„Клима сама по себи није узрочник прехладе, али може допринети њеном настанку уколико је неправилно користимо, нарочито током летњих месеци“, рекао је др Хрнчић.

Истиче да хладан и сув ваздух исушује слузницу дисајних путева, која представља прву линију одбране од вируса и бактерија.

„Када дуго боравимо у климатизованој просторији, у којој је температура веома ниска, а ваздух сув, исушујемо слузницу респираторног тракта, па она губи своје одбрамбене функције“, објаснио је Хрнчић.

Због тога се могу јавити суво грло, пецкање у очима, кијање и кашаљ, али то не мора да значи да је реч о инфекцији.

„Док год немамо повишену телесну температуру и док су симптоми благи и пролазни, можемо их приписати томе да су последица климатизације“, навео је Хрнчић.

Додаје да појава повишене телесне температуре може указивати на инфекцију и да је тада потребно обратити се лекару.

Посебно су осетљиве особе које болују од астме и хроничне опструктивне болести плућа, као и људи који дуго раде за рачунаром, јер ређе трепћу, због чега је сузни филм који штити очи мање ефикасан.

Избегавајте директан удар климе

Хрнчић упозорава и на значај редовног одржавања клима-уређаја.

„Ти филтери могу да буду извор различитих буђи, плесни, гљивица и других микроорганизама. Због тога морамо редовно да сервисирамо климу и чистимо филтере“, нагласио је Хрнчић.

Саветује да се избегава директно струјање хладног ваздуха ка лицу, врату или грудном кошу.

„По сваку цену треба избећи директан удар климе у организам“, рекао је Хрнчић.

Када је реч о подешавању температуре, препорука је да разлика између спољашње и унутрашње температуре не буде превелика.

„Двадесет шест или 27 степени унутар просторије, ако је напољу 35 или 36, сасвим је задовољавајуће. Не треба ићи на 19 или 20 степени“, истакао је Хрнчић.

Додаје да је боље да клима ради непрекидно, у блажем режиму, него да се често укључује и искључује.

„Ово је изузетно захтевнна процедура, треба разумети да се не ради у великом броју центара, врло мали број центара изводи ТИПС процедуру, драго нам је да је са нама данас професор Малу, и данас Клинички центар Србије постаје део мапе оних установа на свету које изводе ову врло захтевнму процедуру“, каже начелник Одељења за хирургију јетре, Клинике за дигестивну хирургију УКЦС, проф. др Данијел Галун.

ТИПС или уградња трансјугуларног портосистемског шанта је интервентна радиолошка процедура која се користи за лечење компликација тешке болести јетре, најчешће – порталне хипертензије, која узрокује или крварења из једњака, или накупљање велике количине течности у трбуху.

И ово је процедура која за такве пацијенте нема алтернативу. Пацијент коме је урађена ТИПС интервенција је већ имао животно угрожавајућа крварења, а хируршка интервенција би била преризична. После интервенције 65-годишњи пацијент се добро осећа.

„Неизмерно сам срећан што сам поново у Србији, у Београду, и то не само због ваше лепе земље, већ како бих помогао вашим радиолозима, мојим колегама, да у редовну праксу уведу ову изазовну процедуру, да не кажем и тешку и комплексну, али која може да помогне великом броју пацијената“, наводи начелник Одељења интервентне радиологије Клинике у Лувену у Белгији, проф. др Герт Малу.

Сарадњу настављамо, али ви ћете сада имати обучен кадар за ову интервенцију.

„Сама процедура је врло комплексна, изводи се у општој анестезији, кроз вену на врату, се посебним инструменту се силази до паренхима јетре, улази у други систем, и ставља се стент, шта се постиже да се притисак у циркулацији јетре смањи, то омогућава да орестане крварење из једњака, желуцаа“, истиче начелник Одељења за хирургију јетре, Клинике за дигестивну хирургију УКЦС, проф. др Данијел Галун.

Ова интервенција се после вишегодишње паузе, поново ради у Универзитетском клиничком центру Србије, а захваљујући најсавременијим условима, техничка опремљеност у салама је на светском нивоу, и едукованом кадру.

У тиму, који је ТИПС процедуру вратио у Универзитетски клинички центар Србије и доцент Александар Филиповић, асистенти Милош Закошек, Душан Булатовић и Алекса Игић.

Храна успорава апсорпцију алкохола, па он спорије доспева у крвоток. Када се пије на празан стомак, концентрација алкохола у крви расте много брже, због чега се његово дејство снажније осећа.

Осим тога, јетра тада предност даје разградњи алкохола, па теже одржава стабилан ниво шећера у крви.

То може довести до слабости, вртоглавице, дрхтавице и осећаја дезоријентисаности.

Због тога стручњаци саветују да се алкохол конзумира тек уз главни оброк, а не пре њега.

Намирнице богате сложеним угљеним хидратима, попут пиринча, тестенине или интегралних житарица, као и здраве масти, успоравају апсорпцију алкохола и смањују његово нагло дејство.

Врућина и алкохол нису добра комбинација

Током лета организам ионако губи више течности због знојења, а многи дан започињу кафом, без довољно воде.

Алкохол додатно појачава губитак течности јер подстиче чешће мокрење.

Комбинација високих температура и алкохола може брзо довести до дехидратације, због чега се јављају главобоља, малаксалост, мучнина и осећај омамљености.

Зато је важно током дружења редовно пити воду и надокнађивати течност, посебно ако боравите на сунцу или проводите више сати напољу.

Дуже дружење значи и више попијеног алкохола

Летња дружења често трају од ручка до касног поподнева, па многи и не примете колико су заправо попили. Оно што је почело са једном чашом неретко се заврши са неколико пића.

Како концентрација алкохола у крви почиње да опада, нестаје и почетни осећај опуштености.

Управо тада многи несвесно наручују још једно пиће како би задржали исти осећај, што само повећава степен опијености.

За разлику од вечерњег изласка, после ручка најчешће следе обавезе.

Потребно је возити, завршити кућне послове или бринути о породици, док алкохол још делује.

Пошто до одласка на спавање има још доста времена, организам почиње да улази у фазу трежњења, а први симптоми мамурлука могу да се јаве већ током поподнева.

Како смањити ризик

Иако не постоји потпуно безбедна количина алкохола, неколико једноставних навика може да умањи ризик од непријатних последица.

Стручњаци саветују да се алкохол не конзумира на празан стомак, већ уз оброк, као и да се уз свако алкохолно пиће попије и чаша воде како би се смањио ризик од дехидратације.

Током врелих летњих дана препоручује се и да се количина алкохола ограничи, јер високе температуре додатно појачавају његово дејство.

Корисно је и да се унапред одреди колико ће се попити и да се тог плана човек придржава, као и да се током недеље уведе неколико дана без алкохола.

Стручњаци такође саветују да се избегава истовремено конзумирање алкохола и цигарета, као и да се води рачуна о правилној исхрани, довољно сна и редовној физичкој активности.

Последњих година све је више доказа да ни умерена конзумација алкохола није потпуно без ризика по здравље.

Зато је најбољи савет умереност, посебно током летњих месеци, када врућина и недостатак течности могу значајно да појачају дејство алкохола.

„Када говоримо о свежем млеку у продавницама, реч је заправо о пастеризованом млеку. Оно мора да се чува у непрекинутом хладном ланцу, на температури од око четири степена, за разлику од стерилизованог млека које може да стоји на собној температури док се не отвори“, рекла је професорка Радослава Савић Радовановић.

При избору млека, савет је да се не руководимо рекламама и амбалажом, већ декларацијом, роком трајања и сопственим навикама.

„Млеко је високовредна намирница, богата протеинима, калцијумом и фосфором. Не слажем се са ставовима да одрасли не треба да га пију. На овим просторима генерације су одрастале на крављем млеку и оно има важно место у исхрани“, истиче гошћа РТС-а.

Најбољи кајмак, истиче професорка, и даље се добија од квалитетног, масног млека на домаћинствима која га производе на традиционалан начин.

Када је реч о млеку из млекомата, оно долази директно са фарми, али га је неопходно прокувати пре употребе.

Биљни напици, попут сојиног, не могу да се изједначе са крављим млеком.

„Биљни напици имају потпуно другачији хемијски састав и не могу да замене кравље млеко. Ако бих вечерас куповала млеко за своју породицу, изабрала бих пастеризовано“, рекла је Радискава Савић Радивановић.

Без обзира на то да ли стиже директно са фарме или са рафова продавница, стручњаци поручују да је најважније да је млеко правилно чувано и безбедно за употребу. А основ сваке добре производње, подсећају, јесте – хигијена.

Иако су многи од ових адитива прошли безбедносне процене за употребу у одобреним количинама, научна заједница наставља да активно истражује како редовна конзумација овакве хране утиче на организам у дугом временском периоду.

Посебан фокус стручњака усмерен је на кардиоваскуларни систем, са нарочитим акцентом на крвни притисак. Познато је да хипертензија погађа огроман број одраслих људи и представља један од водећих фактора ризика за развој срчаних обољења, можданог удара и болести бубрега. Иако су прекомеран унос соли, гојазност, физичка неактивност и генетика већ одавно доказани узрочници овог проблема, научници сада све детаљније испитују да ли и саме прехрамбене компоненте процесиране хране могу независно да подигну крвни притисак.

Нова обимна студија објављена у угледном медицинском часопису European Heart Journal доноси важне податке у овој области, бавећи се питањем да ли људи који уносе веће количине конзерванса имају већу вероватноћу да током времена развију хипертензију. Уместо да анализирају само један адитив, истраживачи су проценили укупну изложеност већем броју конзерванса који се најчешће налазе у исхрани. Они су користили изузетно детаљне податке о исхрани и пратили учеснике годинама како би прецизно утврдили да ли је виши унос повезан са већим ризиком за настанак високог крвног притиска.

Овај научни рад користио је податке из велике француске нутриционистичке студије NutriNet-Santé, која се бави односом између начина исхране и дугорочног здравља становништва. Учесници су узастопно водили детаљне 24-часовне дневнике исхране, што је научницима омогућило да тачно процене изложеност адитивима из хиљада комерцијално доступних прехрамбених производа на тржишту.

Велики научни експеримент: Осам година праћења преко сто хиљада људи

У овој великој проспективној студији анализирани су подаци прикупљени од укупно 112.395 одраслих особа које су учествовале у поменутом пројекту у периоду између 2009. и 2024. године. Просечна старост испитаника износила је 42,8 година, при чему су жене чиниле чак 78,7 одсто узорка, док је средње време праћења ове популације износило 7,9 година. Током овог вишегодишњег периода, истраживачи су документовали тачно 5.544 нова случаја хипертензије.

Такође, забележено је 2.450 нових кардиоваскуларних догађаја, што укључује 1.308 случајева коронарне болести срца и 1.142 случаја цереброваскуларних обољења попут шлога. За разлику од већине претходних нутриционистичких студија које су се ослањале на опште процене уноса процесиране хране, ово истраживање је мерило изложеност за чак 58 различитих прехрамбених адитива који имају улогу конзерванса.

Да би мерење уноса било што прецизније, научници су комбиновали више различитих извора информација. То је обухватало узастопне дневнике исхране које су водили сами учесници (чак до 96 прегледа исхране по појединцу), националне базе података о саставу намирница, комплетне листе састојака комерцијалних брендова, као и засебне лабораторијске анализе када су биле доступне. Овакав детаљан приступ омогућио је да се процени реалан унос конкретних одобрених конзерванса кроз свакодневну храну, уместо да се верује само општим упитницима учесника.

Након тога, истраживачи су се фокусирали на 17 конзерванса које конзумира најмање 10 одсто учесника, што им је омогућило да анализирају појединачне ефекте сваког адитива понаособ, уместо да све процесиране производе једноставно посматрају као једну групу. Учесници су на крају категорисани према количини процењеног уноса, а статистички модели су узели у обзир бројне потенцијалне спољне факторе који утичу на резултат, као што су демографске одлике, животни стил, укупни квалитет исхране и телесна тежина.

Црна листа адитива: Који конзерванси највише подижу притисак?

Током вишегодишњег праћења, истраживачи су уочили да је већа изложеност неколиким често коришћеним конзервансима директно повезана са повишеним ризиком од развоја хипертензије. Веома је важно нагласити да се ове везе разликују од конзерванса до конзерванса. Подаци не сугеришу да сваки одобрени конзерванс носи исти ниво опасности, већ јасно показују да поједине супстанце имају значајно снажнију повезаност са настанком високог притиска од других.

Ови резултати су остали потпуно тачни и након усклађивања са свим познатим факторима ризика за хипертензију, што наводи на закључак да сама изложеност конзервансима може самостално да допринесе овом кардиоваскуларном проблему. Посматрано у целини, учесници са највишим уносом укупних конзерванса имали су 24 одсто већи ризик од развоја хипертензије у поређењу са онима који су имали најнижи ниво уноса кроз свакодневну храну.

Када су истраживачи поделили конзервансе на одређене прехрамбене категорије, резултати су постали још израженији. Тако су они испитаници који су конзумирали највеће количине неантиоксидативних конзерванса забележили 29 одсто већи ризик од хипертензије, 16 одсто већи ризик од кардиоваскуларних болести уопште, као и 26 одсто већи ризик од развоја коронарне болести срца.

Са друге стране, учесници који су уносили највише количине антиоксидативних конзерванса такође су претрпели значајан пораст опасности од високог крвног притиска, који је био 22 одсто већи у односу на минимални унос. Након строгих статистичких поређења и прилагођавања свим факторима живота, научници су изоловали осам група конзерванса или појединачних адитива који су показали најјачу везу са учесталошћу хипертензије.

На врху ове листе налазе се укупни сорбати и калијум-сорбат (носи ознаку Е202), чији је високи унос повезан са чак 39 одсто већим ризиком за појаву болести. Следи лимунска киселина (Е330) са 25 одсто већим ризиком, док укупни нитрити и натријум-нитрит (Е250), као и калијум-метабисулфит (Е224), доносе 16 одсто већи ризик од хипертензије.

Пораст опасности забележен је и код укупних аскорбата (13 одсто већи ризик), чији појединачни представници аскорбинска киселина (Е300) и натријум-аскорбат (Е301) доносе 14, односно 12 одсто већи ризик. Такође, укупни ериторбати и натријум-ериторбат (Е316) бележе пораст од 13 до 14 одсто, укупни сулфити доносе 11 одсто већу вероватноћу за обољење, док је екстракт рузмарина (Е392) повезан са 10 одсто већим ризиком. Поред тога, аскорбинска киселина је издвојена као адитив који се самостално везује за 15 одсто већи ризик од кардиоваскуларних болести уопште.

Научници упозоравају да једињења попут аскорбинске (витамин Ц) или лимунске киселине природно постоје у воћу и поврћу и тамо су потпуно безбедна. Међутим, у овој студији су процењивани њихови ефекти када се користе као адитиви у индустријској храни, где се редовно уносе заједно са великим количинама натријума, рафинисаних угљених хидрата и засићених масти.

Скривене замке за организам: Напад на стомачну флору и оксидативни стрес

Иако је ово велико истраживање примарно анализирало хипертензију, постоје и многе друге научне студије које испитују како конзерванси утичу на друге аспекте људског здравља. Конзерванси су веома широка категорија једињења и они у телу не делују на исти начин, при чему неки имају дугу историју испитивања, док други пате од недостатка дугорочних података на људима.

Једна од најважнијих области тренутног научног интересовања јесте утицај конзерванса на здравље цревног микробиома. Трилиони бактерија које живе у нашем дигестивном тракту имају кључну улогу у варењу, одбрани имунитета, метаболизму, па чак и у очувању здравља срца. Најновија истраживања сугеришу да поједини конзерванси из хране могу озбиљно да поремете равнотежу између корисних и штетних микроба у стомаку.

Лабораторијски експерименти и студије на животињама открили су да супстанце попут сорбата, бензоата и сулфита спречавају развој лоших бактерија и кварење производа на полицама продавница, али на потпуно исти начин могу да зауставе раст добрих бактерија у нашим цревима.

Други велики проблем на који стручњаци указују јесте способност одређених конзерванса да подстакну оксидативни стрес под одређеним условима. Овај феномен се дешава када производња нестабилних молекула, познатијих као слободни радикали, надмаши природну антиоксидативну одбрану нашег организма. Хронични оксидативни стрес доказано узрокује убрзано старење ћелија и темељ је за настанак многобројних хроничних обољења.

Експерименти показују повећање маркера упале у ткивима услед уноса ових вештачких материја, због чега се широм света покрећу нове добро дизајниране клиничке студије на људима како би се дефинитивно утврдиле границе сигурног дугорочног уноса

Алергије и суровост прерађеног меса: Шта све каже наука?

Посебан и веома брзо видљив проблем представља висока осетљивост коју одређени део популације развија према сулфитима. Сулфити су конзерванси који се масовно користе у производњи вина, затим у сушеном воћу, рачићима, појединим сосовима и кондиторским производима. И док већина људи толерише ове супстанце без икаквих видљивих потешкоћа, особе које пате од астме могу доживети веома бурне реакције или класичне алергијске нападе.

Симптоми ове осетљивости обухватају кашаљ, отежано дисање, стезање у грудима, изненадно гушење, црвенило на лицу и јаке главобоље. Због овог познатог медицинског ризика, већина земаља има строге законе који прописују да сулфити морају бити јасно и истакнуто наведени на декларацији производа чим њихов ниво пређе дозвољену границу.

Поред сулфита, нитрити и нитрати већ деценијама представљају предмет оштрих научних расправа. Они се стандардно додају прерађеном месу, као што су сланина, виршле, саламе, кобасице и деликатесни производи, где заустављају развој опасних бактерија и омогућавају месу да задржи своју привлачну ружичасту боју. Међутим, научници су забринути јер нитрити у телу могу да покрену формирање Н-нитрозо једињења, за која је доказано да под одређеним условима директно повећавају ризик од настанка канцера. Веома је важно направити јасну разлику између вештачки додатих нитрита у сувомеснатим производима и природних нитрата који се налазе у зеленој салати, спанаћу, руколи или цвекли.

Поврће у себи садржи бројне корисне хранљиве материје, витамине и антиоксидансе који активно спречавају претварање нитрата у штетна једињења, због чега природни нитрати из поврћа заправо чувају и подржавају здравље срца.

Како природно унапредити крвни притисак: Свакодневне навике које праве разлику

Гледано из угла потрошача, резултати ових великих истраживања само потврђују практичне поруке које водеће светске здравствене организације већ дуго пропагирају. Најбољи начин да преузмете контролу над својим здрављем и смањите унос штетних адитива јесте промена свакодневних животних навика. Први корак ка здравијим крвним судовима је исхрана заснована на целовитим намирницама. Храна попут свежег воћа и поврћа, пасуља, сочива, интегралних житарица, јаја, рибе, живинског меса и орашастих плодова природно обезбеђује високе количине калијума, магнезијума и влакана који опуштају артерије. Посебно је важан унос калијума јер он директно неутралише негативно дејство соли у телу. Намирнице као што су слатки кромпир (батат), бели кромпир, банане, авокадо и блитва представљају праве ризнице овог минерала, мада особе са болестима бубрега треба да се консултују са лекаром пре него што нагло повећају његов унос.

Истовремено, неопходно је радикално ограничити унос скривене соли која се налази у готовим замрзнутим јелима, конзервираним супама, брзој храни и индустријским преливима. Кување код куће омогућава вам да сами одредите количину зачина и соли коју користите. Поред исхране, редовна физичка активност има револуционаран утицај на крвни притисак. Препорука је да се издвоји најмање 150 минута умереног аеробног вежбања недељно, попут брзог ходања или пливања, уз вежбе снаге два пута недељно. Здрава телесна тежина, постигнута кроз одрживе навике уместо кроз изгладњивање, директно скида огроман терет са срчаног мишића.

На крају, довољно квалитетног сна (између 7 и 9 сати током ноћи) и контрола хроничног стреса кроз шетње, медитацију или дружење са породицом, омогућавају вашем нервном систему да се ресетује и спречи нагле, опасне скокове крвног притиска. Пажљиво читање декларација и избегавање производа са дугачким списковима Е-бројева представља најбољи штит за ваше кардиоваскуларно здравље.

„Морам да вам кажем да су ови топлотни удари велики ризик за здравље и постоји део наше популације који је нарочито угрожен“, упозорава интерниста др Зоран Ковачевић.

Како објашњава, међу најугроженијима су особе старије од 65 година, јер је код њих ослабљена способност регулације телесне температуре, слабије је знојење, а и осећај жеђи је мање изражен него код млађих људи. Додатни ризик представљају хроничне болести и терапија коју користе.

Поред њих, у ризичној групи су и мала деца због незрелости терморегулационог система, труднице, гојазне особе, људи који раде на отвореном, као и пацијенти који узимају антихипертензиве, диуретике и антидепресиве.

Организам може да се расхлади, али не бесконачно

Др Ковачевић истиче да организам има изузетно ефикасан механизам одбране од високих температура.

„Наш организам је невероватно савршен организам и он има ту терморегулацију која подразумева знојење. Са испаравањем зноја губи се температура. Затим долази до дилатације крвних судова, ширења крвних судова да би се лакше давала температура преко коже, жеђ“, објашњава др Ковачевић.

Међутим, ти механизми функционишу само до одређене границе. Када више нису довољни, најпре долази до дехидратације, а потом и до топлотне исцрпљености.

„То је последњи знак, синдром пред топлотни удар“, каже гост Јутарњег програма.

Топлотна исцрпљеност, према његовим речима, испољава се обилним знојењем, јаком жеђу, грчевима, нарочито у ногама, вртоглавицом, главобољом, мучнином и израженом малаксалошћу.

Уколико се ни тада не реагује, може доћи до топлотног удара: „Ако се ни тада не примети то, онда долази до топлотног удара који се може завршити и смртно.

Наглашава да је губитак свести, уз нагли пораст телесне температуре, знак да је неопходна хитна медицинска помоћ.

„Ако дође до губитка свести, скока температуре организма, то се ради о топлотном удару и тада треба, уз хлађење самога пацијента, позвати Хитну помоћ. Тада мора стручна медицинска помоћ“, истиче др Ковачевић.

Врућина утиче и на расположење, сан и свакодневно функционисање

Високе температуре не утичу само на физичко, већ и на психичко стање. Код тежих случајева могу се јавити дезоријентација и губитак свести, а у појединим ситуацијама и оштећење мозга.

„Та висока температура може, значи, у неким случајевима да доведе до оштећења самога мозга“, каже др Ковачевић.

Како додаје, многи људи током летњих врућина постају нервозни и безвољни, пре свега због осећаја нелагодности:„Тај осећај, значи, да немате комфора једноставно".

Високе температуре ремете и сан.

„Сигурно да има. Ако је висока температура, онда сте нервозни, вртите се у кревету, преврћете и тако даље, не долази вам сан, знојите се“, каже доктор, и упозорава и на неправилно коришћење клима-уређаја.

„Неко спушта на осамнаест степени, то је безвезе. Мислим лично, треба на двадесет два, двадесет три, двадесет четири степена“, наводи др Ковачевић.

Осврнуо се и на навику дуготрајног сунчања.

„Ми имамо неки фетиш, ја не знам, у Србији, али и у свету, тога сунчања. То је потпуно безвезе“, каже др Ковачевић, додајући да прекомерно излагање сунцу повећава ризик од карцинома коже и убрзава старење коже.

Најважнија је превенција

Као најважније мере заштите, др Ковачевић издваја избегавање директног сунца од 10 до 17 часова, боравак у хладовини, ношење лагане и светле одеће и редован унос течности.

„Узимајте довољне количине течности без обзира на жеђ“, поручује др Ковачевић.

Према његовој препоруци, током летњих месеци требало би уносити од око два и по до четири литра воде дневно, у зависности од околности, и пити воду у мањим количинама током целог дана: „Имајте ту чашу воде, на пола сата попити ту чашу“, саветује др Ковачевић.

Посебно наглашава да старији не би требало да излазе напоље у најтоплијем делу дана, као ни да родитељи изводе малу децу између 10 и 17 часова.

За раднике који обављају физичке послове на отвореном препоручује редовне паузе у хладу, као и бољу организацију рада, како би се најтежи послови обављали у јутарњим часовима.

Др Ковачевић подсећа да организам има велике могућности прилагођавања, али не и неограничене.

„Организам је направљен фантастично, има све терморегулационе способности, али са високим температурама, високом влажношћу, то није довољно и треба да му ми помогнемо“, закључује др Зоран Ковачевић.

„Нисам стручњак како да реагујем, али знам да загрљај помогне и тај неки контакт између мене и ње да се отворила, да је причала. Она је имала јак притисак, колико сам разумела, од стране родитеља, школе, много се очекује од ње", рекла је Тијана Тијанић.

А када притисак постане превелики, једна од првих адреса за подршку су СОС линије. Из Центра „Срце” наводе да је број позива прошле године премашио десет хиљада, што је највише од оснивања те организације.

„Ми смо ту да причамо о њиховим мислима, са свих страна, да постављамо питање о самоубиству идемо до доста ситнијих детаља јер је то можда и једини простор где они имају прилику да наглас причају о томе и да наглас изговоре своје мисли и већ то доноси олакшање", изјавила је Ема Хасановић, из СОС линије за превенцију самоубиства „Срце".

Лекари кажу да се особе, након покушаја да угрозе сопствени живот, суочавају са сложеним емоцијама, због чега лечење започиње грађењем поверења.

„Неретко осећају срамоту што су то уопште покушали, кривицу, често осећају љутњу и бес што то није успело, и оно што представља највећи проблем, јесте што имају често тај доживљај бесмисла живота. Оно што људе највише лечи то је контакт са другим људима, то је оно што ми прво имамо као лек, а онда је наравно важно да помогнемо и уз помоћ лекова и помоћ психотерапије", наводи др Ирена Ђорђевић из Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић".

Да до болничког лечења уопште не би дошло, кључна је, кажу превенција. Струка подсећа да околина може на време да примети прве знаке упозорења.

„Неће сваки пут неко да се само повуче и ућути, некада ће можда бити раздражљив, а да то није било до сада, дакле постоји нека промена која ће се показати", додала је др Ђорђевић.

„Наравно да особа може да се одврати од тих мисли, то стварно нису одлуке које се лако доносе и преко ноћи. Неретко нам се догоди да нам се захвале да нам се јаве и после пар година, и да кажу да им је разговор са нама спасио живот", каже Хасановићева.

Неке од установа којима се можете обратити су Клиника за психијатријске болести ,,Др Лаза Лазаревић'', Центар ,,Срце'' као и Национална СОС линија за превенцију самоубистава.

Један од примера је ковид 19, код којег тежи облици болести нису толико последица самог вируса колико претераног одговора имуног система. На врхунцу пандемије међу најуспешнијим терапијама за најтеже оболеле били су лекови који су сузбијали прекомерну упалу изазвану инфекцијом.

Контрола упале није важна само у борби против инфекција. Она представља и основу имунотерапије у лечењу рака, као и терапија за аутоимуне болести. Поред тога, лоша регулација упале може бити повезана са коронарним болестима, старењем ћелија и неуродегенеративним обољењима попут Алцхајмерове и Паркинсонове болести.

Протеин СТИНГ – гас и кочница упале

Један од главних регулатора запаљенског одговора је протеин СТИНГ, који се налази у ендоплазматичном ретикулуму наших ћелија и може да се активира на више различитих начина.

Активација СТИНГ-а може имати различите последице. У онкологији њен ефекат зависи од врсте тумора, док код инфекција може бити заштитна или, напротив, изазвати претерану имунолошку реакцију, у зависности од вируса и здравственог стања пацијента. Одређене мутације овог протеина одговорне су и за интерферонопатије – ретке хроничне запаљенске болести које се нарочито често јављају код деце.

Због тога је разумевање фактора који покрећу или заустављају активацију СТИНГ-а кључно за спречавање и контролу упале повезане са болестима.

ДНК на погрешном месту

СТИНГ је најпознатији по томе што покреће запаљенску реакцију када открије ДНК на месту где она не би требало да се налази. ДНК садржи основна упутства за функционисање ћелија и чува се у једру ћелије.

Истраживачи то пореде са библиотеком у којој се чувају драгоцене старе књиге. Када ћелији затребају информације из ДНК, она прави копију у облику РНК и само та „фотокопија“ напушта једро, док оригинал остаје безбедно сачуван.

Ако се, међутим, ДНК појави ван једра, то је знак да нешто озбиљно није у реду. Или је ћелија претрпела озбиљно оштећење или вирус или бактерија покушавају да убаце сопствену ДНК. У том тренутку СТИНГ активира аларм и покреће одбрамбену реакцију организма.

Откривен нови начин активације

Ново истраживање, објављено у априлу 2026. године, показало је да постоји још један начин активације протеина СТИНГ.

Научници су утврдили да повећање нивоа калцијума у цитоплазми, у комбинацији са стресом у ендоплазматичном ретикулуму, може да покрене антивирусни и запаљенски одговор преко СТИНГ-а – чак и без присуства ДНК на погрешном месту.

Ово до сада непознато откриће показује да СТИНГ није само „чувар“ који препознаје залуталу ДНК, већ много сложенији систем способан да региструје различите облике ћелијског стреса и да на њих одговори одговарајућом запаљенском реакцијом.

Два механизма која су истраживачи идентификовали – поремећај равнотеже калцијума у ћелији и стрес ендоплазматичног ретикулума – присутна су у многим биолошким процесима и болестима, од активације имуног система током развоја рака до различитих инфекција.

Калцијум као љута зачинска паприка

Аутори истраживања објашњавају овај процес једноставном аналогијом. Ћелију пореде са кухињом, а калцијум са веома љутом кајенском паприком.

Мала количина зачина, додата у правом тренутку, побољшава укус јела. Међутим, ако се цела посуда проспе у храну, јело постаје нејестиво и кувар нема другог избора осим да га баци.

На сличан начин, претерана реакција ћелије на стрес изазван вишком калцијума може довести до њеног одумирања.

Да би имуни одговор био ефикасан, потребна је почетна „варница“ у виду пажљиво контролисане активације упале. Научници сматрају да би активација СТИНГ-а посредством калцијума у будућности могла да побољша заштиту организма од инфекција, али и да допринесе развоју нових терапија за аутоимуне болести и друга запаљенска обољења.

Анализом специфичних биомаркера у крви утврђено је да, како преноси ANSA, особе рођене у Уједињеном Краљевству између 1965. и 1974. године показују израженије системско старење у односу на оне рођене између 1950. и 1954. године.

Сличан образац забележен је и у САД, где особе рођене између 1990. и 1999. године имају виши ниво системског старења у поређењу са генерацијом рођеном између 1965. и 1969. године.

Према резултатима студије, убрзано старење код млађих испитаника повезано је са осам одсто већим ризиком од појаве тумора у раном животном добу, нарочито карцинома плућа, гастроинтестиналног тракта и материце.

Када су учесници подељени у три групе према степену системског старења, утврђено је да особе са најизраженијим старењем имају 15 одсто већи ризик од развоја раних тумора у односу на испитанике са најмање израженим знацима старења.

Научници су такође установили да је убрзано старење имунолошког система повезано са већим ризиком од раног развоја рака плућа, док је убрзано старење масног ткива повезано са повећаним ризиком од раног развоја колоректалног карцинома.

Срећом, ако не желите да вам технологија наруши здравље, постоје мере које можете да предузмете.

Деформисана кичма

Ако ово читате на телефону, велика је вероватноћа да сте спустили главу и гледате надоле.

Такав положај, познат као „предњи положај главе“, може да створи оптерећење врата као да сте га оптеретили тежином и до 27 килограма.

Временом то може да оштети дискове кичме, доведе до пропадања зглобова и мишића, па чак и да смањи капацитет плућа. Ово стање има и неформалан назив – „технолошки врат“ („tech neck“).

Осим тога, може трајно да промени изглед тела.

Постоје посебне вежбе које, уз надзор лекара, могу да помогну у исправљању овог проблема.

Ипак, постоје и једноставније промене које можете да примените већ сада – подигните телефон. Екран поставите у висину очију и, ако је могуће, на удаљеност приближно једнаку дужини испружене руке.

Исти савет важи и за мониторе рачунара. Поједини стручњаци истичу да је корисно правити паузе током рада за екраном – покушајте да одморите двадесет минута након сваких пола сата коришћења.

Иритација коже и наборан врат

Последњих година појавила се нова бојазан – да ли такозвани „технолошки врат“ изазива боре у пределу врата?

„Теоријски, то има смисла“, напомиње др Џастин Хекстол, консултанткиња дерматолог и чланица Краљевског колеџа лекара Уједињеног Краљевства.

Понављано напрезање доводи до стварања бора, па би стално спуштање главе и савијање врата могло да представља проблем.

Ипак, Хекстолова истиче да не постоје чврсти научни докази који потврђују ту повезаност.

Саветује да не купујете специјалне препарате за кожу намењене лечењу „технолошког врата“, који су се недавно појавили на тржишту.

Постоје, међутим, други кожни проблеми на које треба обратити пажњу, посебно ако носите паметни сат који готово никада не скидате.

„Тамна и влажна средина, каква је испод сата, идеална је за размножавање гљивица, што може да доведе до иритације или чак екцема“, објашњава дерматолошкиња.

Пошто то може да оштети заштитну баријеру коже, Хекстолова упозорава да се може развити и осетљивост на поједине материјале од којих су уређаји направљени, попут никла, гуме, латекса и групе хемијских једињења познатих као акрилати.

Решење је једноставно – чешће скидајте паметни сат и перите кожу. Ако га носите током целог дана, препоручује се и наношење заштитне креме.

Слабљење вида

Стопа кратковидости расте већ деценијама. С обзиром на промене у начину живота, лако је окривити технологију.
То можда јесте тачно, али не на начин на који већина људи мисли, сматра Доналд Мати, професор оптометрије на Државном универзитету Охајо у Сједињеним Америчким Државама.

„Више од двадесет година пратили смо развој очију код деце и анализирали факторе ризика за настанак и напредовање кратковидости“, каже Мати.

Једно од кључних питања било је да ли постоји веза између кратковидости и рада на близину, односно активности које захтевају стално гледање у предмете близу лица, као што је телефон.

„Одговор је – не“, каже професор.

Међутим, истраживање је показало нешто друго – време проведено напољу има заштитно дејство.

„Претпоставка је да јака дневна светлост подстиче ослобађање допамина у мрежњачи, што, чини се, утиче на развој вида“, објашњава Мати.

Технологија је део шире промене начина живота која нас наводи да све више времена проводимо у затвореном простору.
Због тога проф. Мати сматра да дигитални уређаји могу посредно да имају негативан утицај на вид.

Решење је једноставно – проводите више времена напољу.

То неће користити само вашим очима, већ може и да побољша сан. При томе користите крему са заштитним фактором и сунчане наочаре како бисте се заштитили од штетног утицаја сунца.

Слабе шаке

Снага стиска шаке све више се препознаје као важан показатељ општег здравља. Једно истраживање показало је да боље предвиђа ризик од превремене смрти него крвни притисак. Истовремено, снага стиска опада у многим земљама, посебно код младих.

„Пад који се бележи код читавих генерација не значи само слабије шаке, већ може бити рани знак упозорења за будуће здравље млађих генерација“, напомиње Јоханес Белер, професор медицинске социологије на Медицинском универзитету Лужица у Немачкој.

„Постоје озбиљни разлози да се верује да прелазак на седелачки рад за рачунаром доприноси паду физичке спремности, а то се вероватно одражава и на снагу стиска.“

Требало би да можете што јаче да стиснете тениску лоптицу и тај стисак задржите између 15 и 30 секунди.

Али није реч само о јачању стиска, већ и о побољшању укупне физичке кондиције.

Координација ока и руке

Чини се да технологија утиче и на моторичке способности, односно на вештине које повезују мозак и тело како би се извели прецизни покрети.

Може да побољша спретност у радњама као што су кликтање мишем или превлачење прста по екрану, каже Себастијан Зугате, професор развојне психологије на Универзитету у Регензбургу.

„Међутим, ако посматрамо развој моторичких способности у ширем смислу, а нарочито фине моторике, докази указују на негативан утицај.“

О последицама код деце знамо много више него код одраслих. Истраживања која је спровео сам Зугате показују везу између дужег времена проведеног испред екрана и слабијег развоја моторичких способности.

То је посебно забрињавајуће јер постоји повезаност између моторичких способности и когнитивног, као и школског успеха деце и адолесцената.

Његов савет није да се шири паника нити да се екрани забране, већ да се свесно уведу практичне активности које захтевају фини рад руку у свакодневни живот.

Дуготрајне активности које укључују рад рукама, попут припреме хране или израде рукотворина, могу бити веома корисне. Зугате се бави столарством, али човек може да научи да свира музички инструмент или једноставно више пише руком.

„Није смак света, реч је о суптилним ефектима“, истиче проф. Зугате.

„Али, иако су на нивоу појединца ти ефекти благи до умерени, када их посматрамо у целини и кроз генерације, можемо говорити о могућем заглупљивању друштва и губитку способности да непосредно разумемо стварност, јер су руке једна од наших најважнијих веза са светом.“

Прича о њој почиње 1982. године, када су два аустралијска научника, Робин Ворен и Бари Маршал, представили своја запажања о необичним микроорганизмима који живе у људском желуцу. Њихова радикална теза да те бактерије узрокују гастритис наишла је на опште неповерење медицинске заједнице, која је узроке гастритиса и чира традиционално приписивала стресу и прекомерном лучењу желудачне киселине.

Да би убедио скептике, Маршал је извео данас чувени експеримент: попио је културу ових бактерија и убрзо развио тежак облик гастритиса, доказујући своју теорију на сопственом примеру. Бактерије, које су касније назване Helicobacter pylori, имају облик закривљених штапића са снопом структура налик бичевима, званих флагеле, које им омогућавају кретање по желуцу.

За откриће везе између хеликобактер пилорија, гастритиса и пептичких улкуса, Маршал и Ворен су 2005. године добили Нобелову награду за физиологију и медицину.

Тихи путник са опасним последицама

Процењује се да је скоро половина светске популације заражена бактеријом хеликобактер пилори, што је чини једном од најраспрострањенијих инфекција на свету. Преваленција варира од земље до земље, а највиша је међу старијим особама.

До инфекције углавном долази у детињству, највероватније преносом са мајке на дете, и у већини случајева бактерија остаје у организму доживотно. Већина заражених и не зна да у себи носи овог „путника", јер не осећа никакве симптоме.

Међутим, код отприлике 15 до 20 одсто инфицираних, хронични гастритис, годинама касније, може да доведе до озбиљних болести. Најпознатији су пептички улкуси, односно чиреви, болне ране на слузници желуца или дванаестопалачног црева.

Осим тога, ова инфекција може да изазове и два типа рака: ретки МАЛТ лимфом и знатно чешћи аденокарцином желуца. Сматра се да је хеликобактер пyлори одговорна за најмање 90 одсто случајева овог карцинома, који је пети најчешћи узрок смрти од рака у свету. До болести долази услед генетских оштећења ћелија желуца изазваних сталном и тешком упалом.

Изазови лечења у ери резистентности на антибиотике

Пре открића Ворена и Маршала, пацијенти са чиром су годинама патили, а узрок рака желуца био је непознат. Данас се пептички улкуси успешно лече, а искорењивање инфекције драстично смањује ризик од настанка карцинома.

Људи са стомачним проблемима могу да се тестирају на присуство бактерије путем теста даха, анализе столице или током ендоскопског прегледа.

Ипак, лечење инфекције хеликобактер пилори није једноставно као код већине других бактерија. Терапија је комплексна и најчешће укључује комбинацију два или три антибиотика уз лек из групе инхибитора протонске пумпе, који привремено смањује лучење киселине у желуцу.

Највећи изазов данас представља све већа отпорност бактерије на антибиотике. У многим деловима света, отпорност на кључне антибиотике попут кларитромицина премашила је 15 одсто, што је праг изнад којег се њихова примена више не препоручује као почетна терапија.

Због тога се медицинске смернице стално ажурирају. Као нова прва линија лечења сада се препоручује такозвана четворострука терапија са бизмутом. Такође, развијају се и нови лекови, попут вонопразана, који снажније и дуготрајније сузбија лучење киселине, чиме се повећава ефикасност антибиотика. Терапије засноване на вонопразану показују високу стопу излечења, чак и код сојева отпорних на уобичајене антибиотике.

Иако је Маршалово и Вореново откриће трансформисало лечење милиона људи, прича о Helicobacter pylori далеко је од завршене. Трка између развоја нових терапија и способности бактерије да им се прилагоди дефинисаће будућност борбе против једног од најчешћих узрочника рака на свету.

То је задатак српске делегације која борави у Москви. Имали су разговоре са министром здравља и водећим руским онколозима

„Најважније је да смо ми данас формирали радну групу, која ће радити на потписивању Споразума, како бисмо институционално организовали лечење наших пацијената са савременим руским решењима поготово у сфери онкологије. Ја се надам да ће тај споразумм у наредних неколико месеци вероватно би требало да буде и потписан“, каже Ненад Поповић, министар без портфеља задужен за међународну економску сарадњу.

„Данас смо имали још један састанак са српским колегама и разговарали смо о даљој сарадњи. Онкологија је један од приоритета. Данас је у нашој земљи развијен велики број нових метода дијагностике и лечења, који дају добре резултате“, истакао је министар здравља Русије, др Михаил Мурашко.

Први пацијент са меланомом и метастазама у Русији примио је вакцину против рака.

Лекари кажу да се осећа добро и да је под контролом. У овом тренутку још пет пацијената чека вакцину.

Ова вакцина је персонализована и израђује се за сваког пацијента појединачно. Пролази пут од дијагностике, биопсије тумора, иновативних терапија и на крају се прави вакцина за њега.

„Ово је оригинална вакцина, све компоненте смо развили у Русији. Предност је што се може даље развијати и користити и за друге болести“, наводи генерални директор Национално медицинског истраживачког центра за радиологију „П. А. Герцен”, проф. др Андреј Каприн.

„Имамо комплетан програм који нам омогућава да предвидимо састав вакцине индивидуално за сваког пацијента.До краја године очекује се да још 40 пацијената у Русији добије ову вакцину“, каже директор Националног истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Н.Ф.Гамалеја”, проф. др Денис Логунов.

У плану је израда вакцина за рак: плућа, мокраћне бешике, дебелог црева, бубрега.

Поповић је навео да су у делегацији представници Министарства здравља Србије, онколози, као и руководство Института „Торлак“ и Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“.

„Данас ћемо имати састанке са министром здравља Руске Федерације, господином Михаилом Мурашком и целим његовим тимом, свим заменицима и свим директорима департмана који су одговорни за онколошке терапије“, прецизирао је Поповић додајући да су након тога планиране посете водећим руским институтима за онколошке терапије и за лечење – институтима „Герцен“ и „Гамалеја“. 

Према речима министра Поповића, циљ је да се успостави сарадња две државе како би пацијенти из Србије могли да користе персонализоване вакцине.

„Пре свега желимо да успоставимо институционалну сарадњу између два министарства да би наши пацијенти могли да добијају ове вакцине, персонализоване вакцине овде у Русији. Наравно, то је један тежак процес. Треба да се усагласи много елемената између два министарства, између две владе“, истакао је Поповић.

Први корак је да пацијенти из Србије долазе у Русију на лечење, а да је дугорочни циљ да се већи део поступка пребаци у Србију. Министар наводи да развој персонализованих вакцина, осим медицине, прожима и друге научне области: „У то су укључени и сви они који се баве вештачком интелигенцијом, јер добити персонализовану вакцину укључује много елемената стручних, не само медицинских, него и математичких“.

Говорећи о досадашњим резултатима, Поповић је рекао да је вакцина највећу ефикасност показала код одређених врста малигних обољења, највише у случајевима рака коже и рака плућа. Вакцина се производи у Русији и пре неколико месеци почела је да се даје руским пацијентима.

Министар Поповић истакао је да се нада да ће и пацијенти из Србије у најскорије време добити могућност да користе ову врсту терапије. „Резултати су заиста до сада одлични и надамо се да ћемо имати могућност да и наши пацијенти добијају ове вакцине у најскорије време“, поручио је министар.

Друштвене мреже су појачале његову популарност, а многи људи стичу утисак да је то једноставно решење да се боље осећају. Проблем је што се стварне физиолошке функције често мешају са клиничким користима које су, код здравих особа, слабо доказане, напомиње др Марија Изкијердо-Пулидо професорка на Универзитету у Барселони.

Али шта наука заиста каже?

Суплемент неће побољшати лошу исхрану

Магнезијум је есенцијални минерал. Учествује у стотинама ензимских реакција и неопходан је за енергетски метаболизам, функцију мишића и нерава, синтезу протеина, одржавање костију и електролитски баланс.

Недовољан унос може бити повезан са умором, слабошћу или неуромускуларним поремећајима. Али, иако је магнезијум неопходан, суплементација није нужно корисна за свакога. У исхрани, више не значи увек боље.

У ствари, корист од суплемента, било да су то витамини или минерали, је јасна када постоји недостатак; међутим, ефекат је много мање очигледан када су нутритивне потребе већ задовољене исхраном.

Најбољи извори магнезијума у ​​исхрани су интегралне житарице, лиснато зелено поврће, махунарке, ораси, семенке и чисти какао. За многе људе, укључивање веће количине ових намирница имало би више смисла него додавање капсула.

Суплемент не побољшава лошу исхрану; он само ствара илузију замене. Веровање да ће пилула надокнадити оно што не једемо је самообмана. И нажалост, то је веома профитабилна идеја за оне који је продају.

У Европској унији постоје одобрене здравствене тврдње за магнезијум: доприноси смањењу умора, нормалном енергетском метаболизму и функцији мишића и нерава. Ове тврдње су физиолошки тачне, али не значе да додатак магнезијума делује као универзални енергизатор или релаксант. Оне једноставно указују да је телу потребан овај минерал да би правилно функционисало.

Реклама наспрам онога што наука каже

Идеја да сваки проблем захтева одређени облик магнезијума такође је постала популарна: цитрат за затвор, бисглицинат за спавање, малат за умор, треонат за мозак.

Тачно је да се различите соли разликују у апсорпцији и дигестивној толеранцији, али доказивање да је одређена со клинички супериорнија за сан или смањење стреса код здравих особа је сасвим друга ствар. Ова „књига рецепата за со“ је тренутно више маркетиншка стратегија него научни закључак.

Наука потврђује сваку од ових тврдњи. Сан је један од најпопуларнијих: магнезијум је укључен у процесе неуромускуларне ексцитабилности и опуштања, што му даје вероватну биолошку основу.

Упркос томе, клинички докази су прилично ограничени. Недавно клиничко испитивање код одраслих са лошим квалитетом сна указује на умерено смањење времена потребног за успављивање. Међутим, потребна су додатна клиничка истраживања са већим узорцима и објективним мерењима сна пре него што се може са сигурношћу тврдити да магнезијум побољшава квалитет сна.

Заправо, Европска унија није одобрила никакве здравствене тврдње које повезују овај минерал са побољшаним сном.

Исто важи и за грчеве у мишићима. Доступни прегледи не показују јасну корист за људе који их редовно доживљавају, а идеја да „магнезијум елиминише грчеве“ је превише поједностављена.

Што се тиче енергије, тело не функционише као резервоар који се пуни бесконачно: ако су потребе већ задовољене, додавање више магнезијума не производи више енергије. Очекивана корист је исправљање недостатка, а не претварање минерала у стимуланс.

Суплементи магнезијума нису безопасни у било којој количини

Оно што добијамо из хране ретко изазива проблеме, али суплементи у високим дозама, с друге стране, могу изазвати дијареју, мучнину и болове у стомаку.

Ризик је већи код људи са обољењем бубрега или који узимају одређене лекове. Такође може да омета дејство неких антибиотика и лекова за остеопорозу ако се узимају истовремено.

Све ово указује на ширу перспективу. У здравој популацији, већина дијететских суплемената је непотребна ако је исхрана довољна, потпуна и уравнотежена. Неки могу бити корисни у специфичним ситуацијама – дијагностикованим недостацима, повећаним потребама или клиничким индикацијама – али то не оправдава њихову широку употребу.

Проблем није само у самом производу, већ и у поруци која га прати. Идеја да капсула може да надокнади недостатак сна, хронични стрес или нездраве навике је веома привлачна са комерцијалног становишта, али више одговара интересима тржишта него стварним потребама јавног здравља.

Магнезијум није само пролазна мода: то је есенцијални нутријент са виталним функцијама. Питање не би требало да буде „Који ми додатак исхрани недостаје?“, већ „Да ли ми је заиста потребан или сам једноставно убеђен?“

Најбољи савет остаје онај који делује „најмање привлачно“, али је и најпоузданији: прво, храна, а само када је потребно, суплементација коју је правилно прописао здравствени радник, закључује проф. Марија Изкијердо-Пулидо.

„Малигни меланом спада у ред малигнитета који има највећи малигни потенцијал, значи за јако кратко време он може да угрози живот“, истиче др Јевтић.

Као најважнију смерницу за самопреглед коже наводи правило АБЦДЕ, које помаже у препознавању сумњивих промена на младежима.

Према њеним речима, слово А означава асиметрију – младеж више нема правилан облик. Б се односи на ивице које постају неравне и изрезане, док Ц означава промену боје.

„Његова боја се мења, може да буде црвенкасто, црно, светло, значи више присутних боја, просто једна мозаик конфигурација“, објашњава докторка.

Слово Д означава повећање пречника, нарочито када младеж прелази шест милиметара, док Е подразумева еволуцију, односно сваку промену изгледа, као и појаву израслине на постојећем младежу.

Ко је у већем ризику

Посебну пажњу, каже др Јевтић, треба да обрате особе светле пути и светлих очију, као и они који имају више од 50 младежа. Ризик расте са годинама, а код мушкараца се меланом чешће јавља на леђима, због чега је важно да чланови породице повремено прегледају тај део тела. Код жена су чешће захваћени доњи екстремитети.

Докторка напомиње да меланом може да се јави у сваком животном добу, па чак и на оку, због чега ниједну сумњиву промену не треба занемарити.

Симптоми који захтевају преглед

Поред видљивих промена на младежу, важно је обратити пажњу и на симптоме као што су крварење, свраб, црвенило око младежа, љуштење и увлачење.

„Дермоскопија је најсигурнији начин прегледа код дерматолога, јер све то треба открити у почетку“, наглашава др Јевтић.

Докторка подсећа да је превенција од кључног значаја и саветује избегавање прекомерног излагања сунцу, коришћење адекватне заштите и избегавање соларијума.

„Кожа памти, значи да се заштитимо и од соларијума и од ултраљубичастог зрачења“, поручила је докторка Данијела Јевтић.

Интервенција коју су урадили, за пацијента је много угоднија од класичне – рез је мали, мањи је губитак крви, мања могућност инфекције и бржи опоравак. За хирурге – много захтевнија.

„Морате у јако малом простору да радите и да замените или поправите неки залистак. Ово је подвиг још тежи, с обзиром на то да смо радили два залиска, која је временски веома захтевна процедура. А као што сам рекао срце не може заувек да стоји, када га зауставимо да замањимо залистак. То мора да буде у неком разумном времену”, изјавио је асистент др Богдан Окиљевић из Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње".

То је, каже, једна од најделикатнијих процедура у области ендоскопске кардиохирургије, на коју се нису осмелили лекари у многим европским центрима.

„У једном хируршком акту смо у четворочасном трајању извели ендоскопску замену аортне и митралне валвуле. Један рез од четири центиметара са десне стране, пацијенту старом 66 година, који се данас осећа добро”, додао је проф. др Милован Бојић, директор Института „Дедиње".

За два до три дана, каже, иде кући. Листа чекања на Институту „Дедиње“, нема. Ако затреба оперишу и викендом.

У студији из 2016. године истраживачи су открили да су мишеви код којих је заустављена производња протеина Мич у мишићима били заштићени од гојазности, уз истовремено побољшање издржљивости и физичке кондиције.

Заједно са резултатима других претходних истраживања о овом протеину, то је подстакло ново истраживање које је предводио тим са Вајсмановог института за науку у Израелу. Научници су желели да утврде да ли би исти ефекти могли да се уоче и код људи.

Како би то испитали, у лабораторији су уклонили ген одговоран за производњу протеина Мич у људским ћелијама.

„Након уклањања Мича, на сваких неколико сати пратили смо његов утицај на више од 100 супстанци које учествују у метаболизму људских ћелија“, рекла је биолог Сабита Чауразија са Вајсмановог института за науку.

„Уочили смо повећање ћелијског дисања – процеса у којем ћелије уз помоћ кисеоника производе енергију из хранљивих материја, попут угљених хидрата и масти. То објашњава повећану мишићну издржљивост забележену у претходним експериментима на мишевима.“

Детаљна анализа показала је шта протеин Мич заправо ради. Он отежава спајање ћелијских „електрана“, односно митохондрија, што ћелије чини мање ефикасним у производњи и искоришћавању енергије.

То значи да ћелије без Мича стално функционишу као да им недостаје енергије и непрестано траже ново „гориво“, због чега много брже сагоревају угљене хидрате, масти и аминокиселине. То делимично објашњава зашто мишеви којима недостаје Мич у мишићима не развијају гојазност.

Истраживачи су такође установили да ћелије без Мича посебно користе масти као извор енергије. Оне почињу да разграђују масне компоненте које се налазе у ћелијским мембранама како би их искористиле као гориво.

„Открили смо да је уклањање Мича довело до значајног смањења количине масти у ћелијским мембранама“, рекао је биолог Атан Грос са Вајцмановог института за науку.

„Истовремено смо уочили повећање масних једињења која служе за производњу енергије и схватили да се масти разграђују из мембране како би биле искоришћене као гориво. Другим речима, показали смо да Мич одређује судбину масти у људским ћелијама.“

Истраживање је донело још једно значајно откриће повезано са мастима – одсуство Мича ремети процес претварања обичних ћелија у масно ткиво, познат као диференцијација масних ћелија.

„Процес стварања и нагомилавања масног ткива захтева велику количину доступне енергије, али ћелије без Мича пате од њеног недостатка. Осим тога, смањена је активност гена неопходних за диференцијацију, а недостају и супстанце кључне за одвијање тог процеса. Као резултат тога, смањује се стварање нових масних ћелија, али и накупљање масти“, објаснио је Грос.

Иако смо још далеко од развоја конкретних терапија, откриће да Мич има кључну улогу у процесима сагоревања и складиштења масти чини га веома занимљивим кандидатом за будућа истраживања.

Међутим, биће потребно још много истраживања како би се у потпуности разумело какве последице има присуство или одсуство овог протеина. Довођење ћелија у стање сталног енергетског дефицита могло би да изазове превелики стрес у ткивима и органима, па ће будући третмани морати да избегну такве нежељене ефекте.

С обзиром на то да је животни век све дужи, све је више жена које значајан део живота проводе после менопаузе, док су промене које се у том периоду дешавају у организму и даље недовољно истражене.

Ново истраживање на мишевима, које су Данкан са Универзитета Нортвестерн у Илиноису и сарадници из више америчких институција објавили у часопису Molecular Human Reproduction, указује на то да јајници после менопаузе нису неактивни.

Ови резултати надовезују се на још једно истраживање Франческе Данкан, спроведено на женама у постменопаузи, које још није прошло поступак рецензије. У том истраживању показано је да су се протеини које производи ткиво јајника код 28 жена у постменопаузи разликовали између старосних група.

Да су јајници после репродуктивног периода заиста потпуно „неактивни“, такве разлике не би требало да постоје.

Иако истраживања на мишевима не могу у потпуности да објасне шта се дешава у људском организму, због сличне еволутивне историје могу да пруже важне смернице.

Промене у јајницима током старења

У оквиру истраживања научници су уклонили јајнике мишева старих два, 18 и 24 месеца, при чему је свака старосна група представљала различиту фазу репродуктивног циклуса.

Код мишева репродуктивна функција јајника обично престаје око друге године живота. Њихова менопауза није праћена наглим падом нивоа естрогена као код људи, али има и одређене сличности.

Ткиво једног јајника сваке животиње анализирано је под микроскопом како би се утврдиле анатомске промене у различитим животним фазама.

Други јајник коришћен је за анализу методом масовног секвенцирања РНК, која омогућава не само утврђивање присутних гена у ткиву, већ и идентификацију оних који су активно укључени у производњу протеина.

Од репродуктивне ка имунолошкој улози

Како се и очекивало, резултати су показали да се са старењем успоравају механизми повезани са репродуктивном функцијом. Старији мишеви имали су мањи број фоликула, као и промене у организацији ћелијског ткива и колагена.

Ипак, то није значило да је читав „производни погон“ престао да ради. Напротив, резултати указују да јајници преузимају нову функцију.

„Транскриптомске анализе откриле су да се са старењем дешава прелазак са репродуктивне функције ка доминантном имунолошком потпису“, наводе аутори и додају. „Сходно томе, у јајницима након репродуктивног периода уочена је повећана инфилтрација Т-лимфоцита, макрофага и мултинуклеарних џиновских ћелија".

Иако су јајници старих мишева и оних који више нису били репродуктивно активни изгледали и функционисали знатно другачије од јајника младих животиња, имали су и посебне транскриптомске профиле, што је слично ономе што је Данкан уочила и код жена у постменопаузи.

То указује да јајници настављају да пролазе кроз молекуларне промене чак и након што се њихова репродуктивна улога угаси. Према тумачењу истраживача, они преузимају улогу органа са имунолошким, односно инфламаторним карактеристикама.

„Ови налази доводе у питање претпоставку да су јајници након репродуктивног периода неактивни и уместо тога указују да стичу имунолошки идентитет са потенцијалним ендокриним и паракриним утицајем на старење читавог организма“, закључују Данкан и њене колеге.

Према ауторима, ови резултати могли би да имају значајне последице за здравствену заштиту жена након репродуктивног периода, посебно за оне којима су јајници хируршки уклоњени.

Истраживање је објављено у часопису Molecular Human Reproduction.

Студија је показала да ове промене могу постати уочљиве већ у средњим годинама живота, смањујући менталну флексибилност, повећавајући вероватноћу повратка алкохолу у стресним ситуацијама и доприносећи обрасцима когнитивног пропадања карактеристичним за деменцију и Алцхајмерову болест.

Резултати, објављени у часопису Alcohol Clinical and Experimental Research, пружају ново разумевање начина на који алкохол и стрес заједно мењају мождане мреже. Истраживачи сматрају да би ово сазнање могло довести до развоја ефикаснијих терапија које ће се бавити дугорочним последицама конзумирања алкохола, а не само престанком пијења.

Како стрес и алкохол међусобно појачавају дејство

Научници већ дуго знају да стрес и алкохол могу да подстичу један други. Алкохол може привремено ублажити осећај стреса, али учестало пијење слаби природну способност мозга да сам регулише реакцију на стрес. Временом то може довести до тога да особа све чешће и у већим количинама посеже за алкохолом како би постигла исти ефекат олакшања.

Истовремено, прекомерно конзумирање алкохола може повећати ниво стреса јер доприноси лошим одлукама и њиховим негативним последицама. Тако настаје зачарани круг који постаје све теже прекинути, док се мозак постепено прилагођава сталној изложености и стресу и алкохолу. Управо су те дугорочне промене биле предмет овог истраживања.

„Моја лабораторија проучава неуронске мреже које стоје у основи доношења одлука. Сви знамо да алкохол често доводи до лоших одлука, али желели смо да сазнамо како конзумирање алкохола у раној одраслој доби, у комбинацији са стресом, утиче на те мождане мреже током старења. Ако разумемо како алкохол и стрес мењају мождане везе, моћи ћемо да развијемо боље начине помоћи људима“, рекла је Елена Вејзи, ванредна професорка биологије на Универзитету Масачусетс у Амхерсту и главна ауторка студије.

Комбинација стреса и алкохола изазива веће промене у мозгу

Уз подршку америчког Националног института за злоупотребу алкохола и алкохолизам (НИААА), Вејзи и њен тим спровели су истраживање на мишевима. Резултати су показали да комбинација алкохола и стреса има знатно снажнији утицај него сваки од тих фактора појединачно.

Истраживачи су открили да је интензивно конзумирање алкохола ради суочавања са стресом у раној одраслој доби повећало вероватноћу да ће се животиње поново окренути алкохолу када се суоче са стресом у средњим годинама живота, чак и након дугог периода потпуне апстиненције. То указује да стрес и алкохол заједно изазивају трајне промене у мозгу које опстају дуго након престанка пијења.

Занимљиво је да истраживачи нису уочили значајне разлике у способности учења између средовечних мишева који су раније пили због стреса и оних који су пили мање. Највећа разлика односила се на когнитивну флексибилност – способност да се особа брзо прилагоди променама и донесе нове одлуке када се околности промене.

„Средње животно доба је период када проблеми почињу да се нагомилавају. Знамо да је алкохол фактор ризика за рано когнитивно пропадање, а у нашем истраживању видели смо да комбинација алкохола и стреса изазива управо оне тешкоће у прилагођавању променама које се јављају и у раним фазама деменције“, рекла је Вејзи.

Трајно оштећење центра за доношење одлука

Како би открили због чега долази до ових дуготрајних последица, истраживачи су се усредсредили на малу област можданог стабла познату као locus coeruleus (ЛЦ), која има важну улогу у прилагодљивом доношењу одлука код људи и мишева.

Код здравог мозга, ЛЦ се активира током стресних ситуација, а затим се враћа у нормално стање када стрес прође. Међутим, код мишева који су били изложени и алкохолу и хроничном стресу, ова област изгубила је важне молекуларне механизме који јој омогућавају да се „искључи“ након престанка стреса. Због тога је њен рад остао трајно поремећен, што је умањило способност мозга да доноси ефикасне одлуке.

Тим истраживача открио је и висок ниво оксидативног стреса у ЛЦ-у. Овај облик ћелијског оштећења често се налази у мозгу особа оболелих од Алцхајмерове болести и може оштетити ћелије широм организма. Чак ни након дуготрајне апстиненције, мозак средовечних мишева који су раније интензивно пили није показивао значајне знаке опоравка од ових оштећења.

„Мозак се заиста тешко опоравља од комбинације хроничног стреса и интензивног конзумирања алкохола у раном одраслом добу. Верујемо да би оксидативна оштећења могла бити један од разлога због којих се људи враћају алкохолу чак и после дуготрајне апстиненције. Управо те трајне промене у мозгу нарушавају доношење одлука и доводе до раног когнитивног пропадања повезаног са деменцијом“, закључила је Вејзи.

Међутим, нова могућност лечења направила је значајан корак ка испитивањима на људима – у виду једноставне, једнократне инјекције.

На основу досадашњих експеримената на животињама, истраживачи су показали да убризгавање пажљиво осмишљеног система за споро ослобађање лека у оштећени зглоб може да подстакне сопствене ћелије хрскавице и кости да ефикасно обнове оштећено ткиво за само неколико недеља.

Према наводима тима са Универзитета Колорадо у Болдеру (UC Boulder), након само једне инјекције зглобови су се вратили у здраво стање у року од четири до осам недеља.

Прелиминарна испитивања на људским ћелијама у лабораторији, узетим од пацијената који су били подвргнути замени зглоба, такође су показала охрабрујуће резултате и указала да би ова терапија могла да подстакне регенерацију људског ткива.

Ипак, важно је нагласити да резултати још нису прошли рецензију независних стручњака, па их за сада треба тумачити са опрезом.

Једна инјекција покренула обнову зглоба

„За само две године успели смо да од идеје која је деловала готово неоствариво стигнемо до развоја ових терапија и покажемо да оне преокрећу остеоартритис код животиња“, наводи Стефани Брајант, стручњак хемијског и биолошког инжењерства са Универзитета Колорадо.

Пошто је завршена прва фаза испитивања на животињама, тим је спреман да пређе на другу, током које ће прикупити додатне податке о безбедности и токсичности, чиме ће бити постављени темељи за клиничка испитивања на људима.

„Наш циљ није само да ублажимо бол и зауставимо напредовање болести, већ да је потпуно елиминишемо“, истиче Брајантова.

Циљ није само ублажавање бола, већ излечење болести

Тренутно не постоји лек за остеоартритис. Пацијенти могу само да ублажавају бол или да оштећени зглоб замене металном или пластичном протезом.

Истраживање које је у току указује на могућност да се сопствене ћелије организма подстакну да саме обнове оштећене зглобове.

Поред система за испоруку лека, истраживачи развијају и ињекциони „имплантат“ који се након убризгавања учвршћује у зглобу и привлачи ћелије организма да попуне оштећења у хрскавици. Крајњи циљ је развој различитих терапијских решења за различите фазе болести.

Различите терапије за различите фазе болести

Остеоартритис се иначе развија кроз четири стадијума – од почетног, благог губитка хрскавице до потпуног нестанка хрскавице, када долази до директног контакта кости о кост, праћеног јаким болом, укоченошћу, отоком и израженом упалом.

„Тренутно су могућности за многе пацијенте сведене или на велику и скупу операцију или ни на шта“, каже ортопедски хирург и професор Универзитета Колорадо, др Евалина Бургер.

„Између те две крајности практично нема много избора.“

Имајући у виду колико је остеоартритис чест, колико бола изазива и колико ограничава покретљивост и свакодневни живот, бројна истраживања широм света усмерена су на проналажење нових начина лечења.

Количина хрскавице у зглобовима природно се смањује са годинама, али је редовна физичка активност један од начина да се тај процес успори. Јачи мишићи смањују оптерећење зглобова, а кретање поспешује циркулацију течности богатих хранљивим материјама кроз зглобове.

Истраживачи са Универзитета Станфорд су раније ове године идентификовали специфичан протеин који је одговоран за губитак хрскавице повезан са старењем, а смањење његовог нивоа могло би да помогне у очувању здравља зглобова и у позним годинама.

У међувремену, семаглутид – активни састојак лекова као што су „оземпик“ и „вегови“ – такође је показао потенцијал у лечењу остеоартритиса, захваљујући томе што побољшава метаболизам ћелија и помаже очувању здраве хрскавице.

До испитивања на људима води још неколико корака

Иако ће бити потребно још времена да овакве терапије постану доступне пацијентима, досадашњи резултати уливају оптимизам.

Тим који развија терапију једнократном инјекцијом нада се да би клиничка испитивања могла да почну у наредних 18 месеци, али то ће зависити од резултата следеће фазе експеримената на животињама.

„Лек је у досадашњим истраживањима показао да је способан да преокрене остеоартритис“, рекла је Брајант у недавно објављеном видео-снимку.

„Надамо се да би једна инјекција заиста могла да омогући пацијентима да обнове своје зглобове и врате се здравом и активном животу.“

Истраживање финансира програм Novel Innovations for Tissue Regeneration in Osteoarthritis (NITRO), иницијатива Агенције за напредне истраживачке пројекте у здравству (ARPA-H), која делује у оквиру Министарства здравља и социјалних служби Сједињених Америчких Држава.