То је и један од разлога што је слоган овогодишње Недеље финског филма „Светла у сумраку“, инспирисан и филмом чувеног финског синеасте Акија Каурисмакија.

Манифестацију отвара награђивано остварење „Светло које никад не ишчезава“, а Стефан Арсенијевић скреће пажњу и на друге изузетне наслове.

„То је филм Крадљивци јабука, један младалачки филм који подсећа на неке Џармушове филмове, али је веома свој и веома фински. Редитељ Сампа Патал ће бити гост нашег фестивала и разговараће с публиком. Ту је и филм Лептири и такође нам долази гошћа редитељка филма Јени Тоивониеми, чији су филмови већ приказивани на нашем фестивалу. То је једна комична драма која се дешава током фестивала танга фински танго, када ћерка и отац који су у захладнелим односима покушавају поново да успоставе контакт. Као и сваке године биће ту и шефица одељења за међународну сарадњу Финске филмске фондације Јана Пускала која је 2010. године заједно са Небојшом Поповићем основала овај фестивал“, наводи Арсенијевић.

Приврженост домаће публике финској кинематографији се осећа, како Стефан каже, у ваздуху и без обзира на културолошке разлике са Финцима се добро разумемо.

„Постоји нека уврнутост у финској култури. Има нешто што је нама недокучиво. Финцси су веома особени и веома на своју руку и никоме се не правдају што се тога тиче. Морам да кажем и са неким Финцима које познајем, па кад седимо, онда одједном замре разговор. Они просто ћуте фински, такође и те тишине су значајне. Ја наравно, као неко са југа се успаничим и кренем одмах да брбљам, али они не, тако да сам временом научио и да тако заједно ћутимо. И морам да кажем да су то лепи тренуци. Имаш некад и најлепше моменте у тишини у којој освестиш садашњи тренутак. Такође, ликови у филмовима су врло неконвенционални и зато их волимо“, истакао је Стефан Арсенијевић за Двестадвојку.

На Недељи финског филма биће приказан и један анимирани филм за најмлађу публку Мумини, чији су јунаци бајковита створења, веома популарна у овој скандинавској земљи.

Ово остварење прати његов пут, почетке каријере, од откривања вансеријског талента као вође породичног бенда „Џексон фајв“, до уметника визионара, амбициозног и са жељом да постане највећи на свету.

Прилику да тумачи Мајкла Џексона добио је његов нећак, такође музичар, Џафар Џексон, први пут на филму.

„Први дан... само сам размишљао о томе да ли Џафар може ово да изнесе. И кад је музика почела, кад је извео прве кораке, човече, 'развалио је'. Погледао сам Грејама и он мене и ја сам само питао: Ко је овај момак?“, испричао је редитељ филма Антоан Фукуа.

„Нисам сањао да постанем глумац, нити да играм њега, али знао сам да је то био позив“, каже глумац Џафар Џексон.

Редитељ Антоан Фукуа желео је да прикаже како је Мајкл Џексон постао то што јесте, један од највећих. Филм прати период до турнеје из 1988. године са албумом Bad приказујући и Мајклов живот ван сцене, пре свега, његов компликован однос са оцем.

„Љубав према Мајклу сам осећао на сету сваког дана од екипе и глумаца. Сви су показивали љубав и улагали срце и душу у снимање“, истакао је Џафар.

„Могли сте да видите колико је Џафару стало. Због тога је тако посебан. Кад год је дух Мајкла, ког је он доносио био присутан, сви у тиму су могли да га осете “, објашњава Фукуа. 

Продуцент филма је Грејам Кинг који је радио и на биопику о Фредију Меркјурију и групи „Квин“ Боемска рапсодија. Мајкл не приказује комплетан живот суперзвезде, не осврће се на оптужбе за злостављање које су део његове животне приче, али продуценти не искључују могућност за наставак филма.

„Хуманитарна катастрофа. То је оно што је оправдало рат против Србије 1999. године, рат који је променио правила игре и трансформисао НАТО из одбрамбене алијансе у војно-офанзивну коалицију која је интервенисала без одобрења УН. По први пут у историји. Бомбардовања су почела пре 27 година, 24. марта, на Косову и у Београду“, пише Раи.

Месец дана касије, 23. априла, истиче се у тексту, догодило се нешто потпуно неочекивано – у 2.30 ујутру, зграда јавног сервиса РТС-а у Београду погођена је НАТО бомбама које су изненадиле раднике на послу, убивши 16 људи, све запослене. Међу погинулима није било новинара, само техничари и радници од којих су многи били млади.

„Никада није пронађен ни најмањи траг ДНК двоје младих запослених, чувара и техничара. Све је претворено у прах“, пише ауторка текста Тицијана Боари истичући да се због новинарке Слађане Зарић после 27 година вратила у Београд.

Филм Слађане Зарић о разлозима НАТО бомбардовања 

Документарац Тачка прелома – рат који је променио правила премијерно је емитован 24. марта, на годишњицу почетка бомбардовања 1999. године, и, како оцењује Боаријева, покушава да пружи одговор онима који се још увек питају о разлогу тог рата, тих бомбардовања која су трајала дугих 78 дана.

„Да ли је на Косову постојала или није ванредна хуманитарна ситуација која је оправдавала тако велико војно мешање? Сведочанства оних који су у то време били укључени у тај рат у различитим својствима откривају, скоро тридесет година касније, друштву попут српског, истину која је одмах препозната, али никада није ушла у званични наратив тог историјског догађаја: ванредна хуманитарна ситуација била је измишљотина, пажљиво смишљена тактика да се преузме контрола над том територијом и погура НАТО на исток, који ће касније на Косову успоставити једну од својих најважнијих база, Бондстил.“

„Није било ванредне хуманитарне ситуације“

Тицијана Боари наводи да је тек неколико људи писало о томе у то време, укључујући њу, која је на месту саветнице за развој медија посматрачке мисије ОЕБС-а на Косову била од децембра 1998. до марта 1999. године.

„Документарац Слађене Зарић садржи, поред мог сведочења, и сведочења на италијанском језику генерала Бјађа ди Грације, дугогодишњег војног аташеа у италијанској амбасади у Београду, и бившег парламентарца и правника Доменика Гала, тада члана Одбора за одбрану. У филму говоре и Јан Оберг, истраживач у области мирног решавања сукоба и саветник косовског лидера Ибрахима Ругове“, прецизирала је Боари.

Извештаји немачке војске били су јасни, наводи посланик немачких хришћанских демократа Вили Вимер, који је у време кризе био потпредседник ОЕБС-а: На Косову је све било мирно, није било ванредне хуманитарне ситуације. Још један немачки саговорник је новинар и продуцент Јо Ангерер, аутор остварења Све је почело лажју, документарца о хуманитарној катастрофи, који је 2000. године продуцирала телевизијска кућа АРД.

Ауторка остаје невидљива како би дала глас онима који су тада стварали историју

Међу другим истакнутим личностима које као саговорнике Слађане Зарић издваја Тицијана Боари су британски историчар Џејмс Петифер и Чарлс Капчан, који је био директор европске секције Савета за националну безбедност током Клинтоновог председништва, а сада је професор међународне политике на Универзитету Џорџтаун. Капчан је уверен да је ОВК била де факто копнена снага НАТО-а. Говорио је и фински пуковник Пека Висури.

Јевгениј Примаков Млађи, који говори испред руске стране, члан Државне думе и унук Јевгенија Максимовича Примакова, бившег руског премијера, играо је кључну улогу у преговорима са Милошевићем о постизању Кумановског мировног споразума, којим је бомбардовање окончано у јуну 1999. године.

„Све историјске личности су присутне и говоре директно. Ауторка остаје строго невидљива како би дала глас онима који су тада стварали историју. Историју која ризикује да се понови данас, на другим местима на сличне начине“, закључила је Тицијана Боари.

Нико ништа није рекао je мастер рад Тамаре Тодоровић, настао под менторством професора Стефана Арсенијевића. Филм је копродукција Србије, Француске, Словеније и Хрватске, а продуценткиња филма је Чарна Вучинић, испред продуцентске куће NAKED.

Преко прага је дипломски филм Таре Гајовић, реализован у продукцији Факултета драмских уметности у Београду под менторством професора Срдана Голубовића.

Радња филма Нико ништа није рекао прати једно наизглед уобичајено Катаринино вече. Њену свакодневницу прекида позив због кога мора да се суочи са последицама, наизглед, безазлене игре у којој је учествовала њена ћерка. Улоге тумаче Ивана Вуковић, Калина Шутић, Викторија Васиљевић, Милица Стефановић, Ива Краљевић, Елена Поповић, Марта Грујић, Петар Пожега и Јован Белобрковић.

Копродуценткиња је Ена Бајрактаревић, директор фотографије Младен Теофиловић, монтажерка Кристина Тодоровић, сценографкиња Ана Иванишевић, костимограф Страхиња Табаковић, шминкерка Мојца Горогранц Петрусхевска и дизајнер звука Јулиј Зорник.

Остварење Преко прага Таре Гајовић прати причу двоје тинејџера, који након три месеца забављања сазнају да очекују дете и из љубави одлучују да га задрже. Радња је фокусирана на дан свадбе и на њихов бег од обичаја који почињу да их гуше. Главне улоге тумаче Зоја Клинко и Стефан Николић. Остале улоге тумаче Милица Јаневски, Добрила Ћирковић, Вахид Џанковић и Бојан Димитријевић.

Главне креативне позиције у филму припале су такође студентима, директорка фотографије је Нађа Станишић, монтажерка Неда Живановић, продуцент Никола Узелац, за сценографију је била задужена Вања Матасаревић, за костим Смиљка Бабић и Јелена Станишић, дизајн звука потписује Алекса Николић, а колор корекцију Милица Дракулић.

Оба филма су подржана на конкурсима Филмског центра Србије, док су реализацију филма Нико ништа није рекао подржали и фонд Креативна Европа – Медиа, француски ЦНЦ и телевизија АРТЕ, Словенски филмски центар, Хрватски аудиовизуални центар и Град Крагујевац.

Ово је изузетан успех за домаћу кинематографију – претходни пут је домаћи кратки филм уврштен у главни такмичарски програм Кана 1987. године, када је приказано остварење Изненадна и прерана смрт пуковника К.К, Милоша Радовића, а последњи пут је Србију у програму La Cinef представљао Стефан Иванчић 2014. са филмом Лето без месеца, такође у продукцији ФДУ.

Међународни филмски фестивал у Кану, најзначајнији филмски фестивал на свету, ове године се одржава од 12. до 23. маја.

Актуелне теме и релевантни саговорници, уз препознатљив новинарски печат аутора, биће окосница сатног телевизијског формата који ће обогатити наш програм, привући пажњу стручне јавности и милионског аудиторијума Јавног медијског сервиса.

„Као што је 'Политика' најстарији и најутицајнији лист у овом делу Европе, тако је и РТС један од ретких преосталих медијских оријентира који омогућава да српско друштво не залута у баналност, простаклук, хистерију и било коју врсту екстрема. Зато ми је задовољство и част што ћу постати део тима РТС-а, јер ма какви интереси да се плету око њега или шта год да се говори о њему, свакоме, па и дотичнима, стало је да постану ТВ лице Јавног сервиса.

У студију неће седети истомишљеници, већ они који имају шта да кажу. Или мисле да имају. Сто ће бити довољно велики да сви имају места да седну, али не толико, да се неко сакрије испод њега.

Да видимо како изгледа када се у затвореном простору сретну истине, лажи, интереси и рекламе“, рекао је Александар Апостоловски.

О детаљима емисије и почетку емитовања, ускоро опширније.

Сниман је у Варварину, Новом Пазару, Сурдулици, Владичином Хану, Грделици, Београду и Мурину у Црној Гори. У филму говоре родитељи, браћа, сестре и пријатељи страдале деце, као и наши најеминентнији историчари и аналитичари.

Жири на чијем је челу био Никола Лоренцин, познати редитељ и професор режије на Факултету драмских уметности, једногласно је одлучио да међу 302 приспела пројекта, гран при награду за најбољи филм додели остварењу из продукције Информативног програма РТС-а уз следеће образложење: „Ауторка Биљана Бојковић и директор фотографије Васко Васовић награђени су највишим призанањем за најбољи филм фестивала. Достојевски нас је научио да бол и суза дечија немају поравнање са било каквим намерама човека“.

„Биљана Бојковић и Васко Васовић пошли су трагом непресахлих дечјих суза и прекинутог живота градећи корак по корак потресну слику злочина НАТО агресора током 1999. године. Крочили су на стратишта где су агресори починили злочин да би осликали белег на гробном камену пострадалих. Истичемо зрео приступ ауторке и сниматеља који су суптилним приступним поступком забележили потресне приче преживелих“, наводи се у образложењу жирија.

У другим категоријама и жанровима, награђени су и остали аутори из РТС-а : Веско Бутрић, Новица Савић, Лидија Самарџијевић, Тамара Дрезгић.

Свечана додела признања у Великој Плани заказана је за петак, 24. април 2026. у 20 часова.

Један део филма Ђаво носи Праду 2 сниман је у Милану и овај град је јединствена локација на свету на којој се припрема и један посебан начин дочека овог филма у биоскопским салама. Имерзивно искуство омогућиће гледаоцима утисак да су у друштву Миранде и Енди у самој редакцији часописа Runway.

То искуство већ је доступно посетиоцима у центру Милана. У робној кући La Rinascente креиран је простор који верно дочарава свет модне редакције. Посетиоци пролазе црвеним тепихом, улазе у канцеларију, обилазе гардеробер и на крају долазе до фото-сета где могу да се нађу на насловној страни магазина.

Споља, пажњу привлаче и монументалне црвене ципеле, док је фасада осветљена у боји која је постала симбол филма.Овакав концепт није случајан. Милано је био једна од кључних локација снимања, па је ова инсталација логичан наставак филмске приче у стварном простору.

Током снимања, градске улице претворене су у филмски сет – сцене су забележене на Тргу Дуомо (Piazza del Duomo), у Галерији Виторио Емануеле и у модним квартовима.

У продукцији је учествовало више од 2.000 статиста и волонтера, међу којима су били и људи из модне индустрије, али и грађани који су желели да постану део овог пројекта.

Инсталација је део шире атмосфере Недеље дизајна у Милану која почиње 20. априла, када град постаје центар креативности и савремених трендова. Истог дана очекује се светска претпремијера филма у Њујорку.

У биоскопе у Италији филм стиже 29. априла, чиме ова земља постаје једна од првих која ће га приказивати. Дан касније, 30. априла, филм долази и у биоскопе у Србији, док се у региону очекује од 1. маја.

Две деценије након првог филма Ђаво носи Праду, публика поново улази у свет високе моде кроз ликове које тумаче Мерил Стрип и Ен Хатавеј. А док остатак света чека премијеру, Милано већ нуди прилику да се тај свет доживи изблиза све до 4. маја.

Иван се у другој игри определио за борбу против три Трагача за износ од 700.000 динара, упркос томе што је за малу разлику у времену имао могућност да освоји 1.500.000. Након прославе своје беспрекорне победе са двоцифреном разликом на сату у односу на Трагаче, рекао је:

„Никакав жал са моје стране не постоји због тога што нисам отишао на већу суму. За ово сам вежбао. По ово сам дошао. Ја сам вечерас овде победио.“

За разлику од колеге који информатику предаје у гимназији, у епизоди је учествовао и Милорад Обреновић који ради са основцима. Иако Милорада концентрација у првој игри није послужила, па је из ње изашао са минималним износом од 20.000 динара, у другој игри био је надмоћнији од тројице Трагача и освојио 300.000 динара.

На такмичарској позицији нашли су се још и Мина Димић, којој је за свега једну секунду измакло 1.100.000 динара, као и Марко Маленчић, који није успео да од Трагача одбрани пола милиона динара.

Неочекивани карневалски ликови нас воде у различите светове, жанрове, миљеа.

„Милош Радовић је са својим текстом понудио заиста један калеидоскоп емоција, драмских ситуација, комичних ситуациј, а врло високог интензитета. Радећи на Варвари сам схватио да је можда важније пронаћи најинтересантнији начин да се нешто исприча. Мислим да ће и публику померити из неке зоне конфора“, истиче редитељ Дејан Зечевић.

Мати Ефимија, игуманија оближњег манастира, отворена и искрена према својим следбеницама, снагом свог ауторитета учествује у мрежи која се плете око невероватних људских судбина.

„Мати Ефимија је чудо. Мати Ефимија је истина. Она говори истину, успоставља прави дијалог. Неочекивана је, духовита где год може. И оно што је најважније, окреће мисли ка људском срцу“, каже Даница Ристовски која тумачи лик Мати Ефимије.

„Сања је мајка, супруга, ендокринолог. Јако успешна у свом послу, а живот јој донесе прилично тежак изазов. То је болест сопственог детета где су њој као лекару и врхунском стручњаку руке везане. Тако да је гледамо кроз серију и као очајну, бескомпромисну, пожртвовану“, објашњава лик који тумачи глумица Катарина Марковић.

Да ли ће јунаци серије Зваћеш се Варвара избећи загрљај несреће и досегнути срећу, пратићемо кроз 12 епизода викендом на Првом програму РТС-а.

Аутор истиче да прича није настала као роман, већ као снажан лични доживљај: „Прво је настала поема, што је јединствен случај – па тек онда роман и филм. Све је проистекло из сусрета са човеком 2004. године“, објашњава Џелетовић. Како каже, тај сусрет га је дубоко потресао и подстакао да у кратком времену напише дело које ће касније постати основа за ширу причу.

Роман прати судбину немачког барона коме је трансплантирано срце Србина са Косова и Метохије. Према речима аутора, управо је лична исповест тог човека била кључна. „Када је сазнао чије срце носи, кренуо је да тражи породицу. Оно што је доживео тамо променило му је живот“, наводи Џелетовић.

Од личне приче до глобалне теме

Како објашњава, тек годинама касније, након међународних извештаја о трговини органима, постало му је јасно колико је тема о којој пише заправо широка и тешка. „Тада сам схватио размере свега и колико је људи страдало у тим страхотама“, каже Џелетовић.

Посебно упечатљив део приче односи се на тренутак када барон сусреће дете човека чије срце носи. „Он је рекао да је у том тренутку имао осећај као да ће му срце искочити – да ли је то било препознавање или нешто друго, никада нећемо сазнати“, додао је аутор.

Ипак, пут од књиге до филма није био лак. Према његовим речима, продукцију су пратили бројни притисци. „Поједини глумци су одустали јер су сматрали да нису угрожене само каријере, већ и животи“, истиче писац.

Упркос томе, филм је завршен и приказује се у биоскопима, али се, како тврди аутор, суочава и са покушајима дискредитације. Посебно издваја организовано оцењивање на сајтовима где се, како наводи, дају најниже оцене од стране оних који филм нису ни гледали.

„Нису случајно кренули да дају најниже оцене. То раде организовано, јер је циљ да се спречи да филм заживи широм света“, тврди Џелетовић.

Ипак, реакције публике, како каже, остају снажне и позитивне. „До сада нисам добио ниједан негативан коментар од гледалаца“, додаје.

Аутор верује да је управо уметност најјаче средство у борби за истину. „Овај роман и филм говоре више од све дипломатије света, јер у њима нема ни мржње, ни политике, већ само истина“, наглашава Џелетовић.

На крају, поручује да је прича настала у име жртава. „У име њих говорим. Зато ово не може да се заустави – јер њихов глас мора да се чује".

Инспирисан личним искуством ауторке и кроз сведочења бројних других људи, филм отвара шира питања идентитета и припадности, покушавајући да одговори на универзално питање – ко смо заправо. Сам назив филма је коментар који је поводом држављанства Олга Косановић добила на интернету.

„Када мачка добије мачиће у школи за јахање, то их не чини липицанерима. И то је он заправо рекао на питање да ли ја треба да добијем аустријско држављанство тиме што сам рођена у Аустрији или не. Тај коментар ме је дуго пратио и хтела сам да сазнам шта уопште то значи. И питала сам се, ако нисам Аустријанка, а кад дођем у Србију, овде сам исто странац, јер никад нисам овде живела. Онда, чија сам? И тим питањем сам се бавила, и заправо немам прави одговор. Али мислим да је моја бака рекла праву ствар, а то је да припадамо само тамо где желимо да припадамо. А то су људи, породица, места, а можда не нека национална идеја“, објашњава Олга Косановић, ауторка филма Далеко од липицанера.

Гошћа овогодишњег Аустријског филмског фестивала је и редитељка Татија Шкиртладзе чији ће филм У славу краљици такође први пут бити приказан у Србији.

Филмска прича дешава се у време Хладног рата, када су четири изузетне грузијске шахисткиње промениле ток женског шаха на глобалном нивоу. Филм открива њихове испреплетене биографије и представља редак увид у садашње животе совјетских шаховских звезда.

„Инспирација за мој документарни филм У славу краљици има корене у мом детињству. Ја сам из Грузије, бивше совјетске републике, где су ове четири шахисткиње у то време биле изузетно славне. На неки начин ја сам се тада идентификовала са грузијским женама, шахисткињама и потом сам почела да истражујем за филм. Оне су Дружина жена и не идентификујем се ни са једном посебно. Филм је добио овај назив јер су људи носили транспарент на коме је писало Краљица кад су дочекали Нону Гаприндашвили после једног успешног такмичења. У ствари, највећа краљица, дива шаха у овом филму је Милунка Лазаревић, која је и наратор“, каже редитељка Татија Шкиртладзе.

Уз филмове гостујућих редитељки, на репертоару су и остварења различитих жанрова, које одликује квалитет и емотивност.

„Мислим да ће овај фестивал, односно његови филмови, добро комуницирати са нашом публиком, зато што чак и један најметафизичкији, један најаритстичкији филм, за главног глумца има Вилема Дефоа, кога публика веома воли и добро познаје. Остали филмови, чини ми се да имају добар ритам. Публика воли добар ритам причања приче, воли понешто изненађења, али мислим да су ово све филмови, чак и они који су више у области арт-хауса, да су сви ти филмови врло комуникативни и да нема нечега што би могло да буде досадно или замарајуће“, наглашава селекторка филмског програма, Ана Вучковић Денчић.

У пратећем програму фестивала, у Филмској галерији Дворане културног центра Београда постављена је уметничка инсталација Татије Шкиртладзе „Дружина", која посвећена легендарним шахисткињама из њеног филма.

Овгодишњим фестивалом Аустријски културни форум обележава и 25 година рада у Србији.

Чупић је истакао значај импровизације у глуми, описујући тренутак са снимања који је спонтано променио сцену: „То је била нека обична реплика која је написана да ја њу питам како се зове, али сам чуо неки стари шлагер из седамдесетих… и тако сам једноставно ушао у ту енергију“, рекао је он, додајући да га управо такви моменти највише инспиришу.

Чупић је нагласио да редитељ Дејан Зечевић воли изненађења на сету: „Воли да га изненадите у сваком новом кадру, да се унесе нешто ново што даје природност".

Бранка Шелић је додала да управо та слобода чини рад посебним: „Он баш воли глумце и воли да ради са глумцима, код њега много тога можемо да се договоримо пре самог снимања".

Говорећи о серији која спаја драму, криминалистику и елементе фантастике, Шелићева је објаснила да је реч о слојевитом пројекту који није класично линеаран.

„Текст као да је написан у једном даху. Има много линија и различитих прича које се преплићу“, рекла је она, наглашавајући да серија често од гледаоца захтева додатну пажњу јер се временски слојеви смењују и испреплићу.

Чупић је додао да је управо то једна од специфичности пројекта: „Није битно ко је главни лик, већ како се прате животи људи и њихове судбине. Гледалац мора да буде фокусиран да би све сложио у својој глави".

Доза (не)сигурности

Глумци су се осврнули и на процес прихватања улога и неизбежну дозу несигурности која такав пут може да прати.

Чупић је био искрен: „Сваки пут кад добијем нови сценарио постоји тренутак да ли је то за мене. Али кад добијем поверење, то ми даје сигурност".

Такође је нагласио значај избора глумаца у целокупном пројекту: „Мислим да је 80 одсто успешности неког пројекта кастинг који уради редитељ".

Шелићева је додала да је управо тај однос поверења кључан: „Улога се гради на том поверењу редитељског избора".

Глумци су сагласни да нова серија доноси необичну комбинацију жанрова и да од гледалаца тражи активан приступ, али истовремено нуди снажну емоционалну линију и препознатљивост „живота у његовој несвесној форми“.

Серија Зваћеш се Варвара почиње са емитовањем у суботу у 20.05 часова на програму РТС-а.

„Некако нас је све заједно инспирисао да приступимо једном калидоскопу емоција, судбина, из једне мало другачије перспективе, из једног мало другачијег угла гледања на те ситуације, на живот генерално. И мислим да смо заиста сви заједно уживали у претварању тог дивног текста у покретне слике и некако се у том процесу вероватно мало и ослободили тих неких стега, неког система и неких правила како би требало да изгледају телевизијске серије“, истиче редитељ.

Резултат тог процеса, по његовом мишљењу, јесте дело које не оставља гледаоца равнодушним.

„Мислим да Варвара није серија која ће вам помагати да се успавате увече, него вас мало по разним фронтовима протрести и захтевати од вас да се мало више укључите у оно што гледате, првенствено емотивно, и надам се да има публике која то тражи од играног програма“, додаје Зечевић.

Глумица Даница Ристовски истиче да је за њу свака улога на неки начин излазак из зоне комфора, али да је ова била посебно изазовна. Лик Мати Ефимије, који тумачи, градила је у тесној сарадњи са ауторима, у атмосфери која је подстицала креативност и слободу.

„Пре свега, то је написао сценариста Милош Радовић, а са Зеком сам радила, ово је трећи пут, тако да ми смо се упознали мало боље и лепо смо сарађивали у креативној атмосфери. И мене није било стид да предложим све што сам мислила да ће допринети откривању овога лика. И нарочито сам водила рачуна да Мати Ефимија буде духовита где може, непредвидљива, у контри, а то ми је пре свега омогућио Милош Радовић“, наглашава гошћа Јутарњег програма, уз напомену да је серија урађена у копродукцији Телекома Србија и Зилион филма.

Зечевић посебно истиче значај глумачке поделе, наглашавајући да је избор глумаца једна од најважнијих редитељских одлука. Када се тај избор направи како треба, читав процес постаје лакши и испуњенији.

„Ја сам од оних који воле да му буде лепо на послу, тако да се првенствено трудим да атмосфера буде креативна, али на другој страни буде и опуштена и да просто својим сарадницима створим такву атмосферу да и они могу да буду креативни. Тако да Варвара је управо у таквој једној атмосфери и и настала“, наглашава Дејан Зечевић.

Додаје да се окружио са дивним талентованим глумцима који су заиста разумели ликове. Уз Даницу Ристовски, ту су и Анита Огњеновић, Уна Лучић, Чубрило Чупић, Катарина Марковић, Андрија Кузмановић, Никола Пејаковић...

Ауторски тим чине и Душан Јоксимић, директор фотографије, Ненад Пирнат, монтажер, Зорана Петров, сценограф и Елиборка Бранко, костимограф.

Даница Ристовски описује премијеру серије као свечани тренутак за све који су учествовали у њеном стварању.

„То је велика свечаност за нас и сада ми наше ауторско велико дело предајемо у загрљај публике и надамо се да ће нас публика чврсто загрлити.“

Зечевић закључује да Варвара није серија која се само посматра, већ она која увлачи гледаоца, изазива га и понекад збуњује. Ипак, управо у томе лежи њена снага – у способности да покрене, да постави питања и да задржи пажњу, чак и онда када није једноставна за праћење.

„Неке људе ће можда помало и збунити, али мислим да и збуњени неће одустати. Тако да, она мало и тражи од публике, али мислим да пуно и даје“, наглашава редитељ Дејан Зечевић на крају гостовања у Јутарњем програму.

Укључује и потпуно нову, до сада невиђену аниме секвенцу која отвара простор између реалности и сећања.

Ума Турман у жутом костиму, дизајнираном као омаж Брусу Лију, бриљира као Невеста, остављена да умре након што јој бивши шеф и љубавник Бил прекине пробу венчања и одузме нерођено дете.

Након буђења из четворогодишње коме, започиње њена немилосрдна освета. Једног по једног, мора да елиминише преостале чланове ескадриле пре него што се суочи са Билом.

Легендарна осветничка сага савремене кинематографије у својој интегралној верзији је ретко приказивана. Једна од пројекција била је у Тарантиновом биоскопу „Њу Беверли синема“ (New Beverly Cinema), а фестивалску премијеру филм је имао у Кану.

Критика о четворосатном остварењу Убити Била: Цела крвава прича пише да филм доказује да је Тарантино мајстор ритма. Упркос трајању, филм не губи замах, већ добија на емоционалној тежини коју раздвојени делови губе.

Истовремено бруталан и софистициран, Убити Била: Цела крвава прича је више од филма, ово је љубавно писмо кинематографији, од самурајских и кунг-фу класика до шпагети-вестерна, стопљено у јединствен, крвави тријумф.

Подсетимо у филму, поред Уме Турман, играју и: Луси Лу, Вивика А. Фокс, Мајкл Медсен, Дерил Хана и Дејвид Карадин као Бил.

Први је међу њима наступио Срђан Јоксимовић из Прибоја, који се са једанаест тачних одговора у првој игри изједначио са прошлонедељним рекордером Милошем Карном. Након тако сјајног наступа, Срђановим саиграчима остало је само да га једногласно саветују да одабере вишу суму од 800.000.

Без много размишљања, он се управо за то и определио, а након сјајног низа тачних одговора ту суму и одбранио.

Једина дама у тиму, Ђурђица Пантић из Крагујевца, пријавила се за Потеру, како каже, „да пробије лед са омиљеним квизом“ и у томе је дефинитивно успела. Њен дебитантски наступ донео је 120.000 у првој игри, али Ђурђица се није на томе зауставила.

Пратила је храброст својих колега и одабрала борбу за виши износ од пола милиона динара. Да је то била права одлука, потврдио је њен даљи наступ, будући да је без грешке у заједничку касу пренела 500.000.

Као трећи, победничком тиму се придружио Сава Тасић, студент из Лесковца. Сава је у првој игри освојио, а потом у другој и одбранио 105.000 динара. Тиме је „дрим тим“ комплетиран, а пред Буквића стављен озбиљан изазов.

Трагач је током целе епизоде био веома расположен за шалу и деловао поприлично растерећено. То је допринело атмосфери у студију, али би се могло рећи и да га је у пресудном тренутку деконцентрисало.

Тако је Милан направио низ грешака у финалној потери, не успевши да стигне петнаест корака предности које су такмичари имали. Упркос поразу, Буквић је остао насмејан и расположен, уз срдачне честитке и аплауз такмичарима.

Весну Радосављевић гледаоци су већ навикли да виде у улози презентера у Дневнику, Владимир Јелић се, после дуже паузе, поново вратио на Радио-телевизију Србије, а Мирко Михајловић до сада је био познат као водитељ Јутарњег и Београдског програма РТС-а.

„У времену када сви говоре – важно је коме верујете. Ви сте изабрали нас“, поручују водитељи Другог Дневника и додају „Свакога дана доносимо само оно што је важно. Јасно, тачно и на време.“

Славиша је послушао сестру, изабравши средњу понуду и борбу против три трагача. Ипак, пар нетачних одговора на самом почетку га је избацило из колосека, те није успео да надигра искусну екипу трагача.

Мемедовић је тада питао Сању да прокоментарише наступ свог брата, подсетивши се том приликом и њеног учешћа у Потери.

„Била сам у Потери, победиле смо трагачицу Милицу. Био је то први искључиво женски тим“, рекла је Сања, на шта се водитељ надовезао питањем: „Јесте ли расположени вечерас да одиграте ову Суперпотеру против наших трагача?“

Иако изненађена и затечена, Сања је ипак прихватила да замени места са Славишом, те се убрзо нашла на позицији такмичара док ју је брат подржавао из публике.

 Уследио је брилијантан наступ и неизвесна трка са трагачима из које је Сања изашла као победница и „богатија“ за 1.000.000 динара.

 „У збиру сте добри“, нашалио се Мемедовић и додао „свакоме по 500.000“.

 Славиша се, видно одушевљен сестрином победом, надовезао рекавши: „Знао сам да Сања то може“, па шаљиво додао „купиће ми пар стрипова и неку књигу.“

Епизоду су обележила још два сјајна такмичара. Славиша Недељковић из Новог Сада „пробио је лед“ наступивши први и победом над Трагачима освојио 400.000 динара.

Ништа мање вредан похвале био је и наступ Дарка Вучићевића из Шапца, који је показао велико знање и храброст да се бори за невероватних 2.000.000 динара против сво четворо трагача. Овог пута му то није пошло за руком, али ипак није деловао разочарано и са осмехом је напустио студио.

„Он се базира на Библију и на томе базира свој сценарио. Наравно, неке дијалоге некако треба да модернизује и да користи уметничку слободу. И кроз шпицу, и кроз музику, и кроз све, мислим да покушава да се приближи, и у томе и успева, млађој публици“, напомиње филмски критичар Иван Карл.

„Та серија има једну новину, а то је да кроз врло квалитетну разраду историјских околности, успева да драматизује добро психолошка стања актера. Дакле, ту није реч само о Христу, него и апостолима и Христовим савременицима и људима из тог времена који су били значајни у животу ране цркве, прве цркве“, истиче проф. др Владан Таталовић, шеф Катедре за Нови завет Православног богословског факултета.

Међу глумцима који тумаче Марију Магдалену, фарисеја Никодима, Јосифа из Ариматеје и друге ликове, нема познатих имена.

„Занимљиво је да је главни глумац, Џонатан Руми, блискоисточног порекла, да он сам јесте у детињству крштен у православној породици, али да је касније прешао у римокатоличку цркву стицајем околности, али има тај лик једне блискоисточне фигуре, мислим сиријско-египатског, либанског порекла", додаје професор Таталовић.

Серија Изабрани је најуспешнији пројекат који се финансира по принципу добровољних прилога путем платформе на којој се емитује без наплаћивања. До сада је преведена на 50 и синхронизована на 36 језика.

„Види се да има више средстава како се серија развија и он сада овим новијим сезонама не заостаје уопште за оним што су продукциони стандарди Нетфликса и других великих платформи“, наглашава Иван Карл.

„То ипак нешто говори, да је прича о Христу актуелна, потребна овом немирном и напаћеном свету и зато мислим да је добро да се та серија приказује и емитује, али да се гледа са једне критичке дистанце“, напомиње проф. др Владан Таталовић.

Шеста сезона доноси Христово суђење, страдање и распеће. Емитовање прве епизоде, заказано је за јесен.

Сада се снима пета сезона, која такође прати истините случајеве, а место радње су, осим наше земље, Црна Гора и Босна и Херцеговина.

„Прави отклон од оних људи, који злочин чине свесно, намерно и одлучно. Серија се бави људима, који злочин почине у тренутку слабости и у неким својим личним бољкама, неки и у болести“, наводи креаторка серије Бранилац, Јелена Светличић.

У новој сезони упознајемо се са случајевима из ближе прошлости, до 80-их година прошлог века. У епизоди која се тренутно снима у панчевачком Народном музеју, оптуженог глуми Бојан Жировић.

„Он живи неки свој сан и онда одједном улази у то неко друштво, корумпирано, лоповско. Заједно са неком његовом болешћу и параноидним синдромом, он узима правду у своје руке“, истиче Жировић.

„Случајеви Томе Филе, које је обрађивао током целе каријере су били кривица. Случај једног убиства, интригантан и интересантан. Нажалост, некако су му били намењивани најтежи случајеви. И овде је једна, можемо рећи, успешна одбрана“, каже глумац Ђорђе Марковић.

Серија ће се снимати на више локација у наредних месец дана, у Панчеву и околини, Београду, Убу, околини Ваљева. Више локација и прича изискује захтевну продукцију.

„То је продукцијски јако захтевно и компликовано, јер свака епизода захтева нови кастинг, нове костимске промене, сценографске промене, локацијске. Ја увек кажем, то је као да радимо неке мале филмове“, објашњава ауторка серије.

На јесен ће на РТС-у бити емитована већ завршена четврта сезона серије Бранилац, а ова која се сада снима планирана је за следећу годину.

„Заправо мој циљ је био Американцима и целом свету показати где сам одрастао и како сам одрастао са дедом и ту неку релацију између мене и деде. То ми је било најбитније показати. Касније када су редитељи дошли, хтели смо мало то обогатити. Баш смо почели једноставно градити тај наш свет“, истакао је продуцент и глумац Неб Чупин.

Иако носи носталгију малих прича о људима, пркосу и храбрости, филм указује на могуће исходе грешака и одлука човечанства у тренутку у ком живимо.

„Тај дистопијски или постапокалиптични субжанр научне фантастике некако сам по себи увек баца рефлексију на садашњост, као што и историјски спектакли углавном коментаришу садашњост са неке дистанце. У том смислу је увек занимљиво наћи ту линију шта је оно што може бити уколико се нешто данас не изрегулише“, објашњава редитељ Зоран Лисинац.

„Сам тај жанр је по себи изазован јер та глума није она која је за неки реализам, за неку епоху, Пошто не гледам тај жанр, не гледам научну фантастику, нисам знала да ли је добро урађен посао, али испоставило се да је одлично“, каже глумица Ивана Дудић.

Господар Олује сниман је на јадранској обали, али и Калемегданској тврђави. У филму, поред истакнутих међународних звезда, играју Ивана Дудић, Горан Богдан и Сергеј Трифуновић.