Почетком педесетих посветио се превођењу дела најзначајнијих француских и руских песника. Био је стручни сарадник на Филолошком факултету у Београду (Катедра за француски језик и књижевност), помоћник управника Музеја савремене уметности у Београду и дугогодишњи уредник у издавачким предузећима БИГЗ (где је био и главни уредник) и Нолит.

Био је председник Удружења књижевних преводилаца Србије. Награду „Милош Н. Ђурић“ за најбољи поетски превод године у Србији добио је двапут, оба пута за превод поезије Виктора Игоа: 1973. за превод књиге песама Црна сунца, а 2010. за превод поеме Бог.

Добитник је Награде за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије; награде Златна франкороманистика из Фонда Маргарите Арнаутовић; Нолитове награде 1991. за студију Феномен Рембо која је 2004. објављена и у Паризу у измењеном и допуњеном издању, под насловом Рембо и објективна поезија.

Аутор је и знатног броја есеја о француској, српској и руској књижевности. 2007. године додељено му је признање за изузетне заслуге за културу Републике Србије. Године 2010, на Филолошком факултету у Београду додељена му је, „као врсном и изузетно заслужном франкороманисти“, награда „Златна франкороманистика“. Објавио је књиге есеја Гласници незнаног и Питања о Црњанском

Преводилац светова и пријатељ великана

У емисији ТВ фељтон, Ненада Милошевића, снимљеној 2013. године, Никола Бертолино је исцртао мапу свог живота, од рођења у Буенос Ајресу, преко детињства у Далмацији, до кључне улоге коју је одиграо у књижевном животу Београда и Југославије.

Рођен у Аргентини, са шпанским и италијанским као матерњим језицима, Бертолино је у Југославију донео осећај за свет. Та мултинационална и мултилингвална подлога дефинисала је његов животни позив – превођење.

Ипак, он је том занату прилазио са филозофском скепсом, тврдећи да је поезија, у својој суштини, непреводива. Упркос томе, његови преводи Шарла Бодлера и Артура Рембоа сматрају се канонским.

Његов рад као уредника у славним издавачким кућама БИГЗ и Нолит ставио га је у средиште књижевних дешавања. Међутим, Бертолино није био само уредник писцима попут Данила Киша, Борислава Пекића и Оскара Давича – био им је пријатељ, саговорник и саборац.

Одласком Николе Бертолина српска култура изгубила је више од преводиоца и писца. Изгубила је сведока који је памтио, човека који је разумео и интелектуалца који је повезивао. Његове аутобиографске књиге Завичаји и Нови завичаји остају трајни споменик једном животу и једном времену.

Формирана је интерна колекција, практично музеј хиљаде карата. Део те збирке је сада у МАК-у. Не да блиста сам за себе, већ сучељен са предметима призведеним у занатским радионицама бечког југендстила.

Ова дупла изложба је рођена из питања које се консеквентно провлачи кроз сваку собу: Која је цена вештине у било ком материјалу?

„Тематски распон је широк. Некада се ради о улози жене у друштву, некад о облачењу за вечерње изласке или о хаљинама од сребра. Највише смо хтели да покажемо поштовање за уметнички дизајн. 'Мезон Ван Клиф' ради у невероватно луксузном сегменту, али објекти примењене уметности не заостају у номиналној вредности“, напомиње Лили Холајн, директорка Музеја примењене уметности у Бечу.

„Када за тренутак занемарите материјалну вредност, остаје схватање да је накит део уметности, да су то уметничка дела, јер су инспирације исте: природа, космос, егзотика, заводјење. Поставка следи једну црвену нит – обилазак света, повратак кући, улазак у простор метаморфоза, где нестају границе измедју скупог и лепог“, наводи Александрин Мавел-Соне представник „Куће Ван Клиф и Арпелс“.

Кад смо код креативности, дизајн читаве поставке тријумфује над експонатима, што заиста није лако. Потписује га јапански архитектонски студио Тане. Кад из Ван Клифа говоре о наративној линији, она постоји, само није луксузна већ магична, и није црвена него бела.

„Идеја за нацрт долази из сећања на детињство, на дечију литературу. Овде је то Алиса у земљи чуда. Она прати траг белог зеца кроз мрак и лавиринт, где сваки тунел открива поглед на наредни, а у свакој витрини седи вила Звончица из Петра Пана. Ово је експериментални дизајн који поништава границу измедју уметничких медија“, објашњава дизајнер изложбе Цујоши Тане.

Која је веза између париске јувелирске куће и бечког југендстила? Оно што их спаја у историји пожељних предмета је адреса, али не у простору већ у времену – belle epoque, fin de siecle, година 1900, када је мото у Европи био – правимо уметност, не рат. Та идеја и данас блиста једнаким сјајем, али мало је купаца.

Познато је по својим прилазним ходницима, редовима за седење и сценом из два дела. Древни театар је код локалног становниства знан као „40 степеника“.

Саграђен је током хеленског периода, у 3. веку старе ере, али је дограђен у римско доба. Део је древног града Прусијас ад Хипијум.

До позоришта на северозападу Турске дошло се после седам година ископавања на том локалитету.

„Радови овде нису завршени само ископавањем, уследиле су три фазе: анализа цртежа, завршетак пројекта реституције и радови на рестаурацији. Завршене су две фазе'', напомиње градоначелник Дузкеа, Фарук Озлу.

Редови седишта су украшени лављим шапама, а звездасте степенице и украси су од јединственог камена, који се може још једино видети у театру у Сидеу.

Процес обнове позоришта је у току пошто је одобрен пројекат локалних власти.

Осим театра на том месту је било и других значајних открића – главе скулптура Медузе и Александра Великог, статуе Аполона и мозаика са ликом лава.

„Када је реч о ископавањима везаним за древно позориште, радови су завршени, следи рестаурација. За све љубитеље театра ово ће бити важно одредиште јер је реч о једном од најважнијих старих позоришта близу Истанбула. Надамо се да ћемо у будућности посетиоцима из великих градова попут Истанбула и Анкаре моћи да понудимо атрактиван програм упознавања са овим театром“, додаје градоначелник Фарук Озлу.

Овај антички театар, познат и као Ефес западног дела Црног мора, једино је таквих димензија које је опстало у том делу Турске.

На месту где се налази театар предвиђени су културни догађаји попут концерата, позоришних представа и изложби. Театар и суседни аквадукт поседују историјско богатство и природну лепоту, а подршка напорима на пољу конзервације и шира употреба имају значајне научне и јавне користи, тврде у Министарству културе Турске.

Француска номинација обухвата пет плажа искрцавања у Нормандији – Омаху, Јуту, Сворд, Голд и Џуно – на које се 6. јуна 1944. године искрцало више од 150.000 савезничких војника, као и положај Пуант ди Ок, где је изведен један од кључних јуриша. Сви ти локалитети били су од пресудног значаја у кампањи ослобађања западне Европе од нацистичке окупације током Другог светског рата.

Међународни савет за споменике и споменичке целине (ICOMOS), који оцењује кандидатуре за Комитет светске баштине, навео је да се на тим локалитетима налази велики број очуваних остатака – од немачких утврђења и предела обележених бомбардовањем до савезничких лучких објеката и потопљених бродова – који сведоче о „догађају који се широко сматрао пресудним за повратак слободе и почетак трајног мира на европском континенту“.

ICOMOS је истовремено позвао на појачано праћење стања и заштиту ових локалитета, упозоравајући на претње које представљају масовни туризам, климатске промене, пораст нивоа мора, као и изградња ветропаркова у њиховој близини.

Стална представница Француске при Унеску, Ахлем Гарби, оценила је да је искрцавање у Нормандији представљало прекретницу која је означила прелазак из периода глобалног сукоба ка послератном поретку заснованом на миру и безбедности, додајући да стављање тих локалитета на Листу има посебан значај у време све већег броја међународних криза и ратова.

„То је вероватно највеће амфибијско искрцавање у историји. Само због тога заслужује да буде запамћено“, рекао је историчар Дејвид Еџертон у недавном интервјуу за Асошијетед прес, преноси Еј-Би-Си њуз.

Олимп локалитет културне и природне баштине

Упис планине Олимп, митског дома дванаест олимпијских богова, на Листу светске баштине представља круну дванаестогодишњих настојања Грчке да њена највиша планина буде призната као локалитет мешовите културне и природне баштине.

Олимп, висок 2.918 метара, који се уздиже готово од нивоа мора, у грчкој митологији сматран је престолом Зевса, врховног бога, а истовремено је познат по изузетном биодиверзитету.

Градоначелник општине Дион–Олимп, која се налази у подножју планине, Евангелос Геролиолиос, изјавио је у недавном разговору за АП да уврштавање на Листу светске баштине „доноси већу одговорност у очувању тог подручја“, указујући на могуће последице повећаног броја туриста.

„Поново потврђујемо нашу непоколебљиву посвећеност очувању Олимпа за добробит садашњих и будућих генерација“, поручио је представник Грчке при Унеску, Георгиос Кумуцакос. „Као што нас грчка митологија мудро подсећа, увек је најбоље бити у добрим односима с боговима.“

На Листи 19 археолошких локалитета у Јапану

Јапанска номинација обухвата 19 археолошких локалитета у западној префектури Нара, који потичу из престоница Асуке и Фуџиваре из периода од шестог до осмог века, када је Јапан успоставио прву централизовану државу по узору на кинески систем.

На тим локалитетима очувани су, углавном испод земље, остаци царских палата, државних установа, будистичких храмова и гробница који су утицали на каснији развој престоница Наре и Кјота.

Заменик јапанског министра културе Шигеки Кобајаши захвалио је Комитету на уврштавању локалитета Асука–Фуџивара на Листу светске баштине и поручио да Јапан остаје посвећен „преношењу овог драгоценог наслеђа будућим генерацијама“.

Јапанска премијерка Санае Такаичи, рођена у Нари, написала је на мрежи Икс да се нада да ће овај статус допринети развоју туризма.

Професор археологије Универзитета у Нари, Јошијуки Аихара, рекао је за АП да су ти локалитети значајни јер показују како је древна јапанска држава настала под утицајем Кине и Корејског полуострва.

„Ако испод ових пиринчаних поља копате око један метар дубоко, почињу да се појављују остаци древних грађевина, мада то обичним посетиоцима није лако да уоче“, рекао је Аихара, који наставља археолошка ископавања на том подручју.

Локалитет Бома–Бадингило у Јужном Судану обухвата простране мочваре, плавне равнице и саване које обликују сезонске кише и поплаве. Према проценама, око шест милиона белоухих коба, тианг антилопа и газела Монгала мигрира овим подручјем у складу са променама услова у животној средини.

Према подацима Унеска, то подручје представља станиште слонова, лавова, гепарда и бројних других дивљих животиња, а истовремено обезбеђује услове за живот различитих етничких заједница које се вековима баве сточарством, пољопривредом и риболовом.

„Као што видите ми смо у самом средишту Пуле, ми то зовемо Пулски даунтаун, близу нас је Августов храм, Трг порта рата, Трг форум, изнад нас према Каштелу су Галерија Светог срца, ту је у непосредној близини и Црква свете Марије Формозе и оно што је нама најважније наш Српски културни центар у Максимијановој 12“, каже Рашула.

Управо у њему је у току сјајна изложба о Жарку Лаушевићу, под називом Официр са ружом, а све то у склопу 73. пулског филмског фестивала.

„То је пратећи програм 73. Пулског фестивала, подсећање на Жарка Лаушевића, филмски плакати, позоришни плакати, фотографије са сетова из приватне колекције породице Лаушевић“, наводи Рашула.

Српски културни центар у Истри отворен је 2014. и већ те године организована је ревија српског филма у Пули, која је одмах привукла велику пажњу посетилаца.

„Ми смо већ 10 година саставни део Пулског филмског фестивала. Оно што је битно рећи да смо кроз наше ревије српског филма, који смо радили са Пула филм фестивалом, кренули у једну сјајну причу да фестивал креће из Српског културног центра. Сећамо се 2018. када је Милена Дравић била наша гошћа, када је испред СКУЦ-а био шпалир од 1.500 људи који су френетично аплаудирали и извикивали њено име, она је била пресрећна. Ове године смо са разлогом направили изложбу о Жарку Лаушевићу. Ми смо је назвали Официр с ружом, управо из разлога што је 1987. године он добио Златну арену за тај филм“, истакао је Рашула.

Најважнија манифестација коју организује Српски културни центар у Истри свакако су Дани српске културе који су увек посвећени неком од великана наше културне сцене.

„Ми обично када концепцијски слажемо програм за Фестивал српске културе покушавамо да дамо омаж некоме од наших познатих, еминентних уметника и ствараоца и личности из наше прошлости. Покушавамо кроз те програме да се присетимо њих и да их приближимо новим генерацијама. Тако смо имали фестивале посвећене Вуку Караџићу, Иви Андрићу, Милошу Црњанскому, Данилу Кишу, Надежди Петровић, Десанки Максимовић, па онда и мало да се дотакнемо и ових млађих генерација, Соњи Савић, Милану Младеновићу, Влади Дивљану“, објашњава директор СКУЦ-а.

Одличну сарадњу Српски културни центар у Пули остварио је и са нашом кућом, РТС-ом и РТС издаваштвом, чије књиге представља у континуитету.

„Захваљујући издаваштву РТС-а ми смо 2025. године након генералне реконструкције СКУЦ-а овде представили књигу Милутина Дедића Записи са предумишљајем, тако да смо на трагу тога кренули у једну мало интезивнију сарадњу. Убрзо након тога је била представљена монографија посвећена Горанки Матић, великој уметници фотографије. Планирамо почетком октобра да представимо и књигу посвећену Зорану Радмиловићу и да евентуално тада покренемо једну, рекао бих интересантну причу, ради се о Данима Зорана Радмиловића у Пули, јер је ту повезано и Зајечарско позориште и РТС издаваштво и можда повежамо и Истарско народно казалиште па прикажемо једну представу из Зајечарског позоришта управо овде као част и помен у славу Зорана Радмиловића“, наводи Рашула.

Поред тога, у плану је и снимање филма и серија о бенду „Атомско склониште“ у сарадњи са Културним центром Новог Сада и РТС-ом, па ће наши гледаоци имати прилику да виде и четири епизоде серије о овој чувеној пулској групи.

„Пају не познаје нико, нико. А ако јавност сазна какав је био, можда ће схватити ипак, колики је био емотивац“… То су речи Мирјане Вуисић, жене покојног Павла Вуисића, која је одлучила, да након њене смрти јавности покаже писма која су она и њен супруг размењивали.

Великана српског глумишта сада имамо прилику да упознамо у једном потпуно другачијем светлу.

Мирјана је Павла упознала на рођендану заједничких пријатеља. Како је говорила, одрасла је с двојицом браће, који је често, као млађу, нису слушали док је причала.

А Павле ју је слушао све време. Тада је почела њихова прича, о којој сведочи више од 30 писама, која су сада пред нама.

„Један дан она се појавила са једном пекарском кесом од бурека пуном писама. Pитао сам шта да радим – рекла је да их чувам , али да не смем чак ни да их читам док је она жива, али после њене смрти да смем да прикажем тo“, прича Виктор Лазић из Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат".

Старе коверте, понегде избледело мастило, понегде, покидане странице. Тамо где се речи не виде, између редова, чита се емоција. Тамо где их има, говоре о посвећености.

„Имао сам ту срећу да сам много времена провео са њом па сам се ја мало навикао на његов рукопис. Ипак, отежава нам то што су она писана бебећим језиком, тепањем. Речи су изврнуте, слова недостају, или су премештена. Војим те… Сатки мој… и тако даље“, објашњава Лазић.

Делимо и неколико речи са старог папира: „Кад год помислим на себе, ја некако увек тебе, придружим у то моје ЈА“.

„Али ти дајем аманет, изложи писма одмах у музеју, а не дозволи да их читају, а онда, када ме не буде, објави их јавности како ти мислиш да треба. Нека коначно сви сазнају ко је у ствари Паја. Не, Паја није био великан глуме. Он је био великан емоција“, нагласила је Мирјана Вуисић.

„Живот је према њима био груб, али су зато они међу собом развили нежност невиђених размера. Једно другом су тепали. Писма су написана бебећим језиком – „војим те“, „Мимијанице мој најсађи“ „сатки мој“ „неизмелно се војимо“ написано је скоро на свакој страници. Та у сваком смислу крупна фигура српског филма, тај неприкосновени самоуверени великан, препун је био, гладан је био само нежности, нежности, нежности. Боловао је јер нема довољно нежности у свету, јер је све што види толико грубље од њега, непогодно за тананост његове душе. У више наврата је желео да се убије, о чему ми је Мирјана више пута причала. То није учинио, убеђен сам, само због ње. Љубав према њој га је држала у животу, о чему и пише“, изговорио је на гробу Павла Вусића 10. јула 2026. године Виктор Лазић.

Лазић истиче да му је Мирјана лично поклонила љубавну преписку са Пајом која броји тридесетак писама.

„Поштовао сам њену жељу и њену интиму. Једно писмо смо изложили тад у музеју и било је на нашој сталној поставци, а из поштовања чак ни то писмо нисам желео да прочитам док је била жива. Пекарску кесу за бурек пуну писама нисам од тад дирао. Како сам их отворио из њих се излила нежност помешана са суровошћу живота. Постаде ми јасно зашто Мирјана није желела да их објави за живота и зашто је инсистирала да буду објављена после њене смрти.“

Лазић истиче да је у плану стручна обрада, а затим и објављивање целокупне преписке и свих докумената који се налазе у Легату Мирјане и Павла Вуисића у Удружењу Адлигат.

„Последњих година сведоци смо огромног интересовања што домаће што стране публике и туриста. Београд се већ позиционирао као једна позорница на отвореном током лета“, изјавила је Секретарка за културу града Београда Јелена Медаковић.

„Некад давно је неко рекао да се на благајни види успех једне представе. На улицу и на наше тргове можемо да пренесемо то, и да кажемо да заиста, онај један огроман број људи, које видимо на Калемегдану, у Кнез Михаиловој, Парку Војводе Вука, на Ташмајдану... то су заиста они људи који након најаве програма, своју дечицу и своје госте изведу управо на та места“, додал је гошћа Дневника.

Додаје да је програм разноврстан, добро промишљен, и да има и едукативних и забавних садржаја, занимљивих радионица за најмлађе. Шири је и обухват локација на којима су манифестације

„Очекујемо и Београдско лето које у својим садржајима обухвата и установе културе и додатне програме. И то је оно што је за нашу ђачку популацију изузетно важно, и за предшколску и школску, где у оригиналним амбијентима наших установа, рецимо великог Градског музеја, одређене програме деца пролазе у једном амбијенту аутентичном уз оригиналне материјале, а опет током распуста, у некој опуштенијој атмосфери“, рекла је Медаковићева.

Београђане, а и њихове госте током лета очекују и бројне дечје представе на отвореном, мали концерти, али и, због ближења Експа, излагање колекција установа из иностранства.

„Краљица Наталија је била једна од наших најлепших краљица, али и једна од најтрагичнијих. Имала је веома буран живот, развод од краља Милана, прогон из Србије, а потом и трагичну смрт сина у Мајском преврату. На крају живота посветила се вери и замонашила, где је вероватно пронашла свој мир“, рекла је Драгнић.

Истиче да је, упркос тешкој животној судбини, краљица Наталија била изузетно вољена међу народом.

Публика током програма, поред разговора са „краљицом“, има прилику да проба чај и чоколадну торту припремљену по рецепту из 1890. године.

„То је рецепт који је пре неколико година пронађен на тавану. На њему је руком Јелене Грујић записано: ‘Служити када долази краљица Наталија’. Управо ту торту служимо и данас нашим посетиоцима“, објаснила је глумица.

Према њеним речима, идеја није да се историја посматра иза музејског стакла, већ да посетиоци постану њен део.

„Ово је јединствен доживљај. Историја се не гледа иза стакла, већ кроз разговор, амбијент и причу. Посетиоци заиста имају осећај као да су на чају са краљицом Наталијом“, рекла је Драгнић и позвала публику да програм посети 16. јула, као и у новом термину 26. августа.

Говорећи о припреми за улогу, глумица је признала је да је играње историјске личности представљало велики изазов.

„Одувек сам прижељкивала да тумачим историјске личности. То носи већу одговорност, па сам доста истраживала њен живот како бих што боље разумела каква је жена била и то пренела публици“, истакла је.

Највећа награда, додаје, стиже после представе, када публика наставља да се понаша као да је заиста пред краљицом.

„После извођења изађем као глумица да се фотографишем са посетиоцима, али они и даље остају у улози. Обраћају ми се са ‘Ваше Величанство’ и питају да ли смеју да стану поред мене. Тада знам да смо их заиста увели у тај свет“, закључила је Андријана Драгнић.

Из музеја истичу да веза између колекције Орсеја и игре није случајна. Визуелни идентитет и амбијент Clair Obscur: Expedition 33 инспирисани су естетиком периода Бел епок и сликарством 19. века, које представља окосницу музејске збирке.

Аутори су као инспирацију користили дела Гистава Кајбота, Одилона Редона, приказе Париза Виктора Навлеа, као и архитектуру, скулптуре и препознатљиве симболе француске престонице, које су у игри добиле ново тумачење.

Посетиоци су имали прилику да разговарају са креативним директором студија Sandfall Interactive Гијомом Брошом и уметничким директором Николасом Максон-Франкомом.

Дискусију је водио главни кустос музеја Пол Перен, а посетиоци су могли да чују више о настанку игре и уметничким решењима која су јој донела бројна признања, укључујући девет награда на манифестацији Game Awards 2025.

Након разговора, у главном простору музеја одржан је концерт A Painted Symphony, на којем су композиторке Лоријен Тестар и Алис Дипор-Персије, уз клавирску пратњу Оране Донадје, извеле композиције из игре.

Догађај је био део ширег програма музеја, који је током недеље обухватио и изложбе посвећене Огисту Реноару – Реноар и љубав: Срећна модерност и Реноар цртач.

Посебну пажњу привукла је поставка која је упоредо представила до сада необјављене концептне илустрације из игре и одабрана дела из музејске колекције, указујући на сличности у визуелном изразу и тематским мотивима класичне и савремене уметности.

Услед великог интересовања, изложба ће трајати до 19. јула.

Улица Винвуд волз – музеј, допринела је развоју многих уличних уметника. Данас је то живо платно и светионик за храбру креативност која наставља да надахњује генерације.

„Ова улица је заиста позната по својим графитима и муралима. Ту долазе међународни и локални уметници да праве своја ремек-дела у домену уличне уметности. Улица је креативни центар у Мајамију“, каже Марк Спенсер, улични уметник.

У музеју на улици налази се 10 галерија, музеја и збирки у домену уличне уметности. То је једна од највећих уметничких инсталација на свету на отвореном простору.

„Све је почело овде, ту је био центар. Постоји много сличности између овог музеја, улице посвећене уличној уметности и суседства. Место је раније било пуно фабрика за производњу одеће, складишта, али је од 2009. до 2026. године постало права туристичка атракција, отворена дању и ноћу“, објашњава Мохамад Курам, представник музеја.

Уметници из целог света долазе у музеј посвећен уличној уметности

За оснивање музеја заслужан је Тони Голдман који је желео да развија како уличну уметност, тако и пешачку зону у том делу Мајамија. Уметници из читавог света су допринели развоју тог музеја.

„Ова област некада није била добро место, било је криминала, дроге, али је после постала стециште уличне уметности. Могли сте да дођете у седам сати увече и да почнете да цртате графите са пријатељима без икаквих проблема, нико вам ништа не би рекао, полиција није долазила“, прича Кристијан Саравија, улични уметник.

Винвуд волс је епицентар креативности у уметничкој четврти у Мајамију, често се назива Олимпијадом уличне уметности. Главни кустос музеја је Џесика Голдман Сребрник. У њему постоји нестална збирка мурала и скулптура више од 120 уметника из 25 држава.

„Бесмртна песма“ једна је од његових најпознатијих и најцитиранијих песама, али и много више од тога. За многе, она је Микин лични тестамент – неколико строфа у којима је сажето оно што је целог живота говорио, писао и живео: да човек не нестаје онда када га више нема, већ онда када га више нико не носи у себи.

Песма је први пут објављена 1985. године, у збирци „Тако замишљам небо“. Посебну симболику добила је после смрти Мирослава Мике Антића, 24. јуна 1986. године.

Пред смрт, песник је оставио писмо адресирано на Дуду из комшилука, у којем је написао: „Кад ме буду износили, нека прочитају Бесмртну песму. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвирају Пира манђе коркоро. Нико не сме да ми држи говор.“

Тако је и било. Стихове „Бесмртне песме“ на сахрани Мирослава Мике Антића говорио је Миодраг Петровић, глумац Српског народног позоришта из Новог Сада.

Четири деценије касније, Миодраг Петровић поново говори „Бесмртну песму“ – овога пута за емисију РТС-а „Око магазин“.

Уметност се може користити и да се повеже јавност са проблемом загађења, кроз радионице где се учи о могућностима поновне употребе пластике за израду предмета, али на неодговорно понашање човека могу указивати и интерактивне уметничке инсталације направљене од пластике за једнократну употребу.

На овим изложбама, посетиоци не само да гледају пластични отпад, они га доживљавају као живописан материјал који је способан да покрене нове еколошке разговоре и креативне приступе поновној употреби.

Један такав пројекат је Kraal Designedisposal, који је 2010. године покренула графичка дизајнерка Катарина Димитријевић. Започет је као разигран експеримент: истраживање циркуларности пластичног отпада, претварање одбачених предмета у уметност и позив публици да преиспита шта бацимо.

Инспирација се може пронаћи током најобичније шетње обалом реке, мора или језера, а након олуја неретко се могу наћи и комади материјала за израду радова.

Призор са којим се често можемо сусрести је обала прекривена алгама, шкољкама, медузама – и пластиком. Похабани и окрњени таласима, фрагменти пластике разлажу се на ситније комаде – микропластику коју морске животиње гутају.

„Тај једноставан сусрет на плажи Витстејбл и реци Медвеј постао је искра за Екологије пластичног отпада“, наводи Катарина Димитријевић која је приредила изложбу заједно са уметницом Карином Бренд.

Посетиоци изложбе Екологије пластичног отпада наишли су на пластичне облаке који су висили са плафона. Стојећи испод њих, људи су инстинктивно гледали увис – проверавајући небо, примећујући ситне детаље.

Катарина каже да се нада да је посетиоце поставка подстакла да размисле о томе како пластика циркулише кроз ваздух.

Кроз њене радионице и заједнички дизајниране инсталације, учесници постају део рада. Помогли су у обликовању њеног рада Beach Wrack и учествовали у процесу који спаја креативност, бригу и промишљање о животној средини.

Током стварања, вођени су разговори о отпаду и очувању природе, што је истакло присуство пластике и мале гестове кроз које људи могу другачије да се позабаве отпадом.

„Уметничка дела која настају су више од само естетике. Она су покретач разговора и подстицај на размишљање, показујући да је изазов лошег управљања пластичним отпадом и системски и лични. Верујем да инсталациона уметност може бити витално средство у еколошком дијалогу – оно које претвара радозналост у свест, а свест у акцију“, поручује дизајнерка.

„То је интимна прича маме и тате, и Авин улазак у њихов живот. То је оно што сам знала док сам одрастала као дете, и имала сам много тога да кажем о томе. Тата је говорио: 'Мит је увек бољи од истине. Много је занимљивији'. Ово што доносимо је истина, и мислим да је веома занимљива“, каже Тина Синатра.

Почетак представе води нас на дочек 1942. године у њујоршки Парамоунт театар. Био је то наступ који је Синатру лансирао међу највеће звезде тог доба. Успони и падови, како каријерни, тако и емотивни, окосница су представе коју је лондонска публика жељно ишчекивала.

„Део Френковог живота којим се бавимо заправо није нарочито познат широј јавности. Он је тада имао између 27 и 37 година, и тај период његовог живота започео је успехом: распродати наступ и одлазак у Холивуд да снима са Џином Келијем. Сви желе део њега. А онда његов брак почиње да се распада. Упушта се у љубавну аферу са Авом Гарднер. Губи наклоност публике. Звучи невероватно то рећи, али тада су га видели као пропалог певача, некога чије је време прошло. Нико не жели да ради са њим, губи уговор са дискографском кућом, па и филмски уговор. А онда се временом поново подиже. Бори се за улогу у филму Одавде до вечности, коју редитељ нерадо пристаје да му дâ. За ту улогу на крају осваја Оскара. И тада постаје Френк Синатра каквог сви знамо и волимо“, наводи глумац Џоел Хaрпер Џексон који у мјузиклу тумачи лик Френка Синатре.

Да ли је на помолу нови хит у свету мјузикла. Ако је судити по аутору, Џо Ди Пјетру, двоструком добитнику награде Тони, и редитељки и кореографкињи Кетлин Маршал, трострукој добитници исте, онда је пред британском публиком представа вредна чекања.

„Та тема је слабо обрађивана у француском стрипу. Тако да кад смо се ми понудили као екипа са овог простора. Oни су размишљали неко време и онда су нам дозволили да то урадимо на наш начин. А тај начин је био да спојимо и западне и источне изворе и да нађемо ону истину која је најчешће на средини. И то је нешто што смо успели да урадимо у три албума“, наводи сценариста Марко Стојановић.

За цртеж су били задужени Дражен Ковачевић, који је за своје стрипове добио низ домаћих признања и годинама сарађивао са француским издавачима, и аутор из Румуније, Дан Јанош, док је колориста Крвавог крста Десимир Милијић.

„Ово је превасходно авантуристички стрип. Дакле, стрип је намењен онима који можда нису заинтересовани за историјски стрип као посебан поджанр. Али, има и едукативну улогу, јер сценариста и његов тим су учинили све што су могли, колико је то медиј стрипа допуштао, да верно историјски реконструишу једну тако занимљиву и динамичну историјску причу као што је Четврти крсташки рат“, истиче историчар и аутор предговора Александар Узелац.

О стрипу Крвави крст биће речи и на Смотри балканских стрип аутора, чије ће 28. издање бити одржано у националној престоници културе, Лесковцу од 26. до 28. јуна.

Удала се за сликара и професора Јозефа Алберса, емигрирала у Америку 1933. и тамо наставила рад на Колеџу Блек Маунтин, уточишту избеглих европских уметника. Материјалност савремених уметности дугује много Ани Алберс.

„На курсевима у Баухаусу, поготово код текстила, полазници су учили један од другог. Када је схватила Гропијусов концепт који је занате и вештине окупљао под капом уметничког дизајна као колективног пројекта, то је потпуно обузело. Напољу су били ратови, унутра заједништво сродних душа“, објашњава Бренда Даниловиц, кустоскиња и директорка Фондације Алберс.

„Њени штофови су модерни и експериментални. Користила је природна и синтетичка влакна. Негде блистају кристали и свила, негде мат све гута. За дипломски рад је развила посебан штоф који одбија светлост и упија звук. Нека њена дела су уметност и тако смо их уоквирили као слике, друга су функција и занат“, истакла је кустоскиња Кати Ренер.

Тим кустоса, а има их шест између Њу Хејвена, Берна и Беча, држи се централног принципа Баухауса, да све уметности раде у славу архитектуре. Одатле наслов изложбе Конструкција текстила.

Гропијус је свеприсутан, али не и Готфрид Земпер, отац теорије да се архитектура развила као аналогон текстила.

„Она нигде не спомиње Земпера, али мора да га је читала. Кад Алберсова пише о чворовима, како се повезују у људско станиште, то је сигурно Земпер. Али да га прогласи за идејног вођу, то није рекла. Гропијус је био њен учитељ, ту онда нема много места за друге. А и није била нарочито великодушна да открива своје тајне. Боље се продаје ко ћути“, нагласила је кустоскиња Бренда Даниловиц, директорка Фондације Алберс.

Колико год је Гропијусова школа заговарала једнакост полова, баухаусовци су имали мачо црту и видели мушкарце као боље уметнике. Ани Алберс је то променила и данас равноправно стоји с њима на пиједесталу уметничког дизајна. Све исткано и исплетено, то су нити победе.

Есхил, један од најзначајнијих трагичара, често је ту проводио време, док је Епихар на Сицилији зачео античку комедију. Овај фестивал посвећено одржава пламен античке традиције која је поред Елизабетанског доба најзначајнији период у историји позоришта.

„У овој 61. сезони фестивала публике је све више, за 30 одсто више него прошле године, за шта је заслужан квалитет наших продукција. Значајни редитељи су аутори представа, на пример Роберт Карсен или Алекс Оле. Око 40 одсто наше публике су млади људи, чак испод 18 година, а они долазе на овај фестивал због аутентичности овог простора, јединственог у Европи“, наглашава Марина Валенсисе, директорка Националног института за античку драму.

Након прве две премијере Антигоне и Алкестиде, изведена су још два савремена читања старогрчких класика, Есхилови Персијанци и Хомерова Илијада.

Интересовање публике за сва извођења је огромно, уз напомену да је данашњи капацитет овог простора 5.000 гледалаца, док је у доба антике био 15.000.

„Један од разлога великог интересовања публике за овај фестивал јесте чињеница да сваке године имамо нове преводе античких дела. Ангажујемо стручњаке из области филологије који доносе нове преводе, што је посебно важно. Језик се мења, а ми не желимо да представљамо старе преводе. Драме у оригиналу су архаичне, нису у духу времена, и зато нам је битно да су оне осавремењене. Наша публика је зато верна овом фестивалу, јер долази да гледа старе приче, али у новом стилу“, напомиње Валенсисеова.

Ове године су у тематском фокусу питања могућности и граница избора које правимо, односно утицаја судбине на човека. То су кључни проблеми и у Есхиловом стваралаштву, као и у новој премијери Персијанаца, у савременој режији шпанског аутора Алекса Олеа.

Радња приказује ароганцију владара који се дрзнуо да наруши небеске законе и поредак у космосу, доводећи ликове до спознаје последица њихових избора, до патње, али и разумевања њене лековитости која нас све чини бољим, саосећајнијим људима.

„Ово јесте један у његовом духу, јер он је увек био мало авангард, мало ван мејнстрима, тако да видећемо како ће да испадне, али мислим да тај микс и музике и читања неких његових дела, и упознавање неких нових младих писаца који ће да буду презентовани. Мислим да је то ставрно у његовом духу“, наглашава Натан Албахари, син Давида Албахарија.

Пратећи нит Албахаријевог дела, Фондација у свом и у позиционирању фестивала није се задржала само на књижевном стваралаштву, већ и на његовом доприносу као уредника, пре свега у препознавању и давању шанси младим ауторима.

„Он је увек у трафици која се налазила у нашој згради куповао по 50 дописница. Те дописнице су служиле да би он одговорио свим младим, па и старијим писцима аматерима који су му слали рукописе. Ничији рукопис он није одбио да прочита и да прокоментарише. И евентуално да га објави тамо где је уређивао“, истиче Мирјана Огњановић, књижевница, преводилац и пријатељица Давида Албахарија.

„Знам да је он и сам када је био млад и тада млађе од себе гурао у први план, тако да мислим да ово вече јесте остваривање његове идеје. Ја живим на Новом Београду, близу границе са Земуном, и мени су шетње земунске, када сам их уклопио са Давидовим делом и начином како је он писао о Земуну, мени је то било невероватно. Мени се отворио читав нови свет“, каже писац Лазар Павловић.

Са онима који на свој начин проширују поље уметности и књигама на ДАр, овај целовечерњи књижевно-уметнички ДА фестивал, исказао се као нова културна иницијатива. Другачија и модерна када је рад фондација у питању, баш онаква какав је био и Давид Албахари.

За Фрању сиромаштво је лишавање сувишног, радост је слобода од присвајања, телесност прихватање ограничења. Зато поставка није ритуално давање почасти, већ чињеница да Фрања наставља да буде културно генеративна фигура способна да дотакне религиозну и грађанску имагинацију, етичку и еколошку рефлексију.

Теме драге савременим уметницима. Сиромаштво Алберта Бурија није фолклор убогих, већ материјал изложен до сржи, одбацивање сувишног. Микеланђело Пистолето затрпавањем Венере отпадом показује идолопоклонство поседовању, контрадикцију између химне стварања и културе отпада. Марина Абрамовић нуди круцијалну димензију фрањевачке кроткости. Тело као место тестирања, излагања границама, тело као поље истине.

„Изложена дела, као и поруке Светог Фрање у овој актуелној, изузетно турбулентној и проблематичној епохи, наводе посетиоце на размишљање. Теме су екологија, људскост, повезаност, потрага за идентитетом, суштином постојања, саосећање. Уметност је управо тај инструмент који својом снагом и другачијим виђењем може да нас подстакне и усмери у тражењу правих одговора на бројна отворена питања“, каже Марија Кристина де Анђелис, директорка Фондације Перуђа арте.

Поставка Фрању не представља као свеца, завршну фигуру, већ као активну енергију, отворени лексикон, критичко средство у потрази за аутентичношћу кроз коју тумачимо наш однос са последњима у друштву, са болом, са потрошњом, са природом, са крхкошћу, са светом.

Фрања не престаје да нас позива да напустимо вишак, да се одрекнемо поседовања, окренемо стварању не као ресурсу који треба користити, већ као мрежи односа којима припадамо.

У последњих осам векова једна од константи је човекова потреба за аутентичном димензијом постојања.

Чини се да никада пре човек није био више удаљен од тог циља да би се истовремено у савременом моментуму суочио са свом крхкошћу сопственог постојања.

„То је његов нови живот, односно његов преображени живот, што би било значење заправо, овога нови, преображени живот управо захваљујући љубавном искуству и управо захваљујући поезији коју је он успео да изнађе, начину песниковања који је успео да изнађе“, каже др Снежана Милинковић, књижевни историчар и преводилац.

Важно место у књижевној аутобиографији заузима и критика фирентинског друштвеног живота. У Гозби, насталој током изгнанства, Данте на народном италијанском језику песничко и филозофско знање приближава широј публици, али и аристократском друштву у које убраја и жене. Усавршавање у врлини и потрага за правим речима били су срж трубадурске поетике.

„То право знање је оно које се тиче етике, оно које се тиче етичких начела и да је првенствено знање то, стицање дакле знања које нас води на пут спознаје, а пут спознаје је увек пут спознаје добра“, објашњава др Милинковић.

Уз Нови живот и Гозбу, први пут објављена поезија Дантеа Алигијерија на српском језику део је приче о настанку једног од највећих песника у историји светске књижевности.