Припреме за долазак панди у САД

Удружење није прецизирало датум одласка панди, али је рекло да америчка страна спроводи надоградњу објеката, између осталих припремних радова, како би створила удобније и безбедније окружење за пар. Кинески стручњаци су пружили техничке смернице о надоградњама, наводи се у саопштењу.

Најава је стигла недељама пре планиране посете Трампа Кини средином маја, током које се очекује да ће са својим колегом, председником Си Ђинпингом, разговарати о разним питањима, укључујући трговину.

Зоолошки врт Атланте је у четвртак саопштио да је одушевљен и почаствован што му се верује као старатељима панди и што сарађује са удружењем.

„Једва чекамо да се упознамо са Пинг Пингом и Фу Шуангом и да поново пожелимо добродошлицу нашим члановима, гостима, граду и заједници у чудо и радост џиновских панди“, рекао је председник зоолошког врта, Рејмонд Б. Кинг, у саопштењу.

Панде као део ширих односа Кине и САД

Портпарол кинеског Министарства спољних послова Гуо Ђиакун рекао је новинарима да ће нова рунда сарадње у области заштите помоћи у побољшању здравља и добробити џиновских панди, унапређењу заштите глобалне биодиверзитета и јачању пријатељства између кинеског и америчког народа.

Током ранијег споразума о џиновским пандама између зоолошког врта и Кине, који је закључен 2024. године, панде Лун Лун и Јанг Јанг су окотиле седам медведа, саопштио је зоолошки врт. Лун Лун и Јанг Јанг и њихово двоје најмлађих потомака напустили су Атланту и отишли у Кину у октобру 2024. године, где борави остатак њиховог потомства, наводи се.

Џиновске панде су симбол пријатељства између САД и Кине откако је Пекинг поклонио пар панди Националном зоолошком врту у Вашингтону 1972. године, а Кина већ дуго користи свој програм позајмљивања џиновских панди као алат дипломатије меке моћи Пекинга широм света.

Пекинг би такође могао да обнови сарадњу са америчким зоолошким вртовима у време иначе напетих односа у настојању да подстакне напоре за очување сисара.

Заштита врста и научна сарадња

Удружење је у петак саопштило да ће нова рунда сарадње помоћи Кини и САД да напредују у областима које се крећу од превенције и лечења болести до научне размене.

Међународна унија за заштиту природе, водећа међународна група, скинула је панде са своје листе угрожених врста 2016. године и уместо тога их класификовала као „рањиве“.

Године 2024, Национални зоолошки врт у Вашингтону и зоолошки врт у Сан Дијегу такође су добили панде из Кине.

Евро је у оптицај ушао 1. јануара 2002. године, а прва већа промена уследила је са серијом „Европа“, која се постепено уводи од 2013. године, са унапређеним материјалима и заштитом од фалсификовања. Сада се иде корак даље.

Још 2021. године најављено је да ће дизајн бити модернизован, како би новчанице боље одражавале савремени европски идентитет. Идеја није само естетска, циљ је да новац буде симбол заједничких вредности и разноликости земаља.

Нова серија задржаће шест апоена, од пет до 200 евра, док се новчаница од 500 евра, која је већ повучена због безбедносних разлога и ретке употребе, неће враћати у оптицај.

Када је реч о изгледу, издвојене су две тематске целине: европска култура и реке и птице. Дизајнери који учествују на конкурсу имају задатак да кроз ове мотиве представе идеје које су препознатљиве, функционалне и визуелно упечатљиве.

Након затварања конкурса, независни стручни жири одабраће до десет најбољих решења, која ће потом разматрати Управни савет Европске централне банке. Током 2026. године планирано је и укључивање грађана кроз јавне консултације.

Коначна одлука о изгледу нових новчаница очекује се до краја године. Тек након тога биће познато када почиње њихова производња, док ће за улазак у оптицај бити потребно још неколико година.

Иако промене неће бити тренутне, процес је већ у току, а нови изглед евра означиће следеће поглавље у његовој историји.

Током неких дана, у овим опкладама је било више од 500.000 долара. Чини се да је неколико трговаца остварило значајан профит – три одвојена новчаника зарадила су више од 280.000 долара кладећи се да ће температура у Паризу достићи 19 степени Целзијуса 15. априла – при чему је очитавање те вечери изненада скочило за пет степени.

Време постављања неких од ових опклада изазвало је широка нагађања да су сналажљиви коцкари манипулисали станицом. Чини се да је најмање једна опклада постављена непосредно пре наглог раста температуре, што је донело 21.000 долара профита анонимном кориснику који такође има улоге на временске прилике у Сеулу и Торонту.

На „Полимаркетовим“ каналима на мрежи Дискорд, анонимни коцкари делили су слику генерисану вештачком интелигенцијом на којој се види човек са феном усмереним ка метеоролошкој станици поред писте аеродрома.

„Шта си јуче урадио са сензором температуре на париском аеродрому? Да ли ти је оружје био фен или упаљач?“, упитао је један кладионичар другог.

Француска полиција потврдила је да је примила пријаву од „Метео-Франс“ и да одељење за сајбер криминал води истрагу. Служба за прогнозу времена саопштила је за Фајненшел тајмс да су „физички налази на једном од наших инструмената и анализа података са сензора“ довели до подношења пријаве.

„Полимаркет“ је престао да користи сензор на аеродрому Шарл де Гол као мерило и сада се ослања на онај на аеродрому Париз–Ле Бурже, али није отказао уговоре нити вратио улоге.

Ширење „Полимаркета“, онлајн платформе за клађење чији инвеститори укључују и фонд ризичног капитала у власништву Доналда Трампа Млађег, подстиче забринутост да би стварност – или истина како се приказује – могла све више постајати подложна хировима нихилистичке и све бројније заједнице онлајн коцкара.

Кладионичари су претили израелском новинару након што је известио о ракетном удару у близини Јерусалима, због готово милион долара уложених на то да ли ће Иран тог дана напасти Израел.

Такмичење „Вршац опен" окупило је око 60 такмичара из 20 клубова, а организатори већ најављују још већи и озбиљнији догађај наредне године.

„Ја могу сада званично да вам кажем да ће ово бити традиционално. Aприл ће бити месец резервисан за Вршац. Mислим да ће овако добра организацији и одлични услови ће довести следећи пут, сигурна сам, много већи број такмичара. Mи планирамо да то можда буде неки европски куп у обарању, да то буде и два и три дана“, наглашава Александра Крунић, међународни судија ИФББ федерације и органнизатор такмичења.

Обарање руку у Србији је у експанзији – расте број клубова, такмичара и међународних наступа.

„Спортско обарање руке постоји више од 40 година у свету. У Србији савез постоји од 2010, а од 2015. редовно учествујемо на европским и светским орвенствима. У Србији тренутно постоји 28 клубова и више од 400 активних такмичара“, наводи Ненад Смиљковић, председник Српског спортског савеза за обарање руке.

Да квалитет не недостаје потврђују и резултати – Србија има и европског и светског првака, што додатно подиже ниво домаћих такмичења.

„Што се тиче овог такмичења, стварно је гала. Први пут сам сад на овако великом такмичењу. Домаћини су приредили стварно леп спектакл. Хала је лепа, амбијент, доста такмичара, јака конкуренција и ставрно ми је јако лепо било овде“, каже
Слободан Новаковић, такмичар и репрезентативац .

Ако се овакав тренд настави, „Вршац опен" би ускоро могао да постане незаобилазна станица на регионалној мапи обарања руку.

„Ово је дуго планиран и очекиван догађај, пошто је тата дошао из Осијека, а мама, Јулија, је дошла из Мађарске. И бринули смо се зато што је то први пут да она има своје младунче. Наравно, ту некад не знате шта вас заправо чека, али будући да је одрасла у једној лепој, стабилној породици, видела је већ и тетке како се порађују, тако да младунче за њу није било ништа ново и никакво велико изненађење. И од првог тренутка се снашла са њим савршено“, наглашава биолог Кристијан Овари.

Посетиоци који су чекали у реду за карте могли су из прве руке да гледају порођај који је протекао без икаквих изненађења, открива биолог и истиче да су због тога у Зоо-врту веома срећни.

Признаје да још увек не знају да ли је младунче камиле дечко или девојчица, јер нису хтели да га узнемиравају.

„Тако да сви предлози за имена су добродошли на нашу званичну Инстаграм страницу, а ми ћемо врло брзо да обнародујемо и пол животиње и тачно да видимо које име ће за оваквог горостаса бити најлепше“, поручује Кристијан Овари.

„Имали смо код куће један традиционални дедин чајник из 1936. године. И тај је био први у колекцији, и ми смо неуморно почели да скупљамо. Набављали смо свугде где смо ишли и где смо путовали, и сви су нам сувенири били чајници. Свима је било чудно зашто баш чајник, али нама је он леп, сваки је другачији“, каже Марија.

Одавно су престали да их броје.

„Супруг је, како смо који добијали, куповали, сваки сликао на исти узорак за каталог и водио је рачуна до неког 500. који је са љубичицама, а који је нама посебно драг. И ту смо некако стали. Остатак од оних других 500 није у каталогу, али ће вероватно једног дана бити“, обећава колекционарка.

Једино што је теже од бројања је очистити све ове предмете.

„То буде радна акција. Сви се поскидају доле, сви се пребришу, пребрише се полица, па се враћају. Онда ми гледамо да их ставимо на исто место на коме су били. Посто је јако тешко, ако се само помери неки, нама је то онда јако чудно, пошто ми их тако памтимо“, додаје Марија.

Иако имају чајнике свих величина, дизајна, облика, боја, један ипак издвајају.

„Титов комплет, мени је он посебан. То је Бавариа урадила 1988. године. Имамо све, цео комплет. Јако ми је то интересантно. Ми смо били у Кући цвећа и тамо смо видели тај комплет, али без чајника. И јако сам била поносна, ми имамо и чајник. Као, ваш комплет није комплет. Набавли смо га на Најлону. Чајнике, углавном набављамо на пијацама“, наводи колекционарка.

Излагали су на бројним изложбама у Геронтолошком центру у Новом Бечеју, у Главашевој кући, у Сремским Карловцима, на Петроварадину.

„Ја верујем да ћемо ми то дати неком музеју. Ћерка предлаже да једно 200 задржимо, а ове друге да отуђимо. Међутим, ми то за сада нећемо. Још увек мислимо да можемо да их одржавамо, да их гледамо, да буду ту са нама“, наглашава Марија.
У шали кажу да три године пију чај, не би употребили све чајнике.

„Ситуација је дефинитивно веома крхка, цене су високе… Немамо избора осим да тренутно трошкове пренесемо на купце“, рекао је Гох.

„Карекс“ годишње произведе више од пет милијарди кондома и снабдева водеће брендове попут „Дурекса“ и „Тројана“, као и националне здравствене системе попут британског и глобалне програме помоћи које воде Уједињене нације.

Произвођач кондома придружује се све већем броју компанија, укључујући произвођаче медицинских рукавица, које се припремају за застоје у ланцима снабдевања, јер рат у Ирану оптерећује токове енергије и петрохемијских производа са Блиског истока, реметећи набавку сировина.

Од почетка сукоба крајем фебруара, „Карекс“ бележи раст трошкова свега, од синтетичке гуме и нитрила који се користе у производњи кондома, до материјала за паковање и лубриканата попут алуминијумске фолије и силиконског уља, рекао је Гох.

Гох је навео да „Карекс“ има довољно залиха за наредних неколико месеци и да планира да повећа производњу како би задовољио растућу потражњу, док су глобалне залихе кондома значајно опале након великих резова у финансирању међународне помоћи, посебно од стране Америчке агенције за међународни развој прошле године.

Потражња за кондомима порасла је за око 30 одсто ове године, док су поремећаји у транспорту додатно погоршали несташице.

Осим тога, испоруке „Карекса“ ка дестинацијама попут Европе и Сједињених Америчких Држава сада трају готово два месеца, у поређењу са једним месецом раније.

Датум није изабран случајно, поклапа се са Светским даном креативности и иновација и са почетком Недеље дизајна у Милану 2026, како би се нагласила веза између моке и италијанског креативног духа, који свакодневне предмете претвара у културне симболе.

Од фабрике до кућног ритуала

Да бисмо разумели значај моке, морамо се вратити у 1933. годину. У то време, ко је желео еспресо морао је да изађе из куће, машине за припрему биле су велике и скупе, и готово искључиво намењене кафићима. У домовима су се користиле друге методе, попут припреме„наполитанске" кафе.

Преокрет долази са идејом Алфонса Бијалетија, који осмишљава апарат под притиском способан да еспрессо донесе у сваку кухињу. Према најпознатијој причи, инспирацију је добио гледајући супругу како пере веш уз помоћ "lisciveuse", својеврсне претече веш-машине која је користила кључалу воду и пару.

Бијалети, који је радио у француској индустрији алуминијума пре повратка на језеро Орта, користи управо тај материјал, тада симбол модерности, за своју иновацију.

Захваљујући и предузетничкој визији његовог сина Рената, мока временом постаје универзални симбол италијанског идентитета.

Данас се налази у готово 90% италијанских домаћинстава и и даље је један од најраспрострањенијих начина припреме кафе у свету, са сталним растом продаје апарата на глобалном тржишту.

Ритуал који одолева времену

Упркос ширењу употребе капсула и аутоматских апарата, мока остаје централни начин припреме кафе у кућној потрошњи у Италији.

Према подацима Италијанског комитета за кафу при Unione Italiana Food, млевена кафа чини око 64% продаје у Италији, а капсуле и таблете 24%.То је јасан сигнал да ритуал припреме кафе у моки и даље значи аутентичност.

Потрошачи и даље траже оно споро, породично искуство које ниједна модерна технологија не може у потпуности да замени.

Како направити добру кафу у моки

Иако делује једноставно, припрема добре кафе захтева пажњу око детаља. Најпре, не треба користити детерџенте: мока се пере само топлом водом.

Треба и редовно мењати гумицу (на свака три до четири месеца), напунити доњи део водом до вентила, али га не прелазити, користити воду са мало каменца, по могућству филтрирану, затим, не притискати кафу у филтеру, већ је само поравнати, држати температуру на минимуму и угасити је чим кафа почне да излази...

На крају, кафу је добро промешати у моки пре сипања, идеално у претходно загрејане шољице.

Обележавање Moka Day-a

Поводом првог Међународног дана моке, Bialetti predstavlja "Handle with care" („руковати пажљиво"), привезак направљен од дршке својих апарата за кафу, као подсетник да пажљиво поступамо са предметима и ритуалима које они симболизују.

У више од сто продајних места бренда организоване су дегустације, док у Њујорку, у ресторану Roscioli (Рошоли) обележавају овај дан вечером на којој се служи искључиво кафа припремљена у моки.

Мали предмет, настао пре скоро једног века, и даље прича причу о иновацији, култури и идентитету. Сада има и свој дан.

„Ове године имамо око 1.800 догађаја и инсталација у граду, не рачунајући сајам. Бележимо раст од око шест одсто у односу на прошлу годину, уз економски утицај од око 255 милиона евра. Очекујемо око 320.000 посетилаца, од којих је више од 60 одсто странаца. Милано је данас глобална тачка интересовања и град који се доживљава као искуство“, каже Фјоренца Липарини из организације Yes Milano.

И док се дизајнерске компаније окупљају на изложбеним просторима Сајма намештаја, који је отворен и за младе до 35 година у оквиру Салона Satelite, град живи својим ритмом.

Реч је о такозваном Fuoresalone-у, делу програма који излази ван оквира традиционалног сајма и укључује чак 19 градских квартова, претварајући Милано у велику креативну лабораторију између дизајна, моде и иновација.

Ова седмица прилика је и за откривање историјских здања, од палате Лита (Palazzo Litta) до виле Неки Кампиљо (Necchi Campiglio), где дизајн улази у дијалог са уметношћу и архитектуром. Веза између моде и дизајна све је јача – модне куће међу којима су „Луј Витон“ и „Ермес“ учествују заједно са брендовима као што су „Прада“ и „Исеј Мијаки“, чиме Fuoresalone постаје свеобухватан културни феномен.

„Милано је поносни дом дизајна. Ово је тренутак када град постаје центар света, отворен за дизајнере, студенте и посетиоце. Улице се трансформишу, а град постаје велика жива изложба“, објашњава Фјоренца Липарини.

Културни феномен који прекрије Милано креативношћу 

Fuoresalone представља много више од обичне манифестације посвећене дизајну и намештају. То је културни феномен који већ више од двадесет година оживљава главни град Ломбардије, колективни догађај настао спонтано и постао један од најишчекиванијих тренутака у години.

Између имерзивних инсталација и сусрета различитих дисциплина, Милано још једном потврђује своју улогу светске престонице дизајна. Сајам намештаја званично почиње данас, а од јуче су улице града преплављене инсталацијама које током једне недеље, омогућавају сваком углу града да исприча причу о креативности и будућности.

У Европи, с друге стране, тај процес изгледа много другачије. Готово увек постоји могућност слабијег или јачег испирања, у зависности од тога шта вам је потребно. А вода не усисава садржај, већ га једноставно гура надоле. За прави контраст, у Немачкој и Холандији понекад измет пада на керамичку полицу која се налази непосредно изнад базена са водом.

Сав овај говор о тоалету није само непристојна тема за вечеру. Начин на који наши тоалети испирају фекалије и урин има значајне последице по снабдевање водом. То у Сједињеним Државама постаје све хитније питање пошто климатске промене погоршавају суше, а многе заједнице широм земље суочавају се са несташицом воде, нарочито на западу.

Јединствени амерички сифонски дизајн некада је захтевао галоне воде при сваком испирању да би се створио ефекат усисавања. Значајан закон о ефикасности потрошње воде је 1992. године темељно изменио америчке водоводне инсталације, доносећи пропис да нови тоалети могу да користе само део дотадашње количине воде. Тиме се, према проценама, током две деценије уштедело 18,2 трилиона галона (68,9 трилиона литара) воде. Сада председник Доналд Трамп покушава да укине ту регулативу, што је супротно ономе што инжењери заштите животне средине сматрају потребним да би се обезбедило снабдевање водом у земљи.

„Требало нам је толико дуго да заправо направимо макар мали помак у америчком начину размишљања о штедњи воде“, рекао је за ДW стручњак за водене ресурсе Семјуел Сендовал Солис са Калифорнијског универзитета у Дејвису. За њега овај предлог представља „корак уназад“.

Шта Трамп предлаже?

Трамп жели да „укине бескорисне стандарде за притисак воде“ које сматра „оптерећујућим“. То је део дуготрајне америчке традиције противљења еколошким регулацијама, каже Метин Дурен, инжењер заштите животне средине на Универзитету Виланова у Пенсилванији. „Културно гледано, људи у Сједињеним Државама једноставно не воле регулисање“, рекао је Дурен. „У Европи су људи отворенији за такве врсте регулисања ако су за опште добро“, додао је Дурен.

У мају је Трампова администрација објавила директиву којом се обуставља спровођење ограничења потрошње воде за тоалете из закона о ефикасности воде из 1992. године. Он је такође препоручио да Конгрес покуша да укине тај закон, што би створило трајнију промену која би наџивела било ког појединачног председника.

Републиканци у Представничком дому преузели су иницијативу и усвојили закон живописног назива „Закон о неприкосновености мојих кућних апарата“ који би Министарству енергије олакшао снижавање стандарда за очување енергије. Мало је вероватно да ће закон проћи у Сенату.

Трамп се годинама жали на слабе тоалете и тушеве, обећавајући да ће „поново учинити тушеве сјајним“ и укинути стандарде енергетске ефикасности у домаћинствима. „Људи пуштају воду у тоалету 10 пута, 15 пута, уместо једном“, рекао је 2019. године. „Уђете у нову зграду или нову кућу и немате воду, практично не можете да оперете руке, толико мало воде излази из славине.“

Инжењери из ове области кажу да је то застарела примедба. Произвођачи су се почетком деведесетих година заиста мучили да редизајнирају тоалете како би задовољили стандарде, што је изазвало много јавних притужби на „слаб проток“. Међутим, технологија је брзо напредовала.

„Када се председник жали да му тоалети не испирају добро – то је ствар прошлости. Можда су неки старији тоалети пре много година заиста лоше радили. То је могуће. Али данашњи тоалети пролазе ригорозна тестирања“, рекао је Рон Берк, који води непрофитну организацију „Алијанса за ефикасност воде“ (Alliance for Water Efficiency) са седиштем у Чикагу.

Део тоалета у употреби застарео

Постоји једна област у којој је америчка технологија тоалета и даље застарела – али то је количина воде коју и даље користе, а не то што је користе премало, како Трамп тврди.

Закон из 1992. године прописао је да сваки нови амерички тоалет користи највише 1,6 галона по испирању. У Европи је то стандард за јаче испирање, али многи тоалети широм континента имају и опцију двоструког испирања са мање од једног галона по једној употреби за течни отпад. Систем двоструког испирања никада није заиста заживео у Америци, упркос томе што је ефикаснији у погледу потрошње воде.

Поред тога, старији расипнички модели и даље су чести у Америци.

Више него један од пет тоалета у Сједињеним Државама и даље користи 3,5 галона воде по испирању или више, према студији из 2019. године коју је спровела индустријска организација произвођача водоводних инсталација (Plumbing Manufacturers International, PMI). Неки користе чак пет галона или више ако су произведени пре1980. године.

PMI процењује да је око 2,4 милиона такозваних „наслеђених“ тоалета и даље у употреби у сушом погођеној Калифорнији – њихова замена ефикаснијим моделима који користе 1,28 галона по испирању могла би држави да уштеди 14,1 милијарду галона воде.

Пошто се Калифорнија суочава са могућношћу будућих великих суша, сталним несташицама воде у реци Колорадо и са чињеницом да су два највећа резервоара у земљи на око једној трећини свог уобичајеног капацитета, држава покушава да уштеди воду где год је то могуће.

„Оно што Трампова администрација предлаже заправо је у директном сукобу са изазовима са којима се многе заједнице широм Сједињених Држава суочавају када је реч о одржавању поузданог и приступачног снабдевања водом“, рекао је Берк.

Један део филма Ђаво носи Праду 2 сниман је у Милану и овај град је јединствена локација на свету на којој се припрема и један посебан начин дочека овог филма у биоскопским салама. Имерзивно искуство омогућиће гледаоцима утисак да су у друштву Миранде и Енди у самој редакцији часописа Runway.

То искуство већ је доступно посетиоцима у центру Милана. У робној кући La Rinascente креиран је простор који верно дочарава свет модне редакције. Посетиоци пролазе црвеним тепихом, улазе у канцеларију, обилазе гардеробер и на крају долазе до фото-сета где могу да се нађу на насловној страни магазина.

Споља, пажњу привлаче и монументалне црвене ципеле, док је фасада осветљена у боји која је постала симбол филма.Овакав концепт није случајан. Милано је био једна од кључних локација снимања, па је ова инсталација логичан наставак филмске приче у стварном простору.

Током снимања, градске улице претворене су у филмски сет – сцене су забележене на Тргу Дуомо (Piazza del Duomo), у Галерији Виторио Емануеле и у модним квартовима.

У продукцији је учествовало више од 2.000 статиста и волонтера, међу којима су били и људи из модне индустрије, али и грађани који су желели да постану део овог пројекта.

Инсталација је део шире атмосфере Недеље дизајна у Милану која почиње 20. априла, када град постаје центар креативности и савремених трендова. Истог дана очекује се светска претпремијера филма у Њујорку.

У биоскопе у Италији филм стиже 29. априла, чиме ова земља постаје једна од првих која ће га приказивати. Дан касније, 30. априла, филм долази и у биоскопе у Србији, док се у региону очекује од 1. маја.

Две деценије након првог филма Ђаво носи Праду, публика поново улази у свет високе моде кроз ликове које тумаче Мерил Стрип и Ен Хатавеј. А док остатак света чека премијеру, Милано већ нуди прилику да се тај свет доживи изблиза све до 4. маја.

„Ово је Рубенсов рад из младости, био је тада пун енергије, ентузијазма у вези са свиме што је желео да уради током боравка у Италији. Не само да смо срећни јер смо овде изложили његов рад, што је веома ретко последњих година у Француској, већ и због тога што је на њему приказан призор из битке а не религијска сцена“, истакао је Давид Нордман, представник аукцијске куће Адер, први, 9295

То је динамични и драматични призор који описује митску битку Амазонки. Пун је покрета, снаге и емоција. Насликан је у барокном стилу. Слика приказује сложену композицију жена – бораца у акцији. Окружене су симболизмом и грчком митологијом.

„На десном делу слике је приказана Амазонка, јаше коња без узди, коњ се пропиње, приказује сву силину и снагу али се она веома добро држи на њему. На себи има шлем и оклоп, али не прекрива цело њено тело. Види се црвена и златна сомотска тканина на њој. Показује на главу обезглављеног, брадатог мушкарца у својој десној руци. Он личи на Голијата, тиранина“, објашњава Филипина де Нарбон, експерт за слике.

Рубенсова слика је раније била изложена у Старој пинакотеци у Минхену. На њој је приказана битка Амазонки која се одиграва на једном мосту, а цела композиција је надахнута сликом Леонарда да Винчија Битка код Ангијарија.

„То је типичан рад за раног Рубенса, настао у периоду од 1600. до 1608. године током боравка у Италији. На слици, која није велика, приказано је много малих фигура, свака у другачијој пози. Као да је сликар желео да изучавамо положај фигура, њихову анатомију. Одабрао је веома посебне боје. На слици су сенке у плавој боји а затим и оне у жутој, розе и црвеној“, прецизирала је Филипина де Нарбон.

Слика ће бити понуђена на аукцији средином јуна у једном париском хотелу.

Ново откриће, међутим, открива њену тачну локацију, величину и распоред, као и какве су је зграде окруживале, рекла је за Си-Ен-Ен професорка на Краљевском колеџу у Лондону Луси Манро, стручњак за Шекспира и рану модерну књижевност.

„Било је то заиста пријатно изненађење“, навела је професорка Манро, објашњавајући да су информације изашле на видело када је пронашла план округа, који датира из 1668. године, док је радила на пројекту о локалним позориштима у Лондонској катастарској архиви.

Након што је упоредила план са описима куће представљеним у постојећим научним радовима, професорка Манро је схватила да је наишла на дефинитиван доказ о њеној локацији и распореду.

„Била би некако у облику (латиничног) слова Л, а део грађевине простирао се преко места за манастирску стражарницу“, прецизирала је професорка Манро, која је додала да план приказује имање код главне капије, као и суседне зграде, попут крчме „Знак петла“.

„Није огромна, али је релативно пространа“, додала је. „Била је довољно велика да се у неком тренутку подели на две куће.“

Када је Шекспир купио кућу 1613. године, Блекфрајерс је био престижан крај, навела је професорка Манро: „У том делу града живело је много племства, али је временом долазило све више и занатлија“.

Откриће такође открива детаље о каснијим периодима Шекспировог живота, посебно током неколико година пре његове смрти која је наступила 1616. године када је писац имао 52 године, нагласила је професорка Манро.

Професорка верује да налаз показује да још увек има много тога да се научи о најпознатијем британском драмском писцу.

„Мислим да понекад постоји претпоставка у вези са Шекспировом биографијом да је сваки детаљ већ толико пута претресан и да заправо нема ништа што би се могло још пронаћи. Заправо још увек постоје неки делови слагалице“, поручила је професорка Манро, чије ће истраживање бити објављено у Тајмсовом књижевном додатку 17. априла.

Вил Тош, директор одсека за образовање у Шекспировом Глобу, модерном позоришном и образовном центру који се налази на месту легендарног позоришта, оценио је да је у питању „фантастично откриће“.

„Наша награда за напоран рад професорке Манро је блиставо ново схватање Шекспира као лондонског писца. Она нам је помогла да схватимо колико је град значио нашем највећем драматургу свих времена, као професионални и лични дом“, навео је Тош у саопштењу које је објавио Краљевски колеџ у Лондону.

Јесенка Петровић из Пирота каже: „Богами, трошило се на ангро. То је било и за месо и за салате, за слаткише и за којешта. А сад чекамо Први мај”. На питање – откуд то код Пироћанаца да се оволико троши, Јесенка одговара: „То што се мисли је велика грешка. Нису Пироћанци стипсе. Они су на речима шкрти, али на делу никада.”

Негица Лилић додаје: „На пијаци су се највише куповали краставац, парадајз, купус и љуте папричице, све што иде уз печење и јачу храну. Паприка, спанаћ, блитва, салате, млад лук и ротквице, буквално се све куповало.”

„Ја поштујем празнике, мора да се спреми. Јесте да је све скупо, нема не знам колико, али морамо да приуштимо од свега по мало“, наглашава Негосава Панић из Пирота.

На питање да ли су Пироћанци трошили новац, Радмила Видановић одговара: „Наравно да троше новац, али више троше у продавницама него на зеленој пијаци.”

Далибор Тошић, произвођач пеглане кобасице, каже да је, као и за сваки празник, повећана потражња и за угоститељским услугама и за пегланом кобасицом.

„Тако је било и овог Ускрса. Ми у Пироту кажемо: кад Београђани дођу кући, углавном понесу или пеглану кобасицу или пиротски качкаваљ. Не праве проблем око цене пеглане кобасице. Могу да кажем да је цена за неке можда висока, али, с обзиром на то колико се улаже труда и рада, она је заправо мала за тај производ“, истиче Далибор Тошић.

Додаје да је цена око шест хиљада динара за килограм пеглане кобасице.

За две недеље стижу првомајски празници. И тада ће се поново роштиљати, пећи јагњићи и ићи на уранке. После тога сводиће се биланс: неко ће га сводити гледајући у новчаник или стање на текућем рачуну, а многи ће то морати да учине стајући на вагу.

„Она је овде четири године, значи када сам ја кренула била је маче када је она дошла код нас и од онда је сви мазимо, сви је волимо, увек пазимо на њу. Тако просто, прирасла нам је срцу”, наводи Вања Карановић, ученица 4. разреда ССШ „Милош Црњански" из Кикинде.

На питање - да ли уопште напушта школу и двориште, одговара: „Напушта двориште чисто ту испред, али даље не иде. Увек је овде!”

Миња Балинт, ученица другог разреда каже: „Сви је воле и сви јој дају ужину. Нахрањена је добро, лепо јој је”.

„Једном је имала мачиће док сам ја била ту, сада не знам да ли је имала пре и они су исто отишли својим путем", наводи.

Средња стручна школа „Милош Црњански" једна је од четири средње школе у Кикинди и у њој се образују кадрови за осам образовних профила из четири домена: грађевинарство, здравство, хемија и прерада хране, док професори кажу да се уз мачку Црњански деца уче и емпатији.

„Ја мислим да је ово добра прилика да се развија не само љубав према животињама, него и брига о другима, брига о својој околини, тако да нисмо ту свако само за себе. Кроз бригу о мачки ђаци се уче и емпатији", истиче Вања Томашев, професор ССШ „Милош Црњанински".

Миљеница ђака мачка Црњански данас није била расположена за мажење, друштво и дружење. Више јој је пријало излежавање на топлом пролећном сунцу.

Церемоније отварања и затварања Експа 2027 поверене су Балич Вондер студију – студију који је обликовао неке од најгледанијих догађаја у савременој историји.

Симон Мерико, стручњак за развој велики међународних догађаја, рекао је гостујући у Јутарњем програму РТС-а да желе да упознају културу Београда, да укључе локалне таленте.

„Ми смо једно средство. Ми не долазимо овде да се претварамо да ћемо сами испричати причу о Београду. Ми служимо вашој земљи како бисмо створили оквир у ком Србија може сама да изрази своје вредности на један емотиван и међународни језик“, рекао је Мерико.

Истиче да је сваки од догађаја које приређују изазов за себе и да увек морају да подигну летвицу.

„Ви сте сјајна земља, пуна енергије, пуна контраста такође и с обиљем креативности и дивних људи и мислим да ћемо из тога да црпимо инспирацију. Треба да дубоко упознамо вашу културу и да схватимо коју поруку желите да пошаљете свету и тада ће бити лако да се летвица подигне и сигуран сам да ћемо успети нешто импресивно да изведемо“, каже Мерико.

Како испричати причу без речи

Балич вондер студио био је задужен и за Зимске олимпијске игре у Милану. Клаудија Катаи, директорка церемоније, објашњава да је естетика тада била италијанска, а да за Експо 2027 она мора да буде српска у сваком детаљу.

„Користићемо сваки језик који нам буде доступан – дизајн, музика. Испричаћемо причу о Србији свету, а да не користимо речи, јер у томе је чаролија сваке церемоније, да се обрати свакој култури, свакој нацији, а да не користимо речи, а опет да пошаљемо моћну поруку“, објаснила је Клаудија Катаи.

Наводи и да су их Србија и Београд веома топло дочекали и да је и то порука коју желе да пошаљу у свет.

Мерико истиче да су речи које су му прва асоцијација на Београд отпорност, креативност и енергија.

Без опуштања и импровизације

Када се организују церемоније отварања и затварања великих догађаја, не сме да буде опуштања нити импровизације.

„Дакле, не смете да импровизујете кад је програм уживо, имате план А, Б, Ц. Све је унапред смишљено, испланирано. Не морамо да импровизујемо у последњем тренутку. Ми предвидимо све што може да пође по злу, тако да сви знају шта да раде ако се нешто непредвиђено деси“, објашњава Клаудија Катаи.

На сваком пројекту ангажовано је од 300 па све до хиљаду људи.

„Тајна је у флексибилности. Ми сви радимо у креативном сектору, у креативном окружењу. Креативност није само реч, већ је начин живота. Дакле, флексибилност спојена са креативношћу може да предупреди свако изненађење“, каже Мерико.

Нестају границе између публике и креатора

Симон Мерико и Клаудија Катаи открили су једну тајну гледаоцима РТС-а – на Експу 2027 неће постојати баријере и границе између креатора и публике.

„Публика ће бити део наратива, део приче коју ћемо причати и можемо рећи да креирамо церемонију која ће обухватити све, а не представу коју треба гледати. И то је највећи изазов у целој овој причи, али заједно ћемо у томе успети“, закључио је Симон Мерико.

Замак има јаке везе са британском краљевском породицом. Мајка покојне краљице Елизабете II, Елизабет Боуз-Лајон, одрасла је у замку Гламис пре него што се удала за будућег краља Џорџа VI 1923. године. Млађа ћерка пара – и сестра краљице Елизабете – принцеза Маргарет, рођена је у Гламису.

Али можда једна од његових најпривлачнијих знаменитости је оно што се налази дубоко у његовом винском подруму, што је један стручњак описао као „Аладинова пећина“.

Скоро век, боце вина бордо, које се раније сматране неупотребљивим, биле су скривене у шкотском замку. Данас се њихов садржај сматра једним од најбољих – и највреднијих – на свету. Сада се два магнума (винске боце дупло веће од стандардних, око 1,5 л) вина Шато Лафит 1870 стављају на продају.

Две магнум боце, које потичу са имања вина Шато Лафит Ротшилд из Бордоа у Француској, откривене су готово случајно. Биле су међу 42 боце пронађене непосредно пре аукције Кристија 1971. године под називом „Најфинија и најређа вина из приватних подрума“.

Мајкл Бродбент, покојни оснивач винског одељења Аукцијске куће Кристис, рекао је да је пронашао боце Лафита из 1870. године када је први пут посетио замак. Према евиденцији замка, 13. гроф од Стратмора је купио укупно 48 флаша истог вина 1878. године. Међутим, његов јак укус га је разочарао и вино је остало практично нетакнуто деценијама.

Требало је око 50 година да „сазри“ и постане пријатно за пиће. Када је коначно пробано, век након производње, испоставило се да је у одличном стању: дубоке боје, уравнотежене ароме и без знакова оксидације.

Данас су ове две боце централни део Сотбијеве аукције "Immortal Vintages“, која укључује више од 250 ретких вина из Бордоа и очекује се да ће укупна продаја премашити милион долара.

Шато Лафит из 1870. године сматра се „легендарним“ не само због своје старости, већ и зато што припада ери пре разорне епидемије филоксере која је погодила европске винограде крајем 19. века. Вина тог периода су се правила од аутентичних, некалемљених лоза, нудећи редак увид у „изгубљени“ стил производње вина.

Њихова реткост је таква да се на аукцијама појављују само једном или два пута по деценији, док је магнум боце још теже пронаћи.

Како стручњаци примећују, ово је налаз који се „виђа једном у веку“. Неки колекционари ће одлучити да задрже боце као инвестиционе комаде, док ће их други отворити, тражећи искуство директно повезано са другом ером – оном из 1870. године.

„Како да знам да ово није шала?“, упитао је 58-годишњак када су му рекли да је нови власник дела из 1941. године славног шпанског мајстора.

Организатори су саопштили да је продато више од 120.000 срећки по цени од 100 евра, чиме је прикупљено око 11 милиона евра за истраживање Алцхајмерове болести.

Извлачење је било треће издање хуманитарне лутрије „Један Пикасо за 100 евра“, која је покренута 2013. године.

Овогодишња награда била је Tête de Femme (Глава жене), портрет рађен гваш техником на папиру у препознатљивом Пикасоовом стилу. Приказује његову партнерку и музу, француску надреалистичку уметницу Дору Мар.

„Био сам изненађен, то је све. Када учествујете у овоме, не очекујете да ћете победити... Али сам веома срећан јер ме сликарство веома занима, и ово су сјајне вести за мене“, рекао је Ходара током телефонског разговора са аукционарима након извлачења.

Ходарина срећка носила је број 94.715. Рекао је да је купио током викенда након што је случајно сазнао за такмичење.

Француска новинарка Пери Кочин организовала је лутрију уз подршку Пикасоове породице и фондације.

Рекла да је „сјајно“ што победник живи у Паризу, иако су срећке продаване у десетинама земаља широм света.

„Биће нам веома лако да испоручимо слику, тако да смо срећни“, додала је.

Париз – Пикасов град

Град је уједно и место где је и сам Пикасо живео и радио већи део живота, а хиљаде његових слика, графика и скулптура изложене су у његовим музејима.

Од прикупљеног новца, милион евра намењен је „Опера галерији“, власнику слике, док ће остатак бити дониран француској Фондацији за истраживање Алцхајмерове болести.

„Ова Пикасо иницијатива је још један корак ка томе да једног дана Алцхајмерова болест буде само лоше сећање“, изјавио је директор фондације, Оливије де Ладокете, преноси АФП.

Прво издање лутрије освојио је 25-годишњи Американац из Пенсилваније 2013. године, а прикупљена средства помогла су очувању либанског града Тира, локалитета на листи светске баштине Унеска.

Друго издање освојила је 2020. године 58-годишња Италијанка и рачуновођа, након што јој је син купио срећку за Божић. Приход је тада дониран пројектима санитације у школама и селима у Камеруну, Мадагаскару и Мароку.

Нема стробоскопа ни повратка кући у зору: овде се игра уз дневну светлост која улази кроз прозоре, у пекарама, концепт радњама, бистроима и неформалним урбаним просторима.

Овај феномен који све више узима маха и у Берлину, Лондону, Амстердаму и Њујорку, говори о дубљој промени у начину на који данас проводимо слободно време.

После креативних аперитива, друштвених турнира и догађаја осмишљених за упознавање нових људи, soft clubbing одговара на другачију потребу: наставити са забавом, али без одрицања од сна, благостања и свакодневног ритма живота.

Јутарњи клубови и Coffee rave формати

Један од најупадљивијих примера јесте m2o Morning club, пројекат радија m2o у Милану, који последњих седмица пуни простор "Bar Vapore 1928" у оквиру миланске Фабрике паре (Fabbrice del Vapore).

Сцена готово делује филмски: напољу дугачак ред људи у јакнама, патикама и лежерној гардероби, а унутра мали дневни клуб у којем се смењују хаус музика, класични денс и електронски звукови, док се на пулту нижу кроасани, слане пите и капућино.

Око ди-џеј пулта подигнути телефони, људи који играју и групе пријатеља које доручак претварају у колективни ритуал.

Привлачност формата управо је у тој хибридној природи: равнотежи између бранча, тзв. listening бара и плесног подијума, где музика поново постаје централна, али у амбијенту који је мање агресиван и приступачнији широј публици.

Поред Morning club (јутарњи клуб) догађаја, све су присутнији и coffee rave формати, јутарњи догађаји уз хаус музику и папирну чашу кафе у руци, као и различите варијанте „свесног клабинга“, које комбинују ди-џеј сетове, културне разговоре, јогу и тренутке рефлексије.

Нова публика за нову идеју забаве

Прва асоцијација често је генерација Зед, која се описује као више усмерена на велнес, а мање на алкохол и ноћне изласке. Међутим, посматрање ових догађаја показује да је публика знатно разноврснија.

Ту су 20-годишњаци, али и људи у тридесетим и четрдесетим годинама који више не уживају у традиционалном ноћном животу, а у овом формату проналазе остваривање жеље да буду заједно, без нарушавања своје свакодневице.

Управо ту soft clubbing престаје да буде пролазни тренд и постаје показатељ шире урбане трансформације: потраге за одрживим облицима окупљања, усклађеним са послом, здрављем и новим управљањем личним временом.

Недељно јутро, традиционално везано за спорији ритам и приватност, тако постаје простор заједничке енергије, где се дружење више не заснива на претеривању, већ на квалитету искуства.

Забава као „више дружења“

Суштина овог феномена можда се ипак налази на другом месту: у све израженијој потреби за тренуцима тзв. веће друштвености.

У социологији се овај појам често прецизније дефинише као аналогна или искуствена увећана друштвеност: ситуације, често временски ограничене, али емоционално врло интензивне, у којима се однос са другима појачава кроз заједничко деловање. Није пресудан крајњи исход, већ чињеница да се дели исти простор, исти ритам и иста емоција.

Morning club је у том смислу готово идеалан пример таквог механизма: игра се раме уз раме, пије се кафа, коментарише музика, људи се заједно припремају у тзв. beauty corner-у, настављају дружење на ручку у граду. Сама забава постаје само почетак ширег друштвеног дана.

За разлику од дигиталне проширене стварности, овде управо заједничко физичко присуство појачава доживљај искуства. Тело, пре него екран, постаје главни медиј повезивања.

Ритам среће и наука о заједништву

То данас потврђују и одређена научна истраживања. Поједине неуролошке студије показују да заједничка радост и синхронизовано кретање позитивно утичу на психофизичко стање, нервни систем и емоционалну отпорност.

Експерименти попут пројекта "Longevity Rave", који проучава однос ритма, покрета и колективне енергије, испитују како плес, музика и заједничко урањање у искуство могу допринети благостању, осећају припадности, па чак и дуговечности.

Суштина више није само у „доброј забави“, већ у доживљају синхронизоване среће: тело се креће заједно са другима, музика постаје заједнички језик, а присуство других ствара осећај заједнице.

У том контексту, soft clubbing више није само тренд, већ културни одговор на веома савремену потребу: осећати се добро у заједници, без одрицања од себе.

Од ноћи ка дану, без губитка ритуала

Можда је управо то разлог његовог успеха. Soft clubbing задржава симболичку енергију клуба, ди-џеј пулт, колективни ритуал, последњу песму која се пева углас, али је преноси у мекшу, одрживију и свакодневнију димензију.

Не брише чар непроспаваних ноћи, али показује да постоји и другачији начин да се живи ритуал забаве: светлији, спорији и можда чак упечатљивији.

Јер данас прави луксуз није остати будан до пет ујутру, већ успети да се доживи интензивно, аутентично и заједничко искуство, а затим изађе из простора и пред собом и даље има цео дан.

У тој недељи која мирише на капућино, хаус музику и дневну светлост, клабинг можда проналази свој најсавременији облик: мање ексцеса, више присутности, више односа. Више дружења.

Пикасо је насликао слику Tête de Femme (Глава жене) 1941. године. Онлајн платформа за продају тикета наводи да ће број срећки бити ограничен на 120.000, што значи да би могло да се прикупи 12 милиона евра ако се све продају.

Од прихода, милион евра биће исплаћено Галерији Опера, међународној уметничкој фирми која је власник слике. Оваква акција допринеће раду Фондације за истраживање Алцхајмерове болести, са седиштем у једној од водећих париских јавних болница.

Организатори кажу да су две претходне „Пикасо лутрије“ прикупиле више од 10 милиона евра за културни рад у Либану и програме за воду и хигијену у Африци.

Прва таква уметничка игра на срећу у којој је нуђен „1 Пикасо за 100 евра“, одржана је 2013. године, а радник на ватрогасном распршивачу у Пенсилванији освојио је дело Man in the Opera Hat, које је шпански мајстор насликао 1914. године током свог периода кубизма.

Друга Пикасова слика, уље на платну Мртва природа (Nature Morte) била је награда 2020. године и отишла је рачуновођи у Италији чији је син купио срећку мајци као божићни поклон.

Та мртва природа, насликана 1921. године, обезбеђена је за потребе хуманитарне лутрије куповином од милијардера колекционара уметнина Дејвида Намада, који је у интервјуу тврдио да би Пикасо одобрио лутријску продају његових дела. Пикасо је умро 1973. године.

„Пикасо је био веома великодушан. Поклањао је слике свом возачу, свом кројачу“, истакао је Намад. „Желео је да његову уметност сакупљају све врсте људи, не само супербогати.“

Tête de Femme биће изложена у аукцијској кући Кристи у Паризу од данас, а извлачење добитног листића одржаће се на истом месту у уторак у 18 часова по локалном времену.