„Вакцине су те које спречавају да дете оболи, али и да ублаже клиничку слику уколико до инфекције ипак дође, што је посебно важно код деце и осетљивих група. Да не дође до тешких компликација, па и смртних исхода уколико нема заштите“, истиче директорка Института „Батут".

Колективни имунитет као кључ заштите

Поред индивидуалне заштите, значај вакцинације огледа се и у стварању колективног имунитета. Да би се он постигао, неопходно је да обухват вакцинацијом буде најмање 95 одсто у циљној популацији.

Управо тај праг, како објашњава гошћа Дневника, омогућава да се спречи ширење заразних болести и појава епидемија, али и да деца безбедно бораве у колективима – у вртићима и школама.

„Редовном вакцинацијом постижемо безбедну средину у којој деца могу да иду у предшколске установе и школе, а да заједница буде заштићена од епидемија“, наглашава Јовановићева.

Она указује да је управо захваљујући дугогодишњој имунизацији у Србији дошло до искорењивања великих богиња и дечје парализе, као и елиминације дифтерије и тетануса код новорођенчади.

Да ли је некада било једноставније

Иако многи памте време када су се вакцине примале у школама, др Јовановић сматра да ни данашњи систем није компликован, већ да је прилагођен савременим здравственим стандардима.

Имунизација се данас спроводи у домовима здравља, где изабрани педијатри прате здравствено стање детета и одређују тренутак за вакцинацију у складу са календаром. Родитељи доводе дете када је здраво, а вакцинација се обавља у контролисаним условима.

Истовремено, додаје да је свака иницијатива која би приближила вакцинацију деци – укључујући и могућност да се она организује на местима где деца бораве – вредна разматрања, уз поштовање закона и медицинских стандарда.

Највећи изазов – одлагање вакцинације

Иако су вакцине доступне и бесплатне, највећи проблем представља одлагање, посебно када је реч о првој дози ММР вакцине, која штити од малих богиња, заушки и рубеоле.

Та доза треба да се прими чим дете наврши годину дана, али се у пракси често помера, што може довести до ризика од оболевања.

„Родитељи често одлажу вакцинацију у другој години живота, али потпуно неоправдано“, упозорава проф. Јовановић.

Подаци показују да је обухват вакцинацијом пред полазак у школу око 91 одсто, што је испод жељеног нивоа. Због тога се ради на томе да се тај проценат повећа и достигне праг неопходан за колективну заштиту.

Наглашава да у Србији нема несташице вакцина, да су све доступне у домовима здравља и да је њихов квалитет под строгом контролом надлежних институција.

Када је реч о малим богињама, у текућој години у Србији није забележен ниједан случај, осим једног увезеног. Међутим, ситуација из претходних година и искуства из Европе показују колико је важно одржати висок обухват вакцинацијом.

Током 2023. године у Србији је регистровано 210 случајева малих богиња, док је у Европској унији, према подацима Светске здравствене организације, било више од 34.000 случајева.

То, како указује професорка, показује да се болести могу брзо вратити уколико се вакцинација занемари, посебно у условима повећане мобилности становништва.

ХПВ вакцина – заштита од рака

Поред обавезних, значајно место имају и препоручене вакцине, међу којима је и вакцина против хуманог папилома вируса (ХПВ).

Она је бесплатна за дечаке и девојчице узраста од девет до 19 година, а недавно је омогућена и за старије узрасте – до 45. године.

„То је вакцина која спречава настанак малигних болести и представља један од најзначајнијих алата савремене медицине у борби против рака. Дакле, одрасли од 27. до 45. године, и мушкарци и жене, могу се о трошку државе вакцинисати у домовима здравља, али претходно треба да постоји извештај специјалисте гинеколога или лекара опште праксе, уролога, или дерматолога, који ће прописати индикацију и тада се вакцинација обавља у три дозе – у размаку од нула, два и шест месеци", објашњава проф. др Верица Јовановић. – а до сада је у Србији утрошено око 156.000 доза.

До сада је утрошено негде око 156.000 доза ХПВ вакцине, а разматра се могућност да ова вакцина у будућности постане део обавезног програма имунизације, што би додатно допринело превенцији малигних обољења.

Континуитет као предуслов здравља

На крају, др Јовановић наглашава да је најважније одржати континуитет у имунизацији и придржавати се календара вакцинације.

Редовна и благовремена вакцинација, уз висок обухват, остаје најсигурнији начин да се спрече заразне болести и обезбеди здраво одрастање нових генерација.

„Само треба отићи код педијатра када је дете здраво и обавити вакцинацију“, поручује проф. др Верица Јовановић, указујући да су услови обезбеђени, а одлука на родитељима.

Када нацрт буде добио и краљевску сагласност, министри ће такође имати нова овлашћења за регулисање производа од дувана, за вејповање и са никотином, укључујући укусе и паковање таквих производа.

То је само део низа мера усмерених на решавање здравствених ефеката пушења, једног од водећих узрока смрти, инвалидитета и лошег здравља у Великој Британији који се могу спречити.

Вејповање ће бити забрањено у аутомобилима који превозе децу, на игралиштима и испред школа, као и у болницама, када буде проширен сет закона којима се регулише забрана пушења.

Нова правила дозвољаваће вејповање испред болница јер се на тај начин пружа подршка онима који покушавају да оставе цигарете.

Угоститељски објекти на отвореном, попут башта пабова и ширих отворених простора као што су плаже и приватни отворени простори, нису укључени у планове о забранама. Људи ће такође моћи да наставе да пуше и користе електронске цигарете у својим домовима.

„Овог поподнева стижемо до краја путовања овог закона кроз Парламент. То је закон који ће стврорити прекретницу – генерацију без дуванског дима. То је, у ствари, највећа интервенција јавног здравља у једној генерацији и уверавам све племените лордове да ће спасити животе“, поручила је министарка здравља Велике Британије Џилијан Мерон обраћајући се у Горњем дому.

Иако је нацрт новог закона прихваћен у оба дома Парламента, има оних који се противе предвиђеним мерама јер такав закон „узнемирава велики број људи у тој индустрији, укључујући и трговце на мало“.

Неуропсихијатар др Владимир Дилигенски објашњава да се ова одлука пре свега односи на одређене форме и серије, а не на целокупну терапијску примену лека, која је и даље веома широка.

„Лек је веома раширен и у употреби је већ једно тридесет година. Врло је добро проучен. Мислим да се ова одлука више односи на депо форму, односно варијанту са продуженим ослобађањем“, наводи гост Јутарњег програма и напомиње да је кључни проблем код овог лека што има краткотрајно дејство.

„Па се јавља такозвани ‘clock watching’ синдром – пацијент гледа на сат када ће узети следећу дозу. Када лек нестане из крви, осећате се напето, раздражљиво и нерасположено и тражите нову дозу. Тако се развија навика“, истиче др Дилигенски.

Зависност као кључни ризик

Бензодиазепини, група лекова којој припада и Ксанакс, могу довести до зависности, нарочито ако се користе без контроле.

„Навика је веома честа на бензодиазепине, али треба имати у виду да за њих немамо праву замену. Градоначелник Њујорка, Ђулијани, својевремено је забранио слободну продају тих бензодиазепина и добио је као бумеранг, да је порасла потрошња алкохола за педесет посто“, напомиње доктор. 

Ксанакс је пре свега лек за анксиозност, иако се користи и за несаницу, али то није његова основна намена. У психијатрији ова врста лекова најчешће се преписује уз антидепресиве и тада је њихово дејство најбоље. 

Ситуација у Србији и препоруке пацијентима

Одлука ФДА тренутно важи за америчко тржиште, а у Србији се тек очекују евентуалне реакције надлежних институција.

„Не бих правио панику. То још није стигло код нас. Треба сачекати званичне препоруке“, истиче др Дилигенски.

Такође, напомиње да постоје значајне разлике између оригиналних и генеричких лекова где постоји дозвољена варијација од 70 до 130 одсто у деловању, и пацијенти често осете разлику у зависности од произвођача, иако је у питању исти лек. 

„Ту је разлика између тих генерика и оригинатора, који су директно из фабрике која га је произвела. Но, друго јако важно, кад се појави нови лек, фабрика има право десет година ексклузивно сама да продаје и нема право нико да добије лиценцу. После десет година истиче лиценца и они су дужни да дају формулу да могу и друге фабрике да праве“, објашњава неуропсихијатар.

Алтернативе у терапији и приступ лечењу

Поред Ксанакса, користе се и други лекови из исте групе. „Имамо лоразепам, који има одређене предности, као и клоназепам који је веома ефикасан код паничних напада“, наводи Дилигенски.

Ипак, наглашава да је савремени приступ лечењу усмерен на другачију комбинацију терапије.

„Уметност лечења је да се бензодиазепини дају кратко време, а затим повуку и настави терапија антидепресивима.  Антидепресиви се могу дуго користити и не стварају зависност. Они лече и анксиозност и депресивност“, додаје.

Економија лекова и интерес фармацеутске индустрије

Дилигенски указује и на шири контекст који се често занемарује – економску страну производње лекова.

„Велике компаније које производе такве лекове, који су јефтини, често их и повуку јер немају велики комерцијални интерес. Онда долазе неки нови, скупљи лекови, што је такође део тржишне логике“, објашњава др Дилигенски.

Подсећа да су бензодиазепини међу најстаријим и најјефтинијим лековима у овој области.

„После дуге употребе цена им пада и онда више нису комерцијално занимљиви. И то понекад утиче на одлуке да ли ће се производити или не“, истиче гост Јутарњег програма.

Зашто нема нових лекова

Још један проблем је што деценијама није развијен нови лек сличног типа.

„За последњих тридесет, четрдесет година није пронађен ниједан нови анксиолитик као што су бензодиазепини. Дошло се у ћорсокак“, истиче неуропсихијатар. Ипак, ови лекови и даље имају значајну улогу.

„То су стари лекови, али и даље ефикасни. Као и аспирин – и даље је у употреби јер ништа боље није пронађено.“ 

Иако одлука FDA изазива забринутост, стручњаци поручују да је важно разумети контекст.

„Много је било случајева да се лекови повуку па врате. Не треба се узнемиравати, већ сачекати званичне ставове“, закључује др Дилигенски.

Порука је да лекови попут ксанакса остају важан део терапије, али уз опрез, контролу и јасно вођен план лечења.

Према речима Талар Моктаријан, асистенткиње на катедри за ментално здравље на Универзитету Ворвик, наш сан није подједнаког квалитета током ноћи. „Људи често мисле да треба да спавају непрекидно, али у стварности се сан одвија у циклусима који се мењају“, рекла је Моктаријан.

Током прве половине ноћи доминира дубок сан, док се у каснијим сатима све више јављају лакше фазе сна. Управо у тим фазама организам је подложнији буђењу, па није необично што се многи људи буде управо у раним јутарњим сатима.

Поред тога, значајну улогу имају и хормони. Ниво мелатонина, који подстиче сан, током ноћи достиже врхунац и затим почиње да опада.

Истовремено, кортизол – хормон који припрема тело за буђење, почиње да расте. Овај хормонски „прелаз“ додатно повећава вероватноћу да се особа пробуди.

Стрес и ноћне мисли

Још један важан фактор јесте начин на који мозак функционише у тим сатима. У току ноћи, када нема спољашњих дистракција, мисли постају интензивније и често негативније.

„У раним јутарњим сатима људи су склонији да се фокусирају на бриге и проблеме, јер нема других стимулуса који би им одвукли пажњу“, каже саговорница портала Science Alert.

То значи да кратко, природно буђење може лако да се претвори у дуже лежање у будном стању, праћено размишљањем о стресним ситуацијама, послу или личним односима. Управо та комбинација биолошких и психолошких фактора често доводи до осећаја да је буђење у 3 ујутру „проблем“, иако је само по себи нормално.

Поред хормонских промена, у том периоду ноћи долази и до благог пораста телесне температуре, као и смањења такозваног „притиска (потребе) за спавањем“, јер је део сна већ остварен. Све то доприноси лакшем буђењу.

Ипак, стручњаци наглашавају да само буђење није разлог за забринутост. Већина људи се више пута пробуди током ноћи, али се тога не сећа јер брзо поново заспи.

Проблем настаје тек ако се буђења понављају често и ако особа не може да се врати у сан, што може довести до умора и пада концентрације током дана.

Закључак научника је да је буђење у раним јутарњим сатима резултат природне комбинације циклуса сна, хормонских промена и менталних процеса – а не нужно знак поремећаја.

Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.

Истраживање које је спровео тим са Универзитета у Осаки, показало је да проблем није нужно у количини хране, већ у начину на који организам реагује на угљене хидрате.

Метаболизам под кочницом

Кључно откриће студије јесте да исхрана богата хлебом и брашном може да успори потрошњу енергије у организму. Другим речима, тело почиње да сагорева мање калорија, што доводи до постепеног накупљања масти.

У експерименту на мишевима, животиње које су имале приступ хлебу и другим угљеним хидратима показале су већу телесну масу и више масног ткива – иако нису уносиле више калорија од контролне групе.

„Повећање телесне тежине није последица преједања, већ смањене потрошње енергије“, наводи се у резултатима студије.

Истраживачи су утврдили да храна богата угљеним хидратима, попут пшеничног хлеба, активира метаболичке процесе који фаворизују складиштење масти. Истовремено, долази до промена у јетри и повећане активности гена одговорних за синтезу масних киселина.

Још један занимљив налаз је да су животиње показале јасну „склоност“ ка оваквој храни, често одбацујући уобичајену исхрану у корист хлеба и сличних намирница.

Није све „црно или бело"

Ипак, научници упозоравају да резултате треба тумачити опрезно. Истраживање је рађено на животињама, па још није у потпуности јасно у којој мери се исти механизми односе и на људе.

Такође, стручњаци истичу да хлеб сам по себи није нужно „непријатељ линије“. Уравнотежена исхрана, врста хлеба и укупне навике у исхрани и даље играју кључну улогу у контроли телесне тежине.

Ово истраживање додатно доводи у питање једноставно правило „калорије у односу на калорије“. Начин на који организам троши енергију може бити подједнако важан као и количина унетих калорија.

Како истичу аутори, будућа истраживања ће се фокусирати на људе и на то како различите врсте хлеба, интегралне житарице и комбинације са другим нутријентима утичу на метаболизам.

Али поставља се питање да ли су заиста боље од модернијих житарица, које су обликоване и прерађиване пољопривредним праксама још од каменог доба?

Житарице наспрам интегралних житарица

Житарице – попут пиринча, пшенице, овса и кукуруза – чине значајан део наше укупне исхране. Много влакана и угљених хидрата добијамо из житарица, као и нешто протеина.

Препоручује се да најмање половина житарица које конзумирамо буду интегралне. То су житарице које нису млевене и рафинисане у млину, тако да и даље садрже све три своје сирове компоненте: мекиње, ендосперм и клице, које су богате витаминима и полифенолима, укључујући протеине, витамин Б, гвожђе и влакна.

Интегрална тестенина, на пример, има препознатљив, земљанији укус – као и више влакана, антиоксиданата и витамина у поређењу са рафинисаном тестенином.

Рафинисане житарице, с друге стране, су прерађене (често млевена) и изгубиле су своју оригиналну структуру. Успут су изгубиле и нека влакна и хранљиве материје.

„Житарице се рафинишу због укуса и својстава у вези са печењем“, објашњава Рила Тами, истраживач нутриционе епидемиологије у Институту за здравље и добробит у Финској. „Рафинисање је такође повезано са дужим роком трајања.“

То је зато што мекиње и клице, које се обично уклањају током рафинисања, садрже масне киселине које скраћују рок трајања.

Међутим, исхрана богата интегралним житарицама повезана је са мањим ризиком од бројних болести, укључујући дијабетес типа 2. Истраживања такође показују везу између редовног конзумирања интегралних житарица и нижег крвног притиска. У једном прегледу 17 студија из 2020. године, истраживачи су открили да је исхрана богата интегралним житарицама повезана са мањим ризиком од колоректалног рака, рака дебелог црева, желуца, панкреаса и једњака.

Ипак, ове налазе треба узети са резервом. Подаци о популацији обухваћеној истраживањем су често збуњујући, јер они који једу интегралне житарице у већини имају много других здравих навика, упозорава др Џули Милер Џонс, професорка дијетологије на Универзитету Свете Катарине у Минесоти, САД.

Једно истраживање спроведено у Финској, на пример, анализирало је прехрамбене навике и здравље више од 5.000 одраслих. Научници су открили да они који су јели више интегралних житарица имају здравију исхрану у целини, која се састоји од више воћа, поврћа, млека са ниским садржајем масти и рибе, а мање црвеног и прерађеног меса.

Упознајте древне житарице

Све већи број истраживања о исхрани сада указује да постоји разлика између „модерних“ житарица које чине већину наше исхране и далеко ређих „древних житарица“. Многе и од једних и од других могу да се конзумирају као интегралне или рафинисане житарице, али модерне житарице су оне које се временом узгајају кроз пољопривредне праксе како би се одабрало потомство са пожељним особинама као што су повећан принос или супериорнији укус.

Пшеница и кукуруз које данас једемо укрштани су током миленијума. Кукуруз потиче од дивље траве зване теосинте, пореклом из Мексика, са малим семеном уместо великих клипова. А модерна пшеница је резултат селективног узгоја древних врста пшенице, укључујући двосмеђу и спелту.

Према истраживачима, емер (или спелта, полуспелта, лат: Triticum dicoccum) је биo једна од првих житарица које су припитомљене, и гајен је од око 9700. године пре нове ере у Леванту пре него што се проширио на остатак света развојем неолитске пољопривреде.

Древне житарице, с друге стране, су оне које људи нису прилагођавали и које су задржале више својих предачких особина. Истраживања указују да је спелта, на пример, гајена у неолитском периоду, који је почео пре око 12.000 година, и да од тада није намерно мењана.

Јечам се помиње у неким од најранијих записа – пре око 4.000 година – из Месопотамије. Отприлике у исто време, чиа семе, које потиче из Мексика, гајили су Астеци.

Савремени људи су почели поново да откривају древне житарице крајем 19. и почетком 20. века, према речима др Ејми Богард, професорке европске археологије на Оксфордској школи за археологију у Великој Британији.

У многим случајевима, археолози су код пољопривредних заједнице које су истраживали наилазили на комадиће житарица које припадају врстама које се тренутно не узгајају. Те житарице су биле угљенисане, што значи да су их наши преци кували, напомиње проф. Богард.

Али древне житарице и даље нису најпопуларније житарице за пољопривреднике, који углавном више воле да раде са модерним јер оне дају веће приносе, напомиње др Крис Сил, професор емеритус за храну и људску исхрану на Универзитету у Њукаслу.

„Разлог зашто више не узгајамо већину древних сорти пшенице је тај што, у модерним пољопривредним условима, оне не успевају тако добро.“

Многе старије сорте пшенице имају дугачко класје, док модерна пшеница је релативно ниска, наводи др Сил. Виша пшеница је склонија савијању и ломљењу по ветровитом времену, што смањује принос.
То је делимично и зато што древне житарице нису толико корисне када је у питању прављење хлеба, додаје др Милер Џонс. „Прва ствар због које се прави селекција је принос, друга је колико се од ње добро прави хлеб.“

Да ли су древне житарице заиста здравије од модерних житарица

Једна од главних предности древних житарица је то што многе од њих садрже мало или нимало глутена. Просо припада другој породици трава од пшенице, док је киноа заправо семе које припада истој породици као спанаћ и блитва. То значи да их људи са алергијом или нетолеранцијом на глутен могу јести, објашњава проф. Сил.

Нека истраживања су повезала конзумирање киное са побољшањем раних знакова дијабетеса типа 2.

У једној студији, на пример, 37 мушкараца је јело хлеб направљен од брашна од киное сваки дан током четири недеље, у поређењу са групом која је уместо тога јела рафинисани бели хлеб. Истраживачи су открили да је група која је јела киноу имала нижи ниво шећера у крви након јела у поређењу са својим колегама који су јели бели хлеб.

Међутим, 2020. године истраживачи су пронашли мало доказа да је интензивна исхрана угрозила нутритивне профиле модернијих сорти житарица. Иако су у њима неки минерали, укључујући гвожђе, цинк и магнезијум, према неким студијама, значајно смањени од 1960-их.

„Постоји много помпе око древних житарица“, каже проф. Милер Џонс. „Узбуђење је оправдано када су у питању људи који не могу да једу глутен... али осим тога, то да ли су древни или не, је бесмислено расправљати“, када су у питању здравствене користи.

Ипак, напомиње проф. Сил, број студија о древним житарицама и здрављу је релативно мали у поређењу са студијама о другим, новијим врстама житарица. Постоје изазови у прикупљању поузданих података јер на житарице утиче њихова околина, па резултате треба упоређивати у сличним условима.

Али један од разлога зашто древне житарице могу бити боље за нас је мање због онога што садрже – а више због начина на који их обрађујемо и једемо. То нас враћа на тачку од које смо кренули – већа је вероватноћа да ћемо их јести целе, истиче проф. Сил.

„У поређењу са рафинисаном пшеницом, ово значи већи садржај влакана и више минерала и витамина.“

Поновни оживљавање древних житарица

Климатске промене су несумњиво један од највећих фактора који тренутно утичу на производњу житарица и то је још један разлог за поновни пораст древних житарица, сматра проф. Сил. Неке древне житарице су често отпорније на суровије услове и захтевају мање пестицида. Стога би могле бити важне за обезбеђивање поузданих залиха хране у будућности.

„Пољопривредници су испитали различите сорте како би видели које су отпорније на сушу.“

У једном турском региону погођеном деградацијом земљишта изазваном климатским променама услед суше, мали пољопривредници оживљавају древне сорте пшенице са циљем побољшања земљишта. А у Западној Африци, истраживачи испитују како најбоље оживети древну житарицу фонио, која је отпорна на сушу.

Када је у питању исхрана, древне житарице саме по себи можда не заслужују у потпуности толику популарност. Уместо тога, једење мешавине свих врста житарица, пожељно интегралних, као у давна времена, тврде стручњаци, кључно је.

„Постоји велики број усева које сада потпуно занемарујемо“, истиче Богардова. „У древној пољопривреди, житарице су увек биле уравнотежене са другим врстама, нису биле издвојене као што су сада.“

Професорка Милер Џонс се слаже и предлаже да једемо различите житарице, укључујући и древне житарице, како бисмо имали користи од свих њихових микронутријената. „Ако једете све различите врсте житарица, добијате читав низ витамина. Разноврсност је најбоља стратегија.“

„Срцу се приступа путем стерно- или торако-томије. Перикардијум (овојница која окружује срце) се отвара у облику слова Т, а перикардијални слојеви се осигуравају држачима. Срце, перикардијум и велики крвни судови се прегледају на улазне ране, канал ране и путању страног тела. Ако су удлаге површински лоциране, прецизна локализација се обезбеђује неодимијумским магнетом смештеним у силиконску цев од 1/4 инча ради лакше употребе и стерилизације. Ако страно тело продре дубље у миокардијум, његова локација се може утврдити интраоперативном флуороскопијом“, стоји у саопштењу.  

Затим се подручје срца које садржи фрагмент стабилизује помоћу вакуумског стабилизатора миокарда. Да би се спречило прекомерно крварење током вађења, у подручје фрагмента се поставља привремени шав у облику слова U са тефлонским јастучићима или шавом типа „кисеоник“.

„Скалпелом се прави рез на миокарду изнад фрагмента, а величина реза се бира према величини фрагмента. Фрагмент се уклања кроз рез помоћу неодимијумског магнета. Лежиште фрагмента се третира раствором бетадина. Ивице реза се спајају помоћу претходно постављеног шава, чиме се обезбеђује хемостаза. Рана се затим зашива слој по слој“, наводе аутори патента.

Већ су изведене две сличне операције, уз редован постоперативни ток.

„Предложена хируршка техника аутора за прострелне ране срца има за циљ минимизирање употребе вештачке циркулације како би се скратило трајање операције, смањио губитак крви и смањио бол, чиме би се избегли непотребни финансијски трошкови“, наглашавју кардиолози Војно-медицинске академије.

Анализа клиничких испитивања код особа са благим когнитивним оштећењем или благом деменцијом показала је да су ефекти антиамилоидних лекова на когницију и тежину деменције током 18 месеци били „занемарљиви“, док су побољшања функционалних способности „у најбољем случају мала“.

Овакав закључак представља ударац за нову генерацију лекова осмишљених да успоре Алцхајмерову болест уклањањем наслага амилоидних протеина који се акумулирају у мозгу. Амилоидни плакови су обележје Алцхајмерове болести, заједно са другим протеином – тау – који формира токсичне запетљаје у неуронима.

Преглед који је спровела организација „Кокрејн“ користио је златни стандард методологије за процену података из објављених клиничких испитивања, али су га неки истраживачи и организације критиковали јер је објединио резултате старијих, неуспешних лекова са онима новијих, ефикаснијих терапија.

„Није изненађујуће да, ако се обједине резултати ефикасних и неефикасних третмана, добијете мали или непостојећи просечан ефекат лечења“, изјавио је Чарлс Маршал, професор клиничке неурологије на Универзитету Квин Мери у Лондону.

Антиамилоидни лекови су представљени као прекретница када су клиничка испитивања показала мала, али статистички значајна побољшања код пацијената. Регулаторна тела широм света одобрила су лекове „леканемаб“ компаније “Eisai” и „донанемаб“ компаније „Eli Lilly”, али многе земље их нису уврстиле у јавне здравствене системе.

Нова обимна анализа обухватила је 17 клиничких испитивања која су у просеку трајала 18 месеци. У њима је учествовало више од 20.000 људи, а процењивано је седам антиамилоидних лекова код особа са благим когнитивним оштећењем или деменцијом.

Едо Рихард, коаутор прегледа и професор неурологије у Медицинском центру Универзитета Радбауд у Холандији, изјавио је да анализа није пронашла „клинички значајан ефекат на когнитивно опадање или тежину деменције“, као и да су лекови изазивали више отока и крварења у мозгу него плацебо.

„Ови ефекти су сувише мали да би их пацијенти и неговатељи уочили“, рекао је Рихард, додајући да су лекови и оптерећујући, јер пацијенти морају да долазе у клинику на сваке два до четири недеље ради интравенских инфузија, као и на редовне магнетне резонанце ради праћења могућих отока или крварења у мозгу.

Такође, бранио је одлуку да се обједине резултати различитих лекова, јер сви имају за циљ уклањање амилоида из мозга и на сличан начин процењују утицај на пацијенте. Преглед закључује да би истраживачи требало да истраже нове начине лечења ове болести.

Роберт Хауард, професор психијатрије старости на Универзитетском колеџу у Лондону, рекао је да нови подаци из испитивања антиамилоидних лекова доводе у питање да ли они заиста мењају ток Алцхајмерове болести.

„Веома је тешко бити онај који то говори, али мислим да није поштено према пацијентима подизати очекивања. Тужна истина је да чак ни најбољи лекови не постижу клинички значајан ефекат“, истакао је Хауард.

Антиамилоидни третмани неће бити једино решење за излечење Алцхајмерове болести и истраживања се већ усмеравају ка ширем спектру биолошких мета.

Са Џарнагином се слаже професор Дејан Раденковић, начелник одељења за хирургију панкреаса Прве хируршке клинике КЦС. Симптоми који се појављују код осталих типова карцинома, код ових тумора су потпуно невидљиви.

Баш због тога, императивно је да се пажња усмери на превентивне прегледе, односно да општа популација једном годишње обави биохемијске анализе и ултразвук стомака.

Посебну пажњу треба да обрате људи без породичних фактора ризика који после 50. године добију дијабетес. То може да буде један од првих знакова и такве пацијенте би требало чешће контролисати.

„Наравно, ту је и прва линија сродства. У Америци је то сада већ пракса, да ако су родитељи имали карцином панкреаса, онда њихова деца морају једном годишње да се контролишу или да ураде генетске анализе како би се утврдило да ли имају мутацију и предиспонирани су да добију карцином панкреаса“, објашњава Раденковић.

Џарнагин наводи да сада постоји више лекова који су доступни и они су делотворнији него некада.

„Остварен је велики напредак када је реч о пацијентима са узнапредовалим стадијумима када је реч и имуно терапији. Ту се имуни систем преусмерава да напада карцином. Уз стандардну хемотерапију, најефикаснији третман и даље је операција. Ипак, чак и код најбоље изведене операције може да се деси да се тумор врати, тако да су потребне делотворнији лекови како би се то спречило“, истиче Џарнагин.

Према његовим речима, карцином панкреаса је често отпоран на хемотерапију и онда се користе вакцина и имунотерапија.

Српски лекари одлични, имају опрему какву и ми у Њујорку

Џарнагин наводи да је био импресиониран Првом хируршком клиником, њеном опремљеношћу и савременим операционим салама.

„Алати и опрема који су овде доступни слични су, ако не и исти онима који су доступни мени у Њујорку. Доктори у Србији су добро припремљени да даље напредују и да пацијентима дају најбољу могућу негу која је доступна“, каже шеф хепатобилијарне хирургије у Меморијалном центру за рак „Слоун Кетеринг“.

Сарадња са стручњацима у Њујорку

Током посете Џарнагина Београду са министром здравља Златибором Лончаром договорена је сарадња са стручњацима у Њујорку.

„Један од првих корака јесте да ћемо једном месечно имати онлајн консултације са колегама у Њујорку са којима ћемо се саветовати око пацијената и посебних случајева, који би био најбољи начин лечења. Тако ћемо заједнички анализирати стања пацијената и заједнички уз њихову помоћ и искуство доћи до закључака како лечити пацијенте на најбољи начин“, наводи Раденковић.

Кључ лечења – превенција

Превенција је ултимативни вид лечења. Увек је најбоље избећи га ако је икако могуће. Нажалост, постоје групе високог ризика, али то је мали део популације.

Здрав начин живота, исхрана, физичка активност су веома важни за опште здравље. Могуће је да ни то неће спречити оређене појединце да развију карцином, али ће им помоћи да боље и лакше поднесу операције, хемотерапију и остале видове лечења.

„Знамо да пацијенти који су доброг општег здравља, а који добију карцином панкреаса, много боље подносе третмане и имају повољнији крајњи исход“, истиче Џарнагин.

Иза ових бројки крије се много сложенија прича. Тумори не „препознају“ брачни статус пре него што се прошире, али су многи фактори ризика, укључујући пушење, стрес и то да ли је особа рађала, повезани и са тим да ли је неко у браку или није.

Истраживачи такође указују да здравије особе можда имају већу вероватноћу да уопште уђу у брак. За потребе студије, парови који живе заједно у романтичној вези без склапања брака класификовани су као невенчани.

„То значи да, ако нисте у браку, треба да обратите додатну пажњу на факторе ризика за рак, обавите потребне скрининге и редовно водите рачуна о здравственој заштити. За превентивне мере, наши налази указују на значај усмеравања пажње на свест о ризику од рака и стратегије превенције узимајући у обзир брачни статус“, рекао је клинички психолог Френк Пенедо.

Статистика потиче из анализе више од четири милиона случајева рака у 12 америчких савезних држава, забележених између 2015. и 2022. године код особа старијих од 30 година. Реч је о „тренутном пресеку“ – ефекти брака на стопе рака нису праћени током времена.

Неке од највећих разлика уочене су код рака дебелог црева код мушкараца (око пет пута већа стопа код мушкараца који никада нису били у браку у поређењу са онима који јесу или су били), као и код рака грлића материце код жена (готово три пута већа стопа код жена које никада нису биле у браку).

Ове две болести тесно су повезане са полно преносивим хуманим папилома вирусом (ХПВ), где партнер који подстиче на редовне прегледе може направити разлику. Код врста рака за које постоје добро организовани скрининги (попут рака дојке или простате), разлике нису биле тако велике.

Студија није била нарочито прецизна у категоризацији – на пример, особе које су биле срећно у браку 30 година сврстане су у исту групу као и оне које су биле у несрећном браку две године и потом разведене 28 година, али веза између брака и здравља представља занимљиво и недовољно истражено поље.

„То је јасан и снажан сигнал да су неке особе изложене већем ризику“, рекао је Пенедо.

Друга истраживања су показала да самачки живот има и своје предности, укључујући више блиских односа и веће могућности за лични развој, па је ове резултате потребно посматрати у ширем контексту.

Постоје и докази да брак има своје недостатке. Повезан је са већим ризиком од деменције. Дакле, није једноставно рећи да је један брачни статус здравији од другог.

„Ови налази указују на то да друштвени фактори, попут брачног статуса, могу бити важни показатељи ризика од рака на нивоу популације“, рекао је епидемиолог Пауло Пињеиро.

Здраве грицкалице које могу да помогну у процесу мршављења најчешће се заснивају на храни која обезбеђује добру комбинацију протеина, влакана и здравих масти. Овај спој хранљивих материја доприноси дужем осећају ситости и стабилнијем нивоу шећера у крви, што може смањити потребу за честим грицкањем и неконтролисаним уносом калорија.

Такви оброци између главних јела помажу да се избегну нагли падови енергије и да се лакше одржи контрола над апетитом током дана, што је важно за све који покушавају да смање телесну тежину.

Здраве грицалице не морају бити компликоване за припрему

У пракси, здраве грицкалице могу изгледати веома разноврсно и не морају бити компликоване за припрему. На пример, грчки јогурт у комбинацији са свежим воћем може представљати брзу и хранљиву ужину која обезбеђује протеине и природне шећере.

Слично томе, кувана јаја су једноставан извор протеина који дуго држи ситост.

Воће као што су јабуке или бобичасто воће често се комбинује са малом количином путера од кикирикија или бадема, што додаје здраве масти и побољшава ситост.

Поврће попут шаргарепе, краставца или паприке у комбинацији са хумусом такође је чест избор јер обезбеђује влакна и биљне протеине.

Орашасти плодови као што су бадеми, ораси или лешници могу бити корисни, али је важно да се конзумирају у умереним количинама због калоријске густине.

У ужине се могу укључити и односно сојине махуне, као и различити извори рибе попут сардина или скуше, који поред протеина садрже и корисне омега-3 масне киселине.

Неке лакше опције укључују и чиа пудинг, као и кокице припремљене без уља или са минималном количином масти, што их чини нискокалоричном алтернативом класичним грицкалицама, преноси draxe.com.

Навике које утичу на калорије

Начин на који се грицкалице конзумирају подједнако је важан као и њихов избор. Препоручује се да се избегне стално „грицкање“ током целог дана, јер то може довести до несвесног уноса већег броја калорија. Уместо тога, боље је унапред планирати ужине и водити рачуна о величини порције.

Такође је важно бирати минимално прерађене намирнице и избегавати производе са високим садржајем додатог шећера. Комбинација протеина, влакана и здравих масти у једној ужини доприноси бољој контроли глади и стабилнијем нивоу енергије током дана.

Шта је пожељно ограничити

Постоје намирнице које је боље ограничити или избегавати ако је циљ мршављење. То су најчешће високо прерађени производи који садрже велике количине шећера, соли и нездравих масти, а при томе имају малу нутритивну вредност.

Такве намирнице лако доводе до преједања јер не обезбеђују дуготрајан осећај ситости и често изазивају брзе осцилације шећера у крви.

Здраве грицкалице могу бити користан део исхране у процесу мршављења ако се правилно бирају и конзумирају у умереним количинама. Оне не само да помажу у контроли глади, већ могу допринети стабилнијем уносу енергије током дана и бољем придржавању плана исхране.

Кључ успеха лежи у избору природних, нутритивно богатих намирница и избегавању високо прерађених производа, наводе стручњаци из области исхране.

Један од главних разлога за опрез је чињеница да је витамин Д растворљив у мастима, што значи да се не излучује лако из организма, већ се акумулира у ткивима. То значи да се прекомерне количине могу временом нагомилати и довести до токсичних нивоа у крви.

У пракси, лекари све чешће бележе пацијенте са веома високим вредностима витамина Д, преноси Science Alert.

Како се наводи, код особа са повишеним нивоима витамина Д или код оних који узимају велике дозе суплемената (изнад препоручених), уочен је „неочекиван пораст ризика од падова и прелома“. Ово доводи у питање уобичајено уверење да веће количине овог витамина аутоматски значе јаче кости.

Високе дозе нису безбедне како се раније мислило

Иако се витамин Д често промовише као безопасан суплемент, истраживања показују да то није у потпуности тачно.

Све више људи узима високе дозе – често између 4.000 и 20.000 интернационалних јединица (IU) дневно – што значајно превазилази уобичајене препоруке.

Истовремено, додатни извори витамина Д (као што су обогаћена храна или други комбиновани  суплементи) могу повећати укупан унос, што може довести до токсичности и озбиљних последица.

Прекомерни унос витамина Д може довести до стања познатог као хипервитаминоза које је, када је витамин Д упитању, повезано са повишеним нивоом калцијума у крви (хиперкалцемија).

Ово стање може изазвати мучнину, повраћање, слабост, учестало мокрење, бол у костима
и проблеме са бубрезима, укључујући камен у бубрегу

У тежим случајевима, вишак калцијума може довести до оштећења меких ткива, артерија и бубрега.

Научници наглашавају да витамин Д има важну улогу у организму, али да његово узимање мора бити контролисано и прилагођено индивидуалним потребама.

„Витамин Д је далеко од безопасног суплемента и не треба га тек тако узимати“, наводе стручњаци који су испитивали штетност његовог прекомерног уношења.

Уместо произвољног узимања високих доза, препоручује се консултација са лекаром и праћење нивоа витамина Д у крви, како би се избегли потенцијални ризици, закључују нутрициолози.

Жуманце чини јаје посебним. У њему се налази већина витамина, међу њима и Б12, који постоји само у намирницама животињског порекла. Жуманце је пуно и минерала, попут гвожђа и цинка.

И највећи део протеина налази се управо у жуманцету – око 60 одсто више него у беланцету. Протеини из јаја су нарочито високог квалитета, што значи да организам може да их искористи готово у потпуности.

Једно јаје садржи и масноће – између 180 и 220 милиграма холестерина. Наш организам сам производи чак четири пута више.

Холестерин је у основи животно важна масноћа у крви и важан градивни елемент ћелија и витамина.

Постоје две врсте холестерина. ХДЛ – преноси вишак холестерина из крвних судова у јетру, и често се назива добар холестерин.

ЛДЛ – може да се таложи у артеријама и повећа ризик од болести срца и крвних судова.

„Знамо да је ЛДЛ холестерол у крви фактор ризика за одређене облике кардиоваскуларних болести, на пример за такозвану атеросклерозу, односно закречење крвних судова“, каже професор Стефан Лорковски са Универзитета Фридрих Шилер у Јени.

„Препоруке кажу да се дневно не би требало унети више од 300 милиграма холестерина“, каже нутриционисткиња Жанин Хенкел-Оберлендер, професорка биохемије исхране на Универзитету у Бајројту.

Да ли холестерин из јаја представља проблем?

То одговара отприлике једном и по јајету дневно, ако се холестерол уноси само из јаја. Међутим, холестерол се налази и у другим намирницама животињског порекла, попут путера, меса или млечних производа.

Исхрана утиче, пре свега, на количину холестерина која се може таложити у организму. Но, тај утицај се данас процењује нешто мањим него раније, каже нутриционисткиња Хенкел-Оберлендер.

„Раније се сматрало да је исхрана пресудан фактор који одређује ниво ЛДЛ холестерина. Данас знамо да то није баш тако.“

Према садашњим сазнањима, исхрана утиче са око 25 одсто, док се раније процењивало да тај утицај износи око 50 процената.

„Генетска компонента је знатно већа од компоненте исхране“, каже Хенкел-Оберлендер. Код сваке четврте до седме особе постоје одступања у метаболизму холестерина, која су вероватно генетски условљена. Ко има повишен ниво холестерина, требало би да води рачуна о уносу јаја – иако је тај ниво у великој мери генетски условљен.

Да ли јаја помажу у изградњи мишића?

Велико кокошје јаје садржи око седам до осам грама протеина. Оно обезбеђује и аминокиселину леуцин, која је важна за изградњу мишића.

Међутим, тих хранљивих материја има и у махунаркама, орашастим плодовима и житарицама, на пример у овсеним пахуљицама. „Због тога не морате да једете јаја“, каже стручњак за исхрану Лорковски.

Протеини и аминокиселине најбоље доприносе изградњи мишића када се мишићи додатно оптерећују тренингом. Ипак, често се уноси превише протеина, упозорава Лорковски.

„Не морате сваког дана да попијете шејк са десет сирових јаја.“

Посебно код производа са високим садржајем протеина, попут протеинских чоколадица или напитака, уносе се велике количине које организам не може у потпуности да искористи.

Нутриционисткиња Хенкел-Оберлендер објашњава: „Тај протеин једноставно наставља пут кроз црева. У дебелом цреву ферментише, што може да изазове бол у стомаку, надимање и пролив.“

Може ли превише протеина да оптерети бубреге?

Код здравих људи конзумирање јаја по правилу не изазива проблеме са бубрезима. Међутим, код особа код којих већ постоји почетно оштећење бубрега велика количина протеина – нарочито из прерађених производа са високим садржајем протеина – може додатно да оптерети бубреге. Организам мора да се ослободи вишка протеина и нарочито азота који се у њима налази.

„У бубрезима се тада ствара много урее“, објашњава Хенкел-Оберлендер. „То добро функционише код здравих одраслих особа које пију довољно течности. Али код пацијената са бубрежном инсуфицијенцијом или оштећењем бубрега, за које можда још ни не знају, то заиста може да допринесе даљем слабљењу функције бубрега.“

Код здравих људи, међутим, нема доказа да исхрана богата протеинима оштећује бубреге.

Све зависи од индивидуалног здравственог ризика

Конзумирање јаја се у научним студијама увек изнова доводи у везу са болестима срца и крвних судова, као и са можданим ударом. Међутим, често је реч само о назнакама.

„Више великих анализа до сада није показало јасне доказе да постоји стварна повезаност са болестима срца и крвних судова или са повећаним ризиком од смртности“, каже Хенкел-Оберлендер.

Велике студије, попут оних које спроводи Харвардова школа јавног здравља „Чан“, често испитују конзумирање једног јајета дневно и притом не налазе снажну директну повезаност са болестима срца и крвних судова.

С друге стране, особе са дијабетесом типа 2 или са проблемима са бубрезима и јетром требало би да обрате пажњу на конзумирање јаја.

„Већ годинама имамо податке који показују да је код особа са дијабетесом типа 2 конзумирање јаја чешће повезано са повећаним кардиоваскуларним ризиком“, каже Лорковски. У том случају је, дакле, већи ризик од болести срца и крвних судова.

„Све зависи од индивидуалног кардиоваскуларног ризичног профила“, додаје Лорковски.

Због сарадње са колегама у Бечу, читав протокол – припрема, процена, хируршки рад, постоперативни ток – изграђен је по узору на трансплантациони програм у Бечу.

Сарадња са аустријским хирурзима даје прилику нашим пацијентима, како наводи, да буду оперисани по водећим светским протоколима.

Др Славиша Башчаревић, који је боравио шест месеци на усавршавању у Бечу, описује подухват као велики искорак српског здравства.

„Читав тим је радио као целина. Ово је веома компликована, вишечасовна операција. Свако је знао своју улогу, на челу са врхунским стручњацима грудне хирургије, анестезиологије, пулмологије и остатком медицинског особља. Кључ свега је координација, посвећеност и прецизност“, истакао је Башчаревић.

Операција је почела око 18 часова, а завршена је у раним јутарњим часовима, али др Башчаревић каже да нико није осећао умор.

Др Марко Поповић, који је узимао плућа од донора, навео је да иако сама операција траје више сати, њој претходи вишедневна припрема – од момента када се сазна да постоји донор до самог момента вађења плућа.

„Позитивна трема је била огромна када смо прихватили орган и када смо схватили да ћемо спасити један живот“, рекао је Поповић.

Координација експлантационих тимова је изузетно сложена, јер мора да се ускладе тимови који ваде срце, плућа, бубреге, да се након тога координише долазак остатка екипе и наставак процедуре.

Читав подухват трајао је два до три дана.

Поменути део мозга повезан је са контролом дисања, посебно оним снажним и намерним издисајима који се дешавају током вежбања или када кашљемо или се смејемо. У тестовима спроведеним на пацовима, истраживачи су открили да може да уради и нешто друго: да стисне крвне судове.

Комбинација контроле дисања и слања сигнала крвним судовима могла би у неким случајевима да покрене хипертензију, кажу истраживачи. То би могло да објасни зашто толико људи (око 40 одсто, према неким проценама) и даље има неконтролисан крвни притисак упркос узимању лекова за снижавање притиска.

Ритам дисања и крвни притисак

Студија сугерише да pFL неурони могу повезати промене у ритму дисања – које не би нужно биле приметне – са повећаном активношћу симпатичког нервног система (наша реакција да се боримо или да бежимо) који помаже у контроли крвног притиска, што се уклапа са претходним истраживањима која су довела у везу хипертензију са мозгом и нервним системом.

„С обзиром на то да око 50 одсто пацијената са хипертензијом има неурогену компоненту, изазов је разумети механизме који генеришу симпатоексцитацију (повећану, често хроничну, активација симпатичког нервног система) код хипертензије“, наводе истраживачи у раду објављеном у стручном часопису Circulation Research.

„Такво откриће би пружило преко потребно клиничко разматрање нових терапијских стратегија.“

У својим експериментима на пацовима, истраживачи су користили технике генетског инжењеринга да би укључили или искључили pFL неуроне, а затим су посматрали ефекте. Праћена је нервна активност повезана са дисањем, активност симпатичког нерва и крвни притисак.

Истраживачи су активирали pFL неуроне код неких пацова и открили да је то покренуло друга мождана кола која су на крају подигла крвни притисак животиња.

Затим су могли детаљно да мапирају активност можданог стабла и нерва, укључујући и друге неуроне са којима је pFL регион комуницирао, и да је упореде са очитавањима код контролних јединки, то јест пацова који нису имали хипертензију.

Пут ка новим стратегијама лечења

Код пацова са хипертензијом, pFL неурони нису само помагали при дисању, већ су деловали и на сужавање крвних судова. Ово откриће је такође открило нови потенцијални пут лечења.

„Открили смо да се, у условима високог крвног притиска, активира латерална парафацијална регија и, када је наш тим деактивирао ову регију, крвни притисак је пао на нормалан ниво“, каже физиолог Џулијан Патон са Универзитета у Окланду.

Објављени резултати такође донекле објашњавају зашто људи који имају апнеју у сну, то јест проблеме са дисањем током ноћи, такође имају већи ризик од високог крвног притиска.

Поново је то веза између дисања и протока крви – ако pFL неурони нису укључени у нормално дисање, они се активирају као одговор на висок ниво CO2 или низак ниво кисеоника, што се дешава током апнеје у сну.

Важно је признати да су у овом истраживању научници користили само животињске моделе, што значи да је вероватно, али не и сигурно, да је исти систем укључен и код људи.

Међутим, с обзиром на то да се сматра да око трећине светске популације има проблем са високим крвним притиском – и да многи од њих немају приступ лековима који им могу помоћи – потреба за новим опцијама лечења је хитна. Хипертензија озбиљно повећава ризик од многих срчаних проблема и повезана је са бројним другим стањима, као што је деменција.

Следећи изазов је схватити како лекови могу да циљају неуроне pFL-а, а да не ометају било шта друго. Истраживачи истичу да су и на овом пољу постигли известан напредак.

Каротидна тела су кластери ћелија који делују попут сићушних сензора у врату и могу утицати на неуроне pFL-а изван мозга. Истраживачи верују да би циљање ових сензора могло бити довољно да се регион pFL држи под контролом.

„Наш циљ је да таргетирамо каротидна тела, а ми уводимо нови лек који пренамењујемо да бисмо безбедно угасили активност каротидних тела и даљински деактивирали латерални парафацијални регион, тј. без потребе за употребом лека који продире у мозак“, објашњава Патон.
Иако ова стратегија може изгледати лакше него натерати лек да продре у мозак, и даље су неопходна опсежна испитивања.

„Наша празнична трпеза је заиста доказ да права храна која се сада промовише у свету јесте то што ћемо ми сутра јести. Значи јаја, млечни производи, месо, салате... То је ритуал, то је наша традиција, али ми претерујемо, ми и традиционално претерујемо када једемо“, указује Мирковићева.

Према њеним речима, умереност је кључна – чак и када су у питању намирнице које се сматрају здравим. „Два јаја је довољно. Можемо до четири, зависи колико неко има година“, наводи, додајући да су јаја данас научно призната као важан део исхране.

„Јаја су апсолутно призната као нешто што је корисно. Треба да знамо да су била протерана, међутим научници су доказали да су нужна у исхрани, ако хоћемо бити здрави, да имамо фокус, концентрацију и тако даље“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Јаја треба јести барена или на око, али да жуманце буде ровито, јер се тако једино „пробија баријера и иду до мозга“.

Калоријски и масни шок – најчешће последице

Нагли прелазак са посне на мрсну храну може да представља велики стрес за организам. Мирковићева упозорава да се током празника често уноси прекомерна количина калорија, масти и соли.

„Када саберемо шта све поједемо, то буде јако много калорија, значи прво калоријски шок, па онда масни шок, па онда једемо слано, јер волимо суво месо, па јаја.“

Посебан проблем, како каже, јавља се код људи који већ имају здравствене тегобе, јер таква комбинација намирница додатно оптерећује организам. Иако су природне масти корисне, претерано уношење може изазвати проблеме са варењем.

„Те масноће су корисне, али претеривање не ваља. Ми треба да будемо јако одговорни, пре свега према себи и свом здрављу, да не оптеретимо организам“, наглашава нутриционисткиња.

Напомиње да организам након поста често нема довољно ензима да одмах свари већу количину хране. „Значи, није врста хране проблем. Напротив, тако треба да једемо, то је наша традиција“, објашњава.

Уколико се јаве болови у стомаку који трају дуже од сат и по, савет је да се потражи лекарска помоћ.

Умерен избор намирница – не све у једном оброку

Након периода поста, препорука је да се исхрана постепено уводи и да се не комбинује превише различитих јела у једном оброку.

„За доручак јаја и сланина, али да не поједемо пет јаја, него да поједемо два, може мало млечних производа, природних. Значи, враћамо се на кајмак, сир“, наводи Мирковићева.

Посебно упозорава на навику да се „проба по мало од свега“, што доводи до уноса већих количина хране него што је потребно.

„Треба да бирамо – или ћемо неку јаку чорбу, или сарму од зеља, или месо. Не можемо све у исти оброк, јер много унесемо“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Објашњава да разноврсност укуса подстиче апетит, па човек не осећа ситост на време. „Кад имате један укус, једете и осетите ситост. А кад пробамо мало од свега, никад није ситост укуса, пазите, не хране“, додаје.

Шта урадити ако дође до преједања

Иако се умереност препоручује, Мирковићева признаје да ће многи ипак претерати. У тим ситуацијама саветује једноставне мере које могу помоћи организму да се избори са оптерећењем.

„Лимунада. Она кад уђе – јер је ово све кисело, много протеина – она је базна у организму“, објашњава.

Поред тога, напомиње да постоје ензимски препарати који могу помоћи варење, као и да је важно надокнадити изгубљене минерале.

„Организам да би сварио ту храну, он јако много троши своје сопствене енергије и блокира то у тежину. А ако једете мање, онда ћете скинути килограме, јер кад му треба резерва, он је узима из масноћа.“

Правилна исхрана и осећај ситости

Мирковићева указује да преједање није увек последица емоција, већ често знак да организам не добија довољно квалитетних нутријената.

„Кад уносите процесуирану храну, ви унесете много калорија, али организам је гладан нутријената.“ Додаје да права, природна храна обезбеђује дужи осећај ситости. „Ако једете праву храну, бићете пресити, нећете бити гладни пет до шест сати.“

С друге стране, индустријски производи доводе до брзог повратка глади. „Кад једете пециво, ви сте гладни за сат и по, колико год калорија унесете“, каже Мирковићева.

Закључује да је кључ у избору намирница и умерености, а не у рестрикцијама. „Не можемо лечити физиолошко-биолошке процесе саветима. Просто није адекватно“, поручује нутриционисткиња Бранка Мирковић, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Мастила за тетоваже представљају сложене хемијске мешавине које садрже пигменте, носаче течности, конзервансе и нечистоће.

Значајан део тих пигмената првобитно је развијен за индустријску употребу – попут боја за аутомобиле, пластику или штампу – а не за убризгавање у људску кожу.

Поједина мастила могу садржати трагове тешких метала као што су никл, хром, кобалт, а понекад и олово, који су познати по томе да могу изазвати алергијске реакције и утицати на имунолошку осетљивост.

Такође, присутна су и органска једињења попут азотних боја и полицикличних ароматичних угљоводоника, од којих нека могу да се разграде у потенцијално токсичне или канцерогене супстанце.

Како имуни систем реагује на тетовирање

Сам процес тетовирања подразумева убризгавање мастила у дермис, дубљи слој коже. Организам те честице препознаје као страно тело, због чега имуни систем покушава да их уклони.

Међутим, честице пигмента су превелике да би биле потпуно елиминисане. Уместо тога, оне остају „заробљене“ у ћелијама коже, што тетоважи даје трајност.

Истраживања показују да део мастила може да путује кроз лимфни систем и да се акумулира у лимфним чворовима – кључним структурама имуног одговора.

Потенцијални утицај на имуни одговор

Нова истраживања указују да пигменти из тетоважа могу утицати на активност имуног система. Забележено је да мастило може да изазове упалу и да одржава имуни систем активним недељама након тетовирања.

Постоје и налази који указују да присуство мастила на месту примене вакцине може да промени имуни одговор, укључујући и смањену реакцију на одређене вакцине, попут оних против ковида-19, преноси science.alert.com.

Ипак, важно је нагласити да ово не значи да су вакцине небезбедне, већ да мастило може утицати на сложене механизме имунолошке комуникације у специфичним условима.

Алергије, упале и дугорочни ризици

Најчешће документоване последице тетовирања су алергијске реакције и хроничне упале. Посебно су проблематичне црвене, жуте и наранџасте боје, које се чешће доводе у везу са сврабом, отоком и стварањем гранулома.

Ове реакције могу да се појаве и месецима или годинама након тетовирања, а хронична упала се повезује са оштећењем ткива и повећаним ризиком од болести.

Иако за сада не постоје чврсти докази да тетоваже директно изазивају рак код људи, лабораторијска истраживања указују на потенцијалне ризике, посебно због разградње пигмената у токсичне нуспроизводе.

Ризик од инфекција 

Као и сваки поступак који нарушава интегритет коже, тетовирање носи ризик од инфекција, укључујући бактеријске инфекције и вирусе попут хепатитиса Б и Ц у случају лоших хигијенских услова.

Додатни проблем представља неуједначена регулација мастила за тетоваже. У многим земљама не постоји обавеза потпуног декларисања састава, што отежава процену ризика.

За већину људи тетоваже не доводе до озбиљних здравствених проблема, али оне представљају трајно излагање организма страним хемијским супстанцама.

Научни докази за сада не указују на широко распрострањену опасност, али све већи број истраживања отвара питања о дугорочним ефектима на имуни систем и опште здравље.

Како тетоваже постају све веће, бројније и сложеније, расте и потреба за додатним истраживањима која би дала јаснију слику њиховог утицаја на људски организам.

„У онкологији је постигнута револуција и развој онко генетике иде јако брзо. Уводе се нове, циљане терапије, молекуларне имуно и тешко је бити у корак са светом. Сада то јесмо и ти лекови циљано делују на наш имуно систем“,истакао је доктор Стјепановић.

Истиче да иновативни лекови значајно продужавају период живота и подижу квалитет у односу на хемотерапије.

Ко су кандидати за нову терапију?

„Карцином плућа је најагресивнији карцином, стопа смртности је висока, најчешћи је код мушкараца. До сада смо имали за неке облике само хемотерапију, или зрачну терапију. За све стадијуме микроцелуларног стадијума плућа ми сада имамо имунотерапију , то је велики успех у лечењу овог карцинома. Терапија делује на болест и у раној фази“, истаклао је доктор.

Стижу нове терапије и за остале врсте карцинома

„Код карцинома дојке циљано се испоручује цитостатик у ћелије тумора и на тај начин се чува здраво ткиво колико је то могуће, Студије ове терапије у свету показале су незапамћено преживљавање“, рекао је др Михаило Стјепановић, директор Клинике за пулмологију УКЦС. 

Суочен са случајем који се сматрао готово неоперабилним, тим Универзитетске опште хирургије 1 болнице Молинете, на челу са професором Маријом Морином, применио је иновативни "аwаке" протокол, прилагођен стању пацијента.

Захват је изведен ослањајући се на три кључна елемента: анестетичке блокове трбушног зида, свесну седацију и клиничку хипнозу. Управо је хипноза, према оценама лекара, одиграла пресудну улогу.

Током операције, која је трајала око сат времена, докторка Валентина Палацо водила је пацијента кроз хипнотички процес са циљем да се смање анксиозност, бол и физиолошки стрес.

Пацијент је ментално „измештен" из операционе сале и усмерен ка пејзажима родне Пуље, што је омогућило очување спонтаног дисања, неуровегетативне стабилности и минималну употребу седатива.

И постоперативни ток протекао је изнад очекивања. Пацијент није имао потребу за интензивном негом, већ је у првих 24 часа поново почео да хода и узима храну, док је неколико дана касније безбедно отпуштен и вратио се у Пуљу.

Стручњаци оцењују да би овај успех могао да отвори нову фазу у онколошкој хирургији, посебно када је реч о крхким пацијентима код којих је општа анестезија контраиндикована.

„Овај захват показује да врхунска хирургија може да помери границе онколошког лечења", изјавио је Ливио Транкида, генерални директор здравственог центра „Град здравља" у Торину.

Повезивање савремених хируршких техника и хуманизованих медицинских приступа, попут клиничке хипнозе, могло би убудуће да пружи нову шансу пацијентима који су се до сада сматрали неоперабилним.