О њеној смрти известио је и француски лист „Фигаро“, подсећајући да је Оливера Катарина 1968. године у овој престижној дворани одржала чак 72 концерта.

Рођена је као Оливера Петровић у Београду, 5. марта 1940. године. Током каријере била је позната и као Оливера Вучо и Оливера Шакић, а уметничко име Оливера Катарина узела је по својој мајци Катарини.

Позоришни деби имала је 1962. године у Народном позоришту, у улози Коштане, а на филму се први пут појавила две године касније у остварењу „Добра коб“. После филма „Војник“ 1966. године, представила се публици на Канском фестивалу.

Најзначајнију филмску улогу остварила је у делу Александра Петровића „Скупљачи перја“ из 1967. године. Филм је награђен у Кану и био је номинован за Оскара, а улога Ленчета донела је Оливери Катарини међународно признање. Њен партнер у филму био је Беким Фехмију.

„Имала сам срећу да сарађујем и са њом идемо заједно на турнеје и снимања. На неки начин и да се дружимо. Била је сасвим посебна, ренесансна личност на нашој уметничкој сцени, једна сјајна и експресивна глумица, певачица зачудног гласа. Имала је магнетну привлачност и раскошну појаву и још раскошније таленте“, рекла је глумица и певачица Снежана Савић.

Као интерпретаторка изворних народних песама и ромских романси, наступала је широм света и одржала више од сто концерата. Њени наступи привукли су пажњу иностране публике и медија, који су је поредили са најзначајнијим уметницима тог времена.

У „Њујорк тајмсу“ писано је о њеној снажној сценској појави, док је француска штампа истицала њену харизму и уметнички израз.

„Била је сјајан певач, сјајна глумица, за њом је уздисала читава бивша земља јер је била физички лепотица, прелепотица, како би се рекло, фатална жена. После филма „Скупљачи перја“, који је постигао велики успех у Кану 1967. године, и улоге Ленчета, уздисала је и читава Европа.Током каријере снимила је више од 30 филмова и певала на седам језика. Објавила је велики број плоча и касета, а део њене музичке заоставштине сачуван је и у издањима ПГП-а, данас ПГП РТС-а“, рекао је Владимир Граић, директор ПГП РТС-а.

Оливера Катарина остала је упамћена као уметница препознатљивог гласа, снажне сценске појаве и једна од најзначајнијих личности југословенске културе друге половине 20. века.

Будући да је Драгана ћерка фудбалске легенде бивше Југославије Драгана Џајића, није изненађење што је телевизијску каријеру усмерила ка свету спорта, радећи као спортски новинар и уредник на једној домаћој телевизији.

Нову чланицу спортског тима РТС-а имаћемо прилике да на малим екранима видимо већ овог лета.

„На РТС долазим са жељом да својим радом и енергијом допринесем будућим успесима најстарије и највеће телевизијске спортске редакције у земљи. Радује ме то што ћу имати прилику да усавршавам знање уз најбоље спортске новинаре и уреднике“, рекла је Драгана Џајић.

Истиче да је пред њом доста посла.

„Преда мном је велики задатак, јер нас у наредном периоду очекује низ спортских догађаја које ће преносити РТС. Пре свега мислим на квалификације за Лигу шампиона и Европско првенство у атлетици“, казала је Џајић.

Српском сценаристи, глумцу и редитељу Радошу Бајићу вечерас ће на Летњој позорници бити уручено највеће признање фестивала - награда „Александар Лифка" за изузетан допринос Европској кинематографији.

Палићки фестивал вечерас ће, ван конкуренције, затворити српска премијера филма Јелене Бајић Јочић Чувар иконе Светог Ђорђа.

Од 18.до 22.јула на Палићу је приказано више од стотину филмова у 15 селекција.

„Мени се јако свиђа задовољан сам, никад нисам имао никакву прилику ничему сличном да присуствујем. Драго ми је што се сви дружимо, професорка нас је све зближила, јер смо сви различити из различитих одељења.Прелепо искуство и занимљив је био цео пројекат", рекао је Матеја Филиповић,ученик Средње економске школе из Јагодине. 

Идеју за заједнички пројекат покренула је професорка књижевности са циљем да их оснажи да говоре о својим дилемама. Филм је представљен у оквиру програма „Млади у покрету” који подржава средњошколце да кроз различите формате допринесу развоју локалне заједнице и школског окружења.

„Филм је иначе такав да поставља различита питања која свакодневно ми треба да поставимо себи, али немамо времена због ужурбаности живота због аутоматизма живота, а заправо би требало. Да ли ми заиста живимо онако како желимо и да ли смо ми оно што јесмо, да ли живимо своју истину, то су нека од питања. Да ли довољно слушамо једни друге, да ли смо довољно слободни", истакла је Марина Јокић Вало,професорка српског језика и књижевности.

Филм „Ћошак“ постављен је и на друштвене мреже, а идеје за нове пројекте средњошколци најављују од септембра када почне нова школска година.

У земљи у којој се Хомеров еп изучава још од седмог разреда основне школе, расправе о његовој филмској адаптацији веома су честе и живе. Колико се Нолан држао Хомеровог изворног дела? Зашто међу глумцима нема ниједног Грка? И зашто Јелену, чија је лепота према миту покренула хиљаду бродова, тумачи тамнопута глумица?

Продукција филма добила је око 6,5 милиона евра субвенција од грчке државе, док је укупан буџет достигао 250 милиона евра. На основу програма подстицаја уведеног 2017. године, грчка влада рефундира део трошкова филмским продукцијама које се снимају у земљи.

Међутим, избор мексичко-кенијско-америчке глумице Лупите Нјонго за улогу Хелене, чију је отмицу од стране тројанског принца Париса митологија означила као повод за Тројански рат, изазвао је бројне реакције.

Власник компанија Спејс-Икс и Тесла и најбогатији човек на свету Илон Маск брзо је реаговао на друштвеној мрежи Икс.

„Крис Нолан је оскрнавио Хомера и клечао пред 'воук' правилима како би освојио Оскара. Какав црв“, написао је Маск.

Грчки медији посветили су много простора овој теми, организујући дебате у којима су учествовали историчари, редитељи и филмски критичари.

Они који подржавају избор глумице истичу да су грчки епови део западне цивилизације и да припадају читавом свету, те да уметници имају право на креативну слободу, нарочито када је реч о митовима.

Противници сматрају да је Хомер Јелену описао као жену лепе косе (kallikomos), лепог лица (kallipareios), раскошне одеће (tanypeplos), али без прецизних физичких карактеристика, остављајући читаоцима простор да сами замисле њен изглед. Једини конкретан опис односи се на њене беле руке (leukolenos).

Мала опозициона ултраортодоксна странка Ники успротивила се и избору глумице и државним субвенцијама за филм, тврдећи да грчки порески обвезници финансирају наметање „воук идеологије“ грчкој историји и културном идентитету.

„Такозвана патриотска влада наставља да подржава сваки израз 'воук' културе и да гуши сваку иницијативу која истиче наш национални идентитет“, саопштио је лидер странке Димитрис Нациос.

Грчка министарка културе Лина Мендони одбацила је критике.

„Није посао државе да уметнику одређује како ће уметнички тумачити неко дело или мит. Зар заиста треба да разговарамо о томе да ли држава треба да цензурише Кристофера Нолана?“, изјавила је за културни магазин Лифо.

Министар здравља Адонис Георгијадис рекао је да не оспорава одлуку владе да финансијски подржи филм, али да тешко разуме Ноланове креативне одлуке.

„Нолан је отишао предалеко. Не знам да ли то ради како би освојио Оскара“, рекао је Георгијадис.

Поједини критичари сматрају да су Грци потпуно изостављени из екранизације њиховог националног епа, јер се ниједан грчки глумац не налази у глумачкој постави.

Портал грчке дијаспоре Грик сити тајмс (Greek City Times) објавио је отворено писмо глумцима и ауторском тиму филма у којем наводи: „Грчка није само кулиса из античког доба. То је жива држава. Грци нису историјске личности. Ми смо савременици.“

Говорећи у подкасту War Room Стива Бенона, извршни директор Хеленистичко-америчког савета за лидерство, Енди Земенидес, оценио је да је Нолан пропустио велику прилику.

„Разочаравајуће је ако су неке глумачке одлуке донете на основу идентитетских карактеристика како би филм испунио услове за Оскара“, рекао је Земенидес.

Магазин Лифо поставља питање: „Хомер припада свима, али зашто у Нолановој Одисеји нема Грка?“

Слично се пита и британски Гардијан у тексту под насловом: „Шта се, побогу, дешава? Зашто у новом грчком епу Кристофера Нолана нема ниједног Грка?“

Упркос полемикама, очекује се да ће Ноланова Одисеја постати велики биоскопски хит широм света, па и у Грчкој. Филм је премијерно приказан у четвртак, карте су распродате великом брзином, а ново интересовање за екранизацију изазвало је и навалу купаца у књижаре по оригинални Хомеров еп.

Пројекат ће представљати ново читање познате приче о мистериозној долини, необјашњивим појавама и легенди о безглавом јахачу, али са другачијим фокусом – на лик Катрине Ван Тасел.

Према писању часописа „Deadline“, Линдзи Андерсон Бир ће на филму имати чак неколико улога – биће сценаристкиња, редитељка и продуценткиња.

Филм ће бити адаптација њеног истоименог еротског трилер романа „Hollow“, који ће бити објављен на јесен 2027. године и представља њен књижевни првенац.

Ово значи да Андерсон Бир упоредо завршава и књигу и прилагођава сценарио.

Продуцентска кућа „Honey Trap“, коју је основала Сидни Свини, удружиће снаге са компанијом „LuckyChap“ глумице и продуценткиње Марго Роби. Ово ће бити први дугометражни филм продукцијске куће „Honey Trap“, а права на пројекат Сони је обезбедио после велике конкуренције заинтересованих студија.

Нова верзија приче мења перспективу оригинала. Уместо да Катрину Ван Тасел посматра као предмет љубавног надметања између учитеља Икабода Крејна и његовог ривала Брома Бонса, филм ће њен лик поставити у средиште радње.

Оригинална прича „The Legend of Sleepy Hollow“ америчког писца Вашингтона Ирвинга објављена је 1820. године и представља једно од најпознатијих дела америчке готичке књижевности. Њена најпознатија екранизација је филм „Sleepy Hollow“ из 1999. године у режији Тима Бартона, са Џонијем Депом у главној улози.

Сони тренутно спроводи аудиције за улоге Икабода Крејна и Брома Бонса, док ће Сидни Свини тумачити лик Катрине ван Тасел.

За Линдзи Андерсон Бир ово ће бити други редитељски пројекат, након филма „Pet Sematary: Bloodlines“. Она је претходно писала сценарио и за Нетфликсову романтичну комедију „Sierra Burgess Is a Loser“ из 2018. године.

За Сидни Свини ово је још један велики пројекат.

Једна од најтраженијих глумица данашњице, позната је по серији „Еуфорија“, и улогама у филмовима „Слушкиња“, „Само не ти“, „Воајери“ и „Кристи“, који је остварио запажене резултате на биоскопским благајнама.

„Стварно сам изузетно срећан што смо као фестивал успели да доведемо Корнела. Корнел је један од аутора европских који је, иако у раним педесетим, већ остварио изузетне успехе како у на пољу ауторског филма и сада је аутор који снима у Америци. Његов претходни филм је добио и номинацију за Оскара за најбољу глумицу – Делови жене“, рекао је за РТС Мирослав Могоровић, програмски директор Филмског фестивала на Палићу.

Мандруцов филм На мору био је приказан у оквиру овогодишњег Берлинала у такмичарској селекцији.

Фестивал на Палићу најављује присуство великих имена из света филма.

Говорећи о овогодишњој селекцији, Могоровић додаје: „Стварно је више него референтан приказ квалитета европске кинематографије. Ми стварно имамо, ако не најквалитетније, оно сигурно најразноврсније филмове“.

Програм нуди разноврсне наслове – од „затворених“ ауторских остварења, па до веома комерцијалних наслова, а пет дана, петнаест селекција и пет пројекционих места – значи да ће љубитељи филма заиста уживати.

И Радош Бајић ће на затварању Фестивала, када ће бити приказан филм Јелене Бајић Јочић, Чувар иконе Светог Ђорђа, примити награду „Александар Лифка“ за изузетан допринос. То је српска премијера филма који је светску премијеру имао у Москви.

„Ауторски тандем породице Бајић је то стварно врло лепо одрадио, и јако ми је велико задовољство да имамо прилику да наградимо и Радоша Бајића као једног сад већ ветерана“, каже програмски директор Фестивала на Палићу, позивајући љубитеље филма да дођу на Фестивал и уживају у пројекцијама.

Фрикер је 1990. године ушла у историју као прва ирска глумица која је освојила Оскара.

Престижну награду добила је за улогу Бриџит Браун, мајке уметника Кристија Брауна, у филму „Моје лево стопало“, док је исте вечери Оскара за главну мушку улогу освојио и њен партнер Данијел Деј-Луис.

Иако је Оскар био врхунац њене каријере, милиони гледалаца памте је као „даму са голубовима“ из божићног класика „Сам у кући 2: Изгубљен у Њујорку“.

Тумачила је усамљену, али добродушну бескућницу која се спријатељује са Кевином Мекалистером, а та улога донела јој је светску популарност и учинила је неизоставним делом празничне филмске традиције.

Током више од шест деценија каријере остварила је бројне запажене улоге у филмовима „Поље“, „Па сам се оженио убицом са секиром“, „Време за убијање“ и „Вероника Герин“, док ју је британска публика памти и по улози медицинске сестре Меган Роуч у серији „Casualty“.

Упркос великом успеху, избегавала је холивудски гламур и живела повучено у родној Ирској.

Последњих година отворено је говорила о усамљености, депресији и тешкоћама које су јој доносили празници, признајући да Божић и Нова година за њу нису били време радости, већ период који је најчешће проводила сама.

У мемоарима, објављеним 2025. године, писала је о тешком детињству, депресији и здравственим проблемима.

Иза себе је оставила богато глумачко наслеђе и статус једне од најзначајнијих ирских глумица, чији ће таленат и улоге остати упамћени далеко изван граница Ирске.

Уз изузетног Мета Дејмона, који игра главну улогу, редитељ је ангажовао и младе популарне глумце.

„Одисеја има све у себи. Има љубави, издаје, чежње. Има киклопа, чудовишта и вештица. Мислим да у суштини има прелепу, дубоко звучну поруку, а то је моћ Зевсовог закона, који се односи на поступање са странцима, љубазно поступање са странцима јер би они могли да буду прерушени богови. То прелепа порука за све узрасте. Мислим да би Хомер био веома поносан. Волела бих да верујем у то али, пре свега, невероватно је колико дуго ова прича живи. То је доказ њене моћи, да она може да инспирише генерацију за генерацијом да све описане догађаје посматрају кроз призму свог времена”, рекла је Лупита Њонго, глумица.

„Мислим да сам као глумац, млад глумац, имао много среће да играм уз тако велике глумце, које је Крис Нолан ангажовао. За мене је то била ризница лекција и примера шта треба и како треба да се ради. Мислим да је Мет Дејмон пре неки дан рекао нешто што ме је заиста погодило, а то је да га је сваки филм који је он снимио довео до овог тренутка. И Крис је рекао исто. Дакле, за млађе глумце попут мене и Зендеје, бити на сету и видети ове момке како раде најбоље што могу и како користе све алате које имају, то је једноставно апсолутни поклон”, каже Том Холанд.

„То је велика част и привилегија бити део нечега оваквог, гледати заиста изванредне људе како раде оно што воле да раде. И ја сам се само трудила и покушавала да упијем што више могу. Понекад откријете мале знаке за ствари у вашем животу када се повезујете са ликом. Зато сам заиста срећна што сам у филму оличење мудрости. Када сам била дете, говорили су ми да сам стармала или да сам мудра за своје године, али мислим да мудрост долази само временом, и осећам да је најмудрија особа коју познајем дефинитивно моја бака. Тако да је осећам у себи стално”, испричала је глумица Зендеја.

Филм почиње десет година после Тројанског рата, у краљевству које се распада током Одисејевог одсуства. Догађаји из Троје и претходних година откривају се постепено, кроз сећања и различите перспективе.

Сниман у Грчкој, Италији, Мароку, Шкотској, Исланду и Сахари са буџетом од 250 милиона долара, Одисеја је најскупљи филм у каријери Кристофера Нолана.

Дубоко личан филм који приповедајући о губитку и љубави која не престаје након смрти постаје универзалан – награђен је и за најбољу камеру.

Чак три награде припале су остварењу утемељеном на истинитом догађају из 2011. године Три недеље после, Мирослава Терзића за најбољу режију, сценарио и монтажу.

Потресна драма која посматра најмрачније аспекте понашања медју адолесцентима посвећена је Алекси Јанковићу из Ниша и Махиру Раковцу из Сарајева, жртвама вршњачког насиља.

„Ове године и нас је заправо изненадило да од седам мањинских копродукција које гледамо у програму имамо шест филмова из Србије. Кажем, изненадило само зато што смо иначе навикли да је путовница тих филмова који долазе нешто мало разноликија, али велим, с обзиром на количину талента која постоји међу српским филмашима, то заправо и није тако неуобичајено. Ради се о кинематографији која има неколико деценија, изразито јаке ауторе, јаке филмове, јаке теме“, каже селектор програма, Марио Козина.

За улогу у филму Оче наш Горана Станковића заснованом такође на истинитој причи о манастиру у коме су се лечили зависници од дроге, Вућић Перовић, освојио је Златну арену за најбољу улогу.

Филм је конципиран као универзална прича о границама послушности, одговорности и слободне воље. Златну арену за најбољи филм главног такмичарског програма 73. фестивала у Пули, освојило је хрватско остварење Коке, редитеља Игора Јелиновића.

Још амбициознија је 2027. година. За тада су најављени The Angry Birds Movie 3, Sonic the Hedgehog 4, играни филм The Legend of Zelda, наставак A Minecraft Movie и филмска адаптација игре Helldivers.

Планови се настављају и у годинама које следе. За 2028. развијају се филмови Elden Ring, који је тренутно у фази снимања, и Call of Duty, са којим се повезује Хенри Кавил. Истовремено, у тајности се ради и на екранизацији серијала Battlefield и филму о Donkey Kongu.

За 2029. годину очекује се и трећи анимирани филм о Марију.

Поред тога, у различитим фазама развоја налазе се и адаптације игара Clair Obscur: Expedition 33, Horizon Zero Dawn, Gears of War, Death Stranding и Metal Gear Solid, што потврђује да студији све интензивније посежу за популарним гејминг франшизама.

Овај тренд екранизације видео-игара није случајан. Поред успеха филмова попут The Super Mario Bros. Movie и серија The Last of Us и Fallout, Холивуд прати и промене у структури публике.

Генерације миленијалаца, која је одрастала уз видео-игре деведесетих и двехиљадитих година, данас представља једну од најважнијих група биоскопске и стриминг публике.

За многе од њих Марио, Линк, Соник и други јунаци видео-игара имају исти културни значај какав су претходним генерацијама имали књижевни јунаци и суперхероји.

Студији зато рачунају на ефекат носталгије, али и на чињеницу да су савремене видео-игре постале извор сложених прича, развијених ликова и препознатљивих светова који се могу успешно пренети на велико платно.

Успех новијих екранизација показао је да су студији коначно пронашли начин да верније пренесу светове видео-игара на филм.

За разлику од ранијих покушаја, који су често наилазили на негативне реакције публике и критике, данашње адаптације све чешће настају уз сарадњу са компанијама које су створиле оригиналне игре.

Видео-игре су у међувремену постале један од највећих облика забаве у свету, са милионима играча и франшизама које већ деценијама имају глобалну препознатљивост.

За филмске студије то представља прилику да граде нове серијале на већ формираним базама обожавалаца, уместо да публици представљају потпуно нове ликове и светове.

Истовремено, већи продукциони буџети, развијени визуелни ефекти и учешће познатих редитеља и глумаца доприносе већем интересовању публике, чак и оне која никада није играла оригиналне видео-игре.

Све је више показатеља да би наредни талас Холивуда којим ће суперхероји бити смењени могли да предводе управо јунаци видео-игара.

„Кад решиш тајну из прошлости, решићеш оно што ти се догађа данас. Ово је мало специфичнија прича 'Теслина пошиљка', у којој је, у принципу, главни јунак Народна библиотека. Као деца у школи смо учили да је Народна библиотека срушена и да су све књиге изгореле. А поднаслов моје књиге 'Теслина пошиљка' је: 'Кад књига изгори, пепео проговори'“, рекао је Вања Булић, аутор романа „Теслина пошиљка“.

Пратећи трагове које има, Новак, изманипулисан, постаје водич многима који су опседнути Теслином пошиљком. Једна од локација на којој трага за одговорима је и геронтолошки центар.

„Жарко је научник који покушава да дешифрује Теслину пошиљку. Човек који има део шифре, или који сигурно зна део шифре – ја знам један део, али не знамо целу шифру – налази се овде. Због њега сам ја овде у овом тренутку“, рекао је Предраг Мики Манојловић.

„Стоја је веома важан лик, заправо чувар тајне. Тајне која може да буде од велике користи не само нашем народу, него и целом свету“, рекла је Мирјана Јоковић.

Иако на први поглед делује као мистерија, трилер и новинарска драма, серија је, пре свега, прича о путу истине у три правца.

„Неки људи желе да се домогну истине и да њоме манипулишу. Други пут истине је да та друга фракција не дозвољава да се уопште дође до ње и да се сазна шта је она. А наш главни јунак жели да сазна шта је Теслина пошиљка и шта се у њој крије“, рекао је Немања Ћеранић, редитељ.

Интригантна мистериозна прича „Теслина пошиљка – Код пророка“, у копродукцији РТС-а и „ТС Медија“ и извршној продукцији „Филм дистрикта“, кроз осам епизода, са бројним ликовима, организацијама и заплетима, стиже пред гледаоце почетком наредне године.

Бајић истиче да је Милановићев подвиг инспирација за филм јер представља чин истинског херојства. „Он је својим деловањем спасао десетине хиљада људи, ако не и више. Због тога је херој и човек који заслужује да његова прича буде испричана“, објаснио је редитељ.

Милановић је, без чинова и званичне подршке, успео да створи мрежу од четрдесет две „кртице“ унутар Алијансе. Ти људи, наглашава Бајић, нису били плаћени.

„Он их није врбовао, наговарао, нити плаћао, пара није имао. Они су то радили јер су схватили да је планирано бомбардовање на педесетогодишњицу постојања НАТО пакта нешто што се противило њиховом моралу и осећању за правду. Жртвовали су своје каријере јер су веровали да бомбардовање једне земље у Европи не сме постати правило", истакао је Бајић, додајући да је увидом у нека од осам хиљада докумената до којих је Милановић дошао схватио да је план био „да се Србија сравни са земљом“.

Невидљиве нити моћи и правила која се не мењају

Радња филма истражује невидљиве силе које обликују историју. Док верујемо да познајемо прошлост кроз датуме и ратове, Бајић подсећа да се најважније одлуке доносе далеко од очију јавности, у свету где моћ „нема потребу да се представља“. Та идеја о „дубокој држави“ и тајној породици која из генерације у генерацију бира свог творца, „Маторог“, била је централна тема првог дела, а сада добија своје отелотворење у стварном лику генерала Милановића.

Бајићев приступ историји дубоко је личан. Своју редитељску провокацију и потребу да истражује прошлост објашњава кроз догађај из младости, када је са седамнаест година сазнао да му је отац преживео логор Маутхаузен.

„Узео сам камеру, дуплу осмицу, и са оцем отишао на то путовање. Снимао сам детаље, ушао сам са камером у крематоријумску пећ. Тај чин ме је приближио размишљању о смрти, али и о томе како су људи успевали да преживе. Тада сам схватио да морам да истражујем и провоцирам, да преиспитујем да ли су моји принципи заиста само моји или су настали из гена, из одлука мојих предака“, испричао је Бајић.

Уметност мора да провоцира

Та потреба да се „чепрка“ по табу темама обележила је читаву Бајићеву каријеру. Пре скоро четрдесет година, његова серија Сиви дом узбуркала је југословенску јавност. Тадашње власти су га оптужиле да „романтизује малолетничку деликвенцију“, али Бајић објашњава да је серија заправо открила прве пукотине у систему.

„Чепркајући, пронашао сам да се друштво изван жица дома понаша са мањком морала, да је корумпирано и да, када једном стрпа те младе људе тамо, пере руке од њих. Нико после није хтео да их запосли", присећа се редитељ.

Сличну провокацију извео је и филмом Рат уживо, који је снимао током НАТО бомбардовања. Идеја о филмској екипи која одлучује да снима филм усред рата била је сама по себи субверзивна. Бајић се присетио реакције чланова Америчке академије током пројекције филма. „Неки су говорили: 'Ми вас нисмо бомбардовали, то је НАТО'. То говори о томе како свака држава има своју пропаганду и како медији утичу на људе.“

Кинематографија у кризи: „Држава нас кажњава, а дијалога нема“

Бајић је био изузетно критичан према тренутном стању у српској кинематографији, коју је описао као „кризу која траје годину и по дана". Он тврди да држава системски игнорише филмске раднике, не додељујући средства без објашњења, што он тумачи као цензуру.

„Ако држава има економски раст, онда је нормално да и култура то осети. Ми смо спремни на дијалог, имамо предлоге за излазак из кризе, за законе о ауторским правима и кинематографији, али нико неће да разговара са нама. То је суштинско неразумевање и осионост", нагласио је Бајић.

Редитељ сматра да је решење у дугорочној стратегији и јединству струке, независно од политичких подела. На питање да ли би прихватио место министра културе, Бајић одговара потврдно, али под једним условом: „Да ми се дају одрешене руке да решим проблеме. Не занима ме функција, занима ме да створим систем у којем ће моје колеге моћи професионално да се баве својим послом. Ја овај посао знам.“

На крају разговора, Бајић је, цитирајући Иву Андрића, послао снажну поруку о опасности одсуства дијалога.

„Андрић је рекао да је мржња закопана тек неколико центиметара испод земље. Падне кишица, дуне ветрић, и изникне зло. Ја се тог зла плашим. То зло не смемо да дозволимо. Имамо довољно паметних људи да превазиђемо кризе разговором“, закључио је редитељ.

Жири је у образложењу навео: „Једногласно смо одлучили да награду Europa Cinemas Label доделимо филму 3 недеље после Мирослава Терзића. Као жири имали смо тежак задатак, јер је свих 15 филмова у конкуренцији било квалитетно на свој начин, а нас троје долазимо из различитих средина и имамо различите укусе. Ипак, овај филм нас је освојио већ од првог кадра и задржао нашу пажњу до самог краја. Глумачки ансамбл остварио је изузетно снажне и аутентичне улоге. Филм приказује живот данашњих адолесцената из њихове перспективе, допуштајући да управо њихови гласови и погледи обликују причу на искрен и уверљив начин. У средишту свега налази се динамика групе. Режија Мирослава Терзића импресивна је у сваком сегменту филмског заната. Филм нас позива да заиста чујемо младе људе, да будемо уз њих и да не окрећемо главу.“

Снежана ван Ховелинген, продуценткиња филма испред продукцијске куће "This and That Productions", поводом освајања награде је изјавила: „Морам да признам да је ово награда коју сам можда и највише прижељкивала, јер Europa Cinemas Label није само признање филму, већ конкретна подршка да филм стигне до биоскопа и публике широм Европе. После сјајних реакција публике и критике у Карловим Варима, ово је заиста најлепши могући крај фестивала и почетак живота филма пред публиком”.

Награда Europa Cinemas Label додељује се и на филмским фестивалима у Берлину, Кану, Локарну и Венецији. Међу досадашњим добитницима у Карловим Варима налазе се филмови Free Fall, Babai, Original Bliss, Men Don't Cry, Не занима ме ако у историји останемо упамћени као варвари, Scandinavian Silence, Страхиња Бановић (As Far As I Can Walk), Fucking Bornholm, The Hypnosis, Loveable и Broken Voices (2025).

Овогодишњи жири чинили су Софи Јансен (Filmhuis Den Haag, Hag, Holandija), Наташа Јурчова Финдрова (Kino Lumière, Bratislava, Slovačka) и Грегори Ле Перф (DSN - Dieppe Scène Nationale, Francuska).

Филм 3 недеље после од 26. новембра стиже у биоскопе широм Србије, а домаћи дистрибутер филма је MegaCom Film. Регионалну премијеру филм ће имати у понедељак, 13. јула на Пулском филмском фестивалу.

Коначно, монументална серија Вук Караџић награђена Гран пријем у Риму за најбољу европску ТВ серију, коју је такође Унеско уврстио у ризницу културног добра Европе и света.

„Све сам дао једној мистичној врсти људске делатности која се зове уметност, а у уметности једну медију која се зове филм. И сад могу да кажем да у дубокој старости, гледајући репризе својих филмова, у ствари видим да је то мој живот", говорио је Кадијевић.

За филм Празник који је чини трилогију ратних филмова, уз Поход и Жарки, добио је Пулску награду за дебитанта.

„То нису били филмови спектакла. То нису били филмови где је много статиста, где је много људи. То су били камерни филмови. Али филмови који су говорили о свим изопаченостима рата", истиче Радослав Зеленовић, историчар филма.

Рођен је у Шибенику. Дипломирао је историју уметности у Београду. Деценијама је био неприкосновени ауторитет у ликовној критици.

Ликовна уметност увела га је у филм у коме је поставио недостижан стандард. Само неки од антологијских филмова који су оставили траг у нашој кинематографији су Дарови моје рођаке Марије, Штићеник, Заклетва, Човек који је појео вука, Живо месо, Карађорђева смрт.

„Волео је да разговарамо о филмовима, али је још више волео да разговарамо о разним другим стварима. Једно је сигурно после сваког од тих разговора ти си излазио потпуно допуњен огромним сазнањима које је Ђорђе тако делио на све стране и умео је то да подели“, додаје Зеленовић.

Кадијевић је оставио низ документарних и играних остварења инспирисаних националном историјом, уметношћу и књижевношћу.

„Његово стваралаштво за нашу кућу трајало је безмало 50 година, од прве драме Дарови моје рођаке Марије из 1970. па све до последње мини серије 2008. Последње аудиенције. Стваралаштво Ђорђа Кадијевића у осамдесетим годинама посебно обележавају телевизијска драма Карађорђева смрт и серија Вук Караџић. На тим делима он је радио дуго и студиозно и та дела поставила су неке стандарде и за касније", наводи Марко Новаковић в. д. главног уредника Драмског и домаћег серијског програма.

Кадијевићеви храбри уметнички искораци завредили су „Златни печат" Југословенске кинотеке, „Сретењски орден", „Вукову награду", награду „Бела Лугоши", „Стефан Првовенчани". За животно дело, уручена му је награда „Доситеј Обрадовић".

У оквиру поставке сећања на великог глумца: фотографије, лична архива, филм посвећен његовом раду.

„Официр са ружом, Жарко Лаушевић, представља изложбу на којој посетитељи могу да виде укупно стваралаштво Жарка Лаушевића, како на филмском платну кроз одабир филмских плаката, исто тако и са позоришним плакатима Југословенског драмског позоришта“, наводи Милан Рашула, директор Српског културног центра у Пули.

Поред изложбе, у фестивалском центру представљена је и монографија посвећена Жарку Лаушевићу, ауторке Радмиле Станковић, а о великом глумцу говорили су његови пријатељи, сарадници, колеге.

„Он је заиста одиграо доста тога, притом је био врхунски интелектуалац, притом је био феноменалан даса“, напомиње глумац Андрија Кузмановић.

На фестивалу ће бити приказана филмска остварења у више такмичарских селекција, а у програму мањинских копродукција су, као и претходних година, филмови из Србије, од којих су неки већ добили бројна светска признања.

„Од седам мањинских копродукција, пет филмова је из Србије, који су већински српске продукције. То су Југо Флорида, Југо иде у Америку, Оче наш... Стварно смо, могу рећи, јако задовољни са тиме што видимо и што се догађа у регији, и јако су с тиме, могу рећи, задовољни и наши гледатељи“, наглашава Данијел Пек, уметнички директор Пулског филмског фестивала.

До краја фестивала биће приказано укупно 60 филмова, од којих 23 у такмичарском програму.

Његово име постало је синоним за почетке хорор жанра на овим просторима. Филмом Лептирица из 1973. године, заснованом на приповеци Милована Глишића, Кадијевић је створио први српски хорор филм, дело које и данас ужива култни статус и сматра се ремек-делом жанра.

Кадијевићева каријера нераскидиво је везана за црни талас, који је критички преиспитивао друштвену стварност, одступајући од званичних оптимистичних наратива. Његови рани филмови, као што су Празник (1967) и Поход (1968), донели су субверзиван приступ темама из Другог светског рата. У њима често није било традиционалних фигура партизана, што је у то време представљало храбар уметнички искорак.

Његов опус обухвата и друга значајна остварења попут филмова Свето место и Дарови моје рођаке Марије.

Поред играног филма, Кадијевић је оставио дубок траг и на телевизији. Његова серија Вук Караџић (1987-1988) освојила је Гран при на телевизијском фестивалу у Риму као најбоља европска серија и представља један од врхунаца југословенске телевизијске продукције.

Поред филмског рада, био је цењени историчар уметности, есејиста и ликовни критичар. Објавио је велики број стручних и публицистичких текстова о филму, сликарству и естетици, а током каријере био је добитник бројних домаћих признања за допринос филмској уметности и култури.

Филм као метафизичка лепота

Кадијевићев приступ филму је био интелектуалан и филозофски. Сматрао је да филм мора да буде „филозофски категорисан" и говорио о „лепоти у метафизичком смислу". За њега, сваки кадар је био важан, попут детаља на ренесансној слици, а разлика између биоскопског и телевизијског филма била је тема вредна дубоке анализе.

Тај приступ, у којем се преплићу историја уметности, митологија и филозофија, био је заштитни знак његовог целокупног опуса.

За своје стваралаштво добио је бројна признања, укључујући Сретењски орден Републике Србије 2020. године, награду за животно дело „Доситеј Обрадовић" 2024. године, као и „Златни печат", највише признање Југословенске кинотеке. Одласком Ђорђа Кадијевића, српска култура изгубила је не само великог редитеља, већ и једног од последњих ренесансних интелектуалаца који је уметност посматрао у њеној тоталности.

Најављујући филм пред публиком у препуној сали Гранд Хола, програмски селектор фестивала Војтех Кочарник истакао је: „3 недеље после је филм од ког једноставно нисмо могли да одвојимо поглед, упркос изузетно тешкој теми вршњачког насиља и његових могућих последица.“

Бранислав Трифуновић, глумац и продуцент филма, обраћајући се публици након пројекције, рекао је: „Пре десет година упознао сам мајку Алексе Јанковића, дечака чија је прича потресла целу Србију. Позвао сам Снежану ван Хојвелинген и рекао јој да морамо да снимимо филм о томе. Затим смо се обратили Владимиру Арсенијевићу, а потом и Миши Терзићу, који је развио причу и режирао филм. Десет година касније, надамо се и верујемо да овај филм може да спасе неке младе животе.“

3 недеље после прати групу средњошколаца који три недеље након трагичног губитка свог школског друга крећу на раније планирану екскурзију. Током путовања, које би требало да представља бекство од свакодневице, постепено испливавају питања одговорности, ћутања, вршњачког насиља и колективне кривице.

Инспирисан стварним догађајима, 3 недеље после доноси снажну и емотивну причу о друштву које покушава да разуме последице трагедије коју није успело да спречи.

Главне улоге у филму тумаче млади глумци Јован Гинић, Анђела Алавиревић, Клара Караулић и Андрија Марковић, уз подршку истакнутих глумаца Тихане Лазовић Трифуновић и Бранислава Трифуновића.

Продуцент филма је This and That Productions из Београда, а реализован је уз подршку Филмског центра Србије, Cineworld фонда Луксембурга, Националног филмског центра Бугарске, Министарства културе Италије, Хрватског аудиовизуелног центра и програма Creative Europe МЕДИА.

Пре светске премијере у Карловим Варима, филм је већ привукао пажњу филмске индустрије освојивши ХБО награду на CineLink Industry Days програму Сарајево Филм Фестивала, једном од најзначајнијих регионалних догађаја за филмске професионалце.

Уочи светске премијере објављени су и званични трејлер и постер филма. Постер потписује ауторски тим Браћа Буразери, док је трејлер премијерно представљен у магазину Холивуд репортер.

Домаћа премијера филма очекује се на јесен (од 26. новембра), када ће филм стићи у биоскопе широм Србије, у дистрибуцији MegaCom Filma.

Лондонски Лестер сквер био је у понедељак увече у знаку свечане атмосфере, док је Кристофер Нолан представио свој дуго очекивани летњи блокбастер на светској премијери филма.

За велики део глумачке екипе ово је био догађај на домаћем терену, укључујући британске глумце Тома Холанда, Роберта Патинсона и Мију Гот. Њима су се придружили Мет Дејмон, Зендеја, Ен Хатавеј, Лупита Њонго, Шарлиз Терон, Елиот Пејџ, Бени Сафди и Тревис Скот, који су прошетали пешчаним тепихом. Испред биоскопа „Одеон Лукс“ доминирао је огромни Тројански коњ.

„Не постоји ништа слично лондонској премијери“, рекао је Нолан обраћајући се публици уочи пројекције.

„Желим да искористим прилику и захвалим свима вама на невероватном раду који ће ова публика управо видети“, поручио је глумачкој екипи, а затим се обратио гледаоцима:

„Ви сте прва публика на свету која ће видети овај филм. Ово је светска премијера – на прелепој 70-милиметарској филмској траци – зато будите благонаклони.“

Редитељ је подсетио да је одрастао гледајући филмове управо на Лестер скверу.

„Долазио сам овде да гледам филмове, не са балкона резервисаног за угледне госте, већ из партерa“, открио је редитељ, што је публика поздравила аплаузом.

„Тада сам маштао да једног дана снимим филм који ће испунити велико платно. Зато је невероватно бити овде, у овако свечаној атмосфери, са свима вама, како бисмо прославили рад великог броја људи који су заједно створили Одисеју.“

На крају је захвалио глумачкој екипи, „хиљадама“ чланова филмске екипе који су радили на пројекту, као и председници компаније NBCUniversal Дони Ленгли. Снимање филма описао је као „узбуђење живота“.

Филм, који у биоскопе стиже 17. јула, прати причу о грчком јунаку Одисеју и његовом дугом, мучном и фантастичном повратку кући после Тројанског рата, у краљевство Итаку, где покушава да спасе супругу и сина.

Главну улогу тумачи Мет Дејмон, док су у осталим улогама Том Холанд као Телемах, Одисејев син, Ен Хатавеј као Пенелопа, Шарлиз Терон као нимфа Калипсо, а Роберт Патинсон као Антиној, један од Пенелопиних удварача који настоји да се ожени краљицом и преузме власт над Итаком.

У филму играју и Џон Легуизамо као Еумеј, Одисејев верни слуга, као и Џон Бернтал у улози Менелаја, краља Спарте и Агамемноновог брата.

Одисеја је Ноланов први филм после Опенхајмера из 2023. године, који је освојио седам Оскара, укључујући награду за најбољи филм, и постао трећи најуспешнији филм британског редитеља по заради, са 971 милион долара на светским благајнама.

Очекује се да ће Одисеја бити један од највећих филмских догађаја године, па су и очекивања од Нолановог новог остварења изузетно велика. Питање је да ли је редитељ пред публику поново изнео филм који ће истовремено освојити и критичаре и гледаоце.

Интересовање за квалитет филма додатно је порасло након што је студио „Јуниверсал“ одлучио да одустане од уобичајених претпремијерних пројекција за инфлуенсере и промотере. Уместо тога, након светске премијере у Лондону, Одисеја ће бити приказана филмским критичарима, што се тумачи као знак великог поверења студија у Ноланово ново остварење.

У првим реакцијама критичара Одисеја проглашена „ филмског гозбом“ 

Прве реакције након светске премијере филма Одисеја изузетно су позитивне, а многи критичари ново остварење Кристофера Нолана већ сврставају међу његове најбоље филмове.

Филмски критичар Индепендента, Џејкоб Столворти, оценио је да је реч о „највећем Нолановом филму до сада“.

„Овај филм има отприлике три пута више великих спектакуларних сцена него било које Ноланово претходно остварење, а свака од њих оставља без даха на свој начин“, навео је Столворти.

Према његовим речима, у Одисеји Нолан демонстрира визуелне трикове какви до сада нису виђени.

Посебно је похвалио наступ Тома Холанда, оценивши да је то „његова најбоља улога до сада“, као и Саманту Мортон, која, како је навео, „краде представу у свакој сцени у којој се појављује“.

Уредник филмске редакције портала Digital Spy, Ијан Сандвел, написао је на друштвеној мрежи Икс да је Одисеја „запањујућа“.

„Препуна је интензивних и спектакуларних сцена, често праћених музиком која потреса до сржи, а кулминира завршним чином који је међу најбољима које је Нолан икада снимио“, навео је Сандвел.

Додао је да ће „пуристима можда засметати одређене измене у односу на оригинално дело, али као филмско искуство нико то не ради као Нолан“.

Критичарка портала Колајдер, Пери Немироф, описала је филм као „филмску гозбу“, назвавши га „величанственом и узбудљивом интерпретацијом Хомеровог епа, која је у потпуности препознатљиво Ноланова“.

„Искрено је тешко замислити било ког другог редитеља на свету који би ово књижевно дело успео да пренесе на велико платно са оваквим размером, амбицијом и емоцијом“, истакла је Немироф.

Филмски уредник листа Лос Анђелес тајмса, Џошуа Роткопф, филм је назвао „запањујућим“, описујући га као „овоземаљски, сабласан, снажан, подједнако прожет хумором и величанственошћу“.

И он је издвојио Саманту Мортон, оценивши да су њене сцене „једноставно невероватне, мистичне и чаробне“.

Критичар магазина Тајм аут, Фил де Семлијен, позвао је публику да „поверује великом узбуђењу које прати филм“, наводећи да је Одисеја „слојевита, али приступачна, испуњена можда најбољим глумачким остварењима читаве импресивне екипе“.

„То је потресна визија брутализованих мушкараца који себе сагледавају кроз поглед жена, студија о лидерству и велика авантуристичка прича старог кова“, написао је на друштвеној мрежи Икс.

Новинарка часописа Варајети, Џез Тангеј, оценила је да је филм „задивљујуће достигнуће“ и „тријумфални, спектакуларни еп“.

Критичар портала Fandango, Ерик Дејвис, назвао је Одисеју „апсолутним тријумфом и круном филмског стваралаштва једног од највећих редитеља нашег времена“.

Посебно је похвалио Ен Хатавеј, Мета Дејмона и Тома Холанда, а за Роберта Патинсона је поручио да је „апсолутно украо представу“.

„Ово је филмски догађај који се овог лета не сме пропустити – а врло могуће и читаве године“, закључио је Дејвис.