У Србији на нови живот чека 1.228 грађана. Међу њима је и Жељка Бојић, која већ четири године чека трансплантацију јетре. Жељка у друштву сина Јакова, рођеног у септембру прошле године, који је вероватно најмлађи гост Дневника, и професорка др Маја Ерцеговац, директорка Клинике за грудну хирургију Универзитетског клиничког центра Србије, говориле су за РТС о изазовима које донирање органа и процес трансплантације носе.

Жељка се нада најважнијем позиву и томе да ће добити јетру, у чему јој мали Јаков даје већу снагу, наду и мотивацију: „Просто, сада је он на првом месту и морам да будем јака и морам да истрајем управо због њега".

Жељка се недавно сусрела са погоршањем здравственог стања.

„Па сада сам, хвала Богу, добро, захваљујући и мојим лекарима који ме прате. Када је он имао четири месеца, имала сам једну епизоду погоршања здравственог стања када сам била хоспитализована, и то је нешто што ми је до сада, од свих хоспитализација, најтеже пало јер смо били по први пут раздвојени. И сад то има једну другу димензију, али исто тако та хоспитализација ме је научила да морам да будем јака, да морам да истрајем, јер ја морам просто да будем мама, овај, и морам да њему пружим безбрижно детињство", испричала је Жељка.

У Србији на трансплантацију јетре чека око 70 наших грађана. Оно што је била охрабрујућа вест у овој години, почетком априла, је да је први пут урађена и трансплантација плућа у нашој земљи. Бојан који је добио нова плућа, осећа се добро и опроавља се како треба уз уредне налазе на здравственим контролама.

Та трансплантација плућа била је једна од 71 интервенције, трансплантације и ткива и органа у овој години за првих пет месеци и 17 важних великих „да" породица, што је охрабрујуће, али опет недовољно.

Признање за хумани чин

„Мислим да је овај дан некако прилика, с једне стране, да одамо почасти, да се сетимо и признање свима онима који су се одлучили, или лично или као породица, на тако хумани чин, али и да се сетимо значаја тога и да размишљамо о томе и колико шанси се даје и како некако неко ко у том моменту одлази и завршава се живот, али наставља да живи кроз све те младе људе који се враћају породицама, враћају свом животу и некако, ако то може да буде нека утеха, неки мотив у изузетно тешком моменту за те породице с којима се разговара о донирању органа", истакла је проф. Маја Ерцеговац.

Ове године било је девет трансплантација срца, а тимови, не само у Клиничком центру Србије, спремни су за трансплантације. Када је реч о трансплантацији плућа, припреме су дуго трајале, уз помоћ колега из Беча.

„Неки број донора и број органа који су на располагању није толики, али то не значи да ми 24 сата не живимо са телефоном и са чекањем и са просто спремношћу, ако се, ако дође до такве ситуације, да можемо да одговоримо задатку" ,каже проф. Ерцеговац.

Жељка, је активна у удружењу „Заједно за нови живот" чији су чланови поводом Националног дана донора, учествовали у догађају у Скупштини Србије где се говорило о дуго ишчекиваним изменама Закона о трансплантацији органа.

„Па, искрено, овај закон се јесте дуго чекао, али и ми као удружење смо се залагали јер просто сматрамо да сваки сегмент треба да има неки свој правни оквир, али са друге стране, закон није тај који нас може натерати да будемо хумани.То је једна наша дубоко интимна одлука и ја верујем да је то нешто што свако од нас има потребу и осећа", рекла је Јаковова мама и додала да је закон тај који треба да обезбеди да ниједна сенка сумње не падне на тај најузвишенији хумани чин, и да верује да ће то овим новим изменама и допунама закона управо бити постигнуто.

Закон не може да нас натера да будемо хумани

Жељка је позвала све људе који, како је рекла, имају јасан став о донирању органа, да потпишу донорску картицу, и на тај начин оставе могућност да некоме од 1.200 пацијената који чекају на трансплантацију органа продуже живот.

„Не може да нас натера да будемо хумани. То мора да буде лична одлука, али ја се питам да ли закон може да подржи моју личну одлуку. Ако је моја одлука да будем донор, да ли закон може то да подржи као неки мој тестамент, мој легат, и да напросто породица мора то да прихвати? За све остало се каже - Поштуј последњу вољу нечију. Онда мислим, ово је једна изузетно битна, величанствена последња воља коју треба поштовати", закључила је проф. др Маја Ерцеговац.

„Предност код жена је постојање естрогена, хормона који је савезник женског тела до менопаузе. Захваљујући овом хормону који штити крвне судове жене, бројне кардиоваскуларне болести код жена развијају се доста касније, по стаистикама“, рекао је професор.

Истиче да мушкарци преузимају веће ризике када обављају послове који су повезани са већом смртношћу.

Стил живота и навике утиче на дужину живота

„Стилови живота се уче и усвајају, а представљају наш избор.Велика разлика између мушкарца и жене је и однос према сопственом здрављу, јер се, на жалост, мушкарци касно јављају лекару. Поштоје Плаве зоне живота где је популација жена бројнија“, рекао је професор.

Др Хрнчић наглашава да атеросклероза и дијабетес често не боле, због чега је правовремена контрола крвног притиска и шећера од пресудног значаја за дуговечност.

Залет за дужи живот

„Почињемо да старимо још када се родимо и тај процес напредује током целог живота. Одлуке доносимо сами.  Одлуке како желимо да старимо не треба доносити у седамдесетој или осамдесетој, одлуке не треба доносити у шездесетој години, већ у тридесетој или четрдесетој. То је инвестиција у сопствено здравље. Наше тело стари на нивоу ћелије и пре него што видимо симптоме“, рекао је професор.

Наука о здравом старењу

„Све је доминантнија и постоји много доказа који нам омогућавају да не додамо само године животу него да додамо живот годинама. Изузетно је важно да продужимо здрав животни период. Физичка активност је свакодневна рутина, шетња, дружење, квалитет спавања, редовне контроле крвног притиска, нивоа шећера у крви, холестерола. Најздравије период сна је од 23 до 6 сати ујутру. Наш биолошки ритам се подешава и нашем социјалном ритму и временом ми наш организам можемо да прилагодимо навикама", закључио је професор Драган Хрнчић.

„Марсела, погледај, послушај – ово би могло да олакша порођај", рекао је својој супрузи, сећа се Хорхе у разговору за Би-Би-Си њуз мундо. Две деценије касније, Одонова идеја претворила се у револуционарни уређај који олакшава вагиналне порођаје и смањује ризик од повреда за новорођенчад и мајке, а који су често повезани са методама као што су форцепс или вакуум екстрактор, које се и даље користе широм света.

Након што је тестиран у Аргентини на 48 порођаја, уређај назван OdonAssist – у част свог творца – већ се користи у 40 болница у пет европских земаља, где је помогао при рођењу више од 300 беба, потврдиле су здравствене власти Уједињеног Краљевства и компанија која га производи.

Како функционише „нежна алтернатива"

ОдонАсист је уређај на надувавање дизајниран да помогне код вагиналних порођаја када дође до застоја у другој фази. Функционише као „нежнија алтернатива традиционалном металном форцепсу или вакуум екстракторима", наводи се на сајту компаније МНХИ (Innovations in Maternal and Child Health), која га производи.

„Функционише помоћу меке ваздушне манжетне која се поставља око бебине главе", објаснила је британска докторка Емили Хотон за Би-Би-Сијев програм Женски час.

Једном када се надува, уређај обухвата бебину главу и пружа нежну и контролисану тракцију која допуњује мајчине напоре, наводи МНХИ. Медицинско особље користи ову манжетну да води бебу кроз порођајни канал, јер је повезана са ручкама које помажу у контроли порођаја. Када бебина глава изађе, уређај се уклања како би беба могла нормално да удахне први пут.

Ела Радфорд, једна од Британки која је родила сина помоћу овог уређаја, поделила је своје искуство. „Ставили су ми епидурал након дуге и исцрпљујуће шетње и скоро ништа нисам осетила. Без оклевања бих поново тражила овај уређај да имам прилику", тврди Ела.

Случајни изум инспирисан винским вадичепом

Одон признаје да његов изум није настао из личне бриге за ризике које порођај носи. Међутим, ти ризици су стварни. Према подацима Светске здравствене организације (СЗО), у 2023. години око 260.000 жена широм света умрло је на порођају – једна на свака два минута. Истовремено, око милион беба умрло је у прва 24 сата живота.

„Све је почело триком који је један запослени у мојој радионици показивао другом, а састојао се у покушају да се извади пампур из боце. Мислио сам: 'мораће да је разбије'", испричао је Одон за Би-Би-Си.

„Али он је узео кесицу, ставио је у боцу, надувао је, повукао и извукао пампур. Био сам импресиониран тим механизмом ваздушне хватаљке", присећа се Хорхе.

Како је повезао ову идеју са порођајем? Одон то приписује провиђењу, јер признаје да није постојала никаква директна веза. Убрзо је идеју представио лекарима, а она је на крају стигла до др Марија Мериалдија, тадашњег шефа Одељења за репродуктивно здравље СЗО.

Мање ризика за мајку и бебу

„Када сам видео прототип, био сам импресиониран његовом једноставношћу и сигурношћу", признао је др Мериалди, који је данас главни медицински директор компаније МНХИ. „Лако се користи, што омогућава да га примењују и лекари и бабице, што обезбеђује приступ здравственој заштити у регионима са слабијим здравственим системима."

Традиционалне методе, иако спасоносне, носе ризике. У Канади се, на пример, тешка неонатална траума јавља у једном од 105 порођаја са форцепсом. Мајке такође могу претрпети повреде, попут вагиналних и ректалних расцепа.

С друге стране, клиничке студије спроведене у Великој Британији (ASSIST i ASSIST II) и Француској показале су безбедност и ефикасност уређаја ОдонАсист. У француској студији, стопа успешности асистираног порођаја износила је 88,5 одсто, без озбиљних нежељених реакција код мајки или беба.

„До сада, све бебе рођене уз помоћ овог уређаја рођене су без модрица, хематома или других повреда које се понекад могу јавити применом постојећих процедура", додао је Мериалди.

Будућност порођаја и глобални утицај

У пролеће 2025. године ОдонАсист је добио сертификат ЦЕ Китемарк, што потврђује његову безбедност за употребу у болницама широм Европе. Ипак, за разлику од форцепса, уређај није за вишекратну употребу. „Једнократан је јер захтева стерилизацију гама зрацима", објаснио је Мериалди. Сваки уређај кошта 335 долара.

Овај изум долази у време када стопа асистираних вагиналних порођаја у свету опада, док стопа царских резова расте. ОдонАсист нуди потенцијално сигурнију алтернативу у многим случајевима, смањујући потребу за инвазивнијим интервенцијама.

Поред Велике Британије, Шпаније, Француске, Италије и Немачке, апарат је коришћен и у Етиопији, где је, према речима Мериалдија, „дао исте резултате", показујући свој потенцијал у земљама са ограниченим ресурсима.

„Ово је прва иновација у порођајима од педесетих година, што показује недостатак заступљености здравља жена у истраживању и иновацијама", истакла је докторка Хотон. „Чини се као право лудило да данас имамо тако застареле методе. Да користимо метал да извучемо бебу."

Са иновацијама попут ОдонАсиста, будућност порођаја могла би бити знатно сигурнија и хуманија, не само у Европи, већ и у деловима света где је приступ медицинској нези најпотребнији.

Истраживање је показало да неки фактори ризика имају снажнији утицај на когнитивне способности жена, док се нагомилавање већег броја ризичних фактора током живота код жена повезује са израженијим падом можданих функција него код мушкараца.

Другим речима, одређени фактори ризика не морају имати исто значење за женски и мушки мозак, што има важне последице за будућа истраживања и приступ лечењу деменције.

Добро је познато да је деменција чешћа код жена него код мушкараца, а дужи животни век жена не може у потпуности да објасни ту разлику.

„Наша студија сугерише да жене могу бити изложене већем ризику од деменције јер доживљавају већи број фактора ризика и зато што ови фактори ризика смањују когнитивне способности у већој мери него код мушкараца“, наводе истраживачи.

Персонализован приступ процени ризика

Коауторке студије, неуронаучнице Меган Фицхју и Џуди Па са Универзитета Калифорније у Сан Дијегу, истичу да њихови резултати пружају додатне доказе да ризик од деменције треба процењивати и контролисати на персонализован начин.

„Посматрајући даље од тога који су фактори ризика најчешћи, открили смо да неки имају несразмерно већи утицај на когницију жена“, каже Фицхју.

Према њеним речима, превентивни напори могли би бити ефикаснији ако се не заснивају само на учесталости појединих фактора ризика, већ и на томе колико снажно они утичу на когнитивне способности жена у односу на мушкарце.

Анализирани подаци више од 17.000 људи

Истраживачи су анализирали здравствене податке 17.182 особе старости 40 и више година, испитујући 13 фактора ризика повезаних са деменцијом.

Величина узорка разликовала се у зависности од фактора ризика, јер за поједине учеснике нису били доступни сви подаци.

Резултати су показали да су депресија, физичка неактивност и проблеми са спавањем били чешћи код жена него код мушкараца.

С друге стране, мушкарци су чешће пријављивали губитак слуха, дијабетес и прекомерну конзумацију алкохола.

Фактори који снажније погађају жене

Истраживање је показало да су неки фактори ризика повезани са већим падом когнитивних способности код жена него код мушкараца.

Међу њима су високи крвни притисак, губитак слуха и дијабетес, што указује да ови здравствени проблеми могу имати негативнији утицај на женски мозак.

Поред тога, виши индекс телесне масе (БМИ) био је повезан са слабијим когнитивним перформансама код жена у педесетим и шездесетим годинама живота, док та повезаност није уочена у старијој животној доби.

Позитивни показатељи

Упркос уоченим негативним трендовима, истраживачи су идентификовали и факторе који су били повезани са бољим когнитивним способностима код жена.

„Два фактора ризика, године образовања и укупни холестерол, показали су позитивне везе са когнитивним способностима, тако да су виши нивои били повезани са бољим когнитивним способностима“, наводи се у студији.

С обзиром на њихову повезаност са когнитивним перформансама, аутори сматрају да би ови фактори могли бити посебно важни у будућим истраживањима ризика од деменције код жена.

Ипак, истраживачи наглашавају да је реч о опсервационој студији која не може да докаже узрочно-последичну везу. Дугорочна праћења учесника могла би да пруже јаче доказе о томе да ли су поједини фактори ризика заиста допринели резултатима на когнитивним тестовима.

Значај разматрања полних разлика

Иако се термини „жене“ и „мушкарци“ често посматрају као родне категорије, у овој студији они су коришћени за означавање самопријављеног биолошког пола испитаника.

Истраживачи истичу да је важно разликовати учесталост фактора ризика од њиховог стварног утицаја на когницију.

„Важно је разликовати полне разлике у преваленцији фактора ризика и њиховом утицају на когницију, јер преваленција и утицај можда не одговарају“, наводи истраживачки тим.

Како додају, усмеравање пажње искључиво на најзаступљеније факторе ризика код мушкараца и жена може довести до занемаривања оних фактора који имају снажнији утицај на когнитивни пад.

Могућности за превенцију

Нови налази уклапају се у резултате ранијих истраживања која су показала да фактори ризика за деменцију могу различито утицати на мушкарце и жене, иако су претходне студије најчешће анализирале само по један фактор ризика.

Према доступним проценама, Алцхајмерова болест погађа једну од девет особа у Сједињеним Америчким Државама старости 65 и више година, а две трећине оболелих су жене.

Иако статистика делује забрињавајуће, истраживачи наглашавају да постоје конкретни начини за смањење ризика од деменције.

Сви фактори ризика обухваћени овим истраживањем сматрају се потенцијално променљивим, што значи да представљају циљеве на које појединци и лекари могу да делују.

То укључује смањење конзумирања алкохола, повећање физичке активности или благовремено тражење стручне помоћи због депресије.

Следећи корак – одговор на питање зашто

Будућа истраживања могла би да помогну у разумевању разлога због којих је женска когниција осетљивија на поједине факторе ризика.

Могуће је да важну улогу имају хормоналне промене током менопаузе, али механизми који стоје иза тих процеса још увек нису довољно разјашњени.

„Ове разлике истичу важност разматрања пола као кључне варијабле у истраживању деменције“, поручила је Џуди Па.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Biology of Sex Differences.

Директор Клинике, проф. др Горан Стевановић, истиче да је реч о значајном јубилеју за српско здравство: „Јубилеј од једног века рада установе на нашим теренима, у нашим условима, мислим да је један велики значајан датум који заиста треба да се обележи и који треба да се помене“.

Традиција установе, додаје, огледа се у томе што никада није престајала да прима пацијенте.

„Клиника никада није затварала своја врата пацијентима. Ми и данас имамо велики број пацијената. На лечењу је преко 120 болесника“, навео је професор Стевановић.

Према његовим речима, тренутно доминирају уобичајене сезонске инфекције и стања ван епидемијских периода – неуроинфекције, акутни дијарејални синдроми, сепсе, нејасна фебрилна стања, као и пацијенти са хепатолошким обољењима и ХИВ инфекцијом.

Годишње се у овој установи лечи више од 4.000 хоспитализованих пацијената, док број амбулантних прегледа премашује 20.000.

Камен спотицања: недовољан обухват имунизацијом

Говорећи о актуелним здравственим претњама у свету, попут еболе и хантавируса, др Стевановић наглашава да су те болести под пажљивим надзором међународних здравствених институција. Међутим, као нешто што се не свиђа инфектолозима, издваја болести против којих постоји вакцина, али се и даље јављају због недовољног обухвата имунизацијом.

„Не би требало више да имамо оболелих од малих богиња, али такве ствари се дешавају јер вакцинациони одзив пада и није адекватан да покрије и обезбеди здравље целе популације“, упозорио је директор Инфективне клинике и додао да то није једина болест која се вакцинацијом може спречити, а епидемије се јављају и даље.

Још већи изазов за будућност, сматра, представља антимикробна резистенција.

„Оно што нас заиста плаши, и то не у овом тренутку него перспективно за деценије које долазе, јесте растућа отпорност патогена на антимикробне агенсе“, нагласио је Стевановић.

С друге стране, савремена медицина је донела значајан напредак у лечењу многих болести. „Хепатитис Це, где је једна еволуција терапије од практично лекова који мало помажу стигла дотле да данас имамо пацијенте који су излечени“, навео је професор.

Пандемија није највећи изазов Клинике за инфективне и тропске болести

Клиника је јубилеј дочекала и у обновљеним условима рада. Реновирање је започето непосредно пред пандемију ковида 19, што је додатно отежало организацију рада. Ипак, како истиче професор Стевановић, пандемија није оно што им је задало највише мука.

„Највећи изазов, у ствари, јесте да након једног века историје одржимо углед, одржимо ниво клинике који су нам оставили наши претходници и да покушамо још мало нешто да унапредимо за будућност“, поручио је директор Клинике за инфективне и тропске болести УКЦС.

У Колачевој задужбини сутра ће бити организована и свечана академија поводом сто година постојања и рада Клинике за инфективне и тропске болести „Др Коста Тодоровић“ Универзитетског клиничког центра Србије.

Драгана Крстић из Удружења „Шанса за родитељство“ издвојила је једну од најчешћих грешака коју родитељи праве током лета.

„Прва помисао је пелена преко колица. То је један од главних савета, ако не и апел да се та пелена не ставља преко колица, заправо зато што се испод ње створи ефекат стаклене баште и буквално за пар минута може доћи до 45 степени“, упозорила је Крстићева.

Како истиче, уместо прекривања колица, бебу треба заштитити мрежицом против инсеката која омогућава струјање ваздуха, док треба избегавати и ћебад или додатне прекриваче.

Један од најважнијих савета односи се и на унос течности. „Важно је да се доји беба на захтев, а деци која користе немлечну исхрану да им буде доступна увек свежа вода. То је оно што је кључно у овим топлим месецима“, нагласила је гошћа Јутарњег програма.

Стручњаци саветују и да се избегава боравак напољу у најтоплијем делу дана.

„Важно је да не излазе напоље између 12 и 17 часова и да не буду директно изложене сунцу“, рекла је Крстићева, додајући да родитељи треба да бирају хладовину или да користе сунцобране приликом шетње.

Беба не сме да остане сама у аутомобилу ни минут!

Када је реч о првим знацима прегревања, један од најочигледнијих симптома је црвенило коже. „Ако је вама топло, беби је још топлије зато што нема развијену терморегулацију коже“, објаснила је Крстићева и препоручила лагану и широку одећу, без непотребних слојева, напомињући да по високим температурама бебама нису потребне ни чарапице.

Драгана Крстић посебно је упозорила на опасност остављања деце у аутомобилима, чак и накратко: „Морамо заиста да водимо рачуна, посебно код великих врућина, шта радимо, где остављамо дете и на минут-два јер заиста може да буде опасно“.

Такође, не саветује да се бебе пре шестог месеца воде на море јер су дуга путовања колима напорна за њих. Током лета, додаје, неопходно је прилагодити и дневне активности.

„Морамо да се прилагодимо тако да све обавезе извршавамо онда када је то с температуром могуће, дакле током преподнева или увече“, рекла је гошћа РТС-а.

На питање колико течности је потребно деци током врелих дана, Крстићева наглашава да не постоји универзална количина: „Права мера зависи од детета, али треба често нудити воду, рецимо на 15 до 20 минута детету које је на немлечној исхрани“.

Закључује да су бебе у потпуности зависне од одраслих и да је управо зато одговорност родитеља кључна.

„Дете зависи од нас, увек, а посебно тако мало дете у оваквим условима“, поручила је Драгана Крстић.

Особе са нетолеранцијом на одређену храну, као што је нетолеранција на глутен, морају бити сигурне да лекови не садрже адитиве са овим супстанцама.

Иритација једњака

У неке неки проблема везаних за систем за варење који се могу јавити приликом узимања лекова спада иритација једњака.

Неки људи имају потешкоћа са гутањем таблета или капсула или понекад узимају лекове без течности. Таблете или капсуле које остају у једњаку могу ослободити хемикалије које могу иритирати слузокожу једњака. То може изазвати чиреве, крварење, перфорацију и сужавање једњака.

Ризик од ових врста проблема је већи код особа са медицинским стањима као што је склеродерма (отврдњавање коже), ахалазија (неправилна мишићна активност једњака, што одлаже пролазак хране), мождани удар.

Одређени лекови такође могу изазвати чиреве у једњаку када се тамо заглаве. То укључује аспирин, одређене антибиотике, кинидин, калијум хлорид, витамин Ц и гвожђе. Да бисте избегли проблеме услед неправилног гутања капсула, важно је да, ако сте у могућности. стојите или седите.

Узмите неколико гутљаја течности пре узимања лека и прогутајте лек са пуном чашом течности. Стручњаци кажу да не треба лежати одмах након узимања лека, како бисте били сигурни да су пилуле прошле кроз једњак у желудац.

Свакако, обавестите свог лекара ако осетите бол при гутању или осећате да вам се лек константно заглављује у грлу.

Езофагеални рефлукс

Неки лекови ометају деловање мишића сфинктера, дела који се налази између једњака и желуца. Овај мишић омогућава пролазак хране у желудац након гутања. Ово може повећати шансе за рефлукс, односно враћање киселог садржаја желуца у једњак. Класе лекова које могу повећати тежину рефлукса укључују следеће: нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ), нитрати, теофилин, блокатори калцијумових канала, орални антибиотици, контрацептивне пилуле.

Савети за избегавање рефлукса

Избегавајте кафу, алкохол, чоколаду и масну или пржену храну, што може погоршати рефлукс.

Престаните са пушењем или смањите пушење. Не лежите одмах након јела.

Иритација желуца

Један од најчешћих иританса слузокоже желуца је онај који изазивају нестероидни антиинфламаторни лекови (НСАИЛ). То укључује лекове, као што су ибупрофен и други уобичајени лекови против болова. Ови лекови слабе способност слузокоже да се одупре киселини која се ствара у желуцу и понекад могу довести до упале слузокоже желуца (гастритис), чирева, крварења или перфорације слузокоже.

Старије особе су у већем ризику од иритације овим лековима јер је већа вероватноћа да ће узимати ове лекове против болова за хронична стања. Особе са историјом пептичког улкуса и гастритиса такође су у ризику.

Савети за спречавање иритације желуца

Узимајте филм таблете, које могу смањити иритацију. Немојте пити алкохолна пића док узимате ове лекове. Узимајте лекове са храном или са пуном чашом млека или воде, што може смањити иритацију.

Затвор

Разни лекови могу изазвати затвор. То се дешава зато што ови лекови утичу на нервну и мишићну активност у дебелом цреву, што доводи до спорог и отежаног пражњења столице. Лекови који могу изазвати затвор укључују следеће: антихипертензиви, антихолинергици, холестирамин, гвожђе, антациди који садрже углавном алуминијум, наркотици/лекови против болова.

Савети за спречавање затвора – једите уравнотежену исхрану, укључујући воће, поврће и интегралне житарице. Пијте пуно течности и редовно вежбајте. Такође, разговарајте са својим лекаром о узимању лаксатива или омекшивача столице.

Дијареја

Дијареју најчешће изазивају антибиотици, који утичу на бактерије које су нормално присутне у дебелом цреву. Ове промене у цревним бактеријама омогућавају прекомерни раст бактерије Clostridium difficile (C. difficile), што узрокује озбиљнију дијареју изазвану антибиотицима.

Присуство ове бактерије може изазвати колитис, што резултира веома ретким, воденастим столицама. Најчешћи антибиотици који изазивају ову врсту дијареје су пеницилин, укључујући ампицилин и амоксицилин, клиндамицин, цефалоспорини...

Колитис се обично лечи другим антибиотиком који делује на C. difficile. Одређени лекови такође могу променити покрете или садржај течности у дебелом цреву, а да притом не изазову колитис. Колхицин и антациди који садрже магнезијум могу изазвати дијареју. Разговарајте са својим лекаром ако дијареја траје неколико дана.

Савети за спречавање дијареје

Обично, спречавање дијареје подразумева избегавање хране за коју се зна да иритира желудац.

Лечење обично подразумева надокнаду изгубљене течности и може укључивати антибиотике када су узрок бактеријске инфекције.

Конзумирање хране богате лактозним бацилом, као што су јогурт, ацидофилно млеко/таблете или свежи сир, помаже у обнављању нормалних бактерија присутних у дебелом цреву.

Др Милица Мекдауел, физиотерапеуткиња и коауторка књиге Ходајте: Ваш живот зависи од тога (Walk: Your Life Depends On It), каже да постоје две једноставне, мада помало необичне, технике ходања које можете користити да бисте смањили бол и нелагодност у доњем делу тела.

Како корак уназад може помоћи многима да крену унапред

Реч је о ходању уназад и ходање босих стопала.

„Ходање уназад може бити веома корисно за оне које муче болови у колену. Људи који имају болове у колену често имају слабе мишиће квадрицепса или трупа. Ходање уназад мења образац рада мишића, наглашавајући ове слабије мишићне групе“, објашњава др Милица Мекдауел.

Према њеним речима, физиотерапеути често пацијенте са боловима у колену поставе на траку за трчање где им дају задатак да неколико минута ходају уназад.

„Можете се придржавати, може да се контролише темпо и безбедно је. Затим се враћамо на ходање унапред“, открива др Мекдауел.

Ова пракса гради снагу у областима у којима су мишићи раније били слаби, регулишући баланс тела како би му помогло да функционише без бола. Међутим, важно је да се то ради у безбедном, контролисаном окружењу, као што је трака за трчање или стаза за трчање.

Да бисте се заштитили од болова у колену или смањили постојеће, др Макдауел предлаже да у своје редовне шетње убаците мало ходања уназад.

„Ако идете у 20-минутну шетњу, можете покушати да два или три минута ходате уназад“, саветује др Мекдауел.

За оне који пате од болова у пети или петног трна, др Макдауел предлаже сличну једноставну и приступачну технику: „Још једна ствар која изненађује људе јесте да, ако имате проблеме са петним трном или боловима у пети, ходање босих ногу може бити веома корисно“.

„То можда звучи ужасно нелогично – боли ме стопало, зар не би требало да носим огромну ципелу са јастучићима? Али оно што је занимљиво у вези са истраживањима у овој области јесте да, ако ходамо боси, мекше газимо. Људи који имају проблеме са петом се често грубо дочекују на подлогу и будући да им је стопало у уској обући, мишићи стопала не раде. Ако мишићи не раде, ткива се преоптерећују и то се претвара у страшну упалу стопала“, објашњава докторка.

Др Макдауел каже да се истраживање у овој области фокусира на људе који ходају по меким површинама као што је трава. Ако желите да испробате да ходате босоноги, докторка препоручује да потражите место које је безбедно и удобно за ваша стопала.

С тим у вези, истраживачки тим са Каролинског института у Шведској, Универзитета у Бристолу у Великој Британији и Империјал колеџа у Лондону у Великој Британији дошао је до закључка да би се кофеински могли истражити као потенцијално средство за регулацију нивоа телесне масти.

„Веће концентрације кофеина у плазми биле су повезане са нижим БМИ и масом комплетне телесне масти. Такође, генетски предвиђене веће концентрације кофеина у плазми биле су повезане са мањим ризиком од дијабетеса типа 2. Процењено је да је приближно половина ефекта кофеина на склоност дијабетесу типа 2 посредована смањењем индекса телесне масе", објашњавају стручњаци.

Генетичка предиспозиција игра важну улогу

Студија је обухватила податке од нешто мање од 10.000 људи прикупљене из постојећих генетских база података, фокусирајући се на варијације у или близу специфичних гена за које се зна да су повезани са брзином којом се кофеин разграђује.

Генерално, они са варијацијама које утичу на гене – наиме CYP1A2 и ген који га регулише, назван AHR – имају тенденцију да спорије разграђују кофеин, омогућавајући му да дуже остане у крви. Па ипак, они такође имају тенденцију да пију мање кофеина уопште.

Приступ назван Менделова рандомизација коришћен је да би се утврдиле вероватне узрочне везе између присуства варијација, болести попут дијабетеса, телесне масе и фактора начина живота.

Иако је постојала значајна веза између нивоа кофеина, БМИ и ризика од дијабетеса типа 2, није утврђена веза између количине кофеина у крви и кардиоваскуларних болести, укључујући атријалну фибрилацију, срчану инсуфицијенцију и мождани удар.

Претходне студије су повезале умерено и релативно повећање конзумирања кофеина са бољим здрављем срца и нижим БМИ, а ово истраживање додаје више детаља ономе што већ знамо о ефектима које кафа има на организам.

Такође је важно имати на уму да нису сви утицаји кофеина на организам позитивни, што значи да се мора водити рачуна приликом процене користи од његовог пијења – али ова најновија студија је важан корак у процени колико је кофеина идеална количина.

Неизвесност о дугорочним ефектима

„Мала, краткорочна испитивања су показала да унос кофеина доводи до смањења тежине и масне масе, али дугорочни ефекти уноса кофеина нису познати. С обзиром на опсежан унос кофеина широм света, чак и његови мали метаболички ефекти могу имати важне здравствене импликације, објаснили су истраживачи.

Тим сматра да би повезаност која је овде приказана могла бити последица начина на који кофеин повећава термогенезу (производњу топлоте) и оксидацију масти (претварање масти у енергију) у телу, што обе ствари играју важну улогу у укупном метаболизму.

Иако је ова студија обухватила велики узорак, Менделова рандомизација није непогрешива и још увек је могуће да су у игри други фактори који нису узети у обзир. Потребна су додатна истраживања како би се потврдио узрок и последица.

„Потребна су рандомизована контролисана испитивања како би се проценило да ли некалорична пића која садрже кофеин могу играти улогу у смањењу ризика од гојазности и дијабетеса типа 2“, рекао је генетски епидемиолог Универзитета у Бристолу Бенџамин Вулф.

Истраживање је објављено у BMJ Medicine.

То може бити и питање изгубљених информација – постепеног пропадања механизма преноса молекуларних инструкција које ћелијама говоре које гене да користе, а које да држе у стању мировања.

Ако је ово тачно, старење можда није потпуно једносмеран процес. Ако би се део тих изгубљених информација могао обновити, онда би се старо ткиво, теоретски, могло вратити у „млађе стање“.

Сада имамо нове доказе да би то могло бити могуће.

У јетри старијих мишева, истраживачи су открили да повећање нивоа протеина повезаног са дуговечношћу обнавља обрасце организације ДНК који се обично виде код млађих животиња.

То не значи да ће иста техника функционисати код људи, али сугерише да би барем неке промене које су доведене у везу са старењем могле бити флексибилније него што се некада мислило.

„Како старимо, геном губи своју правилну организацију. Гени који би требало да остану успавани постају активни, посебно инфламаторни гени, док гени потребни за нормалну функцију јетре почињу да се гасе“, објашњава генетичар Хаим Коен са Универзитета Бар-Илан у Израелу.

Коен и његове колеге усмерили су своје истраживање на протеин под називом SIRT6 и структурно „расплитање“ ДНК током више година.

„Открили смо да SIRT6 може помоћи у враћању овог процеса уназад. Једноставно речено, узели смо стару јетру и обновили њену ДНК организацију као што је то било у много млађем старосном добу“, каже Коен.

Универзални приступ успоравања старења не постоји

Старење је компликован процес који утиче на сваки систем у телу, често на различите начине и различитим брзинама. Мало је вероватно да постоји универзални приступ за успоравање или ублажавање његових ефеката, али испитивањем аспеката старења корак по корак, научници склапају ширу слику механизама који су у игри и онога што делује на њихово ублажавање.

Да би се разумело зашто је SIRT6 привукао пажњу истраживача, треба размотрити један од начина на који научници мисле да се старење одвија на молекуларном нивоу.

Претходна истраживања су показала да је SIRT6 укључен у успоравање промена које су доведене у везу са старењем код мишева. Овај протеин игра улогу у поправци ДНК и регулисању митохондријалне функције, а код људи је поремећена регулација SIRT6 повезана са неуродегенеративним болестима као што је деменција.

Такође помаже у одржавању хроматина, структуре у свакој нашој ћелији која организује ДНК и контролише који су гени укључени или искључени.

Како старимо, промене у структури хроматина нарушавају његову способност да искључи одређене гене, што доводи до постепеног губитка ћелијске функције. У ствари, једна утицајна теорија сугерише да постепени губитак организације хроматина може помоћи у објашњењу различитих промена повезаних са старењем.

Истраживачи су желели да знају да ли SIRT6 може да спречи – или чак обрне – тај процес.

Посматрали су мужјаке мишева који су генетски модификовани да производе више протеина SIRT6. Фокусирали су се на промене у јетри јер је то главни метаболички орган чија функција, што је добро познато, опада са годинама.

Када су упоредили ткиво јетре генетски модификованих мишева са ткивом јетре млађих мишева као и јединки сличне старости са нормалним нивоима протеина SIRT6, открили су да прекомерна количина SIRT6 доводи до тога да хроматин задржи своју младалачку форму у старости, иако су биле приметне и друге промене повезане са старењем.

Та једна компонента била је довољна да сачува програме који контролишу утицај гена у јетри, инхибирајући и упалне процесе повезане са старењем и губитак метаболичке функције.

Старење је реверзибилно?

Истраживачи се нису ту зауставили. Да би видели да ли SIRT6 може да учини више од пуке заштите од деградације, повећали су његов ниво код већ старих мишева.

Месец дана касније, примећене су многе промене у организацији хроматина које су доведене у везу са старењем. Промене на хроматину одговарале су стању код млађих јединки, што сугерише да неки аспекти процеса могу бити реверзибилни, а не да је могуће само спречавање пропадања.

„Ово је узбудљиво јер сугерише да старење може бити пластичније него што смо некада веровали. Ако можемо да обновимо здраву организацију хроматина, можда ћемо на крају моћи да сачувамо функцију ткива, смањимо упалне процесе и побољшамо здравље током старења“, каже Коен.

Ови резултати се не могу пренети на људе. Постоје разлози зашто не можемо на исти начин да експериментишемо са људским геномом. Међутим, откриће заиста отвара врата ка разумевању старења и процеса у нашем телу, као и ка тражењу начина да се то промени.
Научни рад доступан је у часопису Nature Communications.

Деца и адолесценти су посебно подложни зависности јер изложеност никотину утиче на неуронске путеве повезане са пажњом, учењем и контролом импулса.

„Целокупан маркетинг који прати те производе врло јасно указује на то да су они циљна група. Због тога не чуди податак да је преко половине 16-годишњака пробало електронске цигарете, а да преко трећине њих то редовно користи. Они су заправо та циљна група, па самим тим и група која највише трпи због тога“, истакла је др Анђелка Грујичић из Центар за промоцију здравља Градског завода за јавно здравље – Београд.

„Нисмо решили ни проблем употребе традиционалних дуванских производа а већ имамо нови проблем, односно те нове дуванске никотинске и сродне производе. Сви ови производи утичу на здравље, односно нема органа у људском организму који не пати, било да се ради о активном или пасивном пушењу“, указао је др Никола Пиљић из Националне иницијативе непушача.

Дуванска индустрија се увек ослањала на одржавање зависности људи од никотина из дувана, али све више се ослања на јефтинији и приступачнији синтетички никотин.

„Зависност није случајна јер је никотин озбиљна дрога и озбиљну зависност изазива већ после свега, нажалост, три недеље. Што се тиче самог одвикавања пушачи врло често прихватају ове нове дуванске производе као могућност да се одвикну од цигарета али нажалост постају јако зависни за тим новим производима, баш због високих концентрација никотина у њима“, објашњава др Ика Пешић, специјалиста за одвикавање од пушења.

Дуван сваке године усмрти више од седам милиона људи у свету. Око 80 одсто од 1,3 милијарде корисника дувана живи у земљама са ниским и средњим приходима.

„Неких 19.800 прераних смрти годишње у Србији се може довести у везу са коришћењем дувана, а што је још интересантније, трошкови које држава на годишњем нивоу има износе око 269 милијарди динара. Оно што је битно, та количина новца чини еквивалент од 4,9 одсто бруто друштвеног производа државе Србије на годишњем нивоу“, прецизирао је др Александар Бојовић из Светске здравствене организације.

Институт за јавно здравље Србије је пре четири године покренуо бесплатну телефонску линију за пружање помоћи у лечењу од никотинске зависности.

Нова студија, коју су спровели истраживачи у Холандији, сугерише да у најтежим случајевима МС, имунолошка ћелија која је обично задужена за поправку оштећеног ткива и уклањање отпада постаје преоптерећена капљицама масти.

Познате као „пенаста микроглија“, ове ћелије су раније примећене код пацијената са МС, али није било јасно шта тачно раде. Према налазима ове најновије студије, они би могли бити кључни покретачи мултипле склерозе у најгорем облику.

Аутоимуна болест која узрокује оштећења кроз упале

Мултипла склероза је аутоимуна болест код које имуни систем тела постаје преактиван, погрешно сматра сопствене ћелије страним и почиње да узрокује оштећења кроз упалу. Али ове пенасте микроглије сугеришу да постоји још нешто у причи.

„Открили смо да су пацијенти са великим бројем ових пенастих микроглија чешће имали тежи ток болести“, каже молекуларни физиолог Дан ван дер Влит са Универзитета у Лајдену у Холандији и додао: „Изгледа да се не ради само о инфламаторном одговору.“

Тим је анализирао обдукције можданог ткива од 28 особа са секундарно прогресивном МС, где је болест напредовала до тачке у којој когнитивне и физичке функције опадају. Ово ткиво је упоређено са узорцима из 10 донираних мозгова од људи без болести.

Користећи комбинацију техника профилисања, истраживач је направио мапу протеина, масти и активних гена за регионе мозга погођене лезијама мултипле склерозе. Ове лезије настају када масни, заштитни омотач око нервних влакана, познат као мијелин, нападну имуне ћелије које су постале превише агресивне.

Не само да је постојала веза између пенастих микроглије и прогресије МС, већ су истраживачи открили и да микроглија мења начин упале око лезија – имала је другачији молекуларни потпис у смислу протеина и ензима.

Експерименти код мишева дали важне импликације за даља истраживања

Истраживачи сугеришу да, како микроглија стиже да покуша да поправи штету нанету неуронима, оне се зачепљују мастима (почевши од мијелина) и постају преоптерећене, што заузврат погоршава упалу. 

„Ове ћелије вероватно покушавају да ураде нешто добро: да санирају штету“, каже ван дер Влит и истиче: „Али оне постају преоптерећене, такорећи. Као резултат тога, више не могу ефикасно да допринесу поправци".

Истраживачи су такође користили мишји модел мултипле склерозе (МС), блокирајући један од ензима најактивнијих у пенастој микроглији. Зарастање ткива се побољшало код мишева, што додатно наглашава везу између ових имуних ћелија и лошијег напредовања МС.

„Још увек смо у раним фазама овог истраживања и биће потребна клиничка испитивања са пацијентима са МС како би се видело да ли веза са пенастом микрогијом опстаје", кажу истраживачи који ће такође морати да испитују како ће лезије које нису поправљене наставити да се развијају током времена.

Међутим, ово су обећавајући налази у смислу откривања зашто неки људи са мултиплом склерозом живе релативно нормалним животом деценијама, док други постају парализовани раније или развијају теже симптоме у младости.

Потенцијал за откривање МС у ранијим фазама

Истраживачки тим се нада да би ови налази могли помоћи у развоју нових третмана за мултиплу склерозу који циљају метаболизам масти у ћелијама.

Постоји и потенцијал, заједно са другим линијама истраживања, да се идентификују тежи случајеви мултипле склерозе у ранијој фази.

Истраживачи су дакле пронашли знакове масти повезаних са пенастим микроглијама које плутају у цереброспиналној течности, за које кажу да би се могле мерити као маркер болести.

„Моја мајка је постала вегетеријанка док је била трудна са мном и целу трудноћу је провела на вегетеријанској исхрани. Тако да је у целој својој породици нисам ни имала неки контакт са месом. За мене је то било природно. И ево, сада са 35 година никада у животу нисам јела месо“, наводи Настасја Чичић.

Упркос томе што у Србији месо традиционално игра велику улогу у исхрани, Настасја каже да то њој не представља проблем јер српска кухиња има велики избор и да има места и за људе другачијег мишљења.

Додаје и да се ресторанска понуда прилагодила томе и да у последњих 20 година има одличне вегетеријанске понуде.

„Пошто сам потекао из Качарева – најмаснијег места на Балкану увек се опредељујем за оброк са месом. Следеће године обележавамо четири деценије Сланинијаде у Качареву, чије сам један од организатора. Моје одрастање и исхрана су се заснивали на месним, али и биљним производима“, објашњава Крсто Шалетић.

Пошто се ради о традиционалној кухињи, постоје и посни дани када се не једу производи животињског порекла, али када није време поста, месо је на трпези скоро сваког дана.

Баланс је кључан

Настасја каже да су предности вегетеријанске исхране бројне и да и само смањивање броја месних оброка недељно може донети позитивне ефекте.

„Ја сам на лактовегетеријанској исхрани, која је балансирана исхрана. И ту је кључ. Нема везе да ли сте вегетеријанац или једете месо, ако исхрана није избалансирана онда није здрава. Лактовегетеријанска исхрана подразумева вегетеријанску исхрану са узимањем млечних производа и јаја и бројне светске организације наводе је као изузетно здраву исхрану“, истиче Настасја Чичић.

Често се може чути стереотип да људи који су на вегетеријанској исхрани немају енергије, али Настасја наводи пример врхунских спортиста који постижу изузетне резултате а на биљној су исхрани.

„Мања енергије не треба доводити у везу са месом. Толико протеина можете унети из сочива, пасуља. И у нашој традиционалној кухињи је некада месо било лускуз и нешто што се ретко јело“, каже она.

Са друге стране, Крсто Шалетић се надовезао на њене речи везане са спортисте који су на биљној исхрани, наводећи да су и ти спортисти одрасли на месној исхрани.

„Протеини из меса се у организму апсорбују и до 97 одсто. Добијате лакше избалансиран оброј него у вегетеријанској исхрани. Зна се да месо даје доста снаге и одлично је за развој посебно у том периоду живота током одрастања“, објашњава Шалетић.

Осим здравствених ефеката вегетеријанства, Настасја Чичић се осврнула и на животну средину, односно изузетно негативан утицај индустрије меса на животну средину – од директног загађивања до крчења шума за производњу хране за стоку.

Шалетић каже да је основна храна у крају из ког је одувек била – сир, јаја, сланина и лук, јер се са таквом храном могао издржати цео дан на пољу.

„Ми смо што се тога тиче либерални. У исхрани имамо доста поврћа и воћа поред меса. То је ствар избора, а најважније је избалансирати оброк и јести оно што организму прија“, истиче Шалетић.

„Ово је један потпуно нови приступ медицини и пацијенту, то је такозвани холистички приступ који пацијнете гледа као целину, помаже механизмима оболевања, али и успесима при лечењу. Кинеска држава је урадила много и у стаднардизацији лекова из традиционалне кинеске медицине, да не говоримо колико је прилика када говоримо о рехабилитацији“, рекао је проф. др Милован Бојић, директор Института за кардиоваскуларне болести Дедиње.

"Акупунктура помаже у лечењу чак 107 болести и то је објављено у значајним научним часописима. Лекови помажу у преоперативном и постоперативном периоду. Институт Дедиње познат је не само у Србији и региону, него и у Европи, и зато је синтеза традиционалне кинеске медицине и западне медицине заиста велика ствар и значајан тренутак за све, а посебно пацијенте", истакао је Лиу Цунџи, проректор Универзитета за традиционалну медицину у Пекингу.

Нуклеарни физичар и научник у ЦЕРН-у Владимир Рековић навео је да ханта вирус, по свом обиму и утицају, није упоредив са пандемијом ковида, због чега није било потребе за ангажовањем истих научних и рачунарских капацитета као током глобалне здравствене кризе.

"Ханта вирус не представља ни близу оно што је био ковид", истакао је Рековић.

Објаснио је да због природе и размера ханта вируса није било потребе да се физички програми у ЦЕРН-у заустављају како би се рачунарски ресурси преусмерили на биолошка истраживања.

"Што се тиче ханта вируса, ту није било потребе за заустављањем физичког програма физике и коришћења компјутинг ресурса за биологију", навео је Рековић.

Ковид и улога ЦЕРН-а у научној сарадњи

Говорећи о искуству из периода пандемије ковида, подсетио је да је ЦЕРН своје велике рачунарске ресурсе брзо ставио у службу биологије и медицине.

"Када се десио ковид, као што знате, цео свет је стао. Међутим, ЦЕРН није стао у смислу компјутинга. Јесте стао са акцелератором и са сударима и тако даље, али, рачунарски ресурси су веома брзо стављени у службу биологије и медицинских наука", рекао је Рековић.

Нагласио је да је управо искуство са ковидом показало колико је значајна глобална мрежа рачунарских центара коју су развили физичари.

"Тај случај са ковидом је свима нама у ЦЕРН-у и широј научној јавности ставио до знања колико је битно то што су физичари развили, дакле, ту читаву мрежу која се зове WLCG, World LHC Computing Grid", поручио је Рековић.

Херардо: Човек мења екосистеме, последице се враћају кроз нове заразе

Професор Херардо Сузан из Мексика, који истражује ханта вирус, биодиверзитет и настанак епидемија упозорио је да су људске активности и нарушавање природне равнотеже један од главних разлога за све чешћу појаву зооноза, међу којима је и ханта вирус.

"Мењамо читав систем, екосистеме, губимо биодиверзитет, смањују се станишта", истакао је Сузан.

Објаснио је да због уништавања станишта животиње или нестају, или су приморане да се прилагоде животу у близини људи, што повећава ризик од преношења вируса.

"Повећава се контакт између људи и глодара. И због тога сада имамо све више пријављених случајева заражавања", навео је Сузан.

Према његовим речима, ханта вирус је присутан широм света и развија се заједно са различитим врстама глодара, а научници откривају све већи број сојева вируса.

"У Латинској Америци имамо више од 40 врста ханта вируса присутних и сваки од њих везује се за сопствену врсту домаћина", рекао је Сузан.

Ипак, нагласио је да хантавирус тренутно не представља велики глобални здравствени проблем.

"Од 1993. године у Сједињеним Државама пријављено је само 1.000 случајева", навео је Сузан.

Како се вирус шири

Говорећи о начину преношења, објаснио је да вирус може да се шири и ваздухом, али углавном у затвореним и непроветреним просторијама у којима су боравили заражени глодари.

"Они људи који су се заразили били су у просторијама где су били глодари и удахнули су те честице од њиховог измета", објаснио је Сузан.

Посебно је упозорио на опасност у викендицама и кућама које се не користе током зиме.

"Веома је важно да се прво примене превентивне мере. Дакле, да се добро очисте куће, да се проветре како не би дошло до тог ширења честица ваздухом", поручио је Сузан.

Сузан је указао и на значај сарадње различитих научних области у проучавању ширења вируса.

"Физичари и математичари су нам много помогли у томе. Ми можемо да израдимо моделе преношења вируса", навео је Сузан.

Очување екосистема као питање јавног здравља

Како је додао, ханта вирус је важан пример који показује колико су очување екосистема и биодиверзитета важни за здравље људи.

"Важно је да пошаљемо поруку да треба да сачувамо функционалност екосистема и биодиверзитета, јер је то важно и за људско здравље", закључио је Сузан.

Цело гостовање Владимира Рековића и Херарда Сузана можете погледати у видеу на почетку текста.

Докторка Ракетић из Специјалне болнице за болести зависности изјавила је да се тренд повећаног броја пацијената не смирује и да се свакодневно јавља између пет и десет нових особа.

„Ми не очекујемо смањење броја пацијената, јер су то напросто једни трендови и у Европи и у свету. Слика болести зависности никада није била комплекснија”, рекла је докторка Ракетић.

Објаснила je да је разлог томе појава великог броја нових психоактивних супстанци, синтетичких дрога, али и све израженијих понашајних зависности.

„Поред старих супстанци, данас имамо нове психоактивне супстанце, синтетичке дроге, лекове. Плус имамо ситуацију да нам је понашајна зависност као патолошко коцкање и клађење још један додатан проблем”, навела је.

Комбинације зависности све чешће

Како истиче, све је више случајева такозване „полуконзумације”, када једна особа истовремено користи више различитих супстанци и има више облика зависности.

„Код једног клијента имате и алкохол и психоактивну супстанцу и патолошко коцкање”, рекла је докторка Ракетић и додала да ситуацију додатно усложњавају и други психијатријски поремећаји који се јављају уз зависности.

„Сада се болест итекако усложњава јер су веома често са болестима зависности удружени други психијатријски ментални поремећаји”, изјавила је гошћа Јутарњег дневника.

Најмлађи пацијент има 16 година

Докторка Ракетић упозорила је да се све млађи пацијенти јављају на лечење и открила да најмлађи пацијент тренутно има само 16 година: „То је иста та полуконзумација – алкохол, амфетамини, таблете”.

Према њеним речима, највећи број пацијената је старости између 20 и 40 година.

Говорећи о последицама, истакла је да зависности остављају озбиљне последице и на ментално и на физичко здравље, али и на породичне и социјалне односе.

„То су озбиљне последице како по ментално здравље, тако по соматско здравље и функционисање у социјалном и породичном окружењу”, навела је докторка Ракетић.

„Млади никада не знају шта је у праху који узимају”

Др Ракетић је посебно упозорила младе на опасност такозваних клупских и синтетичких дрога, наглашавајући да корисници често не знају шта конзумирају.

„Оно што је јако важно јесте да воде рачуна о томе где иду, с ким иду и шта се узима. То што је нешто неки прах, они никад не знају шта је унутра”, навела је.

Додала је да реакција организма зависи од бројних фактора и да последице могу бити озбиљне.

Зависности се често тешко препознају

Говорећи о препознавању проблема, докторка Ракетић истиче да симптоми нису увек очигледни, нарочито када је реч о понашајним зависностима.

„Кад имате нехијемијске зависности, понашајне зависности, то баш није лако приметити. Нажалост, то дуго остаје прикривено, тихо се развија”, рекла је она. Као најважнији корак истиче разговор и тражење стручне помоћи.

„Треба ствар назвати правим именом и оно што приметимо вербализовати, суочити тог некога ако нешто сумњамо и тражити помоћ”, поручила је докторка Ракетић.

Потребна је добра воља да се потражи помоћ

Ракетићева је нагласила да је лечење доступно и да је најважније да особа направи први корак. „У Драјзерову није тешко доћи. Потребна вам је само добра воља. Чак некада можете доћи у саветовалиште без икаквог папира”, изјавила је докторка Ракетић.

На крају разговора поручила је да су превенција, лечење и рехабилитација кључни у борби против болести зависности.

„Треба да урадимо све што можемо на пољу превенције, лечења и рехабилитације, да смањимо штету”, закључила је докторка Ракетић.

И операција је успела: када су биле изложене амбијенталном светлу, наночестице додате ћелијама ока сисара почеле су да производе NADPH, хемијску „батерију“ коју ћелије користе за заштиту од штетних оштећења.

NADPH је кључан у сузбијању реактивних врста кисеоника (ROS) које покрећу упалу и ћелијски стрес код синдрома сувог ока. Још је у раној фази развоја, али постоји реална могућност да се бол и пецкање повезани са сувим очима могу ублажити третманом светлошћу.

„Ово је узбудљиво откриће јер смо, по први пут, показали да се биљни фотосинтетски механизам може трансплантирати у ткиво сисара како би се генерисали биолошки корисни молекули, који се у потпуности покрећу истим светлом које омогућава наш вид“, каже, биомолекуларни инжењер Синг Куоран са Националног универзитета у Њујорку.

Спанаћ изабран због приступачности

Истраживачи називају своју нову технологију LEAF: светлосно-реакцијски обогаћена тилакоидна NADPH-ливница. Тилакоиди су кључне компоненте хлоропласта које стварају NADPH, што је структура које спроводе фотосинтезу у биљним ћелијама.

Спанаћ је изабран због високог приноса хлоропласта и релативно лаке екстракције његове биомашине – метода које су претходно описане у другим студијама – и, као додатни бонус, биљка је јефтина и широко доступна.

Истраживачи су показали да је у року од 30 минута излагања светлости, NADPH генерисан светлошћу смањио активност ROS и вратио имуне ћелије у рожњачи у заштитно, антиинфламаторно стање.

Штавише, показало се да је поступак ефикасан и у узорцима суза узетих од пацијената са синдромом сувог ока. Третман LEAF-ом је смањио нивое штетних оксиданата, за 95 процената у случају водоник-пероксида. Поступак делујерегенеративно и на унутрашње и на спољашње ћелије ока.

„Са LEAF-ом, сада имамо технологију која користи амбијентално светло да директно обнови молекул који болест сувог ока исцрпљује. Пошто се добија из спанаћа, испоручује се као једноставна кап за очи, не захтева спољни уређај или извор напајања и користи амбијентално светло које се користи за вид, верујемо да има велики потенцијал за клиничку примену", каже биомолекуларни инжењер Дејвид Леонг Таи Веи са Националног универзитета у Њујорку.

Код мишева третираних два пута дневно током пет дана, третман LEAF-ом је надмашио рестазу (Restasis), који се обично прописује за синдром сувог ока.

Рестаза је релативно скупа и често изазива нежељене ефекте, као што је повећана иритација ока, тако да постоји неколико разлога зашто би алтернатива била добродошла. Наравно, морамо видети да ли ово функционише и код живих људи. Припреме за клиничка испитивања су већ у току.

Истраживачи такође желе да тестирају како би третман могао да функционише током дужег периода: Тренутно се честице LEAF разграђују у ћелијама ока у које се убацују и губе ефикасност након неколико сати.

Могућност примене и код других проблема са очима

Такође постоје могућности да LEAF делује и ван синдрома сувог ока. Истраживачи сугеришу да би се исти приступ могао користити и за друга инфламаторна стања – било где где је потребна одбрана од реактивних врста кисеоника (ROS), а ткиво које је укључено може бити изложено видљивој светлости.

„Скоро је надреално размишљати о могућој будућој стварности у којој људске ћелије могу имати неки ограничен, али користан облик фотосинтетске способности не само у оку већ и другде“, каже Леонг.

Истраживање је објављено у часопису Cell.

„Ако гледамо локално, на нивоу Србије, ризик је изузетно низак. Са становишта СЗО, то су две веома различите болести, али су глобална претња. Ово је седамнаеста епидемија од 1976. године када је први пут откривена ебола у Демократској Републици Конго. Необично је јер се ебола јавила у две провинције где је била нестабилна ситуација због сукоба. Становништво се много сели, скоро сто хиљада људи је измештено и то отежава дијагностиковање, праћење случајева и мере, приступ здравственом систему је отежан“, рекао је др Фабио Скано.

Шта је хантавирус?

„То није нова болест, чак ни у Србији, али је андес сој нов, и може да се преноси између људи, то је случај скученог простора на крузеру. Постоји разлог због ког се информације тако брзо мењају. До ове епидемије је дошло у једној посебној ситуацији која је изазвана мањком безбедности у провинцијама Конга. Одговор, служби је закаснио и постоји број сумњивих случајева који ће се претворити у потврђене случајеве“, рекао је Скано.

Истиче да у случају еболе знамо да вирус постоји, али за овај Бундибугyо сој не постоји вакцина и то компликује ситуацију.

"Постоје разни нови лекови и вакцине који се развијају и током прошле недеље смо позвали на убрзање развијања вакцина и лекова, али у случају еболе знамо које мере су делотворне, да се пружи подршка зараженим пацијентима. Важно је да постоји здравствени систем који је припремљен, који је снажан. За хантавирус не постоји вакцина. Важно је више превенција и она је кључна за обе болести“, рекао је др Фабио Скано , директор Канцеларије Светске здравствене организације у Србији.

На догађају су говорили представници здравствених институција, стручњаци из области јавног здравља и биоетике, као и представници удружења пацијената и пацијенткиње.

Учесници су били проф. др Александра Јовић Вранеш са Медицинског факултета Универзитета у Београду (Институт за социјалну медицину) проф. др Звонко Магић, председник Националног комитета за биоетику УНЕСКО комисије Србије, Сара Бојанић, коауторка и главна координаторка развоја платформе „ОнкоВодич: Рак дојке Србија“ и Дејана Балтес, пацијенткиња.

Рак дојке представља најчешћи малигнитет код жена, а упркос напретку савремене медицине, искуства пацијенткиња показују да су разумевање медицинских информација, комуникација са здравственим системом и доступност поузданих информација и даље велики изазови.

Током округлог стола било је речи о улози здравствене писмености у превенцији и раном откривању рака дојке и изазовима са којима се пацијенткиње суочавају након постављања дијагнозе.

Велика пажња посвећена је значају информисаног пристанка и разумевања терапијских опција и утицају дигиталних алата и удружења пацијената у пружању подршке и проверених информација.

Посебан део догађаја било је представљање платформе „Онко Водич - Рак дојке Србија“, дигиталног алата, развијеног са циљем да пацијенткињама са раком дојке приближи информације о дијагностици, лечењу, правима и сналажењу кроз здравствени систем Србије.

Говорећи о томе да ли су штикле и даље симбол елеганције, Ивана Јордан каже да високе потпетице имају посебан утицај и на изглед и на самопоуздање.

„У свету свега, апсолутно. И даље је штикла заиста нешто што је и визуелно лепо, некако нас издужи, а и, богами, онако утиче и на неки наш став, размишљање, неку самоспознају. Невероватно је како то заиста промени атмосферу у којој се сами налазимо“, рекла је Јорданова.

Истиче да је за сценски наступ обућа веома важна и да наступ у штиклама захтева посебну припрему.

„Проба у патикама и проба у штикли је потпуно различит начин и плеса и понашања и чак и певања. Тако да ми је, кад имамо пробе, важно да будемо у штиклама, да се припремимо за све те покрете. Искрено, мени се десило пар пута да променим обућу и да пред наступ останем у неким чизмицама или нечему што није баш у складу са модом, али то ми се дешавало. Али ја сам за штикле“, поручила је уметница.

Не треба ићи против здравља – мера је увек важна

Доктор Горан Милојковић наглашава да високе потпетице саме по себи нису проблем, већ да је кључ у мери и физичкој припреми.

„Не треба ићи против здравља, јер дугорочно то ствара проблем и не може неко да нема дугорочне проблеме ако носи високе штикле. Мера је увек важна. Некај минимум је два до четири центиметра, а пет до седам је неки оптимум и максимум. Преко тога је све мало превише, али и то зависи од ситуације и времена које проводимо у таквој обући“, објаснио је Милојковић.

Додаје да организам, посебно после зимског периода, често није спреман за наглу промену обуће.

„Бол је први симптом који жене осете кад после зиме пређу на пролећну и летњу обућу. Даље долазе проблеми са стопалом, деформитети стопала и проблеми са кичмом, сколиоза и све остало. Зато је добра припрема важна, посебно у периоду када се прелази из чизама у лакшу обућу“, навео је доктор.

Посебно је указао на то да ношење штикли утиче на читаво тело.

„Кад померите један део тела, све је повезано. То је кинетички ланац. Штикле појачавају лордозу, утичу на кичму, скраћују Ахилову тетиву и временом могу да доведу до хроничних проблема. Најчешће се бол јавља у лумбалном делу леђа, а многе жене прво осете бол у стопалима јер је ту оптерећење највеће“, истакао је Милојковић.

Ипак, уз добру припрему, последице могу да се ублаже.

„Припремљено тело значи редовно вежбање. Планк, склекови, пливање – то су најважније вежбе. Али не можете одмах сутра да кренете са планком ако нисте у кондицији. Тело мора постепено да се припрема“, нагласио је доктор.

Ивана Јордан каже да је и сама временом научила како да пронађе баланс између елеганције и удобности.

„Трудим се увек да носим ципеле на штиклу са платформицом. То сигурно смањи два до три центиметра у висини штикле и самим тим и тај нагиб. Тако ја могу да будем у тим штиклама цео дан. Али оне класичне салонке, шпицасте, без платформе, то је више од 45 минута као да ходате по камењу“, рекла је Јорданова.

У анкети емитованој у оквиру емисије, већина суграђанки из Зајечара ипак је предност дала патикама због удобности, док су поједине истакле да су штикле и даље важан део пословног и сценског изгледа.

Саговорници Јутарњег програма сагласни су да избор између патика и штикли не мора да буде искључив, али да мода не би требало да буде испред здравља.