Језива идила фотографија Грегорија Крудсона

Пре него што сам отишао на ретроспективну изложбу светски познатог америчког фотографа, прочитао сам понешто о њему. Највише ми се свидела формулација да је Грегори Крудсон режисер „филмова од једног кадра“. То је био довољан подстицај да посетим изложбу.

Грегори Крудсон рођен је 26. септембра 1962. године у њујоршком Бруклину. Када је имао десет година, његов отац, психоаналитичар, повео га је у Музеј модерне уметности на изложбу Дајане Арбуз. Годину дана након самоубиства – имала је 49 година – она је 1972. постала прва фотографкиња која је уврштена на Венецијанско бијенале.

За живота је фотографисала стриптизете, карневалске извођаче, нудисте, људе са патуљастим растом, децу, мајке, парове, старије особе и породице средње класе, и то у њиховим домовима, на улици, на радном месту, у парку. То рано естетско искуство утицало је на дечака из Бруклина да постане фотограф.

У подруму свести

Уметности га је водила у тајанственост родитељског дома. О томе је једном за немачку телевизију рекао да је радо кришом одлазио до очеве психоаналитичарске праксе која је била у подруму куће. Сећа се да је једном наслонио уво на врата да би прислушкивао разговор. То је доцније назвао „првом уметничком успоменом“ јер је као дете покушао да докучи тајну која се скривала у родитељском дому. Тешка атмосферу и делови разговора са пацијентима за њега су били неразумљиви, језиви и мистериозни. Када посетилац његове изложбе сазна за ово формативно искуство из уметниковог детињства, онда схвата да се понека утварна сцена зачела у подруму родитељског дома.

Можда учитавам, али фотографију попут ове – званично је без наслова – која усред домаће атмосфере америчке куће крије хорор, могао је да инсценира само клинац који је прислушкивао психоанализу.

Као многи тинејџери те генерације био је члан бенда. Али за разлику од бројних састава, његова рок група "The Speedies", објавила је неколико ствари на жанровској граници пауер-попа и панка. Били су предгрупа великим бендовима, урадили неколико снимака. Један од њих Let Me Take Your Photo имао је у себи пророчанску моћ јер је заправо предвидео славног фотографа Крудсона. Компанија „Хјулет Пакард“ (Hewlett-Packard) се 2005. присетила песме из 1979. и употребила је у реклами за дигиталне камере.

Средином 1980-их Крудсон је студирао фотографију на Перчејз колеџу Државног универзитета Њујорк, а образовање из области ликовних уметности стекао је на Универзитету Јејл. Предавао је на више колеџа да би 1993. постао доцент на Универзитету Јејл. Крудсон тамо данас има звање професора.

Заступају га познате њујоршке и лондонске галерије. Изложба која је постављена у Уметничком музеју Бон представља ретроспективу укупног уметниковог дела.

Крудсон се наслања на традицију документарне фотографије али заправо суштински израз проналази истражујући визуелни језик великих филмских режисера – Хичкока, Спилберга или Дејвида Линча.

Линчова култна серија Твин Пикс, коју сам почетком деведесетих одгледао без даха, била ми је и прва визуелна асоцијација када сам закорачио у изложбене просторије. Онако како Линч своју радњу смешта у измишљени провинцијски град на америчком северу, тако и Крудсон ствара своју фиктивну варош – Ивнингсајд.

Језива идила

Ова уметност доследно истражује урбана предграђа Америке, тамо где она неприметно прелазе у дивљину. Ту су скривени страхови, чежње и жеље. Крудсонове фотографије заправо изазивају нелагоду, слично као у Линчовом филму Плави сомот. Језива атмосфера често не може до краја да се објасни – она потиче из недореченог међу људима.

„Велики сам фан Дејвида Линча. Веома је утицао на моју серију фотографија Чудо природе. И други уметници су утицали на мене. Изазов се увек састоји од тога да упијете те утицаје и од њих направите нешто што је само ваше“, каже Крудсон. По овоме што видим фотограф је пронашао свој, препознатљив језик.

Људи су на радним местима. Заробљени у апсолутном економском застоју. У привредној пропасти. Благостање је изгубљено. Будућност је неизвесна, непрозирна. Живот се своди на чекање без смисла. Ивнингсајд је део трилогије која говори о крају америчког сна. Трилогија је настајала десет година. Први део трилогије Катедрала борова, јесте циклус фотографија који ликове замрзава у окружењу које их чини сићушним. А на фотографијама се све већ десило. Само што не знамо шта је то.

Овај циклус је настајао између 2012. и 2014. После тога је уследио циклус Помрачење мољаца. И на њему је Крудсон радио две године, завршио га је 2019.

Критичари указују на то да је његово светло, које често сугерише сан, заправо светло кошмара. Уметник потврђује да у њему постоје страхови и да управо они покрећу његове слике. За њега је један од разлога бављења уметношћу покушај да се у живот унесе извесни ред, јер ми као људске јединке осећамо да је живот у хаосу, изван контроле. „Зато мислим да је уметност један од путева да се у том хаосу створи смисао“, каже Крудсон.

Он иде тим путем од својих почетака. У првом значајном циклусу фотографија под називом Чудо природе животиње се понашају загонетно.

Какав би то смисао могао бити у мртвој птици на травњаку и лалама? У њиховом односу заснованом на фотографовој режији? Ове фотографије су настале у студијским условима.

Критичари сматрају да је Грегори Крудсон сведок претварања „америчког сна“ у кошмар. Међутим, уметник каже да „амерички сан“ заправо не може бити окончан, јер никада није ни био реалност, већ је пре један осећај, који је још увек жив: „Наравно да постоји сан. Али то је сан, а не стварност. Зато још увек постоји осећање да напољу постоји нешто много веће. Да још увек постоје шансе“.

Крудсон одбија да понуди једнозначно тумачење својих слика. Не жели да укине вишеструкост: „Мој задатак је да стварам снажне слике које гледаоцу, надам се, дају осећај за тренутак у којем живимо, али и за осећај за могуће, за нешто веће“.

То „нешто веће“ које измиче одређењу јесте оно што Крудсона инспирише да се покрене, да настави потрагу својим фотографијама.

Цели сет за један тренутак

Начин на који овај амерички фотограф ради, скоро је истоветан са начином снимања филма. Његова екипа је велика, ради се са крановима, инсценирају се велики призори. Ништа на тим фотографијама није случајно. Детаљи се разрађују изузетно пажљиво како би фотографије добиле прецизност и снажан наративни потенцијал. Хиперреалистичка техника је често прожета надреалном атмосфером.

Грегори Крудсон не прави фаму од свог рада. На екрану постављеном на улазу у изложбу објашњава како настају фотографије: „Све почиње тражењем локације. Понекад се недељама сам возим унаоколо тражећи добро место. Када смо у продукцији, радимо пет-шест недеља са тридесетак људи, као на филму. Али за разлику од њега, на фотографији не постоји време пре и време после, она показује један једини тренутак у времену“.

Са њим су на снимању радила и позната имена Холивуда, као што је Рик Сенд који је пре тога био Спилбергов или Кополин директор фотографије. Пригушено светло је потпуно веродостојно. Људске фигуре као да су потпуно заробљене у тренутку без звука. Изоловане. Као хипнотисане. Критичари и новинари ту атмосферу упоређују са оном из кошмара. „Наравно, постоји и тај подсвесни ниво који је део мене. Туга, осећај отуђености“, каже уметник. Признаје да код њега постоје страхови, али управо они покрећу његове слике. За њега је један од разлога бављења уметношћу покушај да се у живот унесе извесни ред, јер осећамо да је живот у хаосу, изван контроле. „Зато мислим да је уметност један од путева да се у том хаосу створи смисао“.

Твој дом се окреће против тебе

Одувек је желео да створи слику жене која лебди у једној просторији, то је била слика коју је носио са собом, у глави. Смишљао је начин на који ће је материјализовати. И смислио га: Око женске фигуре изградили су базен и напунили га водом. Ради се о осећању отуђености. „Дом повезујемо увек са збринутошћу и безбедношћу. Али овде се ваш дом окреће против вас“.

Без обзира на то да ли ради црнобеле фотографије или огромне сцене фотографисане у боји, загонетна позадина, подтекст остаје.

Мада пажљиво планира и инсценира своје слике, овај фотограф понекад посеже за непознатим елементима. Има и забавних примера. Једном није био задовољан снимљеним материјалом. Позивао је полицију, како би и њихово возило било на слици.

Дешавало би ми се да скоро умислим да сам препознао сцену из филма Блиски сусрети треће врсте Стивена Спилберга, у којем обична приградске породица бива суочена са мистериозним активностима ванземаљаца. Додуше, Крудсон не пружа кључ мистериозности, па ни у виду ванземаљаца. Али места, светло и људи опчињени њим су веома слични.

Ипак, најдуже сам се задржавао пред фотографијама које у себи имају нешто постапокалиптично.

Америчка књижевница Идит Вортон је измислила место Итан Фром, али је оно захваљујући њој постало појам сурове природе, изолованости и замршених људских односа.

Грегори Крудсон не тражи мистерију на далеким, егзотичним местима, јер зна да се она често крије одмах иза ћошка или – у подруму родитељске куће. Зато није од оних који путују далеко да би пронашао своје идеалне локације. Није му потребан Мадагаскар, довољан је и Масачусетс.

О томе је оставио запис: „Нисам фотограф који обилази свет. Остајем у близини. Уместо да идем у даљине, одлазим у дубину. Ако тако поступиш, онда је лакше да радиш".

Пошто је постигао светску славу, новинари га често питају, да ли ће почети да снима филмове, јер поступак инсценирања једног кадра савршено познаје. Он се не изјашњава. Али на једно питање има јасан одговор:

„Да ли сматрате да нас уметност може избавити?“

„Да, иначе се њом не бих бавио“.