Немачки политички лидери и грађани опростили се од ШŠмита

Хелмут Шмит, који је на челу немачке владе био од 1974. до 1982. године, преминуо је 10. новембра у 96. години.

Уз јаке мере безбедости, немачка канцеларка Ангела Меркел, већи део њеног кабинета, бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер окупили су се у цркви Светог Михаела, заједно са 1.800 ожалошћених, преноси АФП.

Стојећи поред Шмитовог ковчега, прекривеног немачком заставом и окруженим букетима сунцокрета и белих љиљана, Ангела Меркел је поздравила непоколебљив став који је бивши канцелар показао током крваве кампање крајње левичарске Фракције Црвене армије.

"Поново смо суочени са стравичним нападима. Мислима смо непрестано уз Париз. Данас су мотиви другачији, као и оклоности, али терор остаје терор", истакла је Меркелова.

Додаје да решење, како тада тако и сада после овомесечних погубних џихадистичких напада у француској престоници, лежи у снажном одговору без жртовавања заједничких вредности.

Ангела Меркел је изнела своје сећање на Шмита као на лидера који је био спреман да поступи онако како сматра да је исправно, без обзира на политичке последице, при чему је, како је истакла, био спреман да плати највећу цену.

Истовремено, хиљаде људи, који су се окупили дуж хамбуршких улица, посматрали су церемонију док је Шмитов ковчег полако превезен од градске цркве до гробља Охлсдорф, где је сахрањен у породичној гробници, наводи АП.

Шмит је био на дужности канцелара у време напетог периода Хладног рата, укључујући напад СССР-а на Авганистан 1979. године, водио је Западну Немачку кроз економска превирања, а касније се показао као продуктиван писац и искусан државник.

На националној сцени се прославио као државни политичар у Хамбургу током обилних поплава 1962, координишући спасилачке операције и позивајући у помоћ немачку војску, чиме је свој правни ауторитет прекорачио, али је побрао похвале јер је спречио много гору катастрофу.

Немци су Шмита волели, иако није био ни канцелар-ујединитељ, нити први послератни канцелар који их је окренуо ка Западу, ни човек визије и политичког наума, већ неко ко је нудио, али и давао оно, што је, изгледа, најпотребније а то је сигурност.