У Кривични законик Србије прогањање је уведено 2017. године као кривично дело за које је запрећена и затворска казна. Међутим, многи починиоци, али и бројне жртве, не знају за то.

Какву заштиту систем пружа онима који су информисани и одлуче да пријаве починиоца, који профили личности су склони прогањању и које радње се сматрају прогањањем, одговоре дају тужитељка у Другом основном јавном тужилаштву у Београду Милица Љубичић и психолог и психотерапеут Нађа Тулић.

Које радње Кривични законик дефинише као прогањање?

Милица Љубичић: Закон дефинише читав спектар различитих радњи, од неовлашћеног праћења и предузимања других радњи да би се приближило неком лицу, затим предузимања радњи непосредно, преко трећег лица или путем средстава јавне комуникације да би се ступило у контакт с неким лицем – то може бити слање порука, позивање, слање мејлова – затим злоупотреба података о личности, слање претећих порука или уопште упућивање претње, али то могу да буду и све друге радње којима се може осетно угрозити нечији живот или нечија безбедност. Починилац може да шаље поруке пријатељима, рођацима жртве.

Какве примере видите у свом тужилачком раду?

Милица Љубичић: У тужилачком раду видимо најразличитије примере и најразличитије модалитете ових радњи. Можда бисмо условно речено могли да их поделимо у неке три групе. Свакако да је најдоминантније прогањање које се одвија између бивших партнера – брачних, ванбрачних, емотивних – где видимо читав спектар различитих радњи контроле, праћења, прогањања, уцењивања, слања фотографија. Затим, у другу групу бисмо могли да сврстамо прогањање које се дешава између лица која су се раније познавала, али нису била у овој врсти односа – ту би били рођаци, колеге са посла. И у трећу групу би спадало прогањање од стране потпуно непознате особе, дакле та особа никада није ступила у контакт са жртвом. Рецимо, један интересантан пример из праксе – учинилац се уфиксирао да му је жртва супруга, прогањање је ишло до те мере да је отишао у полицијску станицу и пријавио њен нестанак.

Да би тужилац могао да квалификује дело као кривично дело прогањање, закон поставља три услова – да се дешавају радње које су описане у закону, да трају извесно време и да се одвијају против воље жртве. Колико временски неко треба, на пример, да зове или прати жртву, да би тужилац рекао да је то прогањање – да ли је то месец, два, три месеца – како се то одређује?

Милица Љубичић: Закон не дефинише временски период, не каже да је потребно три дана, пет дана. Закон каже да је потребно да се радње понављају, да трају одређено време и да имају одређени квалитет. Битно је да се искаже одређена врста упорности, да те радње трају у одређеном времену и имају тај понављајући карактер.

Како тужиоцу доказујемо да то што ради починилац је против наше воље? Да ли је довољно да то изјавимо приликом давања исказа или је потребно да доставимо доказе?

Милица Љубичић: Воља је овде јако битна зато што разликујемо дозвољено од недозвољеног понашања. Треба да постоји доказ о тој вољи, а како ће се испољити та воља од стране жртве – може бити на најразличитије начине. Она може усмено да изјави да не жели да јој неко пише, шаље поруке, може то да учини у писаној форми тако што ће одговорити на тај начин на поруку и то ће нам доставити у поступку у виду скриншот поруке, или рецимо листинг позива где се види да жртва није одговорила на те позиве. Може да нам достави доказ да је блокирала неки профил – то су све нама докази у поступку. Али свакако доказ може и доказ јесте увек исказ саме жртве, исказ сведока, исказ њених пријатеља, рођака којима се то лице можда обраћало.

Поред правних механизама заштите, можемо да користимо и психолошке стратегије. Многи људи траже савет психотерапеута. Каква су искуства ваших клијената и шта им кажете – како човек да се понаша у ситуацији када га неко прогања?

Нађа Тулић: Пре свега, волела бих да нагласим значај ове теме о којој говоримо и да кажем статистику која говори да је 94 одсто убистава која се десе од стране бившег партнера њима заправо претходило одређено ухођење, тако да је у том смислу јако важно да говоримо о овоме. Има много људи који пролазе кроз исту ствар, а да нису ни свесни, управо због овога што сте рекли – зато што постоје и анонимни прогонитељи. Што се тиче оних који су нам познати, који су и најопаснији како психологија каже, заправо ти бивши партнери – то је најчешће – они су најчешће прогонитељи. Најважније јесте да запамтите да им не дајете никакву повратну реакцију. Једном кажете 'не, прекидам контакт' и ту се све зауставља. Људи мисле да континуирано одбијање њима ставити до знања да не желе контакт, међутим управо супротно – неки докази показују да било какав одговор који је негативан може на неки начин да распламса тај пламен ухођења. С друге стране, јако је важно да имате системску подршку, дакле, немојте да ћутите о томе, него говорите – говорите пријатељима, говорите породици и људима са којима радите.

Дакле, један од главних савета је практично тај прекид комуникације и недавање повода за даље радње. Али шта тамо где не може да се прекине комуникација због детета, на пример – како та комуникација да изгледа да би жртва заштитила себе колико је то могуће?

Нађа Тулић: То је чест случај да бивши партнери, ми то зовемо осветољубиви прогонитељи, дакле кад бивају остављени не могу једноставно да се помире са тим да су одбачени, такорећи, и онда желе да жртва, то јест њихов бивши партнер, осети ту бол коју они осећају и онда крећу у прогањање и претње. Уколико заиста постоји дело прогањања, ако та особа прети, начин на који ћете ви приступити тој особи је преко трећег лица – члана ваше породице, неког пријатеља, на крају дана може бити преко правних органа, суда. У сваком случају, јако је важно нагласити да се психолошки сматра да ако неко понављајуће понашање траје више од две недеље, да је врло мала вероватноћа да ће то понашање само од себе престати.

Каква је најчешће структура личности човека који прогања? Да ли он нужно има неку патологију или поремећај личности?

Нађа Тулић: Када су у питању анонимни извршиоци овог дела, најчешће су то лица која имају одређене поремећаје личности, а често и психозе – да ли ће то бити и халуцинације и делузије и тако даље – да су изгубили контакт са реалним светом. Али када су то позната лица, када су бивши партнери, постоје и предатори прогонитељи – то су они нарциси који имају огромну тенденцију ка моћи и ка контроли, који желе да вас контролишу. Тако да је јако важно да шири контекст узмемо у обзир и онда профилишемо којој категорији припада сам прогонитељ.

Жртве често имају дилему да ли уопште да пријаве прогањање, или после колико времена да то учине. Углавном мисле да могу саме да се изборе, да ће временом то престати. Шта Ви као стручњак кажете, на основу чега жртва да процени који је то тренутак када треба да пријави починиоца?

Милица Љубичић: Хвала Вам на овом питању. Ја бих да пошаљем поруку свим жртвама које нас можда гледају и да им кажем да прогањање није никакво удварање – прогањање је озбиљно кривично дело. А прави тренутак је сваки онај тренутак када се ви осетите угрожено зато што неко предузима неке радње противно вашој вољи.

Који су први кораци надлежних како би се прогањање зауставило?

Милица Љубичић: Ту је могућ читав низ различитих корака у зависности од тога да ли имамо кривично дело или немамо, али је јако важно да жртва пријави ту радњу из разлога што је могуће да у таквим ситуацијама, чак и кад немамо кривично дело, а ради се о бившим партнерима, рецимо изрећи хитну меру забране приласка и комуникације. Друга могућа варијанта је да имамо кривично дело и да постоје разлози за одређивање притвора, па ће тужилац предложити и том лицу ће бити одређен притвор. Могуће је, ако нема ових разлога, и то се обично дешава у пракси, да се то лице процесуира, а да се њему изрекне мера забране приласка и комуникације, и да то лице уколико би прекршило ту меру – то би значило да ће му се одредити притвор. Паралелно са кривичним поступком увек иде рад Групе за координацију и сарадњу, и то рад у смеру спречавања тих радњи са једне стране, а са друге у правцу помоћи и подршке жртвама.

Ако било ко у ланцу одговорних у систему закаже, то може да кошта жртву живота, што се, нажалост, дешавало. Дакле, Групе за координацију треба да се састају редовно, да постоје у сваком месту, да приликом израде индивидуалног плана за заштиту жртве донесу праве мере и благовремене, јер неке ни забрана приласка не одврати и настављају да прогањају жртву. Шта се тада ради?

Милица Љубичић: Групе за координацију и сарадњу по Закону морају да се састају једном у 15 дана. Међутим, када је ризик висок – а можете имати висок ризик – то подразумева континуирани рад, може бити састајање на дневном нивоу, и у току 24 сата. Оно што је најбитније, свако понављање подразумева строжије мере и строжије санкционисање.

Према подацима Врховног јавног тужилаштва, против 3.624 лица поднете су кривичне пријаве за кривично дело прогањање од 2020. закључно са 2025. годином. Из психотерапеутске праксе, шта видите, колико су жртве спремне да пријаве особу која их прогања, колико је то стресно?

Нађа Тулић: Потребна је велика храброст пре свега. Често то психолошко злостављање траје и у вези, дакле потребна је храброст, потребна је системска подршка. Морам рећи да сам ја имала у пракси случајеве где су се жртве одважиле и пријавиле, и добиле од полиције одговор попут 'док вам нешто конкретно не уради, не можемо ништа осим да га позовемо на разговор'. Мене је то наравно јако растужило и узнемирило, као што ће, верујем, и сваког ко ово чује, али је важно да причамо о томе како би и органи осетили колико је благовремено и правовремено реаговање важно, зато што се често ова прогањања заврше фатално.

То не би смело да се дешава. Да кажемо жртвама да уколико наиђу на непрофесионално поступање полицијског службеника, могу да оду директно у тужилаштво да тамо пријаве. Које су то слабе тачке на којима се мора радити, шта то треба поправити у систему, јер насилници уколико виде да систем не функционише, они се још више осиле?

Милица Љубичић: Жртве могу да оду не само у полицију и не само у тужилаштво, и ја се надам да су ово неки појединачни случајеви јер ово не би требало да се дешава у пракси. Поред тога, уколико је реч о прогањању између бивших партнера, те жртве могу да оду и у центар за социјални рад. Зато ово кажем – из разлога што, опет наглашавам, свака пријава прогањања, без обзира на то да ли је кривично дело или то још увек није кривично дело, разматра се од стране Групе за координацију и сарадњу коју чине тужилац, полицајац и представник центра за социјални рад. Питали сте ме за те слабе тачке – ја увек наглашавам да је ово јако осетљива област, да морају да раде људи који су професионални и имају посебна знања и вештине.

Запрећене казне за кривично дело прогањање су новчане и затворске до три године. У случајевима када наступе теже последице, казна може ићи и до десет година затвора. Колико често починиоци заврше у затвору или можда на обавезном психијатријском лечењу?

Милица Љубичић: Ја сад немам прецизну статистику, али да би нас грађани боље разумели – предлагање санкција зависи од околности самог дела, али зависи и од неких других околности које се тичу, рецимо, личности починиоца, последица које је то дело изазвало. Уколико се посумња да неко лице није могло да схвати значај свога дела и да...

Велики проблем је и то што понекад жртва одлучи да се врати партнеру који је прогања. Што његово понашање не види као прогањање, већ као упорност и доказ да је тај неко воли. Како прекинути тај зачарани круг и да ли се из тога тешко излази?

Нађа Тулић: Тешко, то је обично са тим токсичним односима случај. Кључна је системска подршка. Често те жртве, актери у том односу, ћуте о томе, не деле са другима, осећају се изоловано. Ту је врло често нарушено самопоуздање – то је чест случај, на пример, у односима са нарцисима. Рећи ћу само још једну статистику: једна од сваких пет жена је прогањена и један од десет мушкараца је био прогањан.

"Када погледамо структуру незапослености, можемо видети да су дугорочно незапослени две трећине наше евиденције. Ако погледамо образовну структуру, видећемо да је једна трећина на нашој евиденцији незапослених без квалификација или ниско квалификовани", наводи Илија Кнежевић из Националне службе за запошљавање.

Више од половине незапослених има средње образовање, док је најмање високообразованих – око 13 одсто.

"Кадa погледамо старосну структуру, видећемо да је највише лица између 30 и 50 година којих је око 41 посто, док је лица преко 50 година око 40 посто. Најмање лица је младих до 30 година којих је око 18 посто на евиденцији незапослених", додаје Кнежевић.

Млади без искуства међу најугроженијима

Иако се често мисли да су најугроженији они без образовања, у групи теже запошљивих налазе се и млади до 30 година – управо због недостатка искуства.

"Сви знамо да млади најтеже долазе до свог првог запослења, без обзира да ли они имају завршену средњу школу, факултет или су без квалификација. Да бисмо започели неки посао, увек нам је потребно неко искуство, тако да послодавци увек уз свој оглас за посао траже неко искуство које је потребно и због тога се и млади до 30 година налазе међу категоријом теже запошљивих незапослених лица", објашњава Кнежевић.

Да би се то променило, уведени су програми стручне праксе и приправништва, који омогућавају младима да стекну прво радно искуство и услове за полагање стручног испита.

Субвенције послодавцима и до 336.000 динара

Једна од кључних мера је финансијска подршка послодавцима који запошљавају теже запошљиве категорије.

"Послодавцима се даје субвенција у износу од 230.000 до 336.000 динара у зависности од степена развијености јединица локалне самоуправе у којима ће лице радити и од категорије лица која се запошљава, а послодавац је у обавези да то лице задржи у радном односу најмање 12 месеци и да измири све обавезе у смислу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање“, истиче Кнежевић.

Оцењује да се ова мера показала као ефикасна, јер истовремено решава проблем недостатка радне снаге и незапослености.

Шанса и за оне без квалификација

Посебни програми намењени су и особама без квалификација или са застарелим знањима.

"У оквиру ових јавних позива имамо два јавна позива у која могу да се укључују незапослена лица без квалификација или чије су квалификације застареле, односно знања и вештине које поседују су застареле. То су мера стицања практичних знања и обука на захтев послодавца“, каже Кнежевић.

Обуке трају од три до шест месеци, након чега полазници могу да обављају конкретне послове – од помоћних до самосталних, у зависности од сложености.

Посебна подршка за особе са инвалидитетом

Јавни позиви обухватају и мере за запошљавање особа са инвалидитетом, укључујући субвенције зарада и прилагођавање радног места.

"Дакле, уколико послодавац запосли на неодређено време особу са инвалидитетом, он остварује право на субвенцију 75 посто трошкова зараде незапослене особе са инвалидитетом која се запошљава, али не више од минималне зараде у складу са законом и он је у обавези да то лице задржи у радном односу 12 месеци", наводи Кнежевић.

За прилагођавање радног места особама са инвалидитетом могуће је добити и до 400.000 динара, док се за радну асистенцију рефундирају трошкови до 50.000 динара.

"Уколико је новозапосленој особи са инвалидитетом потребно увођење у посао и стручна подршка на том радном месту, послодавац може да ангажује или свог запосленог или да запосли другу особу која ће тој новозапосленој особи са инвалидитетом пружити стручну подршку на радном месту". додаје Кнежевић.

Рокови и пријаве

Већина јавних позива за послодавце отворена је до 30. новембра, док су позиви за запошљавање особа са инвалидитетом доступни до краја године.

За незапослене који желе да покрену сопствени посао, субвенције износе 380.000 динара, односно 420.000 за особе са инвалидитетом, а рок за пријаву је 15. мај.

Како истичу у Националној служби, процедура је поједностављена, а већина података прибавља се службеним путем, како би се смањила администрација и убрзало запошљавање.

Затим је, како се сумња, супротно решењима републичке водне инспекције о забрани ископавања, ставио у погон постројење за сепарацију минералних сировина песка и шљунка чиме је направио више вештачких акумулација испуњених водом и на тај начин, у геолошком смислу, оштетио животну средину.

Сумња се и да је без дозволе надлежних органа ускладиштио око 1.000 литара прерађеног уља у непосредној близини реке Јадар.

П. Д. је одређено задржавање до 48 часова и он ће, уз кривичну пријаву за кривична дела непредузимање мера заштите животне средине, оштећење животне средине, противправна изградња и стављање у погон објеката и постројења која загађују животну средину и уношење опасних материја у Србију и недозвољено прерађивање, одлагање и складиштење опасних материја, бити приведен надлежном тужилаштву.

Указао је да је реч о великом и важном кораку за српску просвету и академски живот и изразио наду да ће будуће генерације студената и професора овог факултета предано радити на проучавању питања везаних за наш национални идентитет.

Председник привременог Савета Факултета српских студија др Милан Лазаревић навео је да је значај овог факултета огроман, јер су до сада, како је рекао, идентитетске науке у Србији биле запостављене.

"Значај овог факултета је огроман, јер ту имамо историјске науке, србистику, славистику, а отвара се могућност и за отварање нових смерова попут археологије, културологије" рекао је Лазаревић.

В. Ђ. (1961) из Рашке је ухапшена јер је, како се наводи, као матичар мимо законске процедуре, уз новчану накнаду, незаконито уписала једну особу у матичне књиге рођених, као и издала лична документа без присуства те особе.

У оквиру исте акције, због сумње на злоупотребу положаја одговорног лица ухапшени су Н. С. (1993), Д. К. (1984) и И. Ш. (1985) са подручја Новог Сада.

Они се терете да су, као законски заступници удружења грађана, у периоду од 2021. до 2024. године ненаменски трошили средства добијена из буџета града у износу од 6,2 милиона динара, без реализације уговорених пројеката.

Осумњиченима је одређено задржавање до 48 часова и они ће, уз кривичне пријаве, бити приведени надлежним тужилаштвима.

Из МУП-а наводе да ће припадници Одељења за борбу против корупције наставити активности на сузбијању корупције на територији Србије.

У акцијама хапшења учествовали су припадници Министарства унутрашњих послова, УКП, Одељења за борбу против корупције, по налогу посебних одељења за сузбијање корупције виших јавних тужилаштава у Новом Саду и Краљеву.

"Успели смо да одржимо цене горива на готово истом нивоу. Предузели смо мере да се поскупљење не прелије на новчанике грађана, за шта је важно да НИС који је кључан за снабдевање нашег тржишта настави да послује стабилно", рекла је министарка.

Ђедовић Хандановић је подсетила да су нафтне компаније почеле са повлачењем резерви дизела које је држава ставила на располагање, да би заштитила грађане и привреду од скока цена нафтних деривата и несташица.

"НИС је стратешка компанија за нашу енергетску безбедност, осим своје мреже бензинских станица, од којих су у многим местима то и једине пумпе, он снабдева и друге нафтне компаније што је сада посебно важно када увоз деривата све више опада, због раста цена на берзама. НИС производи довољно и редовно снабдева и друге компаније. Упркос свим изазовима рафинерија ради, сирова нафта стиже, у марту је повећана и прерада и производња и наставиће са повећањем и у априлу и очекује се прерада од 11.000 тона дневно. Снабдевање ће остати редовно", поручила је министарка.

Према њеним речима НИС је у марту повећао продају дизела у односу на фебруар за 33 одсто.

Састанку су присуствовали заменик председника Одбора директора Нафтне индустрије Србије Драгутин Матановић и чланови Ирена Вујовић, Милан Ђурић, Дејан Раденковић и Зоран Грујичић и председник Одбора Скупштине акционара за надзор над пословањем.

"Зато их ја чувам, да би ове нове генерације виделе шта се све користило у свакодневном животу за преживљавање. Идемо до овог мобилног доба кад свима треба мобилни телефон и ништа више и наравно чуде се свему томе. Ја баш зато то чувам и путовао сам доста по свету, пружила ми се прилика у животу и видео сам да код других народа да сви љубоморно чувају своју баштину и да их показују свету, односно туристима исто тако како се живело. Тако да то није било срамота показати, него то треба с поносом показати. То је циљ и моја мисија и ја то радим, ето, до данашњег дана", истиче Сретен Узелац, колекционар.

До овако богате колекције, није било лако доћи, а готово за сваки предмет зна шта је и чему је служио. Када га питају шта му је најдраже у овом хобију, Сретан каже да је то контакт са људима које је кроз њега упознао. Поред колекционарства, од 1971. године бави се филателијом. Члан је Удружења Филателиста Апатин, једног од најактивнијих удружења овог типа у држави, које је прошле године прославило 80 година постојања.

Сретен Узелац, колекционар каже да је филателија кроз издавање маркица обележавала све најважније догађаје у животу једног народа, једне државе и да се то и даље ради. „И сада је без обзира што је сад потреба за тим маркицама престала, у техничком смислу, јако је мала, морам то рећи, али Србија марка и Поштански музеј Србије је један од напризнатијих у свету и даље се обележавају сви најважнији догађаји, кроз једна пригодна издања, која опет само ми филателисти пратимо и знамо, а огроман број грађана нажалост не, јер нема потребу за тим, тако да је и то једно чување свих свеобухватних збивања на кугли земаљској", наглашава овај колекционар.

За Сретенов Етно музеј знају не само Апатинци, већ и велики број људи широм Европе, па и света. Годишње га посећује стотине туриста, а врата овог атрактивног кутка су увек и за све отворена.

„Све најбоље, много ми се живот променио за тих три месеца како сам ја била овде, поготово најмладјем детету исто, смиренија је смеје се шшто је мени најбитније код моје деце, то ми је најбитније од свегада ми се децасмеју, а не да се секирају", наводи некадашња корисница Сигурне куће у Лесковцу.

Једна од лепших прича о којима због законских оквира у Центру за социјални рад не говоре. И није усамљена.

„За понос јер смо успели да једној младој особи којаје била на смештају код нас помогнемо да оствари да кажемо одређене своје снове, наравно да о томе не смемо да причамо", каже Предраг Момчиловић, председник УО Асоцијације Центара за социјални рад.

Највише предмета везано је за сложене породичне односе. Измештање деце из породице као нужни корак најчешће у јавности доводи до осуде радника у систему социјалне заштите.

Владимир Антић, директор Центра за социјални рад Трстеник објашњава: „Када родитељи избегавајући сопствену одговорност неретко у медије изадју са информацијама да је до издвајања дошло због сиромаштва или из других разлога онда долазимо до проблема јер Центри немају могућност да изадју са извештајима лекара који би говорили о тешкој здравственој запуштености или небризи родитеља са повредама деце, а томе претходи читав сет мера који су подршка родитељима и породици пре него што до издвајања додје што је дефинитивно задња мера и нешто што Центри јако нерадо чине".

Сензационализам и брзина испред новинарске професионалности. Али, кривац је и непристучност система социјалне заштите и несарадња са медијима.

„Наравно да смо ми познати по томе што смо крут систем што наше информације не смемо да пласирамо у јавност због поверљивости података, због тајности података у веза са странкама са којима радимо, поготово када су деца у питању и због тога се ми често у медијима представљамо као неко ко не сарадјује са медијима", истиче Предраг Момчиловић, председник УО Асоцијације Центара за социјални рад.

Треба пронаћи баланс измедју заштите података и идентитета странака с једне стране и с друге интересовања јавности.

„Центар за социјални рад и њихови директори, уопште социјални радници никако не би смели медије да доживљавају као претњу већ као подршку", наглашава Јелена Скендерија, новинар-предавач.

Сарадња са медијима је на обострану корист, порука је тродневних обука, организованих за руководиоце Центара за социјални рад.

„Мислим да заслужују један проактивни приступ, један, а и онда кад су кризне ситуације просто да се одговорно приступа према јавности да јавност не би била изманипулисана од стране оних који можда пажњу јавности злоупотребљавају изврћући чињенице које су пред нама", сматра Татјана Мацура, министарка без портфеља.

Осуда јавности јесте терет овог посла, али оснаживање радника Центара за социјални рад кроз информисање шта тачно раде начин је да се то промени.

"Данас са својим колегом историчарем Браниславом Станковићем кренуо у Градишку и Бања Луку да бисмо представили његову најновију књигу 'Тесла, Србин сам' у којој је сабрао све чињенице о српском идентитету Николе Тесле. У ситуација када је настало отимање српске историје, па чак и српских великана, очигледно да постоји таква потреба. На хрватском граничном прелазу, после два сата чекања због њихових нових техничких мера безбедности, када смо стигли на ред стављени смо са стране, остављени да чекамо више од пола сата без икаквог објашњења. Онда су ме позвали у станицу полиције и уручили ми решење о забрани уласка у Републику Хрватску. Дали су ми да потпишем, али сам одбио. Тражио сам да прво погледам шта потписујем. Када сам видео да сам претња по јавни ред и безбедност и здравље Републике Хрватске наравно одбио сам. Добио сам решење са печатом да сам одбио да потпишем тај документ", објашњава Ковић.

Додаје да су након тока одлучили да ка Бања Луци крену "коридором", односно преко Брчког због чега је прва промоција, у Градишки отказана.

Упитан да ли зна за разлог због чега му је забрањен улазак у Хрватску, Ковић каже да ту позадину знају они који доносе одлуке у овој земљи.

"Што се мене тиче схватам да сам само једно име и презиме на црним листама Републике Хрватске", каже овај историчар.

Уверен је да је "забрана" последица нечега што је изнео у својим јавним наступима.

"Као историчар настојим да сведочим истину. Не тврдим да знам целу истину, али настојим да дођем до ње и да је посведочим. И наравно да са тим нећу престати. Чини ми се да Република Хрватска покушава да сакрије неке истине и бојим се да они то покушавају тако што ће да забране историчарима 'само да прођу'. Јер, ја сам кроз Хрватску готово искључиво у транзиту. Наравно, верујем да се истина на тај начин не може сакрити, а ту мислим на оно што је Хрватска урадила са својим грађанима српске националности. Не само у овом рату чији смо савременици, него и у Другом светском рату када је починила тај страшни геноцид над Србима, али и над Јеврејима, Ромима. Мој посао је да истражујем и да сведочим и ја ћу са тим послом наставити", поручује Ковић.

Додаје да се чуди како му хрватске власти овакву забрану нису изрекли и раније.

"С обзиром да сам потомак жртава геноцида из 1941. године, али и због онога што јавно говорим и сведочим", закључује Ковић.

"Посејао сам јечам, жито и детелину. Кукуруз нећу да сејем пошто је велика суша прошле године ни клипа нисам имао. Лоша је земља у Банатском Двору не вреди кукуруз сејати. Може сунцокрета нешто, али од кукуруза ништа", каже Драгомир Бјекић, пољопривредник из Банатског Двора.

На југозападу Бачке мало другачије размишљају. Сетва ће бити разноврснија, а произвођачи ће повећати површине под сунцокретом, јер боље подноси сушу. Мање ће бити соје

"Сунцокрет неких двадесетак јутара, кукуруз четрдесет и пет шест јутара соје. Остало је пшеница. Репроматеријал смо сав узели на агророк", наводи Стевица Зорјан, пољопривредник из Челарева.

Исплата субвенција по хектару је у току. Министарство је до сада исплатило 23 одсто од планираног нова за овогодишње подстицаје. Средства од 18 000 динара по хектару многима ће бити најсигурнији начин за финансирање сетве.

Милан Булајић, пољопривредник из Бачке Паланке истиче: "Неки нажалост чекају новце да би имали за гориво. тако да чекамо да легне та прва транша, која је свима веома битна. Кренули су субвенционисани кредити, многи људи то користе, то је заиста права ствар. тако да одатле ће бити живи новци. Овако из лагера, новаца тешко, потрошило се то предходне две до три године."

Пролећна сетва ће бити за оне који тек сада купују минерална ђубрива бити скупља за двадесетак посто у односу на рачуницу с почетка марта. Дизел за пољопривреднике сада кошта 181 динар за литар, а из Министарства су најавили да највише може бити 184 динара.

„Немам компјутер, али на телефону два три сата и понекад мало дуже али не пуно.“

„На друштвеним мрежама сам, волим тикток да гледам и играм игрице понеку пут. Контролишу родитељи, не смем да се дописујем с неким кога не знам и да не причам са неким и тако.“

„Ја имам контролу, не смем да инсталирам неке апликације без дозволе родитеља“, наводе анкетирана деца.

Друштвене мреже, кажу стручњаци, с једне стране омогућавају младима да се повежу И уче али код прекомерне и неконтролисане употребе носе И бројне ризике.

„Јако је важно поставити границе деци ,значи дати им оквир шта је што може да се толерише,шта је прихватљиво за одређени и календарски и психолошки узраст ,важно је да са нашом децом разговарамо и да имамо надзор над садржајима које они користе“, истиче Олга Тодоровић, психолог.

Трибина на Педагошком факултету је организована са циљем да се укаже на опасности од онлајн насиља, вршњачког притиска и злоупотребе личних података, као и да се скрене пажња на важност активног учешћа у животу деце кроз игру, дружење и спорт.

„Да једноставно тај телефон претворимо у нашег савезника, да уместо класичних апликација које нас стављају у кауч телефон користимо да нас покрене, изазови у склековима, трбушњацима, да једноставно направимо неки баланс, јер је чињеница да не можемо да избацимо те мобилне телефоне“, истиче Немања Ивановић, професор спорта и физичког васпитања.

Фондација “Узми књигу” упутила је Министарству за бригу о породици и демографију пројекат националне кампање за заштиту деце и младих од негативних утицаја друштвених мрежа. Свесни су тога да је забрањено воће најслађе те је њихов предлог негде између забране и препоруке да се штетни садржаји не користе.

Стева Гркинић, управитељ фондације ”Узми књигу” наглашава: „Ја сад говорим као родитељ и као деда не као новинар, јер најважнија тема је заштитити децу, он лине насиље је главна претња деци у модерном добу, сви смо тога свесни али смо исто свесни да постоје аргументи про и контра, нове су технологије, тешко је то све ускладити, а најслађе је забрањено воће, кад деци кажете да нешто не сме. Очекујемо одговор надлежних институција“.

Пројекат националне кампање за заштиту деце и младих од негативних утицаја друштвених мрежа подржала је и скупштина града, а најављено је и отварање једног локала у Јагодини чији ће мото бити ”Немамо вајфај, причајте једни са другима”.

“Желео бих да овим путем да скренем пажњу да људи пошаљу поруку 1599 на 3030 за малу Софију. А уједно и прикупљамо новац и за једно дете из Подгорице за Алкофић Феђу. Дете болује од тумора на мозгу”, наводи Владица Митић, припадник МУП Републике Србије.

У групи ходочасника је и отац Софије Лаковић, оболеле од церебралне парализе, за кога је велика част што корача са припадницима МУП-а и Министарства правде.

“Симболично са овим дугим путем таква је и њена болест, нажалост, дуготрајна и мукотрпна. Тако да сам ја из тог разлога упутио се са овим момцима овде”, каже Милош Лаковић, отац Софије Лаковић.

Спремни су и обучени за извршавање задатака које захтева професија. Одлучност показују и на пољу хуманости.

“Најављују лоше време, снег, киша. А ми ћемо даље корачати за нашу децу. Тако да нема предаје, идемо даље”, истиче Милош Митић из Окружног затвора Београд.

“Око 480 километара. Уз божију помоћ нема лошег пута, сви путеви Господњи су исти. Тако да киша, снег, сунце, све је исто за нас. Нема стајања, идемо напред”, наглашава Марко Дабижљевић, припадник МУП Републике Србије.

Никола Миловановић, припадник МУП Републике Србије: “И ето желео бих да ово ходочашће буде покретач млађим генерацијама, нашим колегама из Министарства унутрашњих послова да наставе ову традицију, као што ћемо и ми у наредним годинама”.

За хуманитарне акције и ходочашће имају велику подршку старешина и колега. Упркос жуљевима и рањавим ногама планирају да под Острог стигну на Лазареву суботу.

"Током инспекцијског надзора испитује се примена закона и других прописа из области високог образовања, а просветна инспекција биће упућена одмах након завршетка поступања других надлежних државних органа", додаје се.

Министарство просвете подсећа да се у простору високошколске установе, односно у академском простору, не могу организовати активности које нису повезане са делатношћу установе, осим уз њену дозволу.

Министарство просвете се залаже за утврђивање потпуне и прецизне одговорности за нарушавање безбедности у овој високошколској установи. Неопходно је прецизно и у складу са законом утврдити све чињенице и околности овог догађаја, поручио је министар просвете Дејан Вук Станковић.

Министар је упутио саучешће породици девојке која је настрадала на платоу испред Филозофског факултета Универзитета у Београду.

У саопштењу заштитника грађана је наведено да покретање поступка има за циљ испитивање да ли су надлежни органи поступали у складу са законом и прописаним процедурама, као и да ли су предузете све неопходне мере ради заштите безбедности лица у просторијама факултета.

Заштитник грађана ће, како је најављено, након спроведеног поступка и утврђивања чињеничног стања, обавестити јавност о резултатима и евентуалним препорукама за отклањање уочених недостатака.

Пашалић је позвао све надлежне институције на пуну сарадњу, како би се овај случај у потпуности расветлио и спречиле сличне ситуације у будућности.

На платоу испред факултета пронађено је тело млађе женске особе, а, како је наведено у саопштењу заштитника грађана, постоје индиције да је претходно дошло до инцидента унутар зграде.

Тема седнице биће стање на државним универзитетима у Републици Србији.

Седници ће, додаје се, присуствовати председница Народне скупштине Ана Брнабић, а позив је упућен надлежним министрима и свим ректорима државних универзитета

Истом пресудом, додаје се, тужени су обавезани да тужиљи солидарно накнаде трошкове парничног поступка са законском затезном каматом почев од дана извршности, па до коначне исплате, у року од 15 дана, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде дозвољена је жалба Апелационом суду у Новом Саду, закључује се у саопштењу.

"Земља се стабилизовала с оснивањем Хрватске бановине, Хрвати су се смирили, ушли су у систем, тако да земља привредно није лоше стајала. Међутим, било је немогуће избећи тај огроман рат који се као сенка надвија над целу Европу", објашњава Марковић.

Трагедија кнеза Павла и замка Тројног пакта

Кнез Павле, који је водио земљу као намесник, описан је као једна од најтрагичнијих личности наше историје. Као изразити англофил, одлуку о приближавању силама Осовине донео је тешка срца, али свестан војне надмоћи Немачке.

"Он је био свестан да наша војска не може да издржи рат са Немцима. Знао је да је земља крхка и да би се сукоб завршио трагедијом", наводи историчар.

Иако су постојале тајне клаузуле пакта - да Немачка неће пролазити војском кроз Југославију и обећање Солуна - Марковић упозорава на Хитлерову непоузданост.

"Хитлер није испоштовао ниједан договор који је потписао. То што су клаузуле биле повољне, не значи да би се то тако одвијало", сматра Марковић.

"Боље рат него пакт" – дух народа на улицама

Пуч је, према Марковићевим речима, дошао као "зрела крушка" јер је народ био огорчен приступањем пакту. Реакција цркве, Академије наука и интелектуалаца била је једногласна.

"Сви су били против. То је показала реакција народа. Код нас није било човека, сем безначајне групе Љотићеваца, који је говорио о приближавању Немачкој. На дан 27. марта, све што је могло да хода изашло је на улице. Трећина становника Београда била је напољу", истиче он.

Инспиратора побуне није било, додаје, јер "ми смо народ који пева о Марку Краљевићу који оре друмове да Турци не дођу".

Марковић наглашава симболички значај овог датума.

"Ми смо први народ који се побунио. Нас нису напали Немци, ми смо симболично напали Рајх јер смо одбацили споразум. То је био највеличанственији устанак, који се не сме посматрати изван контекста тадашњег времена", рекао је за Радио Београд 1 историчар Предраг Марковић.

Породица Бахтијаров већ три године живи у Крагујевцу и планира да остане у Србији. Двадесетпетогидишња Александра овде је завршила факултет и труди се да усаврши наш језик.„Српски је сличан руском. Има сличну граматику, али понекад има неке речи које звуче исто, али потпуно другачијег значења“, наводи Александра.

Зато је њен сународник Јефим, који је у Крагујевцу пронашао нови дом, одмах кренуо на курс. Да се уклопи у нову средину, највише му, каже, помажу комшије и пријатељи.

„Не могу да живим у Србији, а да не говорим српски. Моје комшије говоре само српски и морам да говорим такође, да нађем неки пут како могу да говорим“, каже Јефим Гордеев из Русије.

Најсигурнији пут за савладавање српског језика јесте Центар при крагујевачком Филолошко-уметнички факултету, кроз који су до сада прошли полазници са свих континената. Стално унапређивање наставе, велики избор уџбеника и предани наставници, гарант су успеха

„Потребе њихове када је у питању учење српског као страног језика су веома разнолике. Почев од студената којима је то потребно не само за свакодневни живот, већ и академске њихове активности. Ту су грађани, обични грађани, да их тако назовемо, који желе да се уклопе у живот или суживот са нама“, истиче проф.др Милка Николић, руководилац Центра за српски као страни језик.

Посебна пажња у настави посвећује се разумевању говора и усменом изражавању, као и писаним вештинама. Приступ је персонализован, прилагођен сваком полазнику. Ипак, има и тешкоћа.

Мирјана Обрадовић, научни сарадник у Центру за српски као страни језик објашњава: „Разумевање падежа, за поједине полазнике може бити тешко, може бити разумевање глаголског вида, усвајање лексике, све то зависи од њиховог матерњег језика и њихове мотивисаности“.

У сваком семестру на настави буде петнаестак полазника, који по завршетку курса добијају сертификат. Језичка баријера постоји, али успешно се савладава. Ту је и мотивација, јер су сви пуни само лепих речи за Србију.

„Да су људи пријатни, да се смеју, да кажу увек добар дан, и да некако мало другачије изгледа и да су отворени према другима“, закључује Виолета Шћашек, из Пољске.

Оштећено је 40 школа и 24 вртића у Загребу као и кров на КЦ-а Дражен Петровић, а удари ветра и јака киша обориле су стабла и рекламе широм града.

Због лоших временских услова ауто-пут А1 између Светог Рока и Поседарје, Јадранска магистрала (ДЦ8) између Сења и Свете Марије Магдалене те поједине цесте у Лици затворене су за сва возила.

Неколико повређених особа, од којих једна теже, група деце затечена на Сљемену, преко 150 оштећених возила и преко 50 оштећених кровова зграда биланс је снажног невремена са орканским ударима ветра које је погодило Загреб.

То је на ванредној конференцији за медије саопштио градоначелник Загреба Томислав Томашевић, истакавши да су ватрогасци имали досад 364 интервенције.

"Највећа је штета у подсљеменској зони и на западу града. Удари ветра би могли потрајати до сутра у подне, то не значи да ће констатно бити јак ветар, али ће бити удара. Ако не морате немојте бити на отвореном простору", рекао је Томашевић.

Истакао је да Сљеменска цеста затворена и зато што је срушен велики број стабала и блокиране саобраћајнице.

"Нападало је 30 центиметара снега. Имамо 110 ученика који су данас требало да иду кућама, међутим они ће остати до сутра на Сљемену. Сигурни су тамо", рекао је Томашевић.

Додао је да су министар образовања Радован Фухс и он одлучили да данас не буде наставе у школама.

"Мислим да је јасно да је то оправдано. Тај један школски дан ће се надокнадити. Обавештење је ишло јутрос око 6 сати", рекао је Томашевић.

Загрепчанима је стигао АЛЕРТ с обавештењем да се данас неће одржавати настава у загребачким основним и средњим школама.

Хрватска железница саопштила је да због олујног невремена долази до потешкоћа у железничком саобраћају на више дионица.

Министар унутрашњих послова Хрватске Давор Божиновић изјавио је да је ситуација с олујним ветром најозбиљнија у Загребу, где су све службе на терену због срушених стабала, оштећених кровова и повређених грађана.

Синоћ у вечерњим сатима, на позив МУП-а, ХГСС Станица Огулин покренула је потрагу за породицом с којом није било могуће успоставити контакт на подручју између Лике и Плашког, док је на снази црвени метеоаларм. Реч је о породици са двоје деце, наводи Индекс.

Захтев је, додаје се, упућен због постојања основа сумње на пропусте декана, продекана и продекана за наставу у вези са безбедношћу студената и запослених на факултету, истиче се у саопштењу.

"У том смислу полицији је наложено да због угрожености опште сигурности, живота, телесног интегритета, здравља и имовине уђе у зграду Филозофског факултета и да у што краћем року провери све околности у вези са поменутим догађајима, као и да прибави сву нормативу Филозофског факултета која регулише безбедност на факултету, организацију рада на факултету, процедуру уласка у зграду факултета, радно време факултета", додаје се у саопштењу.

Ово је наложено ради утврђивања да ли је безбедност на Филозофском факултету била усаглашена са тим прописима, ако није у чему се састоје пропусти.

Такође, додаје се, наложено је да се провери да ли је факултет имао функционално саветовалиште и протоколе за помоћ студентима у кризи и да ли су ти механизми били доступни студентима, као и да ли је страдало лице – студент, претходно пријављивало психичке проблеме надлежним службама факултета.

"Поред наведеног, потребно је прибавити све доказе о томе да ли су надлежне службе имале сазнања о каквим проблемима страдалог лица, те ако јесу, утврдити поступање те установе у вези са сазнањима, као и да ли је декан, као орган пословођења, поступио у складу са протоколима", наводи се у саопштењу.

Поред осталог, наложено је и да се прибаве све одлуке, акти које је декан донео, а тичу се: осигуравања физичке безбедности објекта, доношења и спровођења аката о заштити на раду и противпожарној заштити, организовања службе обезбеђења и контролу приступа згради факултета, те одговорности за безбедност током извођења наставе и ваннаставних активности, закључује се у саопштењу.