Čovek zvani uspeh

Prvo takmičenje na kojem je reprezentacija Srbije učestvovala bilo je Evropsko prvenstvo u Beogradu 2006. godine. Dejan Udovičić debitovao je na klupi nacionalnog tima i osvojio je zlato. Šest godina kasnije ponovo je doveo ekipu do evropskog vrha.

"Nisam imao neku jasnu sliku kako bi to trebalo da bude, da se to meri medaljama, uspesima... Ali jednostavno, verovao sam u sebe".

Ipak, Udovičić je imao neku vrstu uzora. U vaterpolo savezu stajale su tri fotografije Ratka Rudića sa osvojene tri zlatne medalje sa raznih takmičenja.

"Uspeo sam nekako da dostignem Ratka. To mi je bio prvi cilj, a sad se nadam da ćemo moći da postavimo neke nove domete".

Tokom svih ovih godina bilo je mnogo finala, a jedna od najtežih utakmica bila je osvajanje bronze na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine, posle povreda Šefika i Šapića. Udovičić ipak izdvaja jedan sasvim drugi meč kao preloman u svojoj karijeri.

"Ja bih pre rekao da je to bilo četvrtfinale u Rimu protiv Italijana. Mislim, ja sam toliko bio ubeđen da ćemo biti bolji od Crnogoraca na Olimpijadi u Pekingu".

Četrdesetjednogodišnji selektor Srbije javno govori o svojim ciljevima, ne strahujući da puca visoko.

"Tada je to svima zvučalo možda nekako bahato sa moje strane, ili pretenciozno, ili možda čak nekulturno, da izjavim 2008. da je finale Olimpijskih igara srpskoj reprezentaciji cilj, a meni lično da je zlatna medalja ono čemu stremimo i čemu se nadamo".

A on gleda još dalje i ima plan do 2016. godine.

Posle sedam medalja na Olimpijskim igrama, svetskim i Evropskim prvenstvima, Udovičić očekivano ima samopouzdanje, ali se ne zavarava.

"Moram da kažem da ja smatram za sebe da sam na početku".

A ako je početak 15 medalja na 16 turnira, titula svetskog i evropskog šampiona, dva puta, i bronza sa Olimpijskih medalja, kakav li će tek nastavak da bude.