Dragan Lakićević: Čuvaj se, ali se ne plaši

Dragan Lakićević je i dugogodišnji urednik u izdavaštvu – od 1979. u izdavačkom preduzeću „Rad“, a gotovo trideset godina urednik Srpske književne zadruge, u kojoj je od 2009. godine glavni urednik. Priredio je mnogo knjiga, edicija i antologija. Dobitnik je više književnih priznanja: Vukove nagrade, Književne nagrade Politikinog Zabavnika, nagrada Zlatni Jež, Vitez od Čarapanije, „Zmaj Ognjeni Vuk“, „Marko Miljanov“, Kočićevo pero, „Milan Rakić“, „Branko Ćopić“, „Jelena Balšić“ itd.

Već nedeljama su nam dve teme najvažnije: epidemija i izolacija. Za neke strah i samoća. A za Vas?

– Svakoga su se dotakle i te dve teme i ta osećanja. I strah i samoća su ljudska osećanja, i ne treba im ništa zamerati... Ja, međutim, nisam sam, već sa drugima, i onima koji su sada nedostupni ili udaljeni. Pritom, mislim na mnoge: prijatelje, članove Srpske književne zadruge, pisce, čitaoce – Zadrugine i moje – ponekad nisu isti... U ovoj sitaciji treba se javiti ponekom – kome se odavno nismo javili, pitati ga kako je... Pročitati staru priču ili knjigu, pa to javiti njenom autoru... U izolaciji je najsrećniji onaj koji može da čita. Mislim da me to umnogome spasava u promenjenim uslovima života. I ko ponešto radi, za sebe ili za druge. Rad je lekovit. Bližnjima kažem: Čuvaj se, ali se ne plaši! Čini mi se da tako i ja postupam.

Akademik Matija Bećković vas svrstava među pisce koji su Ćopićevi sinovi, zbog optimizma koji posedujete. Da li ste i u ovoj vanrednoj situaciji optimista?

– Rado spadam u Ćopićeve posebne poštovaoce i poznavaoce. Na njemu sam odrastao. Biti njegov sledbenik, međutim, teško je. Bio je to poseban dar. Neponovljiva je njegova mudrost, duhovitost... On je spolja bio optimist – humorom i vedrinom, lepotom čoveka i života. Ali je duboka tama stajala u pozadini njegovog života i shvatanja sveta. Pokazuju to i njegove poslednje reči o 'lijepom i strašnom svijetu'... Ja bih se usudio da sebi pripišem nešto od hrišćanskog optimizma i duha našeg epskog pesništva, najpre Njegoša... Setite se, deco, Njegoša.

Vi ste glavni urednik Srpske književne zadruge, koja je uprkos brojnim teškoćama, uspela da opstane i održi visok nivo postavljenih kriterijuma. Kako je u Zadruzi tokom ovog vanrednog stanja?

– Ako je iko, Srpska književna zadruga se nagledala vanrednih stanja, ratova i stradanja, kao i svako ko dugo živi i dobro pamti... Kako, ovih dana, ne radi saobraćaj kojim se dolazi na posao, a ulicom Kralja Milana gde je slavna Knjižara SKZ nema prolaznika, i mi 'radimo od kuće'. Čitamo, prevodimo, lektorišemo... Knjige se mogu naručiti onlajn. Održavamo veze sa članovima i autorima, nadamo se bržem normalizovanju života i poslova. Utešna su saznanja da se, u danima epidemije i izolacije više čitaju dobre, upravo Zadrugine knjige – starije i novije.

Pričali ste mi da Vam je jedan naš čovek u Kanadi rekao kako zamišlja da svi u SKZ nose štapove i šešire! Šta je od duha prošlosti ostalo u modernom vremenu?

– Nešto od starog gospodstva i u ophođenju i u jezičko-grafičkoj kulturi knjiga čuva SKZ u svim vremenima... Pravila SKZ, doneta prilikom njenog osnivanja, 1892. godine, i sada su na snazi, kao statut ove stare ustanove. Koliko god je moguće, mi se držimo tradicije naših velikih prethodnika, a u izdanjima iz dosadašnjih trinaest decenija, vidimo uzore i merila. U ta stara Pravila i programska načela spada i razumevanje i prihvatanje novog i modernog. Zakasnićemo jedino u elektronskom izdavaštvu – SKZ ima odveć veliko poštovanje prema knjizi štampanoj na hartiji, pa i sad verujemo da će taj vid izdavanja i čitanja opstati, zbog prirode čovekovog oka i prirode uopšte.

Trenutno nema promocija, sve je onlajn. Da li ste razmišljali o promociji knjiga posredstvom interneta?

– Promocije koje već četvrt veka održavamo četvrtkom u SKZ naši mediji su prilično zapostavili ili sasvim napustili, iako smo te književne matinee izmislili pre svega za medije, i donedavno smo bili relativno dobro praćeni. Šta se sada događa, nije lako objasniti – treba pitati urednike kulture u medijima, najpre u novinama. Meni, čoveku iz prošlosti, najviše nedostaje dnevna – novinska, radio i tv-kritika književnosti. Bio je to važan segment kulturnog života. Kome je bilo potrebno da to ukine, ne bih znao... Nemam ništa protiv onlajn književnosti, pa i promocije, ali pripadam duhu trajnosti: čuvam isečke iz novina, časopise, štampane stvari, audio i video zapise važnih emisija, promocija, razgovora. Ja sam, ipak, književnik.