Припреме за фестивал трају неколико месеци пре самог догађаја, а у њима учествују тимови из различитих делова Зундерта, који овај догађај претварају у уметничко такмичење и тренутак славе.

Одржана парада више личи на покретну уметничку изложбу него на обичну поворку.

Традиција дуга 80 година

Није необична само величина скулптура, већ чињеница да их праве људи из читаве заједнице. За многе од њих парада је догађај године. Ова необична прича почела је још 1936. године, као прослава рођендана краљице Вилхелмине.

Свака нова генерација доноси нове идеје, технике и стилове. И можда је управо у томе њена највећа посебност. Јер једном годишње, у родном месту Винсента ван Гога, цвеће не стоји у вазама, већ пролази улицама града.

На графичком приказу пише да је дизајн „инспирисан дисциплином и функционалношћу униформе из филма Свемирски војници. Модернизован за чуваре свемирског простора“.

Униформа укључује елегантну јакну са крагном и панталоне боје угља, црни каиш, црне чизме и капу у истом стилу. Симбол Делта Свемирских снага налази се на крагни, амблему на рукаву, копчи каиша и предњем делу капе.

Филм Свемирски војници (Starship Troopers) је научнофантастични еп из 1997. године, у режији Пола Верховена, који је одрастао у Холандији под нацистичком окупацијом, у близини немачке војне базе, а инспирацију је црпео из фашистичких пропагандних филмова попут Тријумфа воље. Филм приказује будућност Земље којом управља фашистички режим који води рат против џиновских ванземаљских буба.

Међутим, филм из 1997. године експлицитно се ослања на нацистичку иконографију, а његов редитељ Пол Верховен описао га је као „ироничну“ визију „фашистичке утопије“.

„Одлучио сам да направим филм о фашистима који нису свесни сопственог фашизма“, рекао је Верховен за Гардијан 2022. године, наводећи да се филм конкретно односио „на америчку политику“.

Нила Патрика Хариса, који у филму игра официра, обукао је у нешто што је, према његовим речима, у суштини била СС униформа. Харис, који се прославио у ситкому Како сам упознао вашу мајку, због тога је наводно добио надимак „Дуги Химлер“.

Критичар Вашингтон поста је 1997. године указао на „очигледну нацистичку моду“ у филму и Харисову „црну кошуљу, капут и капу у стилу СС-а“, док је Лос Анђелес тајмс навео да је естетика филма „изведена из нацистичке Немачке“.

Трамп, који је 2019. године основао Свемирске снаге САД, у недељу је на свом налогу на мрежи Трут соушал објавио приказ нове униформе, који делује као да је генерисан помоћу вештачке интелигенције.

Иако униформа не укључује Харисов дугачки кожни капут, чини се да је инспирисана припијеном тамном војничком блузом његовог лика, капом са ознаком и чизмама до колена.

Палета боја, према Трампу, укључује „свемирско сиву“, „поноћно црну“, „сребрносиву“ и „сатенско црну“.

Актуелна униформа Свемирских снага, насупрот томе, има већу војничку блузу у складу са савременим војним униформама, која се спреда дијагонално закопчава са шест дугмади – што би требало да симболизује чињеницу да су Свемирске снаге шести род Оружаних снага САД.

Неки су нови дизајн упоредили са униформама које носе официри Империје у Ратовима звезда.

„Ово је она врста дизајна коју костимографи праве како би вам ставили до знања ко су негативци у свемирском филму“, наводи Дерек Гај, колумниста који пише о мушкој моди.

Међутим, није јасно да ли ће Трамп заиста покушати да промени дизајн униформи Свемирских снага или је графички приказ био само део једне од његових уобичајених серија објава на друштвеним мрежама.

Кључ успеха Жоери Мола Домингез, нове мис света, лежи у пројекту "Лепота са сврхом", посвећеном ширењу знања енглеског језика међу децом у угроженим заједницама. Током финала, на питање како би унапредила свој циљ, Мола је истакла моћ језика.

"Мој циљ је да донесем програме енглеског деци у угроженим заједницама, јер верујем да када науче овај језик, прилике и врата која се отварају пред њима су огромна, заиста велика врата", изјавила је нова Мис света. Енглески је описала као алат који је и такмичаркама омогућио да на сцени изразе своја осећања и циљеве.

Поред моделинга, 24-годишња Мола из Санто Доминга је дипломирала пословно управљање и администрацију, а бави се и новинарством и просветом. Ради као професорка књижевности и друштвених наука, са нагласком на развоју критичког мишљења код ученика.

Оснивачица је и председница иницијативе "Гласови сутрашњице", која се фокусира на језичко образовање младих. Њен мото гласи: "Највећи дар који можете понудити је прилика која је и вама некада била потребна да бисте расли, напредовали и трансформисали свој живот." Њен рад обухвата и ангажман као дописнице за Univision New York.

Мола је круну преузела од прошлогодишње победнице, Опал Сучате Чуангсри са Тајланда. Овогодишње такмичење, први пут одржано у Вијетнаму, обележило је и 75. годишњицу постојања Организације Мис света, потврђујући свој статус једног од најпрестижнијих глобалних избора лепоте.

Током вечере на једној конвенцији друштвених игара око 2010. године, дизајнер игара Џејмс Ернест окренуо се свом пријатељу Ерику Харшбаргеру и поставио му питање: Да ли је могуће направити сет коцкица тако да сваки играч у групи – било да их је двоје или више – може да узме једну, баци је и има потпуно једнаке шансе да игра први?

Правило је једноставно: баците коцкице и онај ко добије највећи број игра први. Тежи део је обезбедити да исход заиста буде праведан за сваког играча, без обзира на то колико их седи за столом.

Није смело да буде нерешених исхода, нити поновног бацања.

Харшбаргер, математичар са Универзитета Оберн у Алабами, те вечери није имао одговор. Међутим, питање му није излазило из главе.

Током наредних 15 година, он и неформална мрежа сарадника повремено су радили на решавању онога што је постало познато као проблем „коцкица за одређивање првог играча“.

Сада су коначно дошли до решења: сет од пет коцкица са по 60 страна, на којима су заједно угравирани сви бројеви од 1 до 300, без понављања.

Како би обележио успех, Харшбаргер је направио пет огромних дрвених реплика тих хексеконтаедара – тродимензионалних тела са 60 страна – од којих је свака израђена од друге врсте дрвета. Оне су сада део сталне поставке у новој згради математичког одељења Универзитета Оберн.

Проблем са коцкицама

Да би се разумело зашто је овај проблем било толико тешко решити, најпре треба разумети његов једноставнији део.

„Лако је избећи нерешен исход – једноставно ставите различите бројеве на све коцкице“, рекао је Харшбаргер за Лајв сајенс. „Проблем настаје када треба распоредити те различите бројеве по коцкицама тако да вероватноћа буде једнака не само за цео сет већ и за било који његов подскуп.“

Управо тај други услов чини проблем изузетно тешким. Ернест није тражио само да осам играча може равноправно да баца коцкице, већ да било који број играча може да узме било које коцкице из врећице, баци их и да сви и даље имају једнаке шансе. Ако игра петоро људи, свако узима по једну коцкицу. Ако их је троје – исто важи. Бројеви на свакој коцкици морали су да буду распоређени тако да праведност остане очувана без обзира на број играча.

Харшбаргер је у истраживање укључио пријатеља из детињства Роберта Форда, математичара са Државног колеџа Далтон. За само неколико недеља дошли су до решења за три играча: бројеве од 1 до 18 распоредили су на три стандардне шестостране коцкице на тачно одређен начин. Форд је касније, рачунајући у потпуности ручно, утврдио да четири коцкице са по 12 страна могу на праведан начин да се користе за четири играча.

До 2012. године Харшбаргер је већ представљао сет за четири играча на математичким конференцијама. Његово електронско сандуче било је преплављено порукама. Почео је код куће ручно да израђује и продаје сетове – куповао је празне коцкице са 12 страна, ласерским резачем у својој радионици урезивао бројеве на сваку страну, а затим сваки број ручно бојио.

На врхунцу потражње носио је у пошту по 30 коверата одједном, и то неколико пута недељно, шаљући сетове купцима широм света.

Међутим, како је тим дубље проучавао математику која стоји иза свега, открили су да коцкице раде нешто још необичније него што су у почетку схватили: њихов распоред није одређивао само ко ће играти први већ и целокупан редослед играња, при чему је сваки могући редослед играча имао потпуно једнаку вероватноћу.

„Ако би четворо људи бацало коцкице, вероватноћа да играчи заврше по редоследу А, Б, Ц, Д била је иста као да редослед буде Ц, Б, Д, А, или било која друга комбинација“, рекао је Харшбаргер. „Назив 'коцкице за одређивање првог играча' заправо је помало погрешан, јер оне раде много више од тога да одреде ко ће бити први – оне заправо одређују редослед свих играча.“

Ово својство, које тим назива „праведност пермутација“, постало је стандард којем су тежили приликом израде сваког наредног сета коцкица.

Више комбинација него атома у свемиру

Четири играча била су једно. Пет играча представљало је сасвим други проблем.

Математички гледано, тим је знао да је могуће направити сет коцкица истог облика за пет играча. Међутим, проналажење таквог решења захтевало је претраживање незамисливо великог броја могућих распореда бројева.

„Говоримо буквално о броју који је већи од броја атома у свемиру – око 10 на 128. степен комбинација“, истиче Харшбаргер. „Једноставно нема начина да се то уради, чак и када бисмо имали милијарду милијарди година, све рачунаре и сву вештачку интелигенцију. Ни данас не бисмо могли да решимо проблем на тај начин.“

Није било могуће доћи до решења простим испробавањем свих комбинација. Биле су им потребне математичке пречице – симетрије и обрасци који би смањили простор претраге. Али чак и тада су пролазиле године без практичног решења. Сваки пут наилазили су на исти проблем: коцкице су биле превелике да би се држале у руци или су имале превише страна да би могле практично да се произведу.

„Мој циљ је био да направимо сет за пет играча који заиста може да се произведе, који можете да држите у руци и који љубитељи друштвених игара могу да купе и бацају“, наглашава математичар.

„Чак и ако је проблем, када је реч о самој игри, смешан и бесмислен – математички је занимљиво питање да ли можете да купите те ствари, бацате их и да оне функционишу. То не можете да урадите са коцкицама које имају 180 страна.“

А онда је, средином 2023. године, канадски софтверски инжењер Пол Мајер изненада послао мејл Харшбаргеру. Проучавао је обрасце у Харшбаргеровим подацима за четири играча и написао програм који је требало да их искористи. Није очекивао да ће одмах функционисати.

Али јесте.

Мајер је пронашао распоред за пет коцкица са по 60 страна који је испуњавао све услове.

„Два пута сам проверио његов рад и помислио: 'О, боже, толико дуго смо трагали за овим. Ово је невероватно'“, признаје Харшбаргер.

Од радионице до галеријског зида

Сет за четири играча одавно су почели да продају специјализовани трговци – „Maths Gear“ у Великој Британији и „Math Art Fun“ у Сједињеним Државама – па је Харшбаргер годинама раније престао да их ручно израђује. Сада је и верзија за пет играча постала стварност и била је довољно мала да може да се производи.

Али прича је добила још један обрт. Универзитет Оберн градио је нову зграду за свој математички одсек и тражио идеје за скулптуре које би биле постављене у њој. Харшбаргер је предложио да од дрвета направи огромне верзије пет нових коцкица. Одељење је прихватило предлог.

Месецима је радио у својој столарској радионици, правећи пет предимензионираних коцкица. Свака је направљена од друге врсте дрвета – бора, тополе, храста, ораха или махагонија. Пет скулптура сада се налази у новој згради математичког одељења Универзитета Оберн, која је отворена ове јесени.

За Харшбаргера, суштина читавог пројекта јесте да математика постане нешто поред чега је немогуће само проћи.

„Када људи виде огромне или мале коцкице, фасцинира их већ сама геометрија“, рекао је Харшбаргер. „Нада је да ће видети те предмете и помислити: 'О, па и ово је математика, и ово је занимљиво.' Неки од најзанимљивијих математичких проблема јесу они које је лако разумети, али на које није лако пронаћи одговор.“

Широм света научници раде у далеко мање типичним условима и баве се необичним истраживачким пројектима, попут пажљивог гажења различитих делова тела отровне змије како би утврдили шта ће је тачно навести да уједе човека.

То је само једно од десет истраживања награђених у четвртак Иг Нобеловом наградом, чији је циљ да скрене пажњу на научна достигнућа која, како су саопштили организатори, „најпре насмеју људе, а затим их наведу на размишљање“.

Церемонија 36. издања годишње доделе награда одржана је у четвртак у Цириху, а тема овогодишњег догађаја биле су „гљиве“. Манифестација, која се обично одржава на Масачусетском институту за технологију (МИТ) или Универзитету Харвард у Сједињеним Америчким Државама, ове године је одржана у Швајцарској због пооштрене америчке имиграционе политике.

Иг Нобелове награде, замишљене као пародија на Нобелове награде, организује часопис Annals of Improbable Research.

Поред сада већ традиционалног бацања папирних авиона, посетиоци су имали прилику да чују и нову оперску песму о гљивама, коју су извели добитници Нобелове награде обучени као печурке.

Овогодишња Иг Нобелова награда за економију, између осталих, припала је истраживању које је предводио др Пол Пиф са Универзитета Калифорније. Истраживање је показало да су имућни људи склонији неетичком понашању, укључујући и крађу слаткиша намењених деци.

Награду за хемију добило је истраживање које је показало да млеко бубашваба садржи три пута више енергије од крављег млека.

Ту је и победник у категорији медицине – студија под називом „Како издувати нос – аеродинамичка студија дувања носа“.

Др Матилда Бриндл и њене колеге са Универзитета Оксфорд, представљајући Велику Британију и Сједињене Америчке Државе, освојили су награду за биомеханику за дефинисање љубљења као „неагресивне интеракције која подразумева усмерени орално-орални контакт између припадника исте врсте, уз извесно померање усана и делова усног апарата, без преношења хране“.

Коауторка те студије Матилда Бриндл, еволуциона биолошкиња са Универзитета Оксфорд у Енглеској, рекла је за Си-Ен-Ен да је „наука већ неко време на удару, а области које нису тако очигледно повезане са комерцијалном индустријом и технологијом све чешће се сматрају мање важним“.

„Наравно, примењена истраживања су од виталног значаја, али био би велики губитак када бисмо престали да посматрамо свет око себе и питамо се 'зашто?'. Радозналост ради саме радозналости од суштинског је значаја за напредак науке“, додала је Бриндл.

Награда за физику припала је међународном тиму истраживача који је конструисао писоар који спречава прскање тако што усмерава течност под углом мањим од 30 степени. Уређај, прикладно назван "Nauti-loo“, име и геометријски облик добио је по кућици наутилуса.

Рад у којем су рилице комараца коришћене као млазнице за три-де штампање – у процесу описаном као „некроштампање“ – својим ауторима донео награду за технологију.

Чангхонг Цао, коаутор студије о некроштампању и ванредни професор на Катедри за машинство Универзитета Мекгил у Канади, рекао је да награде „помажу да се да легитимитет истраживачком начину размишљања“.

„Нико не почиње истраживање с планом да направи млазницу за 3Д штампање од комарца. До тога смо дошли тако што смо пажљиво посматрали нешто што делује небитно и остали отворени за оно до чега би нас то могло довести“, рекао је Цао за Си-Ен-Ен.

„Од доњег веша у истраживању земљишта до три-де модела комараца, овогодишњи добитници претворили су наизглед невероватне идеје у легитимне истраживачке пројекте. И да, реч је о легитимним научним подухватима“, рекла је Карли Ен Јорк, ванредна професорка биологије на Универзитету Леноар-Рајн у Хикорију, ауторка књиге The Salmon Cannon and the Levitating Frog: And Other Serious Discoveries of Silly Science („Топ за лососе и лебдећа жаба: и друга озбиљна открића шашаве науке“).

„Иако ова истраживања на први поглед могу деловати неозбиљно, приближно половина целокупног економског раста у Сједињеним Државама може се повезати са открићима која су проистекла из фундаменталних истраживања“, додала је.

„Ко зна – три-де модел усног апарата комарца могао би да буде инспирација за нови, безболан начин давања лекова. Међутим, оно што знамо јесте да стицање знања никада није бесмислен подухват, без обзира на то колико тема може деловати смешно.“

Акумулационим језером управља компанија „Би-Си хајдро“, која производи електричну енергију користећи брану.

Пошто је 2026. година и интернет је преплављен снимцима генерисаним вештачком интелигенцијом, портпарол компаније „Би-Си хајдро“ Боб Гамер испрва је с правом био сумњичав према извештајима.

„То је свакако нешто за шта раније нисмо чули. А пошто га није пријављивао велики број људи, било га је тешко лоцирати“, рекао је Гамер за Си-Би-Си (Канадску радиодифузну корпорацију).

Како бисмо независно проверили да ли плутајуће острво заиста постоји, прегледали смо бесплатно доступне сателитске податке.

Дана 21. јула 2026. године, са сателита Сентинел-2 Европске свемирске агенције заиста је било могуће уочити малу зелену мрљу налик острву.

Тог дана „острво“ се налазило око 100 километара западно од бране W.А.C. Bennett.

Чини се да га није било претходних дана, док није јасно ни где је нестало у данима који су уследили.

Ејвери је 31. августа на својој Фејсбук страници објавио да је острво поново пронађено – овог пута у реци Оспика, која се улива у језеро Вилистон.

Он је за Сајенс алерт рекао да он и његови пријатељи планирају да следећи пут сниме острво и из његове доње перспективе, односно испод површине воде.

Иако још увек не разумемо у потпуности како је „острво“ настало и од чега је сачињено, могуће је да је његово појављивање повезано са чињеницом да је акумулација раније ове године први пут после 14 година достигла пун капацитет.

Гамер је у интервјуу за Си-Би-Си сугерисао да је плутајуће острво можда настајало уз обалу током неколико година, а да се одвојило и почело слободно да плута када је ниво воде достигао рекордне вредности.

Компанија „Би-Си хајдро“ испуштала је воду из бране током јуна и јула, након што је акумулација први пут у 14 година достигла пун капацитет.

Старост штита и место на којем је пронађен указују на то да је припадао вандалском ратнику, наводе археолози који су истраживали налазиште.

Вандали су били германски народ који је у то време живео на простору данашње Пољске. После германских упада на територију Римског царства, Вандали, чије је име касније постало синоним за уништавање, кренули су ка југу и на крају се 429. године населили у северној Африци, много касније него што је власник пронађеног штита сахрањен.

Садржај који се налазио у штиту, по свему судећи, део је кремираних посмртних остатака, а кремација је такође била део вандалске традиције. Археолози су, међутим, у објави на Фејсбуку од 20. августа изразили жаљење што је првобитни гроб током времена уништен.

Новооткривени предмет представља централни гвоздени део штита – такозвани умбо, који је штитио шаку и истовремено служио као ослонац дрвеном и кожном делу штита који га је окруживао. Дрво и кожа су у међувремену иструлили.

И штитови римских легионара имали су централни умбо. Међутим, Римљани никада нису продрли толико далеко на север, док шиљасти облик пронађеног умба указује на то да потиче од Вандала из другог века.

Проналазак на отпаду

Према објави на Фејсбуку, умбо је пронађен почетком овог месеца на отпаду у граду Хрубјешову, недалеко од југоисточне границе Пољске са Украјином.

Човек који га је пронашао одмах је схватио да је реч о веома старом предмету и послао његову фотографију Музеју „Отац Станислав Сташиц“ у Хрубјешову.

Тамошњи археолози потврдили су његово вероватно порекло, а током накнадног испитивања грумена осушене земље који се налазио унутар умба пронађене су и кремиране кости.

„Стање очуваности умба, посебно карактеристична површина, указује на то да је био изложен високим температурама“, навели су представници музеја.

„Та чињеница, заједно са спаљеним костима пронађеним унутра, јасно указује на кремациону сахрану ратника из вандалске заједнице.“

Вандали се повезују са Пшеворском културом у Пољској, названом по граду Пшеворску, где су први пут пронађени археолошки трагови који се доводе у везу с њима.

„Нажалост, вероватно никада нећемо сазнати шта се још налазило у овом уништеном гробу – можда мач, врхови копаља, бацачка копља, копча за појас или фибула за огртач“, навео је тим Музеја.

Током 14. и 15. века Коломна је била други најзначајнији град у том региону.

Већина сребрњака припада типу новчића познатом као денга. Денге су први пут коване крајем 14. века у Великој московској кнежевини, руској средњовековној монархији. Једна денга вредела је пола копејке, док је једна рубља имала 100 копејки.

Према наводима из саопштења, највећи део пронађеног блага чине новчићи ковани у Коломни за време владавине Василија I, који је владао од 1389. до 1425. године, и Василија II, чија је владавина трајала од 1425. до 1462. године.

Обојица су носила титулу великих московских кнежева, јер су Москва и шири регион у то време припадали независној кнежевини.

Један од најзанимљивијих типова новчића је изузетно ретка денга са приказом птице у лету, која је кована током последњих година владавине Василија Првог.

Поред тога, више од 350 пронађених новчића припада до сада непознатим варијантама кованим у Коломни, које стручњаци тренутно проучавају.

Особа која је закопала благо у Коломни највероватније је била имућна и високо позиционирана, попут високог државног званичника или изузетно успешног трговца, наводи се у саопштењу.

Иако није познато због чега је благо закопано, стручњаци сматрају да датум ковања новчића пружа важан траг.

Најновији пронађени новчићи исковани су током друге половине двадесетих година 15. века. То указује на могућност да је власник блага постао жртва епидемије куге која је харала руским кнежевинама између 1424. и 1427. године.

У овом случају парадокс је очигледан: за бољи живот се не убрзава, већ се успорава. Управо због тога овај тренд привлачи све већу пажњу широм света.

Зашто цео свет гледа у италијанске баке

Популаризацији тренда допринеле су и међународне медијске куће. Чак је и британски Гардијан поставио питање шта је тајна дуговечности и задовољства италијанских бака, представљајући их готово као симбол мудрости и дугог живота.

На друштвеним мрежама често се приказују препознатљиве сцене: домаћа паста, кување у старинским кухињама, баштованство, спора шетња по малим местима, ручни рад попут плетења и хеклања, као и дуги породични ручкови без журбе.

Иако идеализоване, ове слике у великој мери одражавају стварне навике у многим деловима Италије, нарочито на југу земље.

Више од „грандмакор" естетике

„Нона-максинг" се често повезује са трендом „грандмакор", који је популаризовао естетику засновану на кућици и стереотипним стварима везаним за баке, као што су баштованство, мека плетена тканина, хеклање, животиње на фарми, свеже печен хлеб и други визуелни елементи.

Ипак, разлика је суштинска. „Грандмакор“ се бави естетиком, док „нона-максинг" промовише животне навике. Циљ није само имитирати изглед, већ усвојити ритам живота који подразумева спорост, заједништво и свакодневну повезаност са људима и природом. Све оно што је било уобичајено и на нашим просторима и може се наћи и данас, најчешће у унутрашњости Србије.

Плаве зоне и пример Сардиније

Оно што овај тренд чини посебно занимљивим јесте чињеница да није само интернет феномен, већ има и упориште у стварности и истраживањима.

У Италији се налазе две познате плаве зоне, Ољастра и Барбађа на Сардинији, подручја са изузетно високим бројем дуговечних становника. Ове регије су део глобално познатих 'плавих зона', појма који је дефинисао истраживач Ден Битнер у сарадњи са Националном географијом.

Поред Сардиније, плаве зоне укључују и Окинаву у Јапану, Икарију у Грчкој, полуострво Никоyа у Костарики и Лома Линду у Калифорнији.

Ова подручја сматрају се природним лабораторијама дуговечности, где начин живота, исхрана и друштвене везе доприносе дужем и квалитетнијем животу. У њима су болести попут дијабетеса, гојазности и кардиоваскуларних обољења ређе, док је општи ниво менталног благостања виши.

Тајна је у свакодневним навикама

Суштина „нона-максинг" филозофије лежи у једноставним, свакодневним навикама које наука све чешће потврђује као корисне.

Исхрана је кључни фактор. Традиционална медитеранска исхрана укључује махунарке, интегралне житарице, хлеб са природним киселим тестом, сезонско поврће, маслиново уље, умерену конзумацију сира и повремену чашу црног вина.

Физичка активност није везана за теретане и интензивне тренинге, већ за природно кретање: шетњу, рад у башти, пењање уз степенице и свакодневне активности на отвореном.

Подједнако важан је и друштвени аспект. Породица, пријатељи и заједница играју централну улогу: заједнички оброци, разговори и брига о унуцима доприносе смањењу стреса и јачању емоционалног здравља.

Хобији бака као терапија за ум

Посебну пажњу овај тренд враћа и такозваним „хобијима бака”.

Плетене рукотворине, хеклање, припрема зимнице, мешење хлеба, баштованство, сликање керамике или радови у кући нису само традиционалне активности, већ и начин опуштања и менталног растерећења.

Ове активности развијају концентрацију, стрпљење и осећај да смо нешто створили сопственим рукама. За разлику од дигиталних садржаја, оне стварају конкретан резултат и често подстичу социјализацију кроз заједнички рад.

Тренд који говори о потреби за успоравањем

Иако се на први поглед може чинити као још једна пролазна интернет мода, „нона-максинг" заправо одражава ширу друштвену потребу.

У свету убрзаног ритма, константних обавештења и притиска продуктивности, све више људи тражи начине да успори. Стил живота италијанских бака постаје симбол равнотеже, једноставности и повезаности са свакодневним животом.

Можда тајна дуговечности не лежи у специјалним формулама или савременим трендовима, већ у једноставном начину живота који подразумева више времена за људе, природу и мале свакодневне ритуале, што италијанске баке али и српске и те како добро знају.

На сцени изграђеној изнад воде такмичари су наступали без инструмената – уз музику су имитирали свирање гитаре, настојећи да покретима, сценским наступом и уверљивошћу оставе утисак да инструмент заиста држе у рукама.

После квалификација и прве финалне вечери, осморо најбољих изборило је одлучујућу рунду. Раутио је у финалу освојио 34,8 поена и за само четири десетинке надмашио Јапанку Нанами „Seven Seas“ Нагуру, која је завршила такмичење са 34,4 поена.

Пут до финала, међутим, није био само шала. Такмичари имају по 60 секунди да убеде жири да су најбољи „гитаристи без гитаре“. Оцењују се техничка уверљивост и сценски наступ, али и такозвани „airness“ – способност извођача да публику увери да невидљиви инструмент у његовим рукама готово да постоји.

Овогодишњи шампион Аапо „Ангус“ Раутио тако је пред домаћом публиком одбранио титулу освојену 2025. године и још једном показао да је за светску титулу понекад довољна – добра машта и гитара која не постоји.

„Make Air, Not War“

Иза необичног такмичења стоји и намерно идеалистичка порука. Светско првенство у Оулуу од оснивања промовише мир под слоганом „Make Air, Not War“. Организатори наводе да би, када би сви људи на свету свирали „ваздушну гитару“, нестали ратови и друге лоше ствари – јер је немогуће истовремено држати оружје и свирати невидљиву гитару.

Прво Светско првенство одржано је у Оулуу 1996. године као необичан део музичког фестивала. Тридесет година касније, оно је прерасло у међународни догађај са националним квалификацијама у бројним земљама и такмичарима који у Финску стижу из различитих делова света.

„Тренутно чак негде око педесет одсто потрошача кажу да имају одређени сентимент код куповине генерално. То је изузетно висок проценат. И због тога се и дешава да се праве и римејкови филмова и нове варијанте старих фотоапарата“, напомиње маркетиншки стручњак Миљан Премовић.

Филмови и серије добијају нове наставке. Естетика прошлих деценија враћа се кроз сценографију, костиме и музику. Биографски филмови о великим звездама, који су често награђивани, оживљавају нека друга времена.

„Носталгија је увек погодна, јер она брише све те негативне елементе везане за одређено време и у први план избацује само оно што је позитивно“, објашњава филмски критичар Саша Радојевић.

Продаја грамофонских плоча расте годинама, а посебно је занимљиво што међу купцима има све више младих који осећају носталгију, иако не припадају тим генерацијама.

„Упркос свим платформама дигиталним које постоје, упркос разним начинима на које се музика сада и компонује и слуша, млади људи се враћају плочама грамофонским и то мене посебно радује“, наводи Мирољуб Крсмановић из продукције „Метрополис мјузик“.

Подељена су мишљења. Неки сматрају да је носталгија недостатак новог, а други да је добра прилика да квалитетна дела поново постану део популарне културе.

Једно је сигурно – у дигиталном времену, јавља се потреба за споријим ритмом, познатим причама и физичким облицима културе.

Регулаторно тело, Комисија за трговину робним фјучерсима (CFTC), саопштило је да Перез мора да врати незаконито стечену добит од 107.539,02 долара и плати грађанску новчану казну од 65.000 долара.

Бела кућа се још није огласила овим поводом. Некадашња портпаролка Беле куће Каролин Ливит рекла је у јулу да се Перез налази на неплаћеном одсуству и да се неће вратити на своје радно место.

Објављујући нагодбу у петак, CFTC је саопштио да је Перез „злоупотребио“ своја претходна сазнања о Трамповим говорима како би склапао опкладе, чиме је прекршио „дужност поверења и поверљивости“.

Наводи се да му је грађанска новчана казна умањена због „примерне сарадње“ током истраге. Перезу је такође забрањено да тргује у наредне три године.

Главни правник компаније „Калши“ Боби Дено написао је на мрежи Икс да поздравља ову одлуку.

„Није важно ко сте – ако прекршите наша правила или савезни закон, сносићете последице“, поручио је Дено.

Компанија је раније саопштила Би-Би-Сију да су њени аналитичари у марту приметили необично клађење на такозваним „тржиштима помињања“ – уговорима у којима корисници предвиђају да ли ће говорник употребити одређене уобичајене изразе, попут назива одређених земаља, изборних слогана или појединих речи.

Како су навели, анализом података о налогу утврђено је да је корисник био савезни службеник који је управљао телепромптерима у Белој кући, након чега су о томе обавестили регулатора.

„Речи политичких лидера, попут председника и председника Федералних резерви, могу да изазову померања вредна милијарде долара на девизним тржиштима, тржишту нафтних фјучерса и берзи“, навела је компанија у саопштењу у јулу.

Отварању присуствује председник Србије Александар Вучић, који се у једном моменту, током обиласка, нашао у улози голмана. 

У фабрици ће у почетку радити 200 запослених, а председник је најавио да ће већ за 15 дана бити представљена прва употреба робота за Војску Србије. 

Археолог Раде Милић наглашава да је ова скулптура у ствари била једна од најпознатијих јер је настала 1911. године за павиљон Краљевине Србије на Међународној изложби уметности у Риму.

„Касније се њена судбина, током социјалистичког периода, потпуно губи. Од седамдесетих година је неколико деценија била у Опову као позајмица испред њиховог Центра за културу. Тако да је неколико деценија била ван Београда, и 2011. године, практично на стогодишњицу од њеног настанка, враћена је на Калемегдан“, објашњава археолог.

Ова бронзана скулптура била је део замишљеног Мештровићевог архитектонско-вајарског комплекса Видовдански храма до чије реализације никада није дошло. Ауторова жеља била да се храм нађе на Газиместану између Лаба и Ситнице где се и одиграла Косовска битка, као споменик косовским јунацима.

„Она представља суровост судбине“, наводи Раде Милић. Крилата жена у рукама држи торзо мушкарца без главе, који симболизује жртву Косовског боја. За разлику од Победника, који представља тријумф, ова скулптура носи трагичну поруку.

Исти тим који предводи Предраг Лазаревић, власник ресторана Колиба, оборио је рекорд десети пут.

У Лесковцу је у току 36. Роштиљијада.

„Ми причамо историју Италије кроз парфеме. Једини смо у земљи који смо сакупили и каталогизовали историју око стотину италијанских парфемских кућа. Путовали смо од Ломбардије до Сицилије и открили да је сваки крај имао свој мирисни идентитет, повезан са цвећем и биљкама које су тамо расле. Проучавамо историјску парфимерију од почетка 19. века, када парфем излази из занатске радионице и постаје индустрија, па све до седамдесетих година 20. века. Све након тога је комерцијализација производа", истакао је Ђорђо дела Вила, директор музеја парфема у Милану.

У музеју се налази око 2.000 бочица парфема, од којих свака прича своју причу. Ту су уметничка дела, слике, графике и предмети који сведоче о два века историје парфимерије. Међу њима су бочице које су стварали највећи уметници стакла, од Ренеа Лалика, Карла Скарпе до Џулијана Виарда и Фулвија Бианконија.

Чувају се и древни узорци парфема и пудера, као и трагови великих мириса који су обележили епоху, међу њима и мистериозна прича о настанку чувеног Шанела 5.

Музеј истовремено истражује заборављене приче италијанских парфемских кућа и кроз њих говори о историји земље, од Belle Époque и Виолете из Парме, преко парфема Контеса Азура, између два рата, до седамдесетих година и креација Емилија Шуберта, дизајнера који је облачио Софију Лорен, Ђину Лолобриђиду и Евиту Перон.

На питање где су настали парфеми нема једноставног одговора

„Људи су користили мирисе још у праисторији. Остаци цвећа и семенки пронађени у древним гробницама сведоче да су мириси имали посебно место у односу према животу и смрти. Кроз векове парфем је мењао улогу, а у 19. веку, развојем хемије, постао је израз емоција, успомена и личности“, напомиње Дела Вила.

„Француска и Италија развиле су различите традиције: француски парфеми наглашавали су заводљивост и страст, док су италијански били повезани са елеганцијом, чистоћом и природом. Ипак мало је познато да француска парфимерија вуче корене из Италије. Италијан Ренато Бианко у 16. веку долази у Француску са Катарином Медичи, препознаје потенцијал Граса за узгој цвећа и отвара радионицу парфема у Паризу. Његовим путем кренули су и други италијански креатори парфема, поставивши темеље велике француске школе парфимерије", објашњава директор Музеја парфема.

Милано је у тој историји имао посебну улогу. Град елеганције, моде и индустрије, близак цветним подручјима Лигурије и седиште великих хемијских компанија, постао је једно од најважнијих места за развој италијанске парфимерије.

Мириси створени овде путовали су не само Италијом и Европом, већ и до Америке и Азије. Музеј парфема у Милану зато није само збирка предмета. То је архив мириса који чува фрагменте италијанске историје – скривене у једној капљици парфема.

Данас, међутим, вредност тог бурета достигла је, како каже, „невероватну“ суму. Реч је о најстаријем познатом бурету те врсте вискија које је и даље сачувано.

„Не пијем шкотски виски. А и да га пијем, тражио бих нешто што кошта око 18 фунти, не више. То је мој ценовни ранг“, нашалио се Кер.

Инвестиција која је скоро била заборављена

Некадашњи трговац робом каже да је буре купио након што је чуо за компанију која је продавала бурад тек произведеног вискија.

„Помислио сам: ако све пропадне, бар могу да пливам у њему“, испричао је Кер за Би-Би-Си Радио Сари.

Планирао је да буре прода после пет година и тако оствари зараду, али је компанија преко које је обавио куповину у међувремену пропала, па је изгубио сваки контакт са њом.

„Само сам дигао руке и помислио: добро, то је било глупо“, додао је.

Међутим, неколико година касније, данас 81-годишњем Керу изненада се јавила компанија из Глазгова и обавестила га да треба да плати трошкове складиштења свог бурета.

После година у којима су му, како каже, пажњу заокупљали „посао, деца и живот уопште“, Кер је тек недавно контактирао брокера Марка Литлера како би покушао да прода драгоцено буре.

У њему се налази довољно вискија за приближно 287 боца.

Стручњаци који су дегустирали виски оценили су да је пиће, старо 57 година, „апсолутно фантастично“.

„Могао је да изгуби алкохол или да постане превише дрвенаст и непријатан за пиће, тако да смо заиста имали среће“, рекао је Кер.

Потенцијалног купца види међу најбогатијим људима на свету.

„Треба нам Илон Маск, Џеф Безос или неко коме је 270.000 фунти само ситниш“, каже Кер кроз смех.

На питање како би потрошио новац од продаје, Кер је рекао да не би имао проблема да пронађе добру намену за њега, имајући у виду да има децу и осморо унучади.

Овај Монгол је до златне медаље стигао у конкуренцији атлетичара старијих од 90 година. Бенгела, такође 92-годишњак, освојио је сребро резултатом 18,99 секунди, док је Мотошиге кроз циљ прошао за 19,77 секунди и заузео треће место.

Сам наступ на Светском првенству у десетој деценији живота представља изузетан подвиг. Церен, међутим, није у Тегу дошао само да би учествовао. Са 92 године освојио је светску титулу и постао један од најупечатљивијих учесника овогодишњег Мастерс првенства.

Прошле године, Церен је на Мастерс тамичењу у Абу Дабију победио и у трци на 200 метара.

„Јако сам срећан јер сам победио тркаче који су млађи од мене. Мој савет млађој генерацији је да се буди рано и да вежба, као и да не пуше и не пију алкохол. Мој циљ је да обарам сопствене рекорде, али било је тешко ове године јер је било хладно", рекао је тада Церен, који је не само атлетичар у позним годинама, већ и прадеда.

Такмичења ветерана подељена су према старосним категоријама, како би се спортисти надметали са противницима приближних година. У категорији М90 физичке разлике повезане са старењем имају посебно велики значај, због чега је већ само појављивање такмичара на старту било вредно пажње.

Церенов недавни резултат од 18,29 секунди био је довољан за убедљиво прво место, док је Бенгела у Тегу стигао са већ уписаним значајним резултатом. Он је 2025. године на Афричком отвореном мастерс првенству у Тунису истрчао 100 метара за 18,55 секунди и поставио афрички рекорд у категорији М90.

„Што се тиче велике пљескавице, ове године спремамо, прошле године била је 90 килограма ове године очекујемо 101 кило, и то ће и бити", уверен је Предраг Лазаревић, рекордер у прављењу највеће пљескавице.

У престоници гурманлука почасно место заузима заштићено роштиљ-месо.

Прилика је ово да кулинари покажу вештине, креативност, гостопримство.

„Овог пута ћемо понудити сачеве, јагњетину, телетину, свињско и остало. Ми имамо госте из Румуније, имамо из Македоније из наше Бугарске, Београда", каже власник ресторана Ивица Здравковић.

Крцати су и хотели ових дана. Понуда све боља, а опет се тражи соба више.

Постеље за читаву недељу резервисане су још пре неколико месеци.

„И ове године за време Роштиљијаде је пун од првог дана до задњег дана и то госте имамо из Словеније, Босне, Македоније, а највећи број гостију четвртак, петак, суботу из Бугарске", рекао је Братислав Стојановић Бавка, власник хотела.

Пуни су ових дана кафићи и кафане. Не чуди што се у време Роштиљијаде покрећи и нови послови.

„Зато што Роштиљијада почиње, и због тога да отворимо локал овде, очекујемо пуно људи и пуно госте”, рекла је власница турске посластичарнице Мелиха Ата.

Традиционално, лесковачку Роштиљијаду посети до пола милиона гостију из читавог региона.

„И са економског аспекта гледано, постојање ове манифестације је у потпуности оправдано, можемо рећи да цео град живи у време Роштиљијаде, привређују и закупци ове на штанду, а привређују и кафане, угоститељски радници, робе широке потрошње", изјавила је Тина Стојановић испред Туристичке организације Града Лесковца.

Кад небо обасја ватромет и градом се уз мирис ђаконија са скара разлије звук јужњачке трубе – значи да је Роштиљијада почела.