"Fudbalski Mocart" koji je prkosio nacistima - priča o Matijasu Sindelaru i golu koji ga je odveo u smrt

Stadion "Prater" u Beču, okupirana Austrija. Treći april 1938. godine. Na terenu su igrači u crno i crveno-belim uniformama. Instrukcije su više nego jasne - meč se mora završiti rezultatom 0:0.

Igrala se čuvena "anšlus utakmica", čiji akteri su bili Treći rajh i Austrija. Samo nekoliko nedelja ranije, Nemačka je aneksirala svoje komšije, a cilj susreta bila je proslava "austrijskog povratka kući".

Austrija je u tom periodu imala mnogo kvalitetniji sastav i važila je za jednog od najvećih favorita za osvajanje Svetskog prvenstva. Međutim, to se nije moglo naslutiti po rezultatu. Makar ne do same završnice.

Promašili su prema izveštajima sa lica mesta Austrijanci tog dana mnogo prilika i promašivali su ih namerno. Kako je trebalo da se priključe sastavu svog tadašnjeg rivala, savetovano im je da se ne trude previše i da bi rezultat 0:0 bio po volji svima.

Tako bi i bilo, da ponos nije savladao Matijasa Sindelara i ubedio ga da je fudbal često pravedniji i lepši, a nekada i važniji od života. Postigao je Sindelar tada gol za 1:0, a na tribinama je zavladala tišina, slična onoj koju je izazvao Džesi Ovens dve godine ranije.

Do kraja je pobedu Austrije ubedljivijom učinio Karl Sesta, ali se to slabije pamti. U legendu je sa druge strane ušla Sindelarova proslava gola. Dok se lopta još koprcala u mreži, Sindelar je navodno pogodak proslavio provocirajući nacističke zvaničnike.

Nepunih godinu dana kasnije, pronađen je mrtav u svom stanu u Beču. Zvanično, u pitanju je bio nesrećan slučaj. Nezvanično, jedan gol i proslava su ga osudile ne smrt.

Ulična škola fudbala

Sindeler je rođen u Kozlovu - tadašnjoj Austrougraskoj, a današnjoj Češkoj - kao Matej Šindelar. Ime mu je promenjeno prilikom dolaska u Austriju, kada je imao samo dve godine. Otac mu je bio kovač, ali Matijas nije nasledio njegovu snagu, već je još od dečačkih dana bio sitniji od svojih vršnjaka.

Fudbal je počeo da igra na ulici u češkoj, radničkoj četvrti, a kako je rano ostao bez oca, morao je da pokuša da ga odmeni. Loptu je tako zamenio čekićem. Na njegovu sreću, fudbal mu je ponudio drugi izlaz, a za to je zaslužan skaut bečke Herte. Primetio ga je na ulici i doveo u mlađe kategorije kada je Sindelaru bilo 15 godina.

Mladi Sindelar je još na prašnjavim bečkim ćoškovima naučio da sakrije svoje fizičke nedostatke i nadomesti ih spretnošću, brzinom i tehnikom. Zbog krhke građe dobio je nadimak "čovek od papira", ali je prepoznat kao izuzetan dribler koji je sa lakoćom postizao golove. Povreda kolena mu je međutim ugrozila karijeru.

Opredelio se na tada veoma rizičnu operaciju meniskusa, a po oporavku je 1924. godine potpisao za amaterski tim iz glavnog grada Austrije, koji je posle dve godine stekao profesionalni status i nadenuo sebi ime Austrija Beč. Narednih 15 godina nosio je dres sada najuspešnijeg austrijskog kluba, postigao oko 600 golova, osvojio dva Mitropa kupa i postao član reprezentacije koju su nesrećne okolnosti i najveći rat u istoriji čovečanstva sprečili da ispune izuzetno veliki potencijal.

Rađanje "fudbalskog Mocarta"

Dolaskom Huga Majzla na klupu 1913. godine, počela je revolucija koja je Austriju podigla u sam vrh evropskog fudbala. Majzl, takođe rođeni Čeh, prvo je radio u tandemu sa Hajnrihom Retšurijem, da bi 1919. godine ostao usamljen na mestu selektora.

Vođen idejama Džimija Hogana, stavio je akcenat na tehnički razvoj svojih izabranika, bolje razumevanje pozicioniranja na terenu i pas igru. Morao je doduše prvo da sačeka par godina kako bi njegove ideje proklijale, a igrački kadar sazreo. Tada je rođen "Vundertim".

Okosnicu su činili Jozef Bikan, Anton Šal, Jozef Smistik, Valter Nauš i na kraju, kao predvodnik - Matijas Sindelar. Igrali su u formaciji 2-3-5, a Hajzlove taktičke zamisli omogućile su im da, kao niko do tada, sa lakoćom pomeraju loptu po terenu. Sindelar je bio zaslužan da je sprovede u mrežu. I radio je to veoma uspešno, sa uživanjem.

"Čovek od papira" je gurnut u fioku, a Sindelar je dobio novi nadimak, koji je više davao na značaju njegovom umeću. Tada su ga svi znali kao "fudbalskog Mocarta". Svirao je kopačkama, a umesto taktova je nizao protivničke defanzivce. Ostao je upamćen kao igrač koji je bez imalo muke zaobilazio rivale i pronalazio rupe u njihovim odbrambenim linijama.

"Bečki vrtlog" (još jedan u nizu nadimaka) tutnjao je Evropom, ali nije uspeo da zaobiđe Hajzla. Samo dve godine nakon debija se posvađao sa selektorom, što ga je koštalo mesta u timu. Na svu sreću, do pomirenja je došlo pre Svetskog prvenstva 1934. godine.

Vođa "Vundertima"

U periodu od aprila 1931. do decembra 1932. godine, Austrija je napravila niz od 14 mečeva bez poraza, čime je skrenula pažnju na sebe i približila se najjačim evropskim selekcijama.

Osvojili su 1932. godine i Evropski kup nacija, preteču Evropskog prvenstva, što je nažalost ostao njihov jedini trofej. Napravili su savršen uvod za Mundijal u Italiji, pobedivši veliki broj najvećih rivala i to poprilično ubedljivo.

U prvoj rundi Svetskog prvenstva 1934. godine su posle produžetaka eliminisali Francusku, da bi u derbiju četvrtfinala savladali Mađarsku sa 2:1 i stigli do duela sa domaćinom turnira, koji je prethodno izbacio Sjedinjene Države i Španiju.

Vreme i sudija su tog trećeg juna na "San Siru", koji će kasnije poneti ime jednog od učesnika polufinala, bili na strani Italijana. Usled kiše, teren je bio u lošem stanju, što je značajno uticalo na igru Austrijanaca, koji nisu navikli da loptu podižu sa zemlje. Šveđanin Ivan Eklind je tokom čitavog duela favorizovao organizatore, a jedini pogodak bio je delo Enrikea Guaite. Prethodio mu je čist faul nad golmanom Austrije, koji je sa loptom završio u mreži.

Poraz nije pokolebao Austrijance, koji su dodatno napredovali pred sledeće prvenstvo. Nemačka im je međutim, daleko od terena, stala na put.

Njihov stil ostaće međutim upamćen kao preteča totalnog fubala, ali i izvor inspiracije za Ernesta Hapela, koji je austrijski pelcer preneo u Holandiju.

Prerana smrt i oblak sumnje nad nacistima

Nakon kontroverznog pogotka koji mu je obeležio karijeru, Sindelar je odbio da nastupa za Nemačku. Izgovor su bile pozne igračke godine i poduža lista povreda. Očigledno, nije bilo dovoljno.

Skoro devet meseci posle "anšlus utakmice", Sindelar i njegova devojka Kamila Kastanjola pronađeni su mrtvi u stanu u kom su zajedno živeli. Uviđaj je pokazao da je uzrok smrti trovanje ugljen-monoksidom. Treba se setiti ko je radio uviđaj.

Austrijski pesnik Fridrih Torberg mu je čak posvetio i pesmu, u kojoj je sugerisao da je Sindelar izvršio samoubistvo zvog aneksije. Prema poslednjoj teoriji, ubijen od strane nacista, iz očiglednih razloga.

Dugo se verovalo da je priča o ubistvu samo mit, te da je pokvareni dimnjak učinio uslugu nezadovoljnim vlastima. Međutim, u dokumentarcu koji je Bi-Bi-Si radio 2000. godine, Sindelarov dugogodišnji prijatelj Egon Ulbrih izjavio je da su lokalni policajci potkupljeni, kako bi kao uzrok smrti naveli nesreću. Prema njegovim rečima, vlasti su želele da se po svaku cenu izbegne bilo kakva priča o eventualnom ubistvu.

Navodno je Gestapo u nekoj od svojih fioka držao fasciklu sa Sindelarovim imenom, a pod prismotrom je bio i kafić čiji je bio i vlasnik.

Sahranjen je u iste godine na Centralnom bečkom groblju, a slučaj njegove smrti nikada nije zvanično rasvetljen. Legenda je međutim nastavila da živi, a Sindelar je postao jedan od simbola borbe protiv nacizma. Pokazao je da je fudbal često pravedniji i lepši, a nekada i važniji od života.