејзаж који сам тамо гледала и упијала, свакако утиче на боје које стварам на палети. То је пуно нових боја за мене које иначе не виђам, посебно љубичасте. У галерији, када гледам слике, које сам урадила после Тамјанице, приметила сам да ми је плава постала љубичаста“, рекла јеБисерка Петровић, сликарка.

„Замислите кућу уметника окружену пољима лаванде, смиља, ружа. Направио сам преко 500 фотографија насталих у селу Тамјаница. То је стварно доживљај који треба доживети“, рекао је Милан Ђаков, фотограф.

Како је истакла сликарка Јелена Тијанић Савић веома ме занимљиво што су заступљене различите технике,различити приступи и видео материјали и што смо се спојили да све лепо изгледа.

„Ту су три снаге, снага младости, рођења, плодност и смрт. И све то се десило и у Тамјаници. Хтео сам да подржим Србију, јер ја схватам Србију као материцу региона. Мислим да је врло важно да бринемо о својој земљи, да је волимо и да је не продајемо“, рекао је Боштјан Кавчић, вајар.

Као и отварање, читава изложба протиче у знаку сећања на Горазда Чука, љубитеља, колекционара и патрона уметности који је заједно са члановима своје породице колонистима био домаћин какав се само пожелети може, а преминуо је неколико месеци након прошлогодишњег "Пигмалиона".

Идеја да се дела Дејвида Хокнија поново представе београдској публици потекла је из жеље да се истакне уметник који је обележио прве године рада Музеја и чија је изложба одјекнула далеко изван свог времена, остављајући трајан траг на локалној уметничкој сцени.

Истовремено, ова изложба потврђује доследну посвећеност Музеја представљању особене и авангардне уметности домаћој, регионалној и међународној јавности.

Дејвид Хокни (1937) један је од најутицајнијих и најомиљенијих уметника 20. и 21. века. Као кључна фигура британске савремене уметности и неуморан иноватор, Хокни непрестано помера границе сликарства, цртежа, фотографије и дигиталних медија. Његов опус спаја класичне уметничке традиције са смелим експериментима у перспективи, боји и технологији.

Било да приказује интимност међуљудских односа, игру светлости у калифорнијским базенима или смену годишњих доба у енглеском пејзажу, Хокнијева уметност обележена је дубоком посвећеношћу гледања – и настојањем да другима отвори нове начине и перспективе посматрања.

Његово прихватање ајпеда, ајфона и дигиталног цртежа као професионалних уметничких алата проширило је језик савремене уметности, инспиришући генерације уметника да преиспитају начине на које стварамо и преносимо визуелна искуства.

Хокнијев утицај превазилази границе медија и географије. Излагао је у најзначајнијим светским музејима, аутор је револуционарних теоријских разматрања о појмовима гледања и перцепције, и један је од уметника који су редефинисали савремени портрет и пејзаж.

Спајајући класично цртачко умеће са савременим дигиталним експериментима, изложба Од папира до екрана успоставља дијалог између прошлог и садашњег, аналогног и дигиталног, материјалног и нематеријалног. Позива нас да преиспитамо улогу уметника у ери технолошке трансформације на прелазу векова – и да се запитамо како се само гледање променило.

Међу њима истичу се антологијска дела српског међуратног модернизма, кућа на Неимару, Универзитетска дечја клиника у Београду, хотел „Жича" у Матарушкој Бањи, школа у Јагодини.

Ликовни опус Милана Злоковића, који обухвата око три хиљаде акварела и мањи број уља, остао је у сенци пројектантског рада. Циљ монографије и изложбе јесте да се укаже на значај и вредност његовог сликарства, које је сагледавано кроз приватни живот уметника и архитектуру.

„Ја сам га пре свега сагледавао као некога ко припада тој генерацији рођеној крајем 19. века, генерацији која је подарила многе ствараоце, архитекте и сликаре. Он је припадао том кругу грађанског међуратног Београда. Дружио се са многим сликарима – Младеном Јосићем, Костом Хакманом, Васом Поморишцем – и у том контексту је и анализиран Злоковић. То је та генерација стваралаца која је тежила идеји о синтези уметности. И Злоковић заиста паралелно кроз свој доминантно пројектантски, архитектонски рад, негује то ликовно изражавање“, наводи др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Сликање је за Милана Злоковића било релаксација, стална преокупација, али и спонтан наставак пројектантских промишљања. На његово ликовно стваралаштво битно је утицао Париз и дружење са многим сликарима у студентским данима.

„Акварел је техника која је погодовала његовом карактеру. Брзо се радило, брзо је могао да уочи утиске, амбијенте, осећања да забележи. Многи акварели су настали током путовања, доста њих у Боки Которској где је као Бокељ одлазио током распуста. Међутим, у каснијој фази стваралаштва, под утицајем научног истраживања пропорција у архитектури и модуларне координације, у његовом опусу се јавља један нови мотив. То су те апстракције и геометризације где он ту и деју и та промишљања кроз научни рад, спонтано, врло интуитивно, преноси и у аквареле, чиме се приближава теми пуризма“, додаје Антешевић.

Сликарство Милана Злоковића, идејно је имало упориште у модернистичким ликовним концепцијама, темама и естетици. Иако је током живота мењао свој приступ цртању и сликању, порив за ликовним стварањем је био стално присутан.

„Монографија је поткрепљена са преко 70 илустрација. Многе од њих су први пут објављене, између осталог и фотографије које су настале у Паризу. Он је био и пасионирани фотограф. За дипломирање је од свог пријатеља Марина Гобчевића добио, како он каже, један мали Кодак, који је потом носио са собом у Париз. У Паризу је фотографисао дела француске архитектуре“, напомиње др Небојша Антешевић, аутор изложбе и монографије.

Повезивањем података из личног и професионалног живота архитекте и сагледавањем његовог живота у ширем друштвеном и историјском контексту монографија Архитект Милан Злоковић – сликарски пориви и ликовни сензибилитети" др Небојше Антешевића, према историчарима уметности, доноси сведочанство о једној живој стваралачкој личности.

„Не постоји ниједно људско оруђе као што је жрвањ или производни објекат као што је млин, о коме постоји толико много митова, легенди, сујеверја, веровања. То је просто једна културна традиција и ова књига коју смо данас презентовали, она се не бави техничким аспектима млинарства, иновацијама и тако даље. Пре свега се бави баштином", каже Димитрије Вујадиновић, аутор монографије и изложбе.

Изложба нам даје детаљан увид у изглед некадашњих воденица, процеса производње брашна као и подсетник на везу хлеба и хришћанства.

„Воденице су прве фабрике које су се појавиле у нашим недођијама и забитима. Тако да се ту развијао један посебан дух, живот, настајале су многе легенде и приче у тој самоћи где само се чуло чахтало и где је окретан воденични камен", изјавио је академик Матија Бећковић.

Воденице су познате и као места дешавања многобројних митова и легенди из усменог предања нашег народа. Од којих су најчешћи они у којима се помињу виле и вампири.

То је један од начина да их сачувамо од заборава, а Вујадиновићева монографија на један други начин чува историју ових мистичних и насушних грађевина.

„Ове године смо се определили да то учинимо збирно тако што смо укључили 12 чланова, од Ђуре Даничића до Десанке Ковачевић Којић а наравно да ће о свима њима бити посебни програми, научни скупови, академије“, рекао је академик Миро Вуксановић,управник Библиотеке САНУ.

Библиотека обележава и век од рођења академика Љубомира Тадића, професора и једног од најзначајнијих срспких и југословенских филозофа права.

„Написао је једно грандиозно енциклопедијско дело Наука о политици. То је можда нешто што је најбоље написано на овим просторима. То је био човек који је високо држао до моралног здравља и моралне културе. Значи спој да кажем дара, маштовитости знања и савести“, рекао је проф. др Чедомир Чупић.

На изложби посвећеној животу и делу Љубомира Тадића могу се видети његова најважнија дела из области права, филозофије права, реторике, политичких наука, радови који су писани о њему, фотографије. Отворена је у Библиотеци Српске академије наука и уметности до 13. јуна.

Када се закорачи у овај спокојни свет јапанског столарства, види се блистав приказ феноменалних вештина које стоје иза векова дрвене архитектуре, славећи елитне мајсторе столарије.

Од спојева отпорних на земљотрес који подржавају храм из 13. века до деликатности кутија за слагалице сашимоно, изложба приказује безброј могућности овог вековног заната. Поставка Занат столарије преноси посетиоце од живих шума које одржавају занат до прослављених структура.

Изложба слави алате и занатство који стоје иза јапанских храмова и светиња. Централни део изложбе је реконструкција чајџинице Са-ан у природној величини, која се налази у храму Даитоку-џи у Кјоту, нудећи посетиоцима ретку прилику да доживе интимну елеганцију архитектуре чајџиница.

У Јапану постоји дубоко поштовање према њиховим шумама, а велики мајстори се држе правила: „Ако столар користи дрво старо 1.000 година, мора бити спреман да преузме више од 1.000 година одговорности за зграду коју ствара“.