Фотографијом је почела да се бави случајно, непланирано, тек када је почела да посећује далеке дестинације.

„Другачије културе, народи, обичаји и историја су ме одувек привлачили, што ме је и навело да путујем у земље које се разликују од наше. Све те импресије из даљина бележим фотоапаратом, развијам фотографије и записујем најбитније информације о свакој од њих. Тако правим архиву успомена за старе дане“, објашњава Јањићева додајући да се труди да на фотографијама овековечи и емоцију тренутка.

Према њеним речима, управо емоције на њеним радовима привукле су и друге одакле се и родила идеја да фотографије представи ширем кругу људи.

„У Андалузији су на мене најјачи утисак оставили Мескита, Алказар и Алхамбра – мноштво шарених плочица, резбарија у камену и дрвету, украси на фасадама и прозорима, игра светлости и симетрија“, прецизирала је Невена Јањић.

Путујући кроз наведене земље, како истиче, интересовање се са плочица и врата проширило на свакодневни живот људи, њихове обичаје, прошлост и историју пре појаве ислама.

„Зато сам на изложби, поред неизоставних плочица и врата, која су била моја инспирација, представила и детаље из свакодневице, особености ових земаља, природу и далеку прошлост – старе Римљане, Набатејце, стару Персију.

Трудила сам се да се ниједна земља не истиче, већ да заједно чине јединствену целину почев од фотографија пуних боја у Мароку до ноћних призора у Узбекистану“, наводи се у ауторкином осврту на изложбу.

Избор фотографија за поставку Од Марока до Узбекистана преко Алзира, Туниса, Јордана, Либана, Сирије и Ирана направљен је тако да заједно пруже осећај мира, топлине и ушушканости.

Фотографије Невене Јањић моћи ће да се виде у Божидарцу од 15. до 23. јуна, изузев у среду 17. јуна.

„Дијалог две колекције превазилази генерацијске, географске и културне границе. Колекција Музеја савремене уметности у Лиону је некако више окренута глобално. Наша колекција је грађена више као југословенска. Мислим да изложба на неки начин показује да су та лична искуства заправо та која граде неке шире слике и говоре о ширим друштвеним проблемима, генерално, а негде превазилазе можда и локалне или националне оквире“, истиче Маријана Коларић, кустоскиња и директорка Музеја савремене уметности у Београду.

Неки од уметника попут Жана Легака, Михајла Милуновића, Јасмине Цибић и Марине Марковић заступљени су у обе колекције.

Ту су и радови Раше Тосијевића, Марине Абрамовић и Улаја, Стива Меквина, Тање Остојић и многих других.

„Било нам је занимљиво да створимо дијалог између две колекције и да видимо шта ће од тога да испадн, да тема буде политика, али не у смислу конфронтације супротних мишљења и трвења. Приче уметника су политичке саме по себи и они говоре о себи, личној борби, постојању и потреби за слободом“, објашњава Матју Лелијевр, руководилац збирки у Музеју савремене уметности у Лиону. 

Уместо хронолошког или стилског прегледа, изложба је конципирана кроз четири тематске целине: Тело, Колективни простор, Односи и Политика, наглашавајући како свакодневна искуства, идентитети и сећања промишљају шире друштвено-политичке и историјске процесе.

„Од почетка нам је било, такође, као једна од идеја да покријемо што шири спектар различитих медија, поетика, уметничких стратегија и приступа, а опет и што се тиче самих тема, да се изабрани уметници, у најширем могућем смислу, баве различитим темама, дотичу се буквално сваког аспекта савременог живота“, наводи Мирослав Карић, историчар уметности и кустос Музеја савремене уметности.

Како уметност доприноси разумевању сложености савременог света и како личне приче постају важан део заједничких историја у фокусу је изложбе настале у сарадњи два музеја која се може видети до краја лета у Музеју савремене уметности.

"Истражујући хомерски језик, ми можемо недвојбено закључити да су и Илијада и Одисеја настајале у једном јако дугом периоду и на једном веома широком простору. Ако нам хомерски језик недвојбено сведочи о томе да је то артифицијални језик који у себе уграђује различите елементе хеленских дијалеката, ми онда сасвим сигурно морамо закључити да ти епови нису могли настати у једном тренутку, да их није могао створити један човек", истакла је проф. др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

До значајног помака у тумачењу одговора на хомерско питање дошло се и помоћу истраживања српскохрватске народне књижевности у 20. веку. У том контексту значајна су имена двојице научника.

"То су Милман Пари и Алберт Лорд. Милман Пари је, да би поткрепио своја истраживања потражио живу усмену епику. Жива усмена епика је у том тренутку у Европи заправо једино постојала на територији тадашње Краљевине Југославије и то управо у неким деловима Херцеговине. И он и његов асистент тадашњи Алберт Лорд су детаљно изучавали управо начине на који су тада још увек активни гуслари састављали оно што је нама добро познато а то је епска народна поезија и открили су много сличности са структуром Хомерових епове", рекла је професорка.

Илијада и Одисеја су два епа која се налазе у темељима античке књижевности, али и читаве будуће европске културе. Одговор на питање која ауторска инстанца је ове епове начинила може донекле одговорити и на питање о основним поетичким разликама између два епа.

"Илијада и Одисеја заправо трасирају два сасвим различита пута. Такозвани један велики пут, пут узвишене, можемо рећи до и патетичне књижевности, а са друге стране Одисеја трасира књижевност друге врсте која припада домену нечега што је условно речено посвећено малом, простом и обичном", истакла је професорка др Јелена Пилиповић, Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду.

Хомерско питање остаје трајно отворено, међутим, бројна истраживања, која се спроводе и данас, донела су многе одговоре о два хеленска епа.

„Све сам радио из све снаге. Што год сам јер ја сам такав. Пут на који сам стао тражио је од мене да се доказујем, из посла у посао. И тако ме је живот терао“, прича сликар и илустратор Божидар Боле Милорадовић.

Шта све може човек златних руку за живота? Аутор је многобројних плаката за домаће и иностране филмове. Потписује илустрације за ремек-дела Ко се боји Вирџиније Вулф, Одавде до вечности.

„Он је 1970. године имао у Музеју примењене уметности 100 плаката Болета Милорадовића. То је доказ да се плакат у то време неговао и да је постојао као посебна графичка дисциплина“, истакао је карикатуриста из Крагујевца Милета Милорадовић.

Посвећено и зналачки, бавио се лепотом књиге. „Друговао“ са Светим Савом, српским владарима, Вуком Караџићем. Краснописом и вињетама богатио благо Србије. Филмске плакате поклонио је Југословенској кинотеци, личну библиотеку, свом Крагујевцу.

„Негде око 6.000 библотечких јединица и много тога што нису само књиге, та такозвана некњижна грађа, Болетови радови, графике илустрације“, нагласила је Анђела Огњановић, директорка Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу.

„Толико се радујем да могу да поклоним, више него онај што је добио поклон. Можете мислити, а стварно је то тако и то ме је одржало у животу 93 године, а биће их још, надам се“, каже Боле Милорадовић.

И тек планира да уради калиграфско издање Песме над песмама и Типик Светог Саве. У свему што је радио, Милорадовић каже, водила га је љубав, иако је она, како је записао Вук Караџић, пуна и меда и једа.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.

„Сасвим случајно смо наишли на причу о Милеви Марић за коју ми у Шпанији никада нисмо чули. Одмах сам помислила да је то прави траг, да је то начин на који желим да говорим о физици на сцени, тако да у исто време говоримо и о компромисима, патњи, болу и о томе шта све доживљава жена која жели да постане мајка, али у исто време да се оствари на професионалном плану“, објашњава редитељка Ванеса Мартинез.

Представа даје глас Милеви Марић, жени која је дуго остала у сенци свог супруга и отвара и данас актуелна питања о равноправности и личним одрицањима.

„Оно што ми је било занимљиво у овој причи јесте управо то што Милева није причала о себи, својим жељама и каријери. До краја живота је остала верна том животном стилу да се не истиче, да не говори ни о чему што се тиче ње“, каже глумац Густаво Галиндо.

У фокусу програма 53. издања фестивала ове године су човек, његове границе, страхови, љубави и наде.

Осим главне селекције у оквиру које ће бити изведено пет представа, међу којима и балет Негде изнад планета Српског народног позоришта и комад После милион година истог театра, фестивал доноси и низ пратећих садржаја, међу којима и представе Шовинистичка фарса, Богојављење и Идиот – Скидање с крста.

„Заиста је Београд у том тренутку грабио ка Европи, односно претварао се у један модеран проевропски град и она је била, чини ми се, заиста идеална особа, да тако млада, храбра, одлучна, што знамо из њене биографије, да је била таква, да се догоди у београдској општини и запосли се. Она је прва жена која се запошљава у јавном сектору“, наглашава ауторка монографије, Бојана Ибрајтер Газибара.

Планским развојем града формира се и парк Калемегдан. Јелисавети Начић прва обавеза по ступању на дужност општинског архитекте биће да разради победнички пројекат и самостално пројектује неке сегменте.

Као општински архитекта Јелисавета учествује у разради уређења централног градског језгра – Теразија, сквера испред Београдске задруге и уређује Мали пијац.

Монографија се бави и њеним пројектима радничких станова, због чега је град 1910. године послао у Берлин на изложбу посвећену социјалним становима.

„Дакле, почетком 20. века она прави једно хигијенско насеље по свим начелима која су била неопходна за један здрав и квалитетан живот“, додаје ауторка монографије.

Монографија доноси истраживање и о Јелисаветином учешћу у ефемерним спектаклима, приликама када је Београд украшаван различитим поводима, а реч је о привременим инсталацијама.

„Јелисавета као запослена у општини учествовала је на уређењу једног од тих ефемерних спектакала. Наводно је због једног славолука који је био приказан, завршила у логору на Нежидеру, где је заправо престала њена каријера, али се десило јено ново поглавље њеног живота“, наводи Бојана Ибрајтер Газибара.

Данас скоро сви објекти на којима је ова млада и неустрашива жена, увек између правила и слободе, радила, су споменици културе. Репрезентативна монографија је оно што смо јој дуговали.

Како је навела гошћа Београдске хронике, глумица Милица Зарић, на реду је друга генерална проба, без публике, али ће бити присутне колеге.

„Људи из посла углавном дођу на генералне да нам мало припомогну, јер ту још има времена за неки лагани леп финиш и увек је лепо чути добронамерне људе који знају изнутра посао, па да чујемо коментар и да нам помогну“, објашњава Зарићева.

Радња је смештена на крузер који плови грчким острвима, где се током једне вечери укрштају судбине три пара смештена у различитим кабинама. Међу неколико хиљада путника налази се шесторо протагониста чије приче откривају различите погледе на љубав, породицу, старење и страх од самоће.

„Брод је ауторско решење Патрика Лазића, који је иначе и аутор текста и редитељ, тако да је и сценографија његово ауторско решење и мени је врло и симболична и занимљива“, додаје гошћа Београдске хронике.

Милица Зарић истиче да је тема представе универзална и да се публика лако може препознати у ликовима и њиховим дилемама.

Сарадњу са млађим колегама описује као освежавајуће искуство које доноси нове идеје и енергију.

Пошто долази из глумачке породице, што често изазива забуну међу публиком с обзиром на то да у представи глуми и њен колега Милан Зарић, али она са осмехом прихвата те ситуације и напомиње да јој он није брат.

Посебно истиче важност младих глумаца у екипи и позива публику да погледа представу, која ће имати десет термина у јуну на летњој сцени Београдског драмског позоришта.

На питање о треми пред премијеру, Милица признаје да је присутан позитиван немир, али и искуство које јој помаже да се носи са изазовима нове улоге. Такође, истиче да је најстрожи критичар сама себи, док јој је брат Иван пружио подршку током проба.

Представа Наши родитељи обећава да ће публику дирнути и забавити, постављајући питања о томе да ли ћемо на крају живота имати некога ко ће нам пружити подршку и пажњу, закључује Милица Зарић и позива све да дођу и уживају у представи.

Кроз архивску грађу, рукописе и фотографије, овај визуелни есеј успешно приближава савременој публици сложеност и трајну актуелност њене филозофије.

„Сваки корен и изданак Аничиног бића у домену науке и књижевности био је повезан са великом љубављу коју је осећала према супругу Хасану Репцу. Он је био њен ослонац, њено уточиште. Њен животни пут и пут смрти који је филозофском концепцијом објашњен у односу на заједништво и разумевање живота и смрти као једног конутинуума недељивости“, наводи ауторка изложбе Јелена Делибашић.

У средишту стручног дела програма налази се њено оригинално тумачење античке философије и платоновске концепције Ероса. Изложба и пратећи разговори осветљавају љубав и стваралачку чежњу у раду као егзистенцијалне силе и путеве ка лепоти и апсолутној целовитости.

„До дан данас ми је остала неухватљива, последњи сегменти Аничиног живота који се тиче коначног освајања слободе. Немогуће је Аницу држати у неким скутима можда је из тих разлога у лимбу заборава смештена, наравно неправедно“, истиче књижевница Лаура Барна.

Посебан сегмент посвећен је брачној вези са Хасаном Репцем, која је до краја остала пример дубоке посвећености и љубави. Као важан допринос култури сећања, представљена је и одобрена заједничка иницијатива Београда и Новог Сада за рестаурацију њиховог почивалишта на Новом гробљу.

Изложба ће бити отворена до 10. јуна.

„Моја потреба као аутора ове представе била је да некако не говорим о аутизму онако како се најчешће говори, а то је или се идеализују особе са аутизмом или се представљају на трагичан начин. Хтео сам да испричам оно што је живот“, објаснио је редитељ Ђорђе Нешовић.

Ансамбл Народног позоришта Републике Српске приказао је ново сценско тумачење текста Шине Милене Марковић, први пут изведеног у Југословенском драмском позоришту, 2002. године.

Редитељ Милан Нешковић радњу такође смешта у камерни простор. Извођачи су близу гледалаца, што упадљиво појачава доживљај ове фрагментарне бруталистичке приповести, одраза лудила рата које је заразило и интимне просторе живљења.

„Ми имамо јаке реакције публике. Некима се види у очима да је готово недопустиво причати о таквим стварима, неки кроз сузе схватају да је јако потребно да се прича и да се бави таквим темама, али оно што је најтачније јесте да је ово јако битна представа у бањалучком позоришту“, истакао је Нешковић.

Свеприсутно насиље у комуникацији, вербално и физичко, на сцени се просипа између сонгова, живог извођења носталгичних песама, као облика контраста. Оне покушавају да врате заборављену људскост, коју је неразумна мржња отерала у просторе нестварног.

„Никакви готови резултати вас не чекају са друге стране, него да морате да се изборите за њих, практично да кренете од нуле и да се афирмишете у једној новој земљи, на новом језику и у новој култури, где разни аспекти ваше личности могу да буду препрека. Да ли причамо о томе да сам квир, да ли то да сам емигрант, да ли да сам неко ко долази из Источне Европе из једног врло специфичног миљеа бивше Југославије“, објашњава аутор књиге Небојша Табачки.

Пропуштајући, како каже, читаву историју човечанства да протутњи кроз њега, утискујући сопствену ДНК у сваку фугу њеног визуелног сценског идентитета, Табачки сведочи и развоју филмске индустрије на глобалном нивоу у једном узбудљивом периоду.

„То је нека врста прилагођавања константно мењајућим околностима. Да ли се ради о месту на коме радите? Да ли се ради о теми? Да ли сад и у земљи, у једном новом миљеу? Сваки пут морате да нађете нови приступ стварима и да задржите ту једну флексибилност да бисте били спремни да дате све од себе“,

У бљесковима, у кругу који је прошао, попут јединог чврстог ослонца, од његове несигурне позиције аутсајдера у детињству, до емигрантске тескобе, и уметничке слободе признатог позоришног и филмског сценографа, појављује се лик сестре, такође сценографа, којој је књига и посвећена.

Роман Други је емигрантска прича која почиње деведесетих обележена топографијом другости, али која у овом гласу сећања показује истрајност, самооткривање и препознавање у новоосвојеном свету.

Излагао је у Сан Франциску, Риму и Лондону. Теме којима се бавио су снови, феномени популарне културе, историјски догађаји из перспективе појединаца и путовања.

„Поред тога сам се бавио животом, оном свакодневицом која је код нас увек испуњена најразличитијим садржајима, понекад исувише узбудљива. Али, сам такође уживао да истражујем да пронађем неку тему, по архивима или по бувљим пијацама и да на основу тих тема, заправо, креирам приче”, рекао је Александар Зограф, стрип аутор.

Изложено је педесетак оригиналних стрип табли као избор од неколико хиљада страна које су читане протеклих деценија у домаћим и светским часописима, стрип свескама и књигама.

„Можемо видети и друге радове који нису у класичном стрипском медију, то су радови које је Зограф радио за различите бендове различити радови из пројеката проширеног стрипа као и његови случајни наласци које је он по бувљацима по Европи и у Србији налазио и који овде могу први пут да се виде, у смислу, шта је њему била инспирација за радове”, изјавио је Слободан Јовановић, кустос Музеја примењене уметности.

У пратећем програму, 6. јуна, Зограф ће одржати радионицу и вођење кроз изложбу, а Линија живота се може видети до 17. јуна.

„Све што радите на известан начин је окренуто некоме ко треба то да види и да мисли о томе. Према томе, онда и све оно што може да се каже, напише, треба учинити. У тим књигама је траг онога што је у мом нервном систему. Шта бих вам рекао? Књиге треба читати“, поручује Боро Драшковић.

Редитељ који је померао границе и педагог који је стварао нове редитеље, у књигама је износио своје виђење уметности и живота. Сабрана дела чини 12 томова бележака, есеја о позоришту и филму, приповедака, разговора и путописа.

„Није то неуобичајено да редитељи пишу, али пишу ретко и спорадично и ретко кад која књига доживи друго издање. Писали су код нас и Мата Милошевић и Плеша и Клајн, али оволико колико је професор Драшковић написао, то је заиста вансеријски“, истакао је редитељ Борис Лијешевић.

„Заиста је то једна целина која јако добро стоји и може да користи, не само онима који су из света позоришта и филма, него укупно људима који размишљају о животу и своме постојању, будућности. Оно што је лепо, што могу да кажем, то је да из Боре избија сваког тренутка једна племенитост“, објашњава Зоран Колунџија, уредник издања.

Сабрана дела Боре Драшковића су „културна баштина, сабрана, насловљена и сачувана будућим генерацијама“ истакнуто је на промоцији несвакидашњег издавачког подухвата.

У његовом раду препознаје се забава, поигравање облицима и експресијама, али и његово истраживање, све у илустрованој форми.

Назив изложбе, „Линија живота“, наговештава како је његова прича почела једним једноставним покретом руке.

„Заправо је линија нешто што контролишете читавог живота. Тако да се ја већ једно 40 година поигравам том линијом и та линија је постала и мој живот, а и мој живот је накако постао линија. Живим у ономе што сам креирао, и креирам оно што живим. Више не знам тачно да одредим границу између живота и стрипа“, признаје стрип уметник Александар Зограф.

Поставка обухавата 48 оригиналних стрип табли које је Зограф објавио у домаћим и светским часописима. Поред илустрација, биће приказани и предмети које је уметник сматрао зачудним, те из њих црпео инспирацију.

„Тако да се ја још увек налазим у тој реалности стрипа, њу истражујем, као што истражујем и реалност. И то је једна моја подвојена властита улога у животу, да се бавим креацијом и истражујем реалност практично у исто време“, додаје Зограф.

Кроз своје континуиране теме као што су снови и свакодневица, Зограф нас увлачи у свој свет, не само кроз илустрације на папиру, већ и плакате, носаче звука и предмете проширеног поља стрипа.

Изложба у Музеју примењене уметности траје до 17. јуна.

Главна карактеристика је, степен контроле посетилаца је порастао. Они се усмеравају кроз ходник, стешњени измедју стакла и зида на коме су побројане биографске станице ауторке. Њена холографска фигура ритуално корача од београдских почетака до барокних рељефа с друге стране, где зарони и нестане, пре него што се опет врати у Београд.

Одмах је јасно, Балкански барок, инсталација којим је Абрамовићева представљала крњу Југославију на Бијеналу у Венецији 1997. мора бити иза првог угла.

Али пре него што посетиоци дођу до те хрпе крвавих (говеђих) костију, прво морају да уопште уђу у Академијин простор за савремену уметност.

За то су домаћини смислили атономни перформанс. Заправо кустос Шаи Баител из Шангаја и сама Марина су одредили правила уласка, домаћини само стриктно надгледају да ли се она поштују.

Најпре разврставање, Италијани на једну страну, сви остали на енглеску страну. Реч је наравно о аудио-водичима кроз изложбу, тако барем мисли посетилац. Погрешно, јер једино вербално објашњење које се добије је оно на улазу.

Девојке у белим докторским мантилима ће вас упозорити да унутра не говорите, да се крећете полако као Маринин холограм, да ништа не дирате, да не гледате у телефон, или, велики преступ, фотографишете. Уз то ће вам покрити уши тако масивним штитницима, да се кроз њих не би пробила ни ватрогасна сирена са Канала гранде.

Чему онда разврставање? Његов смисао је да додатно дезоријентише посетиоце.

Остављени без чула слуха, додира и не само матерњег, него било ког језика, посетиоци унутра губе осећај времена. Одатле, то је кустоска идеја, плове кроз простор дефинисан инсталацијама од брдских кристала.

Прва интерпретација: Посетиоци и време су равноправни актери. Енергија је једна, живот је фабрика, смрт је илузија.

Балкане мој, буди ми силан и добро ми стој

Али пре него што се нађу под зрацима лековитих кристала, посетиоци морају да прођу кроз пакао споменутог Балканског барока из 1997.

За ту инсталацију је Абрамовићева добила Златног лава. Освојила је главну награду кроз шокантност поруке. Слика се дубоко урезала у колективно памћење: У хаљинама античке нарикаче, ауторка четком риба кости.

Било би добро кад би данас могло да се каже да је Марина том инсталацијом представљала Србију и Црну Гору на Бијеналу у Венецији 1997, али није. Службено јесте, али су се Београд и Марина посвађали, па се уметница пребацила у италијански павиљон.

Балкански барок се редовно излаже на свим поставкама Марине Абрамовић. Био је и на недавној ретроспективи у бечкој Албертини, такође сам у својој соби, без других експоната.

Зашто се држава Србија тада 1997. повукла из спонзорства, објашњава се политички, како другачије. Инсталација је схваћена као оптужба српске стране у у југословенским ратовима из деведесетих година.

Данас, скоро тридесет година касније, инсталација одашиље много комплекснију поруку, која јој је увек била иманентна, само се сада боље чује: Бесмислено расипање живота у бесмисленим ратовима између балканских народа. Могло је и другачије, порука је те често цитиране и показиване инсталације. Какво расипништво, бацати тако људе у лимбо.

Балкански барок је сигурно осуда Србије у ратовима деведесетих. Али и много више од тога. Осуђени су сви, читав регион, чији су народи тако лако прихватили некрофилију за смисао херојства.

Кристални светови

Глув, нем, дезоријентисан, истеран из нормалног тока времен, натеран да бира између два културна симбола, или „Италијан“ или „Енглез“, посетилац пролази кроз низ кристалних купки као кроз атмосферичну бању.

Чуварице у докторским мантилима су бројне и строге. Један корак ван предвиђене стазе, и већ вас неко тапка по рамену.

Када из медитације на кристалној плажи закорачите у главну просторију, следи шок, перфектно укалкулисан. Шездесет година после првих корака у уметности обележеној физисом и скандалом, Марина и даље влада способношћу да шокира. Мислите да је предвидива, уљуљка вас у представу да сте све већ видели - а нисте.

У главној просторији стоји низ плоча, као оних у просектури, само не металних него дрвених, на њима уредно посложена беживотна тела. То је оно што у секунди посетилац мисли да је видео, мртве. Свесно зна да је то немогуће на том месту и тражи знак живота. Живи су, наравно, то су обични посетиоци, али како је читава атмосфера увежбано мистична, како су од „докторица“ добили наредбу да се не крећу, да успоре и медитирају, онда леже замрли под ауто-хипнозом. Леже мирно у вечности од пет минута. Кад једно тело устане, замени га друго.

У истој соби је на зиду софт сцулптуре/текстилна инсталација, не смем ни да кажем у којој форми, да Марину не би оптужили за содомизам, на све оно за шта је лапидарно оптужују у делу српске јавности. Скулптура спада у мобилес, као оне које је радио швајцарски кинетиста Тенгели. Ова конкретна масира темена посетиоца кад јој окрену леђа. Врло еротско искуство.

Друга интепретација: Ерос и Танатос иду заједно. У истој соби, у истом бићу.У коњском репу.

Дијалог са ренесансним мајсторима Марина је добила простор и на горњем спрату, у салама где Академија излаже своје

главно благо, дела венецијанске ренесансе и барока. Оно што је било главно, или требало да буде главно, није нарочито успело. Није никако успело.

За пикторијални врхунац је одабрано сучељавање две Пиете/оплакивање Христа. С једне стране Тицијанова слика из 1575, највеће Академијино благо, с друге Маринино Оплакивање, монументална фотографија из 1995.

Али они који знају Академијину салу с Тицијановом последњом сликом, знају за њен архитектонски проблем. Зидови су делимично коси, па је и дијалог крив. Два оплакивања Христа, једно од ренесансног мајстора, друго од креаторке перформанса, немогуће је смислено обухватити на једној фотографији. Поређење шепа и по другим аналогијама.

Димензије, боје, дубина, перспектива, емоционалност, мотивација - ништа не одговара.

Када се међутим померите тако да у једној линији добијете Абрамовићкино Оплакивање и Тинторетово Скидање с крста, 1550, онда су то складна прича и делотворна аналогија.

Свеједно, трик са ренесансном иконографијом опакивања и њеном савременом интепретацијом остаје најслабији део на овој изложби паметних инсталација. Очито, не може све да се инсталира. Потребно је више визуелних маркера за објективизацију аналошког смисла.

Зато два друга сучељавања делују преко очекивања добро.

Веронезе: Гозба код Левија

Прво са Веронезем.

За венецијанске доминиканце је Паоло Веронезе 1573 насликао платно „Гозба у Левијевој кући“. Димензије су монументалне, 6x13 метара.

Сада је на платформи испод слике Марина поредјала три пара кристалних ципела, у јасној алузији на венецијанске „цхопинес“, фонетски шопин. То су златом и драгуљима украшене ципеле, пре луксузне натикаче/нануле с платформама до пола метра, које су у ренесанси носиле две врсте жена – племениташице и куртизане.

Визуелно, когнитивно, историјски, та је инсталација један од врхунаца читаве Маринине поставке. Кристалне ципеле стоје спремне да неког одведу на гозбу код Левија.

Наратив је узет из Еванђеља по Луки, пето поглавље, где је Христ с пратњом позван, заправо се сам позвао, у кућу утеривача пореза Левија.

У доба настанка је Веронезеово платно било праћено низом скандала. По сликаревој намери, то је била „Последња вечера“. Тако је визуелно и компонована. Али онда су се појавили проблеми због необичних иконографских решења, па се за платно заинтересовала Инквизиција.

Некад се чује, сликару је судила Инквизиција због Левијеве гозбе. Истина је пола од тога.

Инквизиција је иницирала прелиминарну расправу заједно са градском управом, да се види има ли елемената за дело јереси. Одлучивало се да ли да се Веронезе испоручи Инквизицији за право суђење.

Проблематичне су биле неке од фигура на слици, „Немци, будале, патуљци, пијанице и остале непримерене особе“, како гласи цитат тужилаштва са прелиминарне расправе.

„Непримерене фигуре“ су ометале иконографију и патос Последње вечере, што је Веронезе могао скупо да плати.

На крају је ослободјен оптужбе за богохуљење, али тек кад је променио наслов слике, која је од „Последње вечере“ постала „Гозба у Левијевој кући“. По писцу Еванђеља по Луки (5), Леви је био утеривач пореза, радио је с парама, па је Инквизицији било логично да су код таквог сви позвани, не само Христ и апостоли, већ и „Немци, будале, патуљци и пијанице“.

На такву скандалозну гозбу је кренула Марина у кристалним „шопинкама“. Њен опус, у овом примеру се добро види, пун је финог хумора. То увек треба нагласити, јер је у јавним наступима склона патосу и деификацији властите особе, што је иритантно. Тек да се зна, њена уметност је другачија – трагична, сурова, брутална и пуна хумора.

Никад се не треба уморити од понављања правила да измедју уметника и дела нема знака једнакости.

Паладио: Спиралне степенице

Најгенијалнија инсталација, по субјективном суду, скоро је сакривена у просторији коју многи промаше. И није права просторија него више „хаустор“, уски простор из кога се подижу спиралне степенице.

Дизајнирао их је Андреа Паладио, архитект који је стандардизовао симетрију и фиксирао је као глави елеменат Ренесансе. Трезвено, складно и љупко, тако би се најкраће окарактерисао „паладијанизам“, интернационални стил који га је надживео неколико векова.

Кроз празни овални простор Паладијевих степеница, Марина је провукла Јаковљеве лестве, оне које је Јаков из библијске Књиге постања (Генесис) видео у сну како повезују Небо и Земљу, божју и људске куће.

Али какве Јаковљеве лестве је Марина направила! Такве где уместо пречки стоје наоштрени ножеви. Инсталација је из 1995 и носи назив  „Double Edge“, Дупла ивица.

Трећа интепретација: Ту се нико неће домоћи неба. Вратите се међу кристале на главну изложбу и утешите у медитацији за дуги живот и добро здравље.

Шумановић је већ у раним париским годинама, током двадесетих година прошлог века, кроз кубистичку конструкцију истраживао однос светлости, простора и форме, ослањајући се на учење Андрéа Лотеа. Возаревић је, тридесетак година касније, геометријску структуру слике повезао са снажном емоцијом и византијским наслеђем, градећи аутентичан и препознатљив сликарски израз. Одјеци тих различитих, али повезаних поетика могу се наслутити и у Куљаниновом приступу форми, композицији и симболици.

Куљанинове слике одишу снажном енергијом и јасно препознатљивом симболиком. Његове композиције разлажу лице, поглед и форму, да би их потом поново саставиле у емотивну, али уравнотежену целину. У тим делима геометрија није хладна конструкција, она пулсира кроз снажан колорит, ритам линија и унутрашњу напетост композиције. Радови дишу између снаге и нежности, између оштрих пресека и тихих, готово медитативних погледа. Мотиви српског наслеђа, попут шајкаче, орнамената и архетипских лица, појављују се као знаци идентитета и сећања, дајући сликама дубоко личан и препознатљив слој значења. У том споју фрагментације и целовитости, Куљанин прилагођава кубистички језик савременом изразу и локалном сензибилитету, градећи слику која говори о сложености човека -  о бићу састављеном од искустава, сећања и различитих унутрашњих стања.

Кроз педесет радова, „Васкрснуће кубизма“ не враћа прошлост, већ је претвара у савремен визуелни језик. Ова изложба представља сусрет традиције и модерног израза, потврђујући да кубизам и даље говори снажно, емотивно и савремено, кроз аутентичан израз Срђана Куљанина.

У Ноћи музеја, када се прошлост и садашњост природно преплићу и улазе у тихи дијалог, ова изложба добија додатну слојевитост, повезујући уметничко наслеђе Срема са савременим ликовним изразом.

„Проблем са границама је што се оне доживљавају као нешто несигурно, опасно а проглашавају истовремено и за нешто најсигурније. Свака држава тврди да су њене границе потпуно стабилне, сигурне а у ствари границе се непрекидно мењају“, рекао је академик Симеуновић.

Намера му је била да покаже да границе нису само место сукоба, већ и место дијалога и рађања идентитета.

„Граница је место додира.Ту где се нешто завршава с наше стране, почиње нешто. То доказује посебан идентитет људи који живе на границама и око граница. Идентитет који се прелива неосетно, признавали то или не“, додаје Симеуновић.

Схватање границе као простора где се дешавају и плодоносни сусрети цивилизација, држава, нација и вера – највећи је значај студије, каже академик Дарко Танасковић.

„У данашње време, када су поларизације и у свету и код нас, управо тако оштре да онемогућавају људима да дођу у било какав продуктиван дијалог, ова студија ће показати да сви ми управо живимо на неким границама, да морамо бити свесни тога и да морамо искористити позитиван потенцијал који нам управо тај статус пограничја и вечних граничара намеће“, каже академик Дарко Танасковић, рецензент књиге.

Књига Граница и идентитет објављена је у двојезичном издању, на српском и енглеском језику.

„Кад неко данас шета Калемегданом заправо не схвата да шета по месту које има 2200 година, толико можемо из историјских извора да сазнамо. То има јако мали број метропола, готово то нико више нема очувано, ми то имамо очувано, упркос томе што је Београд 40 пута сравњен са земљом, а Калемегдан је заправо Београд“, наглашава ауторка монографије Катарина Петровић.

Кроз објектив који бележи сведени мир Манасије, Каленића и аутентичност Рајачких пивница, читалац бива увучен у простор где се сусрећу сурова лепота камена и духовна вертикала народа.

Посебно драгоцен слој чине историјски подаци који, попут прецизних архитектонских скица, подсећају да споменици нису само рушевине прошлости, већ живо ткиво нашег идентитета.

„Архитектура је краљица артефаката. Из најситнијих остатака архитектуре имамо најречитији рукопис о томе шта је некад било и истовремено проучавајући архитектуру и остатке, ми из њих наслућујемо ко смо били, а самим тим и ко смо сада. Зато је све ово настало. Да заустави време“, истиче ауторка монографије.

Подухват Катарине Петровић није само уметнички израз, већ снажан запис о богатству које поседујемо и често занемарујемо, што је препознала и стручна јавност доделивши монографији престижна признања.

На овај начин, вековима касније, слика и писана реч остају трајно сведочанство пред којим се морамо запитати колико смо достојни наслеђа које нам је поверено на чување.

„Релевантно је разумети да оно несвесно чини једну десетину нашег менталног живота. Стога, димензија инстиката наше личности, енергетских инстиката за самоодржање, сексуалних и агресивних инстиката, као и диференцијација одбрамбених механизама који помажу људима да потисну преплављујући емоционални садржај у тешким ситуацијама, објашњава Чаловска Херцог.“

Савремени мучниј у вверите непредвидивост

Говорећи о разлици између Фројдовог времена и данас, Чаловска Херцог инсистира да савремени свет карактеришу брзе промене и недостатак предвидљивости, што директно утиче на ментално здравље појединца. Како наводи, човеку је потребна предвиђање како би доживео контролу и стабилност које му омогућавају да истражује и живи слободно.

На питање како би геније попут Фројда реаговао на свет друштвених мрежа, професор верује да би био „веома збуњен”, али да би вероватно посматрао појаве које су скривене обичном посматрачу. Ипак, сматра се да се он сам не би придружио дигиталном тренду. „Ја мислим да је он било слободне мреже“, каже Чаловска Херзог.

Поред тога што је Фројд био страсно везан за психологију и што му је то била најважнија ствар у животу, односно што је радио пристојно интровертиран и пристојно везан за своју професију, људима су много мање занимљиви. Њега је интересовао мучки, али не и људи око њега, обашъава Чаловска Херзог.

Илузија повезаности и дигитални идентитет

Према речима професорке, дигитална комуникација доноси нове изазове емоционалним односима. Иако друштвене мреже пружају осећај повезаности, она упозорава да је то често илузија која не може да замени прави контакт. Посебан ризик постоји у коду младих људи који граде свој идентитет.

Мреже пријатељства дају илузију повезаности. Кроз информације које неселективно бомбардују људе, њихов доживљај света се мења и утиче на њихов систем штете. За младе људе који стабилизују свој идентитет, идеализоване слике делују као утопијски циљеви, што може изазвати анксиозност и депресију - каже Чаловска Херцог.

Психотерапија као „зона без телефона“

У свету сталне доступности, психотерапија се схвата као драгоцени простор тишине и фокуса. Чаловска Херцог инсистира да је свест о важности емоционалних стања порасла на глобалном нивоу од пандемије коронавируса, али психотерапија више није табу тема.

„Психотерапија нуди такозвано корективно емоционално искуство. На одређеном нивоу, док сте на сеанси, нема телефона. Она пружа могућност да разговарате са стручњаком који вас подржава и разуме, упознате себе на другачији начин и можда донесете одлуку да живите мало пријатељскије, са идејом да узмете свој живот у своје руке“, закључила је професорка Чаловска Херцог из Првог радија Београд „Јутро је“.

„У ратним околностима цртеж је, управо, најзначајније средство уметничког изражавања. Дакле, најнепосреднији уметников израз, најинтимнији, често није било услова да се користи сликарски материјал“, каже ауторка изложбе Евгенија Блануша.

„Оно што је посебно драгоцено овде јесте што ми можемо да спознамо на који начин је цртеж крчио тај пут ка самосталном уметничком остварењу почетком 20. века управо кроз радове ова три уметника“, објашњава Доротеа Ашћерић, менаџерка за односе са јавношћу Народног музеја Србије.

Миличевић, Миловановић и Глишић, као и други представници импресионизма, учествовали су у Првом светском рату. Цртежи остављају траг периода који је многе прогутао.

„Мислим да је чувени професор, историчар уметности, Лазар Трифуновић рекао да је то била не само херојска страница наше историје већ и херојско време нашег уметничког стваралаштва“, истакла је Евгенија Блануша.

Логори, војници, предели, тренуци предаха, жене. Кроз очи уметника, посетиоци Народног музеја могу да виде дешавања са фронта и размишљања обичног човека. Изложени радови су подсетник на почетак српске модерне уметности.