„Човек као Војислав Бубиша Симић је један велики господин који је толико имао садржајан живот, толико се тога издешавало, толико је он ствари покренуо у овој нашој земљи и толико је био учесник и сведок и добрих и лоших дешавања овде које треба наравно споменути у филму”, рекао је Доброслав Предић, уредник филма Првих 100 година – Војислав Бубиша Симић.

Звук џеза прати и други филм прве вечери фестивала. Небо изнад тврђаве нам говори о томе како је то свирати и снимати џез у Нишу.

„Ја сам се онако поигравао сатирично са градом у којем живим, отприлике сам хтео да сажмем колико је заправо лако или тешко стварати ауторску музику која је уметничко-алтернативно оријентирана према публици, значи није мејнстрим”, изјавио је Маријан Цветановић, редитељ филма Небо изнад тврђаве.

И документарни филмови Архетип аутора Игора М. Тохоља и Андрије Лекића, Век прође... А што те нема редитеља Драгана Милића и Драгана Величковића доносе приче о уметницима.

„Мислим да млади људи мало знају о Алекси Шантићу, и мало њих зна да су најлепше севдалинке у ствари текстови Алексе Шантића, и да је то настало из патње, односно љубавне патње”, каже Драган Милић, редитељ филма Век прође... А што те нема.

„Незванични слоган фестивала би могао да буде Уметник у фокусу или Портрет уметника, тако да смо водећи се тиме, изабрали пет филмова који се баве уметницима и њиховим каријерама. Филмови су посвећени неким легендама који више нису са нама, а имамо и филмове који су посвећени ауторима који живе и стварају”, рекао је Слађан Стојановић, оснивач и директор фестивала „Документ 2025".

„Међународни фестивал документарног филма ‘Документ’ има препознатљивост у нашем региону, јер је континуитет најважнији, и овај тематски ‘Документ’ није лош као нека врста решења, и можда неког потенцијалног путоказа за следећи фестивал”, додаје Дејан Дабић, филмски критичар.

Двадесет први „Документ" завршава се остварењем о још једном изузетном уметнику, филмом Шабан Бајрамовић – Моје путовање у режији Жељка Мирковића. Организатор фестивала је наш колега Слађан Стојановић, покровитељ је град Врање.

Скулптура „Данубиус“ представља монументалну, потпуно очувану камену скулптуру. На јајолико издуженом облутку, пластично је приказано риболико биће. У дубоком рељефу на једној страни облутка формирано је лице скулптуре. Рељеф је изведен искуцавањем.

„Вотивна колица“,тј. чувена „Дупљајска колица“, један је од најзначајнијих и најпознатијих предмета бронзаног доба на простору југоисточне Европе. Она су утврђена као културно добро од изузетног значаја с обзиром на историјску, симболичку и уметничку вредност.

Дупљајска статуета приказује антропоморфно божанство смештено у троколици коју вуку три барске патке, две мушке и једна женска јединка. Одлуком се, такође, прописују мере заштите, чувања и начин коришћења ради трајног очувања овог културног добра.

Чланови Владе усвојили су и Одлуку да се „Похвала монахиње Јефимије – покров за мошти кнеза Лазара“ утврди као културно добро од изузетног значаја, јер је тај музејски предмет веома важан за културни и историјски развој српског народа у средњем веку, посебно у периоду након Косовске битке, која је била једна од преломних тачака у историји Србије.

Највећи део покрова украшен техником златовеза, сребрном позлаћеном жицом, на основи од црвене атлас свиле испуњен је текстом извезеним у 26 редова. Ово културно добро представља специфичан спој дела литерарне и примењене уметности и показује лирски израз личне и народне трагедије оличене у мученичкој смрти кнеза Лазара.

Због културног, историјског и друштвеног значаја и изузетног доприноса креативном стваралаштву у прошлости и у савремено доба, а као јединствен пример из времена у коме је настало, ово оригинално дело обележило је културу и историју на размеђу XIV и XV века, због чега заслужује статус културног добра од изузетног значаја.

Чланови Владе усвојили су и решења којима је дата сагласност на одлуке да се успостави сарадња између града Београд и града Ташкент у Републици Узбекистан, затим Новог Сада и Ларнаке у Републици Кипар, као и између општине Трстеник у Србији и општине Агиос Василиос на Криту, у Републици Грчкој.

Сарадња Београда и Ташкента биће успостављен у областима економије, инвестиција, науке и образовања, технологије, здравства, туризма, спорта, културе и уметности.

У сарадњи Новог Сада и Ларнаке акценат ће бити на култури, привреди, туризму, образовању, спорту, информационим технологијама. Када је реч о успостављању сарадње између општина Трстеник и општине Агиос Василиос, онa ће се базирати на привредна, научна, културна, спортска, образовна, туристичка и сва друга поља за која постоји обострано интересовање.

У савременом свету бајке ауторка даје деци простор да пишу своје изокренуте приче после сваке њене, и у директном обраћању остварује комуникацију са њима.

Сликовитим и раскошним језиком бајки књига се бави проблемима одрастања у савременом свету и деци и одраслима нуди алегоријска решења.

„Прво сам хтела да покажем деци да се можемо играти речима, да речи имају моћ и да не морало увек да у рукама имамо играчку. Можемо да забавимо и себе и другаре тако што измишљамо неке ствари, или да чак и неке познате приче мало изогренемо наглавачке, наопачке. Ја сам им предложила и да направе чаробну кућицу од књига. Књига није само за читање. Књига је да се воли, да се стави под јастук, да се сања са књигом, да се од књиге направи нешто креативно и наравно, да се чита“, рекла је ауторка.

Без обзира на то што су бајке намењене садашњим младим читаоцима у њима нема жаргона ни савремених израза чак и када говоре о дрскости. Све су обојене хумором.

А писац је хтео читаоцима да каже да негују креативност, развијају машту и да се препусте узбудљивим световима бајки. После три збирке поезије за децу, за које је награђивана на фестивалима у Црвенки и Трстенику, Како расте срећа је прва књига прозе Гордане Роглић Стијачић, а промовисана је не само речима већ и музиком.

„Бавили смо се питањем смрти и мумијама, покушали смо да нађемо начин да их изложимо уз дужно поштовање. Фокус нам је био на личностима које су мумифициране, ко су оне биле, шта су радиле, али и како су завршиле у различитим институцијама и музејима“, истакао је Паскал Селије, истраживач у француском Националном истраживачком центру.

Већина експоната – мумија, део су поставке Музеја човека, али су приказани и историјски предмети, археолошка архива и савремени уметнички радови надахнути традицијама мумификације. Ту је и научна анализа мумија, попут Девојчице из Стразбура.

Теме које поставка истражује су научни и културни аспекти. Међу изложеним мумијама је и Чачапоја, мушкарац из Перуа, откривена 1977. године у једном маузолеју на Андима. Она је била надахнуће за француског сликара Пола Гогена. Сматра се да је утицала на прављење слике Крик Едварда Мунка.

„Ова мумија је симбол наше збирке, знак препознавања нашег музеја. Датира из 12. века нове ере, припадала је цивилизацији Чачапоја. Импресивна је због својих детаља“, објашњава Паскал Селије.

У том париском музеју прати се фасцинантна историја мумија, а поставка комбинује науку и културу.

Од открића мумије никада нису престајале да фасцинирају јавност. Без обзира на то да ли су археолошко благо или чудовишта у филмовима добро су познате свима. Иако се најчешће доводе у везу са древним Египтом и фараонима, египатска цивилизација није и једина која је користила процес мумификације. Може се наћи и у Латинској Америци и Европи. Технике мумифицирања су се кроз историју мењале.

„У средњем веку се за мумифицирање користио мелем и сличне ствари, а савремена техника подразумева убризгавање инјекције – замени се крв течношћу“, наводи Паскал Селије.

Нека тела су мумифицирана у седећем положају а друга у лежећем. Нису сва сачувана као нага – има и одевених или прекривених.

„Он тим поступком ствара њему једну велику илузију која ће да обележи читаво његово детињство. Тако да je овај роман, у суштини, једна рефлексија тог дечака, младића који се бори са свим тим стварима које су се десиле у том тренутку у породици Жакула. И све се то дешава у Београду, врло је реалистично у смислу да се дешава на Белим водама, Улица Јеленов жлеб“, објашњава писац за децу Стефан Тићми.

У игри као месту бола дошло се и до идеје за спасење. Породична ситуација се представља и решава необичном партијом шаха, у којој предмети и намештај преузимају снагу шаховских фигура. Играју је отац и син којем се прикључује и мајка.

„По салонима намештаја, адвокатским канцеларијама, сакупљао сам разна документа и податке, фактографију. Са Марком Црнобрњом, вајарем, с њим смо ишли по бувљацима сваке недеље и онда смо правили сценографију као и у књизи, то ми је послужило као подлога да неке сцене могу боље да распишем“, открива Тићми.

Тешке теме обавијене игром

Осим игре, млађим читаоцима биће блиско дивно пријатељство дечака Давида и девојчице Мелани. Откривање тешких тема, као што су зависност и заплена имовине, захтеваће читање романа са родитељима.

 „Иза једне игриве и шаљиве фасаде и врло препознатљиве лексике која постоји у Тићмијевом делу се крије прегршт изузетно важних друштвених проблема, али проблема који се тичу функционисања саме породице, дакле имамо и микро и макро план. Шах је заправо само једна занимљива алегорија која потврђује да заправо живот на шах не може да се своди, а више је разлога зашто је то тако“, истакао је књижевни критичар Урош Ђурковић.

Жеља Стефана Тићмија је нека врста перформанса у галеријском простору у којем ће учествовати породице тако што ће играти шах померајући делове намештаја. После тога би његова дирљива, духовита прича могла оживети у позоришту.

„Изванредан, у ком год жанру да се огледао. Огледао се и у путопису и у есејима. Такође, имао је и неколико књига међужанровске прозе, његов чувени Сневник нпр. то су списи о сновима. И он је као песник, као аутор, прегалац, наш савременик, све време тежио тим високим етичким нормама. То је показивао у свом делу, то је показивао целим својим животом“, каже Јасмина Врбавац, књижевни критичар.

Проф. др Александар Јерков, теоретичар и историчар српске књижевности, истакао је да је ово леп, заветни тренутак да се поново сретнемо са тако значајним писцем који је обележио српску књижевност друге половине 20. и почетка 21. века: „И то и као песник и као драмски писац и као есејиста и као прозаиста. А обележио га је и тиме што је говорио оно што други не смеју ни да чују, а он је смео да каже. Било би добро да се замислимо над оним што нам говори српска књижевност и да добро размислимо о томе шта је Љуба Симовић својим књижевним делом и својим ставом о животу, а и на крају живота, опомињући, говорио“.

Иако је написао само четири драме све су постале антологијске и извођене су на позоришним сценама широм света. Драма Бој на Косову, а посебно Хасанагиница, Чудо у Шаргану и Путујуће позориште Шопаловић, потврдиле су свој значај и статус не само у оквиру књижевне и драмске критике, већ превасходно у оквиру позоришне праксе.

„Оне су тематски, стилски веома разнородне, али мислим да их све повезује једна нит, а то је тај поетски аспект, то је тај сновиђењски, онирички аспект, фантазмагорични, што нам све указује на то да је Симовић био, пре свега, велики песник. Мада, то не умањује драмске домете овог његовога дела, а ја бих посебно истакао Путујуће позориште Шопаловић из више разлога, а један од њих је зато што третира тему која је, нажалост, од доба настанка овог дела до дана данашњег, врло актуелна, а то је какав је положај позоришта у турбулентном друштвеном окружењу“, објашњава проф. др Иван Меденица, театролог и позоришни критичар.

Љубомир Симовић, савремен и увек актуелан, писао је о питањима слободе, о појединцу и његовој судбини, друштвеним, породичним и политичким приликама, а кроз своја дела показао је да је оно што је метафизичко у човеку пресудно.

Милутин Миланковић му је пружао подршку током рада на рукопису. Сплетом околности књига није објављена и рукопис је остао деценијама у Миланковићевој заоставштини у Архиву САНУ.

„У овом првом делу он је обрадио свој живот до 30. године. Али можда је овде најинтересантније – његов живот у Вршцу, он нам даје слику једне епохе и слику Баната и како се живело у тој мултинационалној заједници у Вршцу, који је у то време припадао Аустроугарској", прича Бора Бабић, главна уредница „Академске књиге''.

Обрадио је и године школовања, почетак каријере и живота у Бечу. Велики сликар је у Мемоарима показао и књижевни дар.

„У исто време даје изворе својих инспирација, људе које је познавао – различите језике, разичите народе, различите културе које прелама кроз једну врло занимљиву, романескну и приличино духовиту слику", рекао је Владимир Петровић, приређивач књиге.

Паја Јовановић је портретисао прве сликарске тријумфе и поразе, прва заљубљивања и љубавне крахове, као и покушаје да пронађе своје место у уметничком свету Европе последњих деценија 19. века.

У плану је објављивање другог тома који је писан на четири језика.

„Када је Јован Цвијић проучавао простор Северне Грчке, Бранислав Нушић наш комедиограф је службовао у конзулату у Солуну и често га је пратио на теренским истраживањима. И рецимо, постоји анегдота, а то је да је супруга Бранислава Нушића после тих бројних одлазака казала да је боље да се ожени него што хода по по планинима и да га можемо изгубити на једном од њих“, објашњава Биљана Радичевић, ауторка изложбе о Јовану Цвијићу.

Несвакидашњи Цвијићев одлазак на Копаоник догодио се 1909. године када се нашао у друштву два монарха. Престолонаследника Александра И Карађорђевића и бугарског краља Фердинанда. Тај сусрет пратила су бројна нагађања, без и једне званичне белешке, осим извештаја Политике.

„То је година када је била анексија Босне и Херцеговине и сукоб између турског царства и аустроугарске. Аустроугари су тада сматрали да је бугарски краљ позвао Цвијића због неких договора да се покрену можда неки сукоби са аустроугарском. Међутим, Цвијић није објавио ниједан податак везано за ту екскурзију, не зна шта су се тачно договорали, али рецимо њихово оправдање је било да се бугарски краљ аматерски бавио геологијом“, додаје ауторка изложбе.

Своје белешке Цвијић је записивао у малим свескама које се и данас чувају у архивима и музејима. У оквиру изложбе приказан је и докумнетарни филм о научнику из 1967. године.

Идеја о оснивању Музеја позоришне уметности Србије, потекла је, почетком прошлог века, од Бранислава Нушића, који је у то време био управник Народног позоришта и уредник Позоришног листа.

„Ми кад се шалимо кажемо првих 75 (година), а у ствари смо веома поносни. Ја сам мало истраживала, рецимо један Беч је основао Музеј позоришне уметности тек 1991. године, а ми смо основани 1950, па како да не будемо поносни“, нагласила је Весна Буројевић, директорка Музеја позоришне уметности Србије.

У изложбеном простору историјске Божићеве куће, кустоси су, из богате збирке, одабрали део фотографија, плаката, програма, костимских и сценских скица, документа, али и личних бележница и сведочанстава о уметницима и представама које су се играле чак и у време великих ратова, у заробљеништву, војним камповима.

Један од изузетно вредних експоната је оригинални печатњак утемељивача српског театра Јоакима Вујића.

„Тај прстен смо добили, Музеј је добио на поклон од Мадлене Цептер и колегинице које су ауторке изложбе Мирјана Одавић и Јелица Стевановић су одлучиле да то сада изложимо, да је пави моменат да га прикажемо“, објаснила је директорка Буројевић.

Изложба је прилика да стекнете представу о томе како је српско позориште расло, мењало се, адаптирало и континураним репертоарским и извођачким квалитетом, однеговало генерације верне публике.

„Регулисање је амбивалентна ствар и ја мислим да је то нешто на шта ови радови указују. Занимљива је изузетост од одговорности од стране људи по том пирању јер уместо да, рецимо, разговарамо о томе на који начин рециклирати штапиће за уши са пластичном дршком, који јесу произведени за хигијенску употребу од стране људи. Уместо тога ми таргетирамо сам производ уместо да мислимо како се ми односимо према томе и како их користимо, просто људска перспекитива према самим тим објектима“, објашњава визуелна уметница Јелена Мицић.

Подне инсталације Ирене Лагатор Пејовић од разбијеног стакла југословенске Народне банке на Цетињу и београдске Генекс куле, указују на последице неолибералне тржишне логике. Велику апстрактну слику, чине наслови едиције Реч и мисао који су у другој половини 20. века, бришући границе између елитне и масовне културе, били доступни свима.

„Покренута сам на употребу едиције Реч и мисао, као што сам њен назив каже, веома је важно данас водити рачуна у, не само нашим, регионалним већ и транзиционим, светским, глобалним кризама изазваним дивљим финансијским капитализмом и неолиберализмом, гдје, дакле, све више смо сви свједоци, из различитих генерација, управо тог недостатка, нестанка и невредновања и ријечи и мисли“, истакла је визуелна уметница Ирена Лагатор Пејовић.

Поставка Попис – материја, уметност, капитализам, у Салону Музеја савремене уметности биће до 23. фебруара.

Сви преломни и наизглед неважни тренуци трајања једног човека, љубав, бол, срећа, сета, пријатељство, вера и изневерена срећа ређају се пред читаоцем.

Лађар...

А ко је Нилс Вик, јунак књиге? Обичан, необичан човек, лађар који превози путнике фјордом и враћа их кући.

"Био је човек који није волео промене, није волео нове ствари, није знао шта би радио с њима, волео је оно што је уобичајено и што се понавља, волео је мала слова и обичне дане."

На последњем путовању, којим затвара своју животну причу, симболично иде ка отвореном мору у сусрет супрузи, незаборавној љубави, Марти.То је врхунац непретенциозно испричане топле љубавне историје двоје људи.

"Нико ко има љубав у животу не зна колико је тешко бити без ње и нико срећан не може да разуме колико несрећан други човек може бити." Марта је најважнији лик у мноштву које се смењује доносећи сопствене судбине и сећања на човека чији део живота су чинили.

Тако откривају слој по слој Нилсовог бића, али и сопствени унутрашњи свет, као и самог приповедача.
Најважнији ликови нису идеолошке или симболичке фигуре, већ обични људи, са врлинама и манама које чине њихову људскост.

То су чланови породице, пријатељи из младости, колеге, али и људи који су у јунаков живот ушли тек на тренутак, кратким сусретом "они које је превозио, који су седели у његовој кабини док су пушили и испијали кафу, који су се живцирали око политичара, фудбалских утакмица и комшија, зазирали од школе и посета лекару, радовали се венчањима и изласцима у град".

И Ја!

Не, нема у тим односима патетичне, замршене драме, постоје само нијансе.
Зашто је крај добар почетак за писање о важним темама? Због односа који се преиспитују и питања која се, тек када некога изгубимо, усуђујемо да поставимо. Завиримо у сопствено Ја!

Посебно је упечатљив начин на који се у ликовима прелама тема неизреченог. Сви имају нешто што су хтели да кажу Нилсу, а нису стигли. У тим унутрашњим монолозима, преиспитивањима сопствене душе, откривају се пропуштене прилике, ситни егоизми, стид, трагови нежности.
Стил романа је интимистички, често контемплативан. Kратке реченице и јасне слике стварају осећај да се крећемо пећином нечије душе.

Аутор пажљиво издваја детаље, слике: звук сата, светлост ујутру која пролази кроз врата, покрет руке, све је крцато симболима, а истовремено потпуно реално. Иако обично у даху читамо романе са заплетом, ево доказа да може и другачије.

Овде нема класичног заплета, већ се слаже мозаик сећања. Нилс Вик, иако физички одсутан, постаје средиште свих емоционалних орбита. Пред нама је интимна хроника једног живота и студија о томе колико уистину мало знамо о људима које сматрамо блискима.

Нечијим одласком односи се не завршавају, само се мењају, понекад, показује нам Гритен, чак и продубљују.

Са фјордова севера

Посебност овог романа чији превод на српски потписује Игор Солунац јесте и у чињеници да велику тему обрађује користећи мале тренутке.

Подсећа нас да не постоји апсолутна срећа већ постоје тренуци апсолутне среће. Али аутор не претендује да даје одговоре, већ да нас усмери на права питања која треба да поставимо себи. Смрт једног човека води нас животима других и наших, јер ћемо се препознати у многима са фјордова севера.

Постоји нешто зједничко: животи људи око нас обликују наше животе иако смо тога ретко свесни. Зато су важне овакве књиге. То је препознао и наградио жири најпрестижнијег норвешког књижевног признања "Браге".

И, најважније, податак о продаји ауторских права показује да ову књигу чита публика у 17 земаља.

1936. Lou Rawls је амерички певач. У својој богатој каријери је објавио 61 албум, који су се продали у тиражу од 40 милиона примерака. Освојио је три Греми награде. Умро је 2006.

1944. Џон Денсмор је амерички бубњар, најпознатији као члан групе Дорс. Као члан групе је примљен 1993. gодине у ”Кућу славних рокенрола”.

1944. Бет Мидлер је америчка певачица и глумица. Као певачица је добила 4 Греми награде, а осим тога је добила и три Еми награде, Тонија и два пута је номинована за Оскара.

1951. Џеко Пасториус је амерички басиста, композитор и продуцент. Пасториус се сматра једним од најбољих басиста свих времена. Био је члан групе Weather Report од 1976. до 1981. године. Умро је 1987.

1959. Стив Јенсен је енглески музичар и продуцент, који је са братом Дејвидом Силвијаном и Миком Карном основао 1974. групу Јапан. Објавио је пет соло албума.

Рођени на данашњи дан: 1946. Gilbert O’Sullivan, 1977. Brad Delson (Linkin Park) и 1988. Tyler Joseph (Twenty One Pilots)

Догодило се 1. децембра

1957. Buddy Holly and the Crickets су гостовали код Ед Саливена где су извели That'll Be The Day и Peggy Sue.

1958. Teddy Bears су на првом месту америчке листе синглова са To Know Him is to Love Him. Песму је написао Фил Спектор.

1958. Часопис Life постаје прва велика публикација која је објавила фразу „тинејџерски идол“ када је користи да опише своју насловну особу, Рикија Нелсона.

1966. Том Џонс је са песмом Green Green Grass Of Home на првом месту британске листе синглова.

1967. Jimi Hendrix Experience су објавили други студијски албум ”Axis: Bold as Love”.

1976. Секс Пистолси се појављују у емисији „Today“ на лондонској регионалној телевизији као замена за групу Квин у последњем тренутку. Након што их је водитељ Бил Гранди наговорио да то учине, они више пута псују, шокирајући осетљиве гледаоце.

1978. Doobie Brothers су објавили свој осми студијски албум ”Minute by Minute“. Издвојили су се синглови What a Fool Believes, Minute by Minute и Dependin' on You.

1978. Suzi Quatro објављује свој пети студијски албум ”If You Knew Suzi...“. Садржи синглове If You Can't Give Me Love, Stumblin' In, The Race Is On и Don't Change My Luck.

1997. Kenny G је поставио нови светски рекорд када је држао једну ноту на саксофону 45 минута и 47 секунди. Рекорд је у међувремену оборио Geovanny Escalante, који је држао једну ноту 1 сат, 30 минута и 45 секунди.

2017. U2 је објавио свој четрнаести студијски албум ”Songs of Experience”. Садржи синглове You're the Best Thing About Me, Get Out of Your Own Way, Love Is Bigger Than Anything in Its Way, Summer of Love и Landlady.

2020. Јужна Кореја, која је захтевала од мушкараца да се пријаве у војску до 28. године, усвојила је закон о одлагању службе за К-поп звезде које су „уздигле културни утицај земље широм света“ до 30. године. Ово је сачувало БТС, јер је један од извођача три дана касније напунио 28 година.

2022. Тејлор Свифт је на првом месту америчке листе са својим десетим албумом ”Midnights”. Албум је оборио низ рекорда, а у 28 земаља је био на првом месту топ листа.

Рођени 2. децембра

1941. Tom McGuinness је енглески гитариста, певач и текстописац који је свирао гитару и бас у рок бенду Манфред Ман, између осталих, пре него што је постао продуцент плоча.

1978. Нели Фуртадо је канадска певачица, текстописац и музички продуцент. Фуртадо је постала позната 2000. године када је издала свој деби албум „Whoa, Nelly!“ на ком је била и њена песма „I'm like a bird“ за коју је добила Греми награду 2003. године. Позната је по песмама: Promiscuos, Maneater, Say it right и All good things (Come to an end).

1981. Бритни Спирс је америчка певачица, текстописац, глумица, плесачица и композитор. Потврђено је да је до данас продала преко 100 милиона плоча у свету. RIAA је означава као осму на листи најпродаванијих женских извођача у САД, са продатих 36 милиона плоча. До сада је објавила девет албума.

Рођени на данашњи дан: 1960. Rick Savage (Def Leppard), 1968. Nate Mendel (Foo Fighters), 1978. Chris Wolstenholme (Muse) и 1991. Charlie Puth

Догодило се 2. децембра

1957. Al Priddy, радијски ди-џеј је добио отказ на радијској станици KEX у Портланду јер је пустио песму White Christmas од Елвиса Преслија из разлога да песма није у духу који се повезује са Божићем.

1967. Група Monkees је са албумом ”Pisces, Aquarius, Capricorn and Jones Ltd” на првом месту у САД.

1969. Синди Бердсонг из групе Сјупримс киднапована је под претњом ножем од стране радника за одржавање који је радио у згради у којој је живела. Касније је побегла неповређена искочивши из његовог аутомобила на аутопуту у Сан Дијегу. Отмичар је ухапшен у Лас Вегасу четири дана касније.

1972. Песма Papa Was A Rolling Stone групе The Temptations достигла је прво место на америчкој листи. Са временом трајања од 6:58, један је од најдужих синглова на врху топ-листа.

1976. У електричној централи у Лондону је почео фото сешн за нови албум ”Енималс” од групе Пинк Флојд. Проблеми су настали када је један балон на коме је била свиња одлетео у ваздух. Завршио је на фарми у Кенту где је уплашио локално стадо крава.

1978. Род Стјуарт је на првом месту британске листе синглова са песмом Da Ya Think I'm Sexy.

1983. МТВ је први пут емитовао комплетну 14-минутну верзију спота Мајкла Џексона за песму Thriller. Сматра се најутицајнијим поп музичким спотом свих времена, а 2009. године је уврштен у Национални филмски регистар Конгресне библиотеке, као први музички спот који је икада добио ову част, јер је ”културно, историјски или естетски“ значајан.

2000. Smashing Pumpkins су одсвирали свој последњи концерт пре распада када су се појавили у клубу „Метро“ у Чикагу.

2002. Певач групе Оасис, Лијам Галагер, ухапшен је и оптужен за напад након што је кунг-фу ударцем шутнуо полицајца. Инцидент се догодио у хотелу Бајеришер у Минхену. Певач је у тучи изгубио два предња зуба.

2003. Алиша Киз је објавила свој други студијски албум ”The Diary of Alicia Keys”. Садржи синглове You Don't Know My Name, If I Ain't Got You, Diary и Karma.

2012. Амерички председник Барак Обама је одликовао чланове групе Лед Цепелин за допринос музици на свечаности у Белој кући.

Рођени 3. децембра

1948. Ози Озборн је енглески певач хеви метал састава Блек Сабат, популаран соло музичар и од 2002. звезда ријалити шоуа The Osbournes, који приказује свакодневне сцене из живота његове породице. 2024. године уврштен је као соло уметник у ”Кућу славних рокенрола”. Умро је 2025.

Рођени на данашњи дан: 1928. Andy Williams, 1949. Mickey Thomas (Jefferson Starship), 1952. Don Barnes (38 Special) и 1968. Montell Jordan

Догодило се 3. децембра

1955. Елвис Пресли је снимио песме Mystery Train и I Forgot to Remember to Forget.

1961. Брајан Епштајн се нашао са члановима групе Битлси у својој канцеларији како би разговарали о могућности да постане њихов менаџер.

1964. Ролингстонси су са песмом Little Red Rooster по други пут на првом месту у Британији.

1965. Група Ху је објавила деби албум ”My Generation”. Магазин Моџо је албум ставио на друго место листе најбољих албума.

1965. Битлси су објавили шести студијски албум ”Rubber Soul.”.

1966. Група New Vaudeville Band је са песмом Winchester Cathedral на првом месту у САД.

1976. Извршен је покушај атентата на Боба Марлија када је седам наоружаних људи упало у његов дом у Кингстону, ранивши Марлија, његову супругу Риту и менаџера Дона Тејлора. Верује се да је напад био политички мотивисан.

1977. Група Вингс је са песмом Mull Of Kintyre на првом месту у Великој Британији.

1983. Група Слејер је објавила свој дебитантски студијски албум ”Show No Mercy“.

2006. Take That су на првом месту у Британији са песмом Patienc.

2015. Певач Скот Вајланд је умро у 48. години. Вајланд је био најпознатији као главни певач групе Stone Temple Pilots од 1986. до 2013. године, као и групе Velvet Revolver од 2003. до 2008. године.

Рођени 4. децембра

1969. Џеј-Зи је амерички хип-хоп извођач и бизнисмен. Један је од финансијски најуспешнијих хип-хоп уметника и интерпретатора у САД, чије се богаство процењује на више од милијарду долара. Као соло извођач, продао је преко 30 милиона примерака албума у САД, освајајући притом неколико награда Греми за свој рад у музици. Објавио је 11 албума.

1976. Бошко Ћирковић, познатији под надимком Шкабо је српски репер, бит-мејкер и продуцент. Био је члан групе „Ред Змаја“ а од 1999. године је члан групе Београдски Синдикат.

Рођени на данашњи дан: 1944. Chris Hillman (The Byrds), 1944. Dennis Wilson (The Beach Boys), 1947. Terry Woods (The Pogues), 1951. Gary Rossington (Lynyrd Skynyrd), 1963. Danny Weinkauf (They Might Be Giants) и 1992. Jin (BTS)

Догодило се 4. децембра

1956. Такозвани ”Милион долара квартет” у саставу Елвис Пресли, Џери Ли Луис, Џони Кеш и Карл Перкинс је имао џем-сешн у студију Сан рекордса у Мемфису.

1964. Битлси су објавили четврти студијски албум ”Beatles For Sale”.

1965. Група Бирдс је на првом месту америчке листе синглова са песмом Turn! Turn! Turn.

1971. За време концерта Френка Запе у касину у Монтереју у Швајцарској је избио пожар. Група Дип Парпл је снимила песму Smoke on the Water инспирисана тим догађајем.

1971. Лед Цепелин су са својим четвртим албумом на првом месту у Великој Британији.

1979. Ју-Ту су дебитовали на концерту у Лондону. Било је присутно девет људи.

1982. Група Џем је са песмом Beat Surrender на првом месту британске листе.

1993. Умро је Френк Запа.

2004. Одржан је концерт у СКЦ-у, на коме су наступали Прти Бее Гее, Blind Business, Who See, и други. Поред песама са новог албума, изводили су песме са Нигрутиновог албума из 2002. и песме са албума "Све саме барабе".

2015. Coldplay је објавио свој седми студијски албум ”A Head Full of Dreams. На њему се налазе песме Adventure of a Lifetime, Hymn for the Weekend, Up&Up, A Head Full of Dreams и Everglow.

Рођени 5. децембра

1912. Сони Бој Вилијамс је амерички блуз хармоникаш, певач и текстописац. Познат је по песмама: Dust My Broom, Help Me, Checkin' Up on My Baby и Bring It On Home. Умро је 1965.

1932. Литл Ричард је амерички певач, музичар и кантаутор. Био је значајна личност у популарној музици и култури седам деценија; Ричардов најзначајнији рад потиче из средине 1950-их, када је харизматичним представљањем и динамичном музиком, коју карактерише френетично свирање клавира, ударни бек-бит и гласан вокал, поставио темеље рокенрола. Његова иновативна емотивна вокализација и карактеристична музика такође су одиграли кључну улогу у настанку других популарних музичких жанрова, укључујући соул и фанк. Умро је 2020.

1938. Џеј-Џеј Кејл је амерички кантаутор, музичар и један од оснивача Талса звука - музичког стила који се заснива на блузу, рокабилију, кантрију и џезу. Музички критичари су Кејлов стил свирања назвали "лејд бек”. Многе песме које је Кејл написао постале су заштитни знак других музичара: After Midnight и Cocaine, које је обрадио Ерик Клептон, Clyde од Вејлон Џенингс и Call Me the Breeze коју су обрадили Џони Кеш и Ерик Клептон. Године 2008, заједно са Ериком Клептоном, добио је награду Греми. Умро је 2013.

Рођени на данашњи дан: 1947. Jim Messina (Loggins & Messina). 1960. Les Nemes (Haircut 100), 1965. Johnny Rzeznik (Goo Goo Dolls) и 1982. Keri Hilson

Догодило се 5. децембра

1964. Лорна Грин је на првом месту америчке листе са песмом Ringo. Песма је стекла популарност у серији Бонанца.

1968. Ролингстонси су приредили парти поводом изласка албума ”Beggars Banquet” у Лондону.

1973. Група Вингс је објавила албум ”Band On The Run” са кога су се издвојиле песме Jet и Band on the Run.

1981. Хулио Иглесијас је са песмом Begin The Beguine на првом месту у Великој Британији.

1987. Belinda Carlisle је на првом месту америчке листе синглова са песмом Heaven Is a Place on Earth.

1992. Витни Хјустон је на првом месту у Великој Британији са песмом I Will Always Love You.

1994. Стоун Роузис су објавили свој други и последњи албум ”Second Coming“, у Великој Британији. Албум има више блуз-рок звука него дебитантски албум, а укључује песме Love Spreads, Ten Storey Love Song и Begging You, које су све објављене као синглови у Британији.

2006. Текст песме Битлса, које је руком написао Сер Пол Макартни за рану верзију песме Maxwell's Silver Hammer, продат је за 192.000 долара на аукцији у Њујорку. Гитара у власништву Џимија Хендрикса достигла је 168.000 долара, свеска са текстовима које је написао Боб Марли продата је за 72.000 долара, а песма коју је написао фронтмен групе Дорс Џим Морисон достигла је 49.000 долара на аукцији у Кристију.

Рођени 6. децембра

1920. Dave Brubeck је амерички џез пијаниста и композитор. Сматра се нахважнијим аутором правца кул-џез. Умро је 2012.

1956. Питер Бак је амерички музичар и текстописац. Био је оснивач и гитариста бенда R.E.M. Са групом је објавио 16 студијских албума.

Рођени на данашњи дан: 1955. Rick Buckler (The Jam), 1956. Randy Rhoads (Quiet Riot, Ozzy Osbourne), 1961. David Lovering (The Pixies) и 1970. Ulf Ekberg (Ace of Base)

Догодило се 6. децембра

1949. Умро је амерички блуз гитариста Leadbelly. Памтимо га по песмама: Goodnight Irene, Cotton Fields, ’The Rock Island Line и The Midnight Special.

1961. Битлси су се договорили са Брајаном Епштајном да им буде менаџер. Њему је припадало 25% сваке недеље од зараде.

1964. Филм Ferry Cross The Mersey премијерно је приказан у Лондону. У филму су се појавили Gerry And The Pacemakers, Cilla Black и бендови из Ливерпула.

1968. Ролингстонси су објавили албум ”Beggars Banquet”. Са албума су се издвојиле песме Street Fighting Man и Sympathy for the Devil.

1969. Ролингстонси су свирали концерт у Алтмонту. Предгрупе су били Jefferson Airplane, Santanа, Flying Burrito Brothers и Crosby Stills Nash & Young. Фестивал у Алтмонту, називан и Вудсток западне обале је био последњи на турнеји Ролингстонса. На концерту је погинуло четворо људи, а рођене су и две бебе.

1975. Грађанин Rev Charles Boykin са Флориде је организовао паљење плаоча Ролингстонса и Елтон Џона. Наводно су га разбеснели резултати анкете по којој је 984 девојака од 1000 имало секс приликом слушања рок музике.

1982. Почело је снимање албума ”Свиђа ми се да ти не буде пријатно” групе Дисциплина кичме.

1986. Група Europe је са песмом Final Countdown на првом месту у Британији.

1988. Умро је Рој Орбисон.

1997. Металика се нашла на првом месту листе албума Билборд 200 са својим седмим студијским албумом “ReLoad”, који је провео једну недељу на врху листе и продат је у четири милиона примерака у САД. Ово је био трећи албум Металике који је дебитовао на првом месту у САД.

2003. Елвис Костело се оженио са Дијаном Крал.

2013. Електрична гитара коју је свирао Боб Дилан на фестивалу Њупорт је продата за 965.000 долара на аукцији у Њујорку.

Рођени 7. децембра

1942, Живорад Жика Јелић je српски музичар и домаћа рокенрол легенда. Најпознатији је као басиста Ју групе, коју је формирао 1970. године са својим братом Драгим Јелићем. Са групом је објавио 12 албума.

1949. Томас Алан `Том` Вејтс је амерички музичар и композитор. Певач специфичног гласа, писао је текстове у којима често помиње митске ликове и места, док му је музички стил јединствена мешавина рока, блуза, џеза и позоришне музике. Вејтс је 2011. године примљен у ”Дворану славних рокенрола”.

Рођени на данашњи дан: 1941. Harry Chapin, 1958. Tim Butler (The Psychedelic Furs), 1973. Damien Rice, 1974. Nicole Appleton (All Saints) и 1979. Sara Bareilles

Догодило се 7. децембра

1963. Singing Nun је са песмом Dominique на првом месту у САД.

1964. Брајан Вилсон се оженио са Мерилин Ровел у Лос Анђелесу.

1967. Група Битлси је отворила бутик Apple у Лондону.

1968. ”Бели албум” од Битлса је стигао на прво место у Великој Британији, где ће остати седам недеља. Са албума су се издвојиле песме: Back In The USSR, Dear Prudence и While My Guitar Gently Weeps.

1974. Бери Вајт је са песмом You're The First, The Last, My Everything на првом месту британске листе синглова.

1974. Carl Douglas је на првом месту америчке листе синглова са песмом Kung Fu Fighting. Песма је снимљена за 10 минута, а продата је у тиражу већем од 10 милиона примерака.

1979. Група Полис је по трећи пут на броју један у Великој Британији са песмом Walking on the Moon.

1991. Елтон Џон и Џорџ Мајкл су са песмом Don't Let The Sun Go down On Me на првом месту у Британији.

1991. Ју-Ту су са албумом ”Achtung Baby” на првом месту у САД.

2003. Бритни Спирс је на врху америчке листе албума са ”In The Zone”.

2005. Медаља МБЕ коју је Џон Ленон вратио краљици пронађена је у краљевском трезору у палати Сент Џејмс. Ленон је вратио своју медаљу у новембру 1969. године са пратећим писмом у којем је писало: „Ваше Величанство, враћам свој МБЕ као протест против учешћа Британије у сукобу Нигерије и Бијафре, против наше подршке Америци у Вијетнаму и против пада песме Cold Turkey на топ-листи. С љубављу, Џон Ленон.“

2015. Дејвид Боуви се последњи пут појавио у јавности када је присуствовао премијери продукције мјузикла „Лазар“ у New York Theatre Workshop-у на Менхетну.

„Ми смо Сомборци добро упознати не само са значајем ове иницијативе сомборских граничара, српских и буњевачких граничара тог времена који су практично чували границе тадашњег Аустријског царства. Успели су да објасне у једном врло комплксном и сложеном процесу и у врло незгодним општим околностима, али су успели да објасне царевини, односно тадашњој царици Марији Терезији због чега је важно да Сомбор садржи изузетно важан стратешки значај и да задржи статус града“, објашњава Снежана Симин, председница удружења „Венац“ из Сомбора.

Књига Сомборска писма из Беча представља збирку од тридесет и једног сачуваног писма која су се чувала вековима у архиви градског магистрата.

„Ова писма нам пружају управо увид у то које су све муке биле над представницима Сомбора. Какве су све биле сплетке, замке, шта је све било рађено да се не би успело у том подухвату. Писма су драгоцена и по свом језику, то је народни језик који се говорио у Сомбору 40-их и 50-их година 18. века. То је писано народним језиком, деценијама пре Доситеја и Вука“, истакао је Милан Стапановић, приређивач књиге.

Освајање слободе Града Сомбора крунисано је ослобођењем и присаједињењем грађана Сомбора Матици Србији. Писмо које се данас чува у Историјском архиву Сомбор, спада у највеће драгоцености тог периода сомборске историје које с правом може да се сматра најзначајнијим у преко 600 дугој историји града као урбаног насеља у једном континуитету који траје од 1391. године до данас.

„Идеја за превод је повезана с фестивалом књижевности Императив, када ме Санела Бабић упознала с Маријом и Маријаном које су изразиле жељу да роман преведу на италијански. Све након тога је била тврдоглава упорност Марије Брадаш да се повеже са издавачима и у директном контакту понуди књигу. Мимо свих правила и пројеката, како се иначе ради, и та упорност се исплатила“ рекао је Грабовац за РТРС.

Грабовац додаје да се може рећи да је то сада сасвим нова књига, јер сваки језик има своју поетику и правила.

„О неким конкретним плановима везано за промоцију саме књиге још је рано говорити, видјећемо како ће се ствари одвијати на том плану.“

Истиче да издавач има задовољавајућу дистрибутивну мрежу у књижарама широм Италије, тако да ће књига бити лако доступна на том тржишту. 

„Пратећи страдање и велике проблеме и патњу на том путу, дугачком путу, у нади и жељи за бољим животом, пролазе ту огромну дистанцу”, каже Звездан Манчић, директор фестивала „Визуализатор“.

„Траже се кадрови који би могли да неког узбуде, да прикажу све што се дешава. То јесте оно што народ не види. Додуше, код нас у Београду је било на више места да народ може да види, па је постао имун на те ствари, али ове фотографије које је Николо приказао нису видљиве народу који је тамо”, изјавио је Зоран Јовановић Мачак, фотограф.

Изложба је отворена у сарадњи са Културним центром Панчева као део 13. фестивала „Визуализатор“. Он се до сад одржавао у Београду, а од ове године и у другим градовима.

„Основна замисао је повезивање озбиљних фотографа са светске и домаће сцене са публиком и другим професионалцима и излагање доминантно документарне фотографије”, додао је Манчић.

У склопу фестивала одржана је и панел-дискусија о значају и утицају фотографије у медијима.

„Фотографија је најмоћније оружје које постоји, фотографија и покретна слика, али питање је ко је и како користи, и ми који радимо у тим медијима како то презентујемо, кад одемо на терен шта бирамо и после то неко треба да стави у медиј, да ли је то новина или телевизија, свеједно”, каже Јовановић.

Након Панчева изложбу Exodus видеће и публика у Сомбору.

Конкретно, што се тиче локалитета на Бањици, у питању су два кривична дела – градња без дозволе и уништавање културног добра археолошког локалитета Усек.

Црнобрња наводи да је 2022. године утврђено да је неколико неолитских кућа пресечено и бачено, али да се не знају тачне размере оштећења локалитета.

„Капија на Тргу републике је знатан остатак прошлости који нама није донео много новости. Ти зидови импресивно изгледају. Међутим, праве вредности и велики помаци у проучавању прошлости могу да дођу из једног обичног ћошка куће на пола квадратног метра. Због тога се инсистира на чувању и правилном руковању археолошких наслеђем управо због тога што не знамо шта може да се нађе“, истиче археолог.

Према његовим речима, неке од кључних ствари из неолита и Винчанске културе откриване су на крају ископавања, у ћошковима, и добијали одговоре на многа важна питања.

„Закон о културном наслеђу је јасан – археолошки локалитет чини све што се налази у земљи. Целокупни контекст. То нису само непокретни предмети, то су и органске материје. Проучавамо како су људи живели, шта су јели каква им је била околина, вегетација… и тако склапамо причу“, каже Црнобрња.

„Замислите књигу у којој је исписан диван роман. Прошло је време и изгубила се трећина страница, али још увек можете да реконструишете причу. А онда неко почне да цепа лист по лист, поглаваље по поглавље. То се нама дешава са археолошким локалитетима“, додаје археолог.

Што се заштите локалитета Усек тиче, то су деценије немара и непоштовања закона. То налазиште, наводи гост Београдске хронике, требало је да буде ограђено и означено да се ту налази археолшки локалитет. Адекватно обележавање је обавеза Завода за заштиту споменика културе Београда, односно територијално надлежног завода.

Откопати, уништити и документовати или закопати и сачувати

Црнобрња објашњава да када би локалитет био откопан, он би био уништен, али добро документован. Због тога, археолози гледају да пре свега сачувају.

„Још 1979. године ископана је једна неолитска кућа, али је после тога конзервирана и закопана на дубини од 1,8 метара. Није то урађено безвезе. Било је замишљено да се та кућа поново отвори, презентује и представља почетно језгро будућег археолошког парка. Бањица је била замишљена да буде неолитско насеље које се презентује усред града“, истиче Црнобрња.

Главна ствар, напомиње, јесте да надлежни који планирају урбанизам и ширење града на време обавесте и питају за локације на којима желе да се град шири.

Постоји још велики број примера и угрожених археолошких локалитета.

„Пре пар месеци сам видео да се планира спајање Калемегдана и Кнез Михаилове улице. Једно од решења је да се између градске библиотеке и споменика Милану Ракићу направи фонтана. Не само да би направило огромну штету, већ та фонтана не би могла да се гради јер се баш ту налази улаз у римски легијски логор. Зато последица неинтересовања за оно што се налази испод земље доводи јако великих конфликата који пуно коштају, пре свега пореске обвезнике“, закључује Црнобрња.

Скуп има за циљ да обнови научни дијалог о једној од темељних фигура српске филолошке традиције и да омогући нове увиде у његово обимно и разноврсно дело, које се сматра напредним у односу на доба у којем је стварао.

„Његов Ријечник из књижевних старина први је историјски речник из једног словенског језика. Значи, не говорим само о ситуацији код нас. Тако сагледано, знамо да је то иновативно, а да не помињем да је радио и на речнику хрватског или српског језика у ЈАЗУ. Он је био уредник првога тома који је изашао за његовог живота и то је заиста огроман историјски речник“, наглашава академик Јасмина Грковић Мејџор, председница Организацоног одбора.

Учесници научног скупа, из Србије и иностранства, у пет тематских сесија осветлиће Даничићев рад у контексту европске филологије XIX века, начине на које је обликовао српски књижевни језик, његову улогу у реформским процесима, лексикографском и преводилачком раду, као и трајан утицај његових научних поставки на данашњу филолошку праксу.

„Мислим да смо одлично почели скуп. Почели смо са једном групом која говори о Даничићу као компаративисти, неким његовим етимолошким радовима, о његовом утицају на данашња истраживања. Говорили смо, рецимо о језику младог Даничића, који уопште до сада није био истражен. Мислим да осветљавамо неке нове аспекте, што ће се показати до краја“, додаје академик Јасмина Грковић Мејџор.

Други дан скупа посвећен је темама попут правописних спорова, еволуције језичке норме од 19. века до данас, као и новим читањима Даничићевих необјављених радова и приређених текстова.

Иља Броников из Русије освојио је другу награду, Фернанда Дресен (Бразил) била је
трећа. Четврта награда је припала Марианђели Мартелота из Италије, а словачки уметник Лубош Патáк био је пети.

Жири је похвалио још седам радова из Србије, Јордана, Ирана, Италије, Чешке и Мађарске.

Међународну Artzept награду за дизајн је 2004. године основала Мадлена Цептер, и од тада она је постала једна од најпризнатијих награда за дизајн у свету.

За циљ има да се млади таленти открију широј јавности и њихов рад буде препознат и мотивисан. На тај начин у протеклих двадесет година више од хиљаду младих уметника добило је своју шансу.

Награда доноси и путујуће међународне изложбе до сада одржане у Москви, Милану, Паризу, Алмати, Будимпешти, Виљнусу, Kијеву, Братислави, Букурешту, Монте Kарлу, Бакуу, Аману, Бечу, Талину, Софији, Атини и Ници.

У исто време подстиче и развој историје индустријског дизајна, што најбоље осликавају теме неких од досадашњих конкурса: Шоља, Kомплет бочица, Чај за двоје, Kутија за све и ништа, Осветлимо свет, Све може да светли, Уметничке зидне инсталације, Светлост и оптимизам, Узвишеност и моћ...

„Један од принципа на којима почива мој животни стил – и на коме, верујем, почива и животни стил мени најближих – је да је облик предмета за свакодневу употребу подједнако важан као и њихова сврха", порука је оснивача и покровитеља награде, Мадлене Цептер.

Аутори изложбе су виша кустоскиња Музеја за историју фармације Јелена Манојловић и виши кустоси Музеја науке и технике, Зоран Левић и Иван Станић.

Изложени ће бити предмети из Музеја науке и технике, Музеја за историју фармације, Народног музеја из Пожаревца, Музеја примењене уметности, Природњачког музеја, Градског музеја из Суботице, Парфимерије „Сава", Института за судску медицину Универзитета у Београду и приватних колекција.

У склопу изложбе ће бити приређен пратећи програм: радионице израде парфема, стручна вођења и предавања.

Изложба ће за посетиоце бити доступна од 28. новембра 2025. до 30. априла 2026. године, у Галерији 51, Музеја науке и технике.

Реализацију изложбе „Нота – прича о мирису" подржали су Министарство културе Републике Србије, Француски институт у Београду и Међународни музеј парфема у Грасу.

Мирис је више од чулне перцепције

Дубоко укорењен у еволуцији живота, мирис је један од најстаријих облика људске перцепције, а у раним фазама развоја људске цивилизације мириси су помагали људима у преживљавању.

Мирис као сложен феномен који обухвата биолошке, психолошке, културолошке и друштвене аспекте, поседује способност да заобиђе рационални део мозга и директно утиче на емоције, сећања и инстикте.

Посматрајући из угла биолошких процеса, мирис настаје када хемијски сигнали из ваздуха стимулишу рецепторе у носу. Са тих рецептора поруке или мирисни сигнали врло брзо долазе до дела мозга који је одговоран за емоције, сећања и инстинкте, те мириси могу изазвати јаке емоционалне реакције и пробудити давно заборављене успомене. Човек има око 400 различитих типова рецептора који могу препознати преко један билион различитих мириса.

Културолошки посматрано мириси имају различито значење у различитим културама, али и значају улогу у верским и духовним обредима. Употреба парфема и есенцијалних уља често је симбол друштвеног статуса и део идентитета, пружајући осећај самопоуздања.

Мирис је важан облик комуникације, не само код животиња већ и код људи. Путем феромона, хемијских сигнала који утичу на понашање других јединки исте врсте код животиња, док код људи феромони могу утицати на привлачност, расположење и социјалну интеракцију. Мирис тела или употреба парфема често шаљу суптилне поруке о личним карактеристикама, здрављу или расположењу.

У савременом контексту моћ мириса се све више истражује и примењује, медицина и терапија их користе у ароматерапији за ублажавање стреса, анксиозности и болова. Компаније користе „мирисни брендинг" како би побољшале искуство потрошача и подстакле емоционалну повезаност са производима. Развијају се уређаји који омогућавају пренос мириса путем дигиталних медија, што отвара нове могућности за виртуелну реалност и комуникацију.

Мирис је више од чулне перцепције, он је спона између тела, ума и друштва. Његова способност да утиче на емоције, изазива сећања и обликује интеракције чини га јединственим и моћним феноменом. Истраживање мириса са биолошког, психолошког и културолошког аспекта живота отвара нове могућности за разумевање човека и његове повезаности са окружењем.

Текстове је писао Брана Црнчевић, а у свом стилу говорио их је Зоран Радмиловић, глумац који је глумио очима, истовремено оштар, љубазан, промишљен и смешан.

Како је био озбиљно смешан Станко Црнобрња написао је у тексту за монографију Зоран Радмиловић – на радију и телевизији.

„Сарадња са њим је била перфектна! Никад нисмо имали ни једну тешку реч, ниједан неспоразум и тако даље. Он је био страховито интуитиван, и страховито интелигентан глумац, који је умео да импровизује. Родио се у импровизацији. Тако да то је за редитеља просто жељена ствар“, истиче Црнобрња.

У монографији читаоци могу да сазнају какав је Зоран Радмиловић био професионалац и када је снимао радио драме и емисије за Радио Београд. Као тон мајстор, који је у Радио Београду провео више од три деценије, Зоран Јерковић се сећа снимања последње емисије Зорана Радмиловића, Урлик ума из циклуса Вртови поезије, на које је велики глумац дошао из болнице.

„Зоран је тада први пут затражио да преслуша свој глумачки део. Мислим да је знао да је то његова последња улога у животу. Ми смо наравно, и редитељка Беба Рајовић и ја као тон мајстор у тој драми, и лекторка госпођа Радмила Видак, били одушевљени том његовом интерпретацијом. Он је тражио да преслуша све од почетка до краја. Онда је устао и рекао: 'Зоки, ово не ваља. Бриши траку, идемо још једампут'. Онда смо снимили још једампут, наравно, још боље“, сећа се Зоран Јерковић.

Текстове у књизи, који прате радијски и телевизијски опус Зорана Радмиловића, писали су Здравко Шотра, Мишко Милојевић, Марко Мисирача, Светозар Влајковић. Књига садржи и више од 200 фотографија.

„Ми желимо да представимо оно што баштини Фонотека Радио Београда, Програмски архив РТС-а, новинска документација Радио Београда, тако да ће у свим наредним књигама из ове едиције, читаоци моћи да слушају путем кју-ар кодова радо драме. Рецимо, у овој књизи је 10 радио драма. Моћи ће да гледају инсерте из бројних телевизијских драма, серија. Да слушају неке контакт емисије и разговоре. Рецимо, моћи ће да виде како је било на додели 'Добричиног прстена' Зорану, шта је причао и коме се све захвалио“, објашњава Биљана Бошњак Драгановић, уредница у РТС Издаваштву.

Овом књигом РТС Издаваштво почиње нову едицију под називом Старографија која кроз бележење радијских и телевизијских улога глумаца на јединствен начин говори и о духу времена у ком су настајале.