Након два тачна одговора и освојених 40.000 у првој игри, Иван се определио за борбу против троје Трагача, нашаливши се на свој рачун: „Имам једну ману. Ја сам спор, а брзоплет, па ћу ипак узети средњу суму“.

Да је освојио срца Трагача, могло се видети кроз подршку коју су му пружали док је одговарао на питања у другој рунди, упркос томе што би његов бољи резултат значио њихов пораз. Тако је уз низ тачних одговора, навијање свих у студију за његову победу, те на крају грешку Милана Буквића у последњој секунди на сату Трагача, Иван освојио 400.000 динара.

Студиом се проширио громогласан аплауз, а Мемедовић је на то додао: „Ако је неко заслужио овакав аплауз, то сте, Иване, ви“, на шта је Иван шаљиво одговорио: „Добро ми иду ови квизови.“

Срећу и знање тестирали су ове суботе и Владимир Аврамовић, Ненад Денић и Милош Милутиновић. Ипак, Иван је једини коме је пошло за руком да победи Трагаче.

"Популарна серија посебна је зато што је целокупна прича о средњовековној Енглеској смештена на две локације: на планину Рудник у селу Варнице и на Фрушку Гору, односно Национални парк. Пројекат се издваја по томе што је креативни тим из Србије учествовао и не само у сценографији и изградњи света Робина Худа, који је јако добро познат и много пута екранизован, већ и кроз глумачку екипу која се појављује у улогама", истакла је  Милица Божанић, Српска филмска асоцијација.

Редитељ серије Џонатан Инглиш и Џон Глен су за свој чудесни свет Робина Худа одабрали познате стране глумце, али и младе наде филмске уметности.

Њима су се придружили добро познати: Милош Тимотијевић, Тамара Радовановић и Јелена Гавриловић.

"Мени је ово било непоновљиво искуство, нарочито што морам признати да сцене које сам ја снимала, пошто играм ту богињу шуме коју често Робин Худ виђа онда када је у неком проблему и када осећа да му је потребна нека порука. Знамо да је шума исто важан лик у целој причи о Робину Худу. Снимано је у Шумадији, близу имања мог деде, и ја стално кажем: з шума је практично моја", рекла је Јелена Гавриловић, глумица.

Одметник Шервудске шуме у новој сезони наћи ће се на још по некој локацији у Србији.

У ишчекивању наставка серијала, у Ложионици од недеље 7. јуна, заинтересовани ће моћи да погледају изложбу која ће трајати наредних месец дана.|

Уредник и водитељ емисије, Бојан Билбија, дугогодишњи новинар и уредник у листу „Политика“, у свакој епизоди постављаће питања право у среду – директно и  аргументовано.

Када ће бити избори? Куда иде Србија, а куда свет? Како се мењају међународни односи? Да ли се свет налази пред новим безбедносним изазовима? Ко доноси најважније одлуке на глобалном нивоу и какве последице те одлуке имају по живот обичних људи? То су само нека од питања на која ће емисија тражити одговоре.

Нови радијски формат који може и да се гледа – „У среду са Бојаном Билбијом“! Право у среду - право до одговора! Средом од 17 часова на Првом програму Радио Београда и Јутјуб каналу Радио Београд.

Успех Образовно-научног програма и Научне редакције РТС-а утолико је већи јер су у званичној такмичарској селекцији учествовале велике међународне продукције и платформе као што су Arte, France TV Studio, Gédéon Programmes, Capa Presse, RMC Production, History TV, Aori Films, CRW Production, Macha Prod и Gallia.

Иновативни спој науке, технологије и емоција

Међународни жири фестивала „Агон“ посебно је истакао јединствен приступ и иновативност награђеног сценарија. Како се наводи у званичном образложењу, филм доноси фасцинантну причу о археологији и криминологији на северном Балкану.

Захваљујући напредној три-де графичкој реконструкцији и употреби вештачке интелигенције, гледаоци имају јединствену прилику да чују поруке пара пронађеног у саркофагу из 3. века нове ере – и то на аутентичном латинском језику, онако како се говорио пре 2.000 година.

Управо овај тријумф креативности привукао је и велику пажњу публике у Атини, која је након пројекције упутила велике похвале ауторки, истичући захвалност што су овако сложене и комплексне научне теме предочене на изузетно приступачан, топао и емотиван начин.

У друштву светске елите и сусрет са др Захијем Хавасом

О високом реномеу фестивала сведочи и присуство водећих имена светске науке и документаристике. Међу истакнутим гостима и ауторима био је и чувени египатски археолог и египтолог др Захи Хавас.

Ауторка филма Милица Поповић имала је прилику да се током фестивала сусретне са др Хавасом, са којим је на свечаној церемонији доделе награда делила победничко постоље на сцени међу награђенима.

Добијање признања на платформи овог нивоа, у окружењу најпознатијих светских редитеља и истраживача археолошке документаристике, представља изузетан успех и велику потврду високих професионалних стандарда које Научна редакција Радио-телевизије Србије остварује у међународним оквирима.

„Агон је невероватно место где се, у окружењу најбољих од најбољих, заиста примећује, цени и слави чиста креативност. Хвала фестивалу на овом предивном признању“, изјавила је овим поводом ауторка Милица Поповић.

Извршни продуцент овог успешног пројекта Научне редакције РТС-а је Светлана Бандић.

Нагађања су постала толико учестала да се у промотивним материјалима за нови филм уз дозу хумора наводи: „Ово није наставак Блиских сусрета (извини, интернете)“.

Ипак, везе између ова два филма су веома јасне. Емили Блант, једна од звезда Дана откривања, описала је нови филм као својеврсни „трећи чин“ уз Блиске сусрете треће врсте и И-Тија – ванземаљца (1982). И сам Спилберг је у једном од трејлера повезао ова остварења рекавши: „Данас сам још склонији него када сам снимао Блиске сусрете да верујем да нисмо једина интелигентна цивилизација у свемиру.“

Неке сличности су очигледне – добронамерна бића са других планета долазе на Земљу. Међутим, постоји и мање упадљива веза. И Блиски сусрети и Дан откривања ослањају се на теорије завере према којима америчка влада крије доказе о НЛО-има, односно, како се данас чешће називају, УАП-има (неидентификованим аномалним појавама).

Те теорије воде порекло од наводног пада НЛО-а код Розвела у Новом Мексику 1947. године. Током деценија само су добијале на снази и постепено прешле из домена маргиналних уверења у главне токове јавне расправе.

Данас су поново у жижи интересовања након недавног, многима разочаравајућег, објављивања информација Пентагона о пријављеним виђењима УАП-а. Због тога су Блиски сусрети актуелнији него икад и представљају кључ за разумевање Дана откривања, филма чија је суштина управо разоткривање истине о тим појавама.

НЛО-и и Вотергејт

Својим раскошним визуелним стилом, темама породичне кризе и сусретом са бићима са друге планете, Блиски сусрети треће врсте остају један од најамбициознијих и најупечатљивијих Спилбергових филмова.

Већина гледалаца сећа се сцена које су ушле у филмску историју. Ричард Драјфус тумачи Роја Нирија, обичног породичног човека који угледа НЛО и потом за трпезаријским столом обликује пире кромпир у облик огромне стене. Не знајући то, он заправо реконструише место на које ће ванземаљски брод касније слетети.

Ту су и незаборавне сцене доласка светлећег матичног брода, појављивања високих, бледих бића крупних глава, као и тренутак када Рој добровољно улази у летелицу и одлази у свемир. Тешко је заборавити и чувених пет музичких тонова којима научници успостављају комуникацију са ванземаљцима.

Оно што данас посебно упада у очи јесте начин на који влада покушава да спречи јавност да сазна истину. На једном састанку грађана Рој и Џилијан (Мелинда Дилон), мајка трогодишњег дечака кога су отели ванземаљци, сусрећу се са другим сведоцима НЛО-а. Официр америчког ратног ваздухопловства тврди да оно што су видели сигурно није дошло из свемира.

Међутим, службене обмане не завршавају се на тој лажи. Током читавог филма Спилберг публици открива доказе о заташкавању којих ликови још нису свесни.

Телевизијске вести извештавају да је исклизнуће воза изазвало цурење опасних хемикалија и да је неопходна евакуација у кругу од готово 500 километара око Ђавоље куле у Вајомингу – управо оне стене коју Рој непрестано обликује од пиреа. Гледаоци, међутим, већ знају да је то само измишљена прича коју су власти пласирале како би прикриле праву операцију.

Публика је већ видела огромне војне снаге које стижу у Вајоминг како би припремиле место за слетање ванземаљског брода, као и опрему сакривену у камионима са ознакама ланца сладоледа „Баскин-Робинс“ и супермаркета „Пигли Вигли“.

Док путују ка Ђавољој кули, Рој и Џилијан уз пут примећују мртве животиње. Касније сазнају да оне нису угинуле, већ су успаване средствима за омамљивање како би се лажна прича о хемијској катастрофи учинила уверљивом.

Тако Блиски сусрети постају прича о обичном човеку који покушава да дође до истине суочен са огромном мрежом државних тајни и лажи.

Када је Спилберг први пут осмислио филм, описао га је као „НЛО-е и Вотергејт“. Иако се кроз бројне верзије сценарија прича развила у породичну драму – Рој напушта супругу и децу како би отишао у свемир, а Џилијан трага за својим сином – елементи политичког трилера остали су веома снажни.

Уметност која опонаша стварност

Као што је често случај са Спилберговим фантастичним филмовима, и овај одражава појаве из стварног живота.

Џон Тоулсон у својој књизи о Блиским сусретима из 2016. године наводи да је након премијере филма дошло до наглог пораста пријава о виђењима НЛО-а. Занимљиво је да није реч о новим случајевима, већ о старим сведочењима људи који су се дотад плашили да говоре о својим искуствима.

Данас знамо да истраге америчке владе о НЛО-има трају још од 1947. године и случаја у Розвелу, као и да су такви програми повремено настављани све до савременог доба.

Један део те приче постао је познат јавности 2017. године, када је Њујорк тајмс објавио текст о тајном програму Пентагона за истраживање НЛО-а. Откривено је да је америчко Министарство одбране годинама потајно финансирало анализе пријављених сусрета са необјашњивим појавама.

Испоставило се да је влада заиста нешто крила. Да ли су то били докази о НЛО-има или само чињеница да се тим питањем бавила – већ сама та тајновитост била је довољна да подстакне нове теорије завере.

Интересовање јавности наставило је да расте, иако конкретних одговора готово да нема. Конгресна саслушања из 2023. године нису донела значајна открића, осим питања да ли УАП-и представљају претњу по националну безбедност.

Више пажње изазвао је извештај Волстрит џорнала из 2025. године о документу Министарства одбране. Према наводима листа, у извештају је изостављена чињеница да је постојао програм дезинформација који је намерно ширио гласине о НЛО-има како би се прикриле осетљиве војне активности и спречило да Русија дође до важних података.

Ипак, ништа од тога није понудило убедљив доказ о постојању ванземаљских летелица или посета са других планета. Ни најновији извештај Пентагона није променио ситуацију, јер су многи снимци објашњени као обична светла или атмосферске појаве.

То, међутим, није поколебало најватреније вернике у постојање НЛО-а. „Ово што објављују знамо већ годинама“, рекао је један од њих за Би-Би-Си, додајући да ипак верује да се свет приближава правим одговорима.

Дан откривања и питање истине

Дан откривања стиже у тренутку када је неповерење према властима, али и према самој истини и чињеницама, веће него икада.

Иако је реч о акционом научнофантастичном филму, у својој суштини он је политички трилер у духу филмова насталих после афере Вотергејт, баш као и Блиски сусрети.

Џош О'Конор тумачи Данијела, узбуњивача запосленог у измишљеној, али врло уверљивој тајној агенцији „Вардекс“, која сарађује са Министарством одбране и делује изван формалних правила.

Како откривају трејлери, америчка влада деценијама чува доказе о посетама ванземаљаца. Данијел покушава да истину обелодани јавности, али због тога постаје мета убица које шаље „Вардекс“.

Паралеле са трилерима из седамдесетих година су очигледне. У филму Три дана Кондора (1975), на пример, лик Роберта Редфорда прогоњен је јер поседује опасна сазнања. Слично томе, Данијел у Дану откривања очајнички покушава да објасни да није човек за теренске операције, већ обичан техничар који је случајно дошао до истине.

Један од кључних ликова, Хјуго, кога игра Колман Доминго, такође је узбуњивач и изговара можда најважнију реченицу филма: 

„Ова 79 година дуга кампања заташкавања, лажи и обмана мора да се оконча.“

Спилберг је и сам нагласио суштину филма у једном од најавних спотова. Према његовим речима, достигнута је „критична маса“ људи које занима питање да ли смо сами у свемиру.

„Ако неко зна да нисмо сами“, пита Спилберг, „зашто нам то никада није речено?“

Имала је само 16 година када је почела музичку каријеру на наговор продуцента групе „Ролинг стоунс“, Ендруа Луга Олдама. Аутентична, провокативна, са сваким новим албумом нова, пркосила је очекивањима јавности, под чијом је лупом одрастала и живела.

Једна од најоригиналнијих кантауторки које је Велика Британија икада имала, албум Broken English, по коме је филм добио име, објавила је 1979. Био је то њен повратак после тешког периода, праћеног дрогом и алкохолом. Албум се сматра ремек-делом.

Филм потписују Ијан Форсајт и Џејн Полард, аутори награђиваног остварења 20.000 дана на Земљи.

Broken English није само филм о Мериен Фејтфул, он је снимљен с Мериен Фејтфул. У њему она истражује свој живот. Радња је смештена у „Министарство незаборава“, замишљени филмски простор, у коме се сударају сећање и митологија.

У филму играју Тилда Свинтон и Џорџ Макеј, а међу пријатељима и сарадницима који се појављују су Ник Кејв, Ворен Елис, Кортни Лав и Суки Вотерхаус.

Филм Broken English, како кажу његови аутори, је лабудова песма Мериен Фејтфул. Није дочекала његову премијеру на прошлогодишнем Венецијанском фестивалу. Напустила је овај свет у јануару 2025.

Камере су упаљене, а мисаона авантура увелико је почела. Стартовало је снимање четврте сезоне НТЦ квиза. И ове године, екипе основаца из шеснаест градова широм земље спремне су да покажу да учење и те како може бити игра.

Борба је равноправна, најпосвећенији играчи биће и победници.

„Оно што нам је главно било је да покажемо у НТЦ квизу како учење може да утиче на игру. Ово није класичан квиз знања, наравно да деца треба да имају информације, али овде треба да размишљамо, да их повезујемо, да стварамо нове идеје, да будемо креативни. Идеја може потпуно да промени ток игре или број поена“, рекао је Вук Рајовић, супервизор.

Географија је у комбинацији са језиком дала чисту математику, па су тражени одговори са почетка прилога били Аустрија и Естонија. Колико брзо лети мисао једног детета док не постане идеја сазнаћете на јесен, када нова сезона НТЦ квиза стиже на екране. До тада, не заборавите да је свако знање лепше кроз игру.

Млади Михајло завредио је аплауз публике и Трагача чак и пре него што је његова игра почела. Наиме, овај младић један је од најуспешнијих студената Факултета политичких наука у Београду, будући да је у тренутку свог наступа у квизу држао „рекорд“ у погледу најбољег просека. Он је факултет завршио са готово невероватним просеком 9,93, те самим тим био и студент генерације.

Чувши ово, Душан Мацура је добацио: „Јоцо, ја сам мислио да је дечко који обећава овде“, показујући на свог колегу Милана Буквића.

Михајло, испоставиће се, није ништа обећавао, већ је оправдао симпатије које је освојио на почетку свог наступа и самоуверено и без страха, извојевао победу.

Осим њега, у најновијој епизоди квиза учествовали су и Мира Петровић из Никинаца, Игро Васић из Ваљева и Вељо Спасојевић из Шапца, такмичећи се такође против троје Трагача. Ипак, за место на победничком постољу, мораће поново да се пријаве за Суперпотеру.

Одговор на ово болно и посве људско питање покушава да понуди нови филм Карија Баркера „Obsession“.

За кратко време, постао је један од најкоментарисанијих независних филмова, не само због буџета од свега 750.000 долара и вишеструко веће зараде, већ пре свега због узнемирујуће атмосфере и теме која се бави опсесијом, контролом и токсичним односима, који су карактеристични за савремене везе.

Филм има линеарну причу, али осећања не буди на линеаран начин, већ их преплиће. На моменте је тужан, затим готово комичан, а потом изузетно непријатан.

Доминантно је сниман у мраку, тако да осветљење наглашава силуете и сенке, појачавајући осећај нелагоде и тензије сваким звуком.

Неке жеље треба да остану само жеље

У центру радње је Беар (Мајкл Џонстон), повучени радник у продавници музике који годинама потајно воли своју пријатељицу и колегиницу Ники (Инди Наварет), али га коче несигурност и недостатак самопоуздања.

Живи у стану своје преминуле баке, окружен успоменама из прошлости које га додатно затварају у сопствени свет.

Након што је изгубио мачку, која му је била једина емотивна подршка, његова усамљеност је достигла врхунац.

Када пожели да га Ники заволи (више него било кога на свету) уз помоћ мистичног предмета који испуњава једну жељу, све се претвара у ноћну мору.

Уместо романсе, филм гледаоца уводи у све мрачнију причу о губитку слободне воље и опасности које са собом носи покушај контроле туђих осећања.

Када се жеља испуни, Ники постаје готово идеална девојка – не само у Беаровим очима, већ и као пројекција једног дела мушке фантазије: лепа, сексепилна, емотивно доступна, зависна и потпуно окренута ка њему. Међутим, како се наратив развија, та слика почиње да се распада.

Она губи стабилност и више нема контролу над сопственим животом и осећањима.

Филм кроз саркастичну и намерно пренаглашену слику показује колико је опасно покушавати да другу особу претворимо у сопствену фантазију.

Хамлетовска трагичност и емоционална зрелост

Беар у својој трагичности носи нешто од хамлетовске природе – пре свега у сталном преиспитивању, емотивној парализи и немогућности да донесе одлуку.

Као и Хамлет, он није класично дефинисан као добар или лош. Његове одлуке произлазе из унутрашње слабости, а односи са другима обележени су несигурношћу и одлагањем суочавања са стварношћу.

Беар Ники не посматра као стварну особу, већ као идеју савршености – нешто што би он желео да она буде.

Пре него што њено преображење у опсесивну девојку почне, она је независна и самостална особа, која постоји ван његове представе о њој.

Не доживљава га као емотивног партнера и јасно разликује пријатељски од романтичног или љубавног односа, што је граница коју Беар није у стању да разуме.

Инди Наварет – велики потенцијал и један од стубова филма

Млада Американка показала је изузетан таленат и управо је њена интерпретација један од разлога зашто је филм стекао велику популарност. 

„Било је јако интересантно што је то била међугенерацијска размена искустава, и видели смо да то млади јако требају. Ми сви мислимо да они те информације нађу на интернету, али не нађу их. Данас је вријеме кад људи више не траже једну телевизију, један контент, једну линеарну платформу, него само траже инетересантне садржаје", изјавила је Наталија Горшчак, председница Управе РТВ СЛО.

И РТС иде у корак с временом. Понудом уживо или одложеног гледања радио и ТВ програма као и серија и филмова, платформа РТС Планета успела је да привуче више од две хиљаде корисника широм света. Публика на њој проведе око 20 милиона сати годишње.

„Млади више не гледају телевизију. Они су се преселили на неке друге медије, највише на платформе, а најмање на платформе неких телевизија, већ на платформе које су специјализоване за филмове, серије и контент који њима прија. Наш највећи изазов је да постанемо поново релевантни младим генерацијама, да нађемо начин како ћемо да комуницирамо са њима, и да им кажемо да ми имамо нешто што је код нас добро", рекла је Мања Грчић, генерална директорка РТС-а.

У времену лажних вести и дезинформација и када свако може да креира садржај, разлику праве Јавни медијски сервиси који остају на задатку да очувају објективност, истинитост и тачност извештавања.

„У свијету у којем живимо важност јавност медијског сервиса је можда и већа него што је била у протеклих сто година. Улога јавног медијског сервиса није да максимизира профит за власника или да алгоритамски задржава пажњу на интернету, него да ради за добробит јавности, да буде платформа за демократски дијалог, и да на тај начин гради своју релевантност у дигиталном свијету у којем живимо", рекао је генерални директор ХРТ-а Роберт Швеб.

„Сам концепт телевизије јавних сервиса се променио. Рецимо у Финској је дефинисан као пружалац дигиталних услуга законом, у Данској је он заштитиних демократских институција, тако да није више јавни медијски сервис што је некада био прије пет или десет година, да не говорим прије 20 година. Јавни сервиси имају сада позицију заштитника демократских вредности, они морају бити мјесто где се добија квалитетна проверена и прецизна информација", изјавио је Борис Раонић, генерални директор РТСЦГ.

Зато, кажу, јавни сервиси и постоје. Њихово место у етру још не могу да замене нове платформе, колико год да одговарају младима и савременом стилу живота.

Када се слави осам година постојања РТС Планете, организован је регионални стручни скуп "РТС Планета 8. 0: Медији у ери стриминга".

Популација младих не гледа телевизијске садржаје, шта је решење?

„Ми смо на првом месту ту да разменимо искуства, знања, можда неке добре идеје, можда и попричамо о некаквој сарадњи. Оно што је драгоцено од оваквих скупова је што гледамо унапред, размишљамо о развоју, размишљамо о томе шта предстоји, дискутујемо о тим великим изазовима који су пред свима нама, а наслови наших панела и указују на то који су највећи изазови. Један од њих је велики талас вештачке интелигенције пред којим смо сви, и други је заправо како привући млађу популацију и младе, не можда да гледају телевизију на телевизору, али телевизију тамо где желе, и ми смо ту да им то приуштимо", истакла је Татјана Ћитић, извршна директорка Сектора за развој и нове послове РТС-а.

Како да се телевизија прилагоди тим новим условима и где видите ту улогу платформи попут РТС Планете?

„Почели смо да се прилагођавамо пре осам година, али и пре тога, када смо почели дигитализацију програмског архива, размишљали смо унапред како да отворимо широм врата програмског архива, да га учинимо доступним свима преко интернета широм света. Један од тих начина је наша дигитална адреса ОТТ платформе РТС Планета, за коју сматрам да представља дигиталну инфраструктуру јавних медијских сервиса будућности", истакла је Татјана Ћитић.

Који су изазови у привлачењу млађе публике?

„Покушали смо нешто у чему мислим да успевамо, то је први корак. Мислим да су друштвене мреже драгоцен ресурс и канал комуникације са младом публиком, можемо се и похвалити да је налог РТС Планете пре 2 дана добио 100. 000-тог пратиоца. То није мало с обзиром да су све објаве органске, што значи да наш тим, који чине млади сарадници, добро селектује садржаје како би привукао и млађу публику. Идеја јесте да њих на тај начин заправо упознамо са свим тим садржајима и да их полако доведемо тамо где треба да буде њихово место", рекла је Татјана Ћитић.

Шта све омогућава данас РТС Планета слушаоцима и гледаоцима и какви су и који су захтеви публике?

„Омогућава праћење уживо одложено 12 телевизијских канала и једног канала РТС уживо где емитујемо директне преносе догађаја, и 9 радијских канала. Поред тога, имамо 42. 000 наслова и имамо више од 50 домаћих серија на једном месту. Имамо садржаје за све генерације, за све афинитете, садржаје уз које, према подацима, гледаоци проведу више од 20 милиона сати годишње, што је импозантно", истакла је Татјана Ћитић, извршна директорка Сектора за развој и нове послове РТС-а.

Јубилеј доноси нову унапређену верзију платформе РТС Планета, која омогућава уживо праћење свих телевизијских и радио програма, услугу „Захтев на видео".

Један је ангажован и бави се случајевима из наше стварности. Други се односи на истраживање порекла главне јунакиње, адвокатице Наде. А трећи план има сентименталну ноту и тиче се њене потраге за љубављу.

„Али је увек у суштини мени као сценаристи било битно да причу понудим супротно од очекивања гледалаца, супротно очекивањима публике. Да некако изненадим и везано за судбине тих ликова и за судбине њихових клијената. И то јесте драж овакве приче која има једну снажну мистерију у својој основи. Прича се води тако да на крају сваке епизоде ви преиспитујете да ли је оно што сте видели, колико се уклапа у оно што ће следити и у оно што смо до тада гледали“, објашњава сценариста, Ђорђе Милосављевић.

Нада Савић је млада амбициозна адвокатица која се бори за право и правду. Кроз серију Адвокатице она је симбол истине.

„Врло је емпатична, топла и нежна, али има једну дозу дрскости и некако мало преке нарави, у смислу да доста брзо доноси одлуке, доста брзо реагује. Труди се да пре свега буде човек чиме год да се бави и који год случај да решава и да је некако правична у томе“, наводи глумица Нина Нешковић.

„Рекао бих да је поштен, и покушава на најбољи начин да реши ствари и задатке који се пред њега нађу. Паралелно он ту има нешто што не може да изговори и носи у себи. Мислим да ће људима бити занимљиво јер има ту много заврзлама које треба решити“, истиче глумац Вучић Перовић, који глуми адвоката Славка.

Ритам режије ће се ослањати на тензију, тишину и контролисан темпо.

„Овде ће бити камера у покрету, више мизан кадрова из руке и тако, биће више филмски. Баш нам је онако 'загорчао живот', сценаристички. Са најавом тих пуно детаља, субјективаца. Мислим да ће то серији дати један нови печат“, каже редитељ Милан Караџић.

Београд у серији није само сценографија, већ активан учесник који крије пуно тајни, злоупотреба моћи, породичних траума, љубави и истине.

Током четвородневног празничног викенда поводом Дана сећања у Сједињеним Америчким Државама, филм је на домаћем тржишту (Северна Америка и Канада) зарадио 102 милиона долара.

То је допринело укупној глобалној заради од 165 милиона долара током премијере, што су бројке које, иако велике, бледе у поређењу са претходним насловима франшизе.

Упркос томе што служи као филмски наставак изузетно популарне Дизнијеве серије „The Mandalorian“, филм није успео да надмаши чак ни најслабији Дизнијев филм из овог универзума – „Соло: Прича Ратова звезда“ из 2018. године.

Занимљиво је да је и „Соло“ премијерно приказан током истог празничног викенда пре неколико година, када је остварио разочаравајућу зараду од 103 милиона долара на домаћем тржишту. Када се урачуна инфлација, та цифра би данас износила 136,6 милиона долара, што додатно наглашава слабији старт новог филма.

Поређење са првим неуспехом

Глобално гледано, „Соло“ је током свог првог викенда зарадио 171 милион долара, што је, чак и без прилагођавања инфлацији, више од 165 милиона које је инкасирао „Мандалорац и Грогу“.

Филм о младом Хану Солу је на крају зарадио 392,9 милиона долара широм света, али је због свог огромног буџета од 275 милиона долара сматран првим комерцијалним неуспехом у историји франшизе.

Са друге стране, „Мандалорац и Грогу“ би, са својим знатно скромнијим буџетом од 165 милиона долара, и даље могао да буде финансијски успешан. Међутим, његово отварање остаје најслабије у ери Дизнијевог власништва.

„Зарада филма ‘Мандалоријанац и Грогу’ није на нивоу главних филмова из саге ‘Ратови звезда’“, рекао је индустријски аналитичар Дејвид Грос за Агенцију Франс прес.

„Али ово су и даље велике бројке и овако се понашају спин-оф филмови. Овај филм је део приче и зарађује део послa", рекао је Грос.

Замор материјала или другачија стратегија

Овакaв резултат могао би бити још један знак замора франшизом. „Мандалорац и Грогу“ је први филм из света „Ратова звезда“ који је стигао у биоскопе још од „Успона Скајвокера“ 2019. године.

Тада су руководиоци Дизнија одлучили да направе паузу са филмским премијерама, закључивши да су пребрзо објавили превише садржаја.

У међувремену, фокус је пребачен на серије за стриминг платформу Disney+, где су „The Mandalorian“ и „Andor“ стекли и похвале критике уз велику гледаност. Ипак, друге серије као што су „The Book of Boba Fett“, „Obi-Wan Kenobi“ и „The Acolyte“ нису успеле да остваре значајнији утицај.

Упркос слабијем старту, холивудски медији преносе да Дизни верује да ће се филм добро држати на благајнама у наредним недељама, пре свега због изузетно позитивних оцена публике. Филм је добио оцену „А-“ на CinemaScore, што указује на снажну препоруку „од уста до уста“.

Са друге стране, реакције критичара биле су знатно умереније. Холивуд репортер наводи да се Дизни нада да ће филм подстаћи гледаоце да конзумирају и друге производе, попут играчака, посета тематским парковима и претплате на Disney+. Као потврда овоме стоји податак да је од дебија серије 2019. године продато више од 13 милиона играчака са ликом Грогуа.

Франшиза „Ратови звезда“, коју је створио Џорџ Лукас, дебитовала је 1977. године и једна је од најпрофитабилнијих у историји филма, са више од десет милијарди долара од продаје карата широм света.

Дизни је франшизу купио 2012. године, а како ће се резултати најновијег филма одразити на будуће планове, остаје да се види.

Следећи најављени филм, „Star Wars: Starfighter“, у којем би главну улогу требало да тумачи Рајан Гослинг, планиран је за биоскопе у мају 2027. године.

„Добро је с времена на време преиспитати сопствене вредности и разумети да не постоји само једно решење за проблеме са којима се свет суочава. Ако сте толерантни, можете да схватите да се на велика питања човечанства могу дати веома различити одговори“, каже награђени румунски редитељ.

Велика награда жирија припала је руском редитељу Андреју Звјагинцеву за криминалистички трилер проткан антиратном драмом Минотаур, коју је снимио у егзилу.

Током пандемије провели сте четрдесет дана у коми и дуго сте се опорављали после свега што сте доживели. Шта вам је емотивно значио повратак на филмски сет?

„Филм је мој дах, мој живот. Без тога себе не могу да замислим. Кад сам се пробудио из коме и почео да схватам шта се догодило, помислио сам: 'Шта даље?' То је ужасно стање очајног песимизма. Када је освануо први дан снимања, нисам могао да верујем да нам се то заиста догађа. Вратио сам се сопственом животу“, рекао је за РТС Звјагинцев.

Награда за режију отишла је шпанском тандему Хавијеру Калви и Хавијеру Амбросију за Црну лопту, као и пољском редитељу Павелу Павликовском за Отаџбину. И глумачке категорије се деле. Најбољим глумцима проглашени су млади Валентин Кампањ и Емануел Макија за улоге у белгијској ратној драми Кукавица, Лукаса Онта. Признање за најбољу женску улогу равноправно су поделиле Тао Окамото и Виржини Ефира за драму Изненада, јапанца Рјусукеа Хамагучија.

На питање да ли је улога у филму променила њено разумевање емпатије, Ефира каже за РТС да јесте, али не на интелектуалан начин.

„Надам се да пре тога нисам био лишена емпатије. Ипак постоји порив да указујете пажњу према другима, и имам осећај да се боље сналазимо ако не гледамо само себе“, истакла је глумица.

Овогодишњи Кан протекао је без доминације Холивуда, отворивши простор европским и независним ауторима да буду у центру пажње. Ратови кроз историјиу, политичке поделе, друштвене трауме и питања идентитета теме су које су обележиле фестивал, потврђујући да Кан остаје место на којем филм говори о најважнијим дилемама света.

Успех филмова као што су француска судска драма Анатомија пада, која је након Златне палме освојила и Оскара за најбољи оригинални сценарио, или Зона интереса, награђена и у Кану и у Лос Анђелесу, потврђује да је Кроазета кључна лансирна рампа.

Сличан пут су имали и филмови Емилија Перез и Анора, који су након канске премијере остварили запажен успеху сезони награда. Сада, када се завеса спустила на још једно издање фестивала, филмски критичар Би-Би-Сија наводи девет филмова који имају највеће шансе да постану озбиљни кандидати за Оскара.

Добитник Златне палме и друштвене контроверзе

Главну награду фестивала, Златну палму, освојио је филм Фјорд румунског редитеља Кристијана Мунђијуа, упркос подељеним реакцијама критике. Иако није био миљеник рецензената, ова драма се бави изузетно актуелном темом.

Себастијан Стен и Ренате Рејнсве глуме евангелистички пар који се из Румуније сели у Норвешку, где бивају оптужени за злостављање деце јер их дисциплинују шамарањем. Филм прераста у дебату између хришћанства и секуларизма, конзервативне традиције и прогресивног либерализма, што ће сигурно подстаћи чланове Академије на разговор, а вероватно и на гласање.

У сличном тону, али са другачијим фокусом, истиче се Notre Salut (Наш спас), оштроумна драма Емануела Мара. Филм је биографска прича о редитељевом прадеди, Анрију Мару (Сван Арло), амбициозном бирократи који током немачке окупације Француске у Другом светском рату прихвата посао у Вишијевском режиму.

Себе доживљава као патриоту који модерним теоријама менаџмента обнавља Француску, док игнорише чињеницу да сарађује са нацистима. Натуралистичка глума и интимна камера наглашавају како најстрашније диктатуре опстају уз помоћ најобичнијих људи.

Амерички инди дух и европске саге

Иако је америчких филмова било мало, један се посебно издвојио. Club Kid, који је написао, режирао и у којем главну улогу тумачи Џордан Фирстман (I Love LA), доноси причу о љубитељу журки чији се живот окреће наглавачке када се појави његов десетогодишњи син (Реџи Абсолом) за којег није ни знао да постоји.

Филм је већ назван овогодишњим наследником хита Анора, и то с разлогом. Не само да деле истог продуцента, Алекса Кокоа, већ је у питању енергична инди комедија смештена у Њујорк, пуна провокативног хумора и оштрог духа, али и великог срца. Можда неће освојити Оскара за најбољи филм, али номинација је врло могућа.

Са друге стране Атлантика стиже La Bola Negra (Црна кугла), шпанска историјска сага која испуњава бројне критеријуме за Оскара: грандиозност, раскошне костиме, снажне емоције и литерарну памет.

Редитељски двојац Хавијер Калви и Хавијер Амброси, познати као Лос Јавис, преплићу три наратива, два из тридесетих година прошлог века и један из 2017, истражујући како су хомосексуалне везе брисане из шпанске историје. Упечатљиве епизодне улоге Пенелопе Круз и Глен Клоуз сигурно ће привући пажњу Холивуда.

Интимне драме и портрети уметника

Рјусуке Хамагучи, чији је филм Повези ме (2021) освојио Оскара за најбољи међународни филм, враћа се са дубоко хуманом и нежном драмом All of a Sudden (Одједном). Радња је већим делом смештена у Париз, где Виржини Ефира, посвећена директорка старачког дома, упознаје јапанску драматуршкињу Тао Окамото, која болује од терминалног карцинома.

Са трајањем од три и по сата, филм представља изазов за публику, али они који остану до краја биће дубоко дирнути.

Рами Малек се враћа у великом стилу улогом у филму The Man I Love. Попут Боемске рапсодије, за коју је добио Оскара, Малек поново тумачи харизматичног геј певача оболелог од сиде. Међутим, његов лик, Џими Џорџ, далеко је од стадионске звезде.

У овој дирљивој инди драми Ајре Сакса, Џими је део групе пријатеља која поставља представу на Бродвеју касних осамдесетих. Његова рањивост, док га подржавају партнер (Том Стариџ) и сестра (Ребека Хол), публици ће сломити срце.

Академија традиционално цени филмове о снимању филмова, а El ser querido (Вољена особа) је један од најбољих примера. Хавијер Бардем је у животној форми као престижни редитељ који ангажује сопствену ћерку (Викторија Луенго) за главну улогу у свом историјском епу.

Иако је она захвална на прилици, током снимања открива да је он једнако преке нарави према њој као и према остатку екипе. Бардемова страствена и бескомпромисна улога јединствена је креација вредна Оскара.

Жанровски заокрети и историјски трилери

Мађарски редитељ Ласло Немеш, познат по филму Шаулов син, доноси још једну напету хронику Другог светског рата. Његов нови филм Мулен заснован је на истинитој причи о Жану Мулену (Жил Лелуш), вођи француског покрета отпора којег у Лиону хапси и испитује озлоглашени командант Гестапоа Клаус Барби (Ларс Ајдингер). Уз две изванредне централне улоге, Мулен је мрачни шпијунски трилер и снажан омаж изузетном херојству.

За крај, ту је и руски редитељ Андреј Звјагинцев са филмом Минотаур. У питању је римејк филма Неверна жена (1969) Клода Шаброла, напети хичкоковски трилер о бизнисмену (Дмитриј Мазуров) који открива да га супруга (Ирис Лебедева) вара.

Звјагинцев додаје оштар политички коментар премештајући радњу у савремени руски град. Супруг у његовом филму је олигарх који ужива у луксузу, док се његови запослени шаљу у рат у Украјини. Овај спој жанра и политике чини Минотаура једним од најинтригантнијих остварења сезоне. 

Деветнаест година након тријумфа са филмом 4 месеца, 3 недеље и 2 дана, Мунђију је постао десети редитељ у историји који се придружио престижном клубу двоструких освајача Златне палме. Овом победом настављен је и импресиван низ дистрибутерске куће „Неон“, којој је ово седма узастопна Златна палма.

Победници са снажном политичком поруком

Жири, којим је председавао јужнокорејски редитељ Парк Чан-вук, своју одлуку је донео у години обележеној филмовима са снажним политичким и друштвеним ангажманом.

Мунђијуов Фјорд кроз причу о румунској евангелистичкој породици у Норвешкој, којима социјална служба одузима децу, истражује теме политичке поларизације и, како је сам аутор описао, „левичарског фундаментализма".

Филм је похваљен због своје нијансиране и провокативне анализе судара различитих културних и идеолошких светова.

Церемонију је обележио и емотивни говор руског редитеља Андреја Звјагинцева, који је, примајући Велику награду (Grand Prix) за филм Минотаур, послао директну поруку – „Зауставите крвопролиће", рекао је Звјагинцев, алудирајући на рат у Украјини.

Његов филм, снимљен у егзилу у Летонији, бави се моралном корупцијом унутар руске елите и представља оштру критику савременог руског друштва.

Награде за глуму и сценарио

Награду за најбољу режију поделила су два редитељска пара: Хавијер Калва и Хавијер Амброси за шпанску драму La Bola Negra и пољски синеаста Павел Павликовски за филм Отаџбина.

Награда за најбољу глумицу такође је подељена, а припала је Виржини Ефири и Тао Окамото за улоге у филму All of a Sudden јапанског редитеља Рјусукеа Хамагучија. Филм прати комплексан однос између директорке старачког дома и неизлечиво болесне јапанске позоришне уметнице.

Најбољим глумцима проглашени су млади Валентин Кампањ и Емануел Макија за потресне улоге у филму Coward белгијског редитеља Лукаса Донта. Ова ратна драма прати двојицу белгијских војника током Првог светског рата, истражујући теме мушкости и трауме у екстремним околностима.

Емануел Мар добио је признање за најбољи сценарио за филм A Man of His Time, причу о нацистичком колаборационисти у Вишијевској Француској. Мар је у свом говору открио да је сценарио одбацио и цео филм снимио контролисаном импровизацијом, заснивајући причу на искуствима свог прадеде.

Фестивал у знаку ауторског филма

Овогодишње издање фестивала протекло је уз приметно одсуство великих холивудских продукција, што је отворило простор за доминацију европских и независних ауторских филмова. Критичари су оценили да је конкуренција била нешто „пригушенија" у односу на претходне године, али и да су се истакли филмови са снажним друштвеним коментаром.

Теме рата, фашизма и последица репресивних режима биле су присутне у више награђених остварења, потврђујући да су се аутори окренули горућим проблемима данашњице.

Жири је још на почетку фестивала нагласио важност политичког ангажмана у уметности, одбацивши идеју да би ове две сфере требало да буду одвојене.

Значајно је било и присуство квир кинематографије, која је кроз филмове попут Coward и шпанског La Bola Negra истраживала историјске и савремене аспекте идентитета.

Међу осталим важним наградама, Златна камера за најбољи дебитантски филм припала је филму Ben'Imana редитељке Мари Клементине Дусабежамбо.

Награду „Известан поглед“ освојио је филм Everytime Сандре Волнер, док су почасне Златне палме за животно дело додељене редитељу Питеру Џексону, као и глумачким иконама Барбри Страјсенд и Џону Траволти.

Награда међународног удружења критичара ФИПРЕСЦИ такодје је припала победничком филму Фјорд.

Одсуство холивудског сјаја одражава шире трендове у филмској индустрији, где велики студији чувају своје најскупље пројекте за стриминг платформе. Управо то је учврстило позицију Кана као кључне светске позорнице за независни и уметнички филм, потврђујући његову улогу платформе за храбре ауторске визије које се не плаше да се ухвате у коштац са најважнијим питањима нашег времена.

Радња филма Фјорд, који је сниман у Норвешкој, прати румунски евангелистички пар, које тумаче Себастијан Стен и Ренате Реинсве. Њихови се животи драматично мењају када им норвешка социјална служба одузме децу због физичког кажњавања. Мунђију је изјавио да се филм бави оним што је назвао "левичарским фундаментализмом", истражујући сукоб култура и вредности. Овим тријумфом се придружио елитној групи од само десет редитеља који су два пута освојили Златну палму.

Друга најважнија награда, Гран при, припала је руском редитељу Андреју Звјагинцеву за филм Минотаур, мрачну драму о злочину и казни у савременој Русији.

Награду за најбољу режију поделила су два редитељска тима: Хавијер Калво и Хавијер Амброси за шпанску драму "Црна кугла" и пољски аутор Павел Павликовски за црно-бело остварење "Отаџбина", које се бави уметношћу и политиком у послератном периоду.
 
Награда жирија додељена је немачкој редитељки Валески Гризебах за филм Уснула авантура.

Признање за најбољу глумицу поделиле су Виржини Ефира и Тао Окамото за улоге у јапанском филму Одједном.

Награду за најбољег глумца равноправно су понели Емануел Макија и Валентин Кампањ за белгијску драму "Кукавица". Ове одлуке, како наводи агенција АП, одразиле су разноликост програма.

Најбоља глумица:  Виржини Ефира и Тао Окамото, „Све одједном“.

Најбољи глумац: Валентин Кампањ и Емануел Макија, „Кукавица“

Најбољи сценарио:  Емануел Маре, „Човек свог времена“.

У напетој завршници Никола је успео да савлада Трагаче са свега три секунде предности и освоји 400.000 динара. После победе се нашалио да Жарка можда још није успео да победи, али да је зато Милана савладао по други пут.

Епизоду је обележио и леп породични тренутак, јер је Никола на крају јавно охрабрио маму Љубицу да се и сама пријави у квиз, баш као што је она годинама била његова подршка у гледању квизова.

Осим Николе, своје знање у овој епизоди Суперпотере тестирали су Бојан Аранђеловић, Марија Глишић и Филип Стевановић. Иако овога пута нису успели да савладају Трагаче, сви су допринели узбудљивој епизоди, а Филип је додатно подигао тензију одлуком да заигра за чак 2.000.000 динара.

Његов задатак, као и задатак осталих чланова жирија, нимало није лак, с обзиром на разноликост и уметнички квалитет филмова који су ове године приказани на Кроазети.

Поред такмичарског програма, фестивал је одао почаст и великанима светског филма, доделивши почасне Златне палме редитељима Питеру Џексону и Барбри Стрејсенд, као и глумцу Џону Траволти, чиме је још једном потврдио свој статус места где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност кинематографије.

Истовремено, иза сцене гламура, одвијао се и Филмски маркет, највећи светски сајам филмске индустрије, где се склапају послови вредни стотине милиона евра, потврђујући двојаку природу Кана као храма уметности и кључног пословног центра.
 
Званични постер фестивала ове године красила је култна фотографија Џине Дејвис и Сузан Сарандон из филма "Телма и Луиз", симболизујући слободу и незаустављиву снагу филма.

Публика има своје фаворите

Док цео свет са нестрпљењем ишчекује званичну одлуку, публика на друштвеним мрежама већ је прогласила своје победнике. Коментари испод објаве на Инстаграму претворили су се у праву малу дебату филмофила, испуњену страственим навијањем и детаљним анализама.

У опису објаве, организатори поручују: "Једна последња шетња црвеним тепихом, једна последња овација... и Палмарес који ће заувек уписати 79. издање у историју фестивала".

Позивају публику широм света да им се придружи у директном преносу доделе награда на каналима Франце 2 и Брут. И док се светла полако гасе над Кроазетом, остаје само једно питање које одјекује филмским светом: ко ће понети кући Златну палму на фестивалу Кан 2026 и придружити се пантеону филмских бесмртника?

Породична драма прераста у слојевиту студију насиља међу децом, али и односа родитеља, деце и заједнице.

Оно што почиње као „безазлена дечија игра“, отвара простор за суочавање са питањем колико смо заиста спремни да видимо истину – када долази из нашег најближег окружења.