Колац у срце глобализације и ветар у леђа великом рату

САД и њени војно-политички савезници ове године су обавили низ министарских састанака и парламентарних сусрета усмерених на успостављање "жилавих", "непрекинутих" и "стабилних" ланаца снабдевања.

И док се у светским медијима због несташица и поскупљења у том погледу доста говори о полупроводницима и енергентима, пре свега сировој нафти и природном гасу, развој ситуације последњих месеци све јасније указује на то да напори за обезбеђивање "жилавих и стабилних ланаца снабдевања" обухватају шири спектар сировина и робе, међу којима и руде, те да њихов циљ није просто уређивање економије растрзане пандемијом ковида (консолидовање производње, унапређење продуктивности и генерисање економског раста), већ и изолација геополитичких противника Запада.

О томе сведочи пример Канаде, чија је влада, извештавају медији у тој северноамеричкој земљи, ове недеље из безбедносних разлога наложила трима кинеским компанијама да се ослободе својих удела у експлоатацији литијума и кобалта у тој пространој држави богатој природним ресурсима.

Наиме, у саопштењу канадског министра иновације, науке и индустрије, које је објављено у среду, 2. новембра, наводи се да је влада одлучила да нареди кинеским предузећима "Синомајн", "Ченгце литијум интернешенел" и "Занге мајнинг инвестмент" да напусте своје инвестиције у канадским рударским компанијама након детаљне провере које су спровеле безбедносне и обавештајне службе.

Све три фирме уложиле су у експлоатацију литијума, неопходног за производњу електричних батерија и акумулатора, који се на листи есенцијалних, стратешких сировина које не треба препустити Кинезима нашао због настојања Вашингтона да кроз координацију са својим војнополитичким савезницима лиши најмногољуднију земљу света делова, производне опреме и сировина који су потребни за најсавременије информационе, комуникационе технологије и вештачку интелигенцију и тако успори њен економски развој и, нарочито, ослаби њену армију.

И заиста, у саопштењу канадског министра помиње се и решеност владе у Отави да "ради заједно са канадским компанијама да привуче стране директне инвестиција партнера који деле наше интересе и вредности", што је недвосмислени показатељ намере да се инвестиције услове политичком и идеолошком подобношћу.

С тим у вези интересантно је приметити да је канадски Министар иновација, науке и индустрије Франсоа-Филип Шампањ, који је потписао поменуто саопштење, у априлу приликом званичне посете Токију, током које се састао са представницима највећих јапанских компанија попут "Тојоте", "Хонде", "Нисана" или "Хитачија", позвао јапанске привреднике да у Канади улажу у експлоатацију литијума, кобалта и мангана и граде фабрике за производњу електричних возила, јер у њој могу лако доћи у посед тих сировина.

Планско одвајање од Кине

Протеривање поменутих кинеских предузећа из рударства у Канади је део ширег тренда економског одвајања од Кине које предводи и диктира Вашингтон и у којем се под изговором забринутости за националну безбедност последњих година онемогућава улагање кинеских компанија у западне земље, најпре у сектор телекомуникација и енергетике, али, у све већој мери, и у откуп обрадиве земље и саобраћајну инфраструктуру.

Безбедност се притом схвата у најширем могућем смислу, односно, као нешто што обухвата не само војна и обавештајна питања (попут шпијунаже војних објеката и индустрије), већ и сигурност у области функционисања енергетског и финансијског система, производње хране и другог.

Да се економски притисак САД и њених савезника на Пекинг осетно продубљује сведочи чињеница да се кинеске компаније више просто не обарају на тендерима, већ им се одузима право да послују на пројектима на чијим тендерима су већ победиле и, као што је то случај у Канади, наређује да напусте пословне пројекте из разлога који су у коначној инстанци произвољни.

Јер, изговори попут тога да некретнине које су изнајмиле или откупиле кинеске компаније морају бити враћене јер се налазе "преблизу" војним базама, да уговори које су оне склопиле за доградњу и обнову инфраструктуре морају бити поништени пошто су у питању "важна" комуникациона и "кључна" саобраћајна чворишта, да се оне морају одрећи деоница које су стекле убризгавајући баснословне суме новца у посрнула западна предузећа зато што је реч о експлоатацији "есенцијалних" сировина, могу се готово неограничено растезати, пошто сваки од епитета под наводницима садржи елемент субјективне процене и може бити употребљен за много шта.

Чест аргумент за ограничавање и елиминисање кинеских инвестиција је и то да су компаније које их врше у државном власништву или имају персоналне везе са кинеском владом или армијом – нешто што, очигледно, све доскора дуго није сметало западним реципијентима богатог кинеског капитала.

Колац у срце глобализације и ветар у леђа рату

Економско раздвајање САД и њених војнополитичких савезника од Кине не обухвата само одбијање кинеских инвестиција и протеривање компанија са седиштем у најмногољуднијој земљи света из пројеката који се односе на телекомуникације, вештачку интелигенцију, руде или енергетску и саобраћајну инфраструктуру.

Она подразумева и активно кажњавање компанија које тргују с Кином у поменутим областима, као и увођење тарифа и количинских ограничења на увоз из Кине. Вашингтон тако, на пример, санкционише (домаће и стране) произвођаче чипова и опреме за њихову израду, било директно, тако што им прети отежавањем и забраном економских активности у САД и прекидом испоруке америчких делова за њихове производе, или индиректно, тако што врши дипломатски и економски притисак на њихове пословне партнере и владе земаља из којих потичу.

Процес економске глобализације о којем се почело доста говорити деведесетих година и који су најгласније заговарале управо крупне америчке компаније и званичници у Вашингтону – сва та прича о драстичном резању и уклањају царина и квота, слободном тржишту, заједничким стандардима у технологији и пословању, интеграцији међусобно компатибилних економија – тако је сада, чини се, на издисају.

Као и много тога другог што се као савршени развојни и цивилизацијски принцип за цело човечанство препоручивало и наметало са Запада, интензивирање економских интеграција на глобалном нивоу потрајало је само док се на светској сцени није појавио играч који је бољи од Запада у његовој игри. Сада када Кина прети да преузме трон највеће светске економије и да постане глобална војна сила, правила игре се поново мењају.

Име нове игре је "дељење", а она се састоји од раздвајања економија по блоковским војно-политичким линијама, односно од подизања економских зидова и градње паралелних светова са сопственим ланцима снабдевања, технологијама и трговинским мрежама.

Нажалост, економско раздвајање ће не само ужасно пуно коштати компаније у новцу, допринети отпуштањима и поскупљењима, већ и увећати опасност од оружаног сукоба између САД и њених савезника с једне и Народне Републике Кине с друге стране. Јер, мање економске размене и сарадње значи мање интереса да се укочи ратна машинерија, мањи проток људи између супротстављених блокова и мање међусобног разумевања.