Zoran Paunović, „Podzemlje” Dona DeLila

Uz Kormaka Makartija, Pola Ostera i Toni Morison, Don DeLilo svrstava se u najuži krug vodećih američkih proznih pisaca trećeg milenijuma. Na univerzitetu Fordam u Njujorku studirao je, prema sopstvenim rečima, „nešto što je nazvano umetnost komunikacije", ali je njegovo pravo obrazovanje presudno obeležio grad Njujork, njegove ulice i njegova umetnička strana, ona koju je DeLilo upoznao u Muzeju moderne umetnosti, džez- klubovima Grinič Vilidža i malim bioskopima na Menhetnu. Kako piše Zoran Paunović, sve će to pronaći svoje odraze u DeLilovoj prozi: brutalno precizna eliptičnost apstraktnog ekspresionizma, anarhična slobodoumnost francuskog filmskog novog talasa, plemenita demokratičnost džeza kao prave, velike umetnosti koja s lakoćom uspostavlja vezu sa takozvanim običnim, prosečnim čovekom. DeLilo počinje da piše sredinom šezdesetih godina, a njegova bibliografija do sada obuhvata sedam romana (Americana, Ulica Grejt Džouns, Ratnerova zvezda, Beli šum, Kosmopolis, Vaga, Čovek u padu) uz magnum opus, Podzemlje.

Roman Podzemlje preuzima naslov od arhetipskog filma o mafiji koji je 1927. godine režirao Džozef fon Šternberg. DeLilovoj paralelnoj istoriji, međutim, kao polazna referenca potreban je nepostojeći film: zbog toga će izmisliti Unterwelt, izgubljeni film Sergeja Ejzenštajna koji, kao i mnogo šta drugo izmaštano u ovom romanu, deluje stvarnije od onoga što se, navodno, zaista dogodilo. U Podzemlju DeLilo na virtuozan način uspeva da obuhvati ne samo pedesetak godina istorije Sjedinjenih Država u drugoj, po mnogo čemu uzbudljivijoj polovini dvadesetog veka, već i da se kroz priču o prividno, ali samo prividno sasvim običnom junaku, Niku Šeju, smelo dotakne strahova i nedoumica kojima je presudno obeleženo i današnje vreme, ne samo u Americi.

Početak DeLilovog računanja postmoderne istorije simbolički je obeležen velikim, za Ameriku možda i poslednjim trenutkom sveopšte bezazlene radosti, podstaknute uzbudljivim završetkom istorijske bejzbol utakmice između Njujork Džajantsa i Bruklin Dodžersa, odigrane 3. oktobra 1951. godine, istoga dana kada je Sovjetski Savez nekoliko hiljada kilometara odatle izvršio prvu nuklearnu probu. Taj trenutak gotovo se sasvim poklapa sa okončanjem doba nevinosti za Nika Šeja, koji će na dan posle utakmice iz nehata ubiti čoveka. Čitava je istorija zločin iz nehata, sugeriše nam Don DeLilo, ejzenštajnovski bravuroznim postupkom paralelne montaže u kome se bez prestanka prepliće kolektivno i individualno.

Tekst čita Marica Milčanović. Emisiju je priredila Jasmina Arsenović.