Zabavnik

Jedne septembarske nedelje 1853. godine Delfina de Žirarden i novinar August Vakeri seli su za mali okrugli sto koji je stajao na većem, četvrtastom stolu. Ruke su bile tamo gde treba, misli takođe, neko je nešto pitao, a onda je sto počeo da podrhtava. "Ko si ti?" pitala je madam De Žirarden. Sto je ponovo počeo da se pomera i začuo se glas duha... Bila je to prva seansa prizivanja duhova u kući na obali ostrva Džersi, na Lamanšu. 

Za stočićem su sedeli - vlasnik kuće, francuski pisac Viktor Igo, njegova supruga i sinovi, general Le Flo i gospodin De Trevenuk koji je trebalo da beleži sve što čuje. Ova seansa i naredne kojima će Igoovi pokušavati da prizovu one koje je tako verovatno nemoguće prizvati, ušle su u istoriju književnosti pod naslovom "Prizivanje duhova na Džersiju".

Jedan Parižanin stavio je sebi u zadatak da prouči istoriju poljubaca i da ih podeli u vrste, objavljeno je u "Nedeljnim ilustracijama" 1936. godine. Prema njegovoj tvrdnji, u najstarije vreme ljubili su se samo muškarci, a nikada muškarci sa ženama. Taj poljubac nije bio ništa drugo nego pozdrav. U stara vremena, u znak pozdrava, ljubili su muškarci jedan drugome bradu, kosu, ruke, prsa, ali nikada usta. Docnije su se na taj način pozdravljale i žene.

"I ovde, kao kod kuće. Sama samcata. Samo, ovde svako ima svoj lokvanj. Vidi sliku na razglednici. Ljubi te Maca". A na slici – Moneovi "Lokvanji". Na jednom lokvanju sedi žaba u kariranoj suknji i čita novine. Maca docrtala Monea i dopisala mu čika Jovu Zmaja. Da li je stigla da ode do Živernija?

"Moje najlepše umetničko delo je moj vrt u Živerniju" – govorio je Klod Mone. Selo osamdesetak kilometara od Pariza, trošna kuća i zapuštena okućnica. Tako je bilo 1883. Narednih 40 godina Mone je birao, sadio, slagao boje, gradio, čekao. Jednu baštu imao je na zemlji, drugu na vodi. Od polja koje je od njegovog imanja bilo odvojeno železničkim šinama, rečice Ept i njenih potoka, napravio je vodeni vrt sa drvenim mostićem koji kao da je preslikan sa japanskih drvoreza. Odatle je često slikao svoje lokvanje. Svojom rukom ih je zasadio.

Festival "Beogradsko proleće" 1972. godine trajao je sedam dana, otvoren je reli vožnjom oko Kalemegdana, a vozači su bili učesnici festivala. Neki od njih nastupili su na "Večeri progresivne muzike" koja nije imala takmičarski karakter, a najviše ovacija dobile su YU grupa i grupa Tajm.

Italijanski književnik Emilio Salgari kupio bi bočicu etarskog ulja pačulija, namirisao se, seo za radni sto i počinjao da piše svoje čuvene pustolovne romane. Tvrdio je da se preko čula mirisa budi nadahnuće za pisanje. Možda je zahvaljujući pačuliju Salgari izmislio Sandokana; dok su pokušavali da promene svet, hipici su mirisali na pačuli; a britanska kraljica Viktorija namirisala je pačuli u balama svile koje su stizale sa istoka. Od tada bio je to samo njen miris.

Fotelje su stajale na istom mestu kao u junu '83, avgustu '75, martu '64 i pedeset i neke sigurno su stajale tamo, ali nema nikog ko bi sada rekao – jeste, bile su tu. Uzmimo da jesu. Neka bude i da su tada bile nove. Da je skaj krckao i da su oslonci za ruke bili ispolirani refleksom i prebrisani flanelskom krpom. Šustikle te fotelje nisu imale, zato što hekleraj živi u stanovima, a ove fotelje nisu bile u stanu.  

Autor i voditelj: Mirjana Blažić Mikić

Radio Beograd 1, 17.00