Како је рођена неукроћена звер Фукушиме

Добре вести из Фукушиме – мерни уређаји, распоређени на више од 3.600 тачака унутар префектуре Фукушима, показују да су нивои радијације, на близу 90 одсто територије обухваћене мерењем, нижи од 0,23 микросиверта.

То значи да је циљ који је постављен на почетку процеса деконтаминације у знатној мери остварен, преносе јапански медији.

Ипак, 119.000 становника те префектуре још увек живе ван својих домова као расељеници.

У више од хиљаду танкова у кругу тешко оштећене нуклеарне централе "Фукушима 1" налази се више од 500.000 тона радиоактивне воде.

Око ње, широм префектуре, под отвореним небом лежи чак 22 милиона кубика радиоактивне земље и смећа, који су прикупљени током процеса деконтаминације.

Та централа, због подземних вода које пролазе испод реактора, где се мешају са истопљеним нуклеарним горивом и потом повремено доспевају у океан, као и због чињенице да су тешко оштећени реактори и бројни танкови пуни радиоактивне воде врло рањиви у односу на јаке земљотресе, још увек представља праву еколошку бомбу.

И четири године након нуклеарне несреће, упркос великим напорима инжењера и радника, због киша и подземних вода, у кругу централе се сваког дана просечно појави око 300 тона нове радиоактивне воде. Та вода ће, вероватно, морати да постепено буде пуштана у океан.

За уклањање више од 2.000 шипки нуклеарног горива из централе биће потребно бар још 35 година.

Због тога, централа "Фукушима 1" и даље представља незауздану звер која прети људима и њиховој животној средини.

Почетак нуклеарног пута

До налета великог цунамија који је 11. марта 2011. опустошио североисточну обалу највећег острва Хоншу, Јапан је поседовао 54 функционална нуклеарна реактора, који су продуковали чак трећину струје утрошене у тој земљи од 128 милиона становника.

Држава је планирала изградњу још 14 нових реактора, док је нуклеарна индустрија директно запошљавала више од 45.000 радника. Кроз подизвођаче радова и компаније за регрутацију радне снаге, у том сектору било је запослено још неколико десетина хиљада људи.

Природно се намеће питање како и зашто је Јапан, земља која лежи на сеизмички изузетно трусном подручју, те бележи највећи број земљотреса, вулканских ерупција и цунамија у свету, одлучио да своју судбину веже за нуклеарну енергију.

У виду поготово треба имати да је та далекоисточна царевина и једина држава на планети која је претрпела нуклеарно бомбардовање.

Штавише, разарање Хирошиме и Нагасакија нису била једина негативна искуства која је та многољудна држава у западном Пацифику доживела када је радијација у питању, пре него што је почела да развија нуклеарну индустрију крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века.

Наиме, 1954. године јапански рибарски брод са 23 морнара, необавештен о предстојећој нуклеарној проби, нашао се недалеко од атола Бикини у Маршалским острвима и био засут радиоактивним пепелом након експлозије прве америчке хидрогенске бомбе.

Сви чланови посаде разболели су се од радијацијске болести, а касније се сазнало да је брод вероватно био ван зоне коју су Американци прогласили опасном и да је био озрачен зато што је снага експлозије била два пута јача него што се предвиђало.

Сећање на катастрофу у Хирошими и Нагасакију још увек је било свеже, те се у Јапану као пламен проширио талас незадовољства и протеста против нуклеарне енергије и политике Сједињених Америчких Држава.

Домаћа Комунистичка партија искористила је те протесте за позиве да се поништи споразум о војној сарадњи са САД, који је био потписан две године раније.

Упркос томе, те 1954. јапанска влада је први пут одвојила буџетска средства за развој нуклеарне енергије, па је 1956. у селу Токај у префектури Ибараки, на око 130 километара од престонице Токија, отворен нуклеарни институт у чијем саставу је конструисан и први реактор за истраживачке сврхе.

У пет година обнове после завршетка Другог светског рата, потрошња енергије у Јапану се удвостручила, а по завршетку америчке окупације 1952. године држава је усмерила све своје снаге да се пробије у ред економско најразвијенијих земаља света.

Убрзани индустријски раст захтевао је нове, велике количине енергије и проузроковао проблеме са смогом и хемијским загађењем тла. Због тога је јапанске политичаре и бирократе, упркос отпору становништва, почела да привлачи нуклеарна технологија, за коју се веровало да ће пружити готово неограничени извор еколошки чисте енергије.

Јапански бизнисмени и политичари притом су трпели и притисак Сједињених Америчких Држава да откупе америчку нуклеарну технологију коју су развијале компаније попут "Вестингхауса", "Џенерал електрика" и "Џенерал дајнамикса".

Према истраживању новинара јапанског јавног ТВ сервиса НХК, у лобирање за изградњу нуклеарних централа у Јапану директно су били умешани официри ЦИА, чији је задатак био не само да обезбеде уносне послове америчким компанијама већ и да кроз стимулисање мирнодопске употребе нуклеарне енергије у Јапану ублаже велику аверзију и протесте становништва против тог вида енергије. Тако би се индиректно умањило антиамеричко расположење и ослабио утицај Комунистичке партије Јапана.

У селу Токај је 1966. године са радом почео први јапански нуклеарни реактор у комерцијалне сврхе, изграђен по британској технологији. Тај реактор се одликовао великим димензијама и малом снагом, а на њему је морао бити извршен и низ техничких промена, јер није био предвиђен за коришћење у сеизмички активним подручјима.

Због свих тих проблема, јапански стручњаци и држава одлучили су се да за конструкцију нових нуклеарних централа преузму америчку технологију.

Тако је 1967. године почела изградња нуклеарне електране "Фукушима 1". Њене реакторе пројектовала је америчка компанија "Џенерал електрик", која је своју опрему рекламирала као доказану технологију, будући да су реактори на лаку воду које је конструисала већ били у употреби у САД и неким земљама западне Европе.

"Џенерал електрик" обећао је "Токијској електроприведи", власнику централе "Фукушима 1", да ће постројење бити спремно за експлоатацију одмах по завршетку изградње и да ће јапанске муштерије морати само да окрену кључ да би пустиле у рад нуклеарну централу, јер је сва опрема већ испробана.

Јапански купци су се надали да ће проблеми који евентуално буду искрсли у почетку експлоатације бити лако решени, јер је требало да исти ти реактори претходно буду испоручени и пуштени у рад у Шпанији. Чинило се да ће бити довољно просто искористити искуства шпанских колега.

Пројекат у Шпанији, међутим, доста је закаснио, и када је централа у Фукушими почела са радом 1971. године јапански инжењери су били присиљени да сами апсорбују и реше масу техничких проблема.

Највећи од њих је било то што је јединица за обраду нуклеарног отпада коју су пројектовали Американци била изразито малог капацитета, јер је отпад у САД највећим делом просто био одлаган у пустињи у Аризони.

Јапанци нису имали луксуз који пружа огроман ненасељени простор као што је пустиња, па су инжењери у Фукушими морали на брзину да нађу начин да знатно прошире капацитет постројења за прераду отпада.

Неке од техничких потешкоћа произлазиле су и из чињенице да је технологија за нуклеарне реакторе, који струјом напајају читаве градове, војног порекла, односно да су у САД реактори на лаку воду првобитно били конструисани за потпуно другачију сврху – за напајање подморница које носе интерконтиненталне ракете и треба да дуго остану непримећене под водом.

Ти реактори су потом, уз минималне модификације, били преусмерени за комерцијалну, цивилну употребу у енергетским мрежама на копну.

Нуклеарна енергија као магични штапић

У марту 1970. године, на дан почетка Светске изложбе у Осаки, која је требало да свету демонстрира високи степен развоја јапанске економије и технологије, са поносом је пуштена у рад нуклеарна централа Цуруга у префектури Фукуј, базирана на америчком пројектном плану.

Јапан је већ био друга економија света и са великим ентузијазмом је из иностранства усвајао и код куће развијао оно што се сматрало технологијом будућности.

Првог септембра 1974. године на бојном броду "Муцу", са домицилном луком у префектури Аомори на крајњем северу острва Хоншу, пуштен је у рад мали нуклеарни реактор који је требало да послужи као погонска јединица.

Међутим, та демонстрација у присуству новинара, чији је задатак био да испрате тријумф нове технологије, који ће први пут у историји јапанске морнарице омогућити једном домаћем броду да проведе више месеци на отвореном мору потпуно независан од снабдевања горивом, завршила се неславно, јер је одмах дошло до излива радијације под палубом. Узнемирено становништво се побунило против повратка брода у луку.

Ипак, ништа од наведених тешкоћа и инцидената није навело јапанске власти да одустану од експлоатације нуклеарне енергије.

Током седамдесетих, јапанска економија се убрзано развијала, растући двоцифреном годишњом стопом, па је постојала огромна глад за енергијом која би омогућила, односно подржала тај развој.

Схватање да је Јапан земља без природних ресурса било је дубоко урезано у свест привредника и политичара и, у одсуству нафте и природног гаса, нуклеарна енергија се чинила као спас, као једна врста магичног штапића који ће решити велики проблем недостатка ресурса и поставити Јапан на пут стабилног економског раста и богаћења.

Тај утисак се нарочито продубио након такозваног "нафтног шока" – велике несташице енергената у Јапану до које је дошло када се током војнополитичког превирања на Блиском истоку 1973. Јапан нашао на удару нафтног ембарга које су против САД и њених савезника увеле арапске земље, произвођачи црног злата.

Након парализе економије коју је проузроковао нафтни ембарго, нуклеарна енергија, као главно средство за јачање енергетске самосталности државе, постала је национални приоритет.

Током те и наредних деценија настављена је изградња нуклеарних постројења дуж обала Јапана, у удаљеним руралним областима, које су се налазила не само на географској већ и економској периферији.

Локалне управе које су прихватиле нуклеарне централе уживале су привилегије као што су велике уплате од стране енергетских компанија и централне владе у буџет за развој инфраструктуре и обезбеђено запошљавање у централи за локално становништво.

Мит о безбедности нуклеарних централа

О опасности која прети од нуклеарних централа у Јапану није се много чуло све до инцидента у селу Токај 1999, када је дошло до изливања радијације унутар нуклеарног постројења, због чега су два радника погинула, а још неколико десетина било озрачено.

Јапанска влада је тада донела одлуку да почне финансијско улагање у развој специјалних робота који би могли да врше мерења, снимање, па и радне операције унутар реактора у условима изузетно повишене радијације.

Међутим, већ крајем 2002. године, комитет експерата у којем су се налазили и представници "Токијске електропривреде" је, због уверења да је тежак инцидент у којем би радијација била тако висока да људи у заштитној опреми не могу да уђу у реакторе у Јапану немогућ, ставио тачку на развој тих робота.

Због тога, у данима најдубље кризе, средином марта 2011, када је и престоници Токију претила масовна евакуација, радници централе који су се борили да обуздају разорене реакторе били су присиљени да делују без директног увида у њихово језгро.

Још фаталније, руководство "Токијске електропривреде" је 2008. године одбило план који је предлагао унапређење заштите "Фукушиме 1" од цунамија доградњом зида који служи да заустави или разбије надолазеће таласе, а који се из воде издиже само 5,7 метара.

Компанија је тада проценила да је сценарио који предвиђа наилазак великог цунамија који би прешао постојећи зид – нереалан, упркос чињеници да је 1896. године исти регион након снажног земљотреса погодио цунами висине до 38 метара који је усмртио чак 22.000 људи.

Такође, не тако давне, 1933. године нешто мањи земљотрес и цунами висине до 28 метара однели су животе више од 3.000 становника тог, североисточног, дела Јапана.

Таласи који су се 11. марта 2011. године обрушили на постројење "Фукушима 1" и уништили генераторе за напајање струјом, избацивши из строја систем за хлађење реактора и проузроковавши експлозије и топљење језгра, били су висине између 13 и 15 метара.

Највећа иронија је, ипак, то што је приликом припреме земљишта за изградњу електране крајем шездесетих механизацијом одсечено 25 метара литице, како би се обезбедило лакше довлачење грађевинског материјала и опреме бродовима и олакшало расхлађивање реактора морском водом, ако се за то у будућности укаже потреба.

Тиме је постројење, које је могло да у целини буде на око 35 метара узвисине, завршило непосредно уз море, на само десетак метара изнад његове површине.

Стручњаци и медијски посленици у Јапану сагласни су у оцени да се иза те уљуљканости, наивности и немара налазила шира култура или друштвена атмосфера, која је превазилазила оквире једне компаније и обухватала читаву индустријску грану и државне органе који о њој одлучују.

Бројни записи сведоче о томе да су руководиоци нуклеарних централа у Јапану деценијама уверавали локални живаљ да су, с обзиром на технолошки и организациони квалитет њихових постројења, несреће које би захтевале евакуацију становништва једноставно немогуће, те да су јапански реактори безбеднији, јер су другачијег типа од оних у Чернобиљу.

Тако је у Јапану, упркос свим инцидентима, временом створен мит о безбедности нуклеарних централа који је, подржаван новцем нуклеарног лобија, прожео и државну политику.

Тако је само неколико месеци пред тешки инцидент у Фукушими, влада 2010. године усвојила енергетску стратегију чији је циљ био да се удео нуклеарне енергије у укупној производњи струје у Јапану до 2030. године подигне са једне трећине на више од једне половине.

Скупе лекције из Фукушиме

До несреће у Фукушими, "Токијска електропривреда" је више од 20 година имала позитиван салдо у пословању и редовно делила дивиденте својим задовољним акционарима.

Константно остваривање профита омогућиле су управо рентабилне нуклеарне централе, али и штедња на скупљим пројектима за унапређивање њихове безбедности, као што су развој специјалних робота или изградња вишег заштитног зида у Фукушими.

Ова компанија ће сада, међутим, морати да у наредне четири деценије утроши неколико стотине милијарди евра за рашчишћавање разореног нуклеарног комплекса у тој напаћеној префектури чије име, иронично, значи "Острво среће".

"Токијска електропривреда" ће, такође, морати и да плати више стотина милијарди одштете ратарима, рибарима, хотелијерима и другим привредним субјектима, као и запосленим грађанима који су изгубили посао и домове, за материјалну, физичку и душевну штету коју им је проузроковала својим немаром.

Јапанске власти су у протекле четири године признале 3.222 смртна случаја, као последицу шока, страха и жалости које су проузроковали налет цунамија и нуклеарна несрећа у Фукушими.

Зато је, поред поуке да не постоји апсолутно безбедно нуклеарно постројење и да су лаичка размишљања о томе колико велике могу бити размере природне несреће потпуно бесмислена, једна од великих лекција несреће у Фукушими и то да се богатство не мери само економским аршинима већ и тиме да ли је могућ миран и безбедан животом у сопственој кући и у кругу своје породице и пријатеља.

Озбиљно је доведена у питање и тврдња да је коришћење нуклеарне енергије најјефтинији и економски најисплативији начин за производњу струје.

Не само због тога што су, у случају велике несреће, трошкови за ублажавање њених последица баснословни, већ и због тога што се та економска исплативост и иначе базира на свесном ризику по здравље становништва.

Наиме, истраживање новинара и независних стручњака у Јапану указује да су руководства нуклеарних централа често свесно игнорисала безбедносну процедуру како би избегла заустављање реактора и њихову искоришћеност приближила максимуму, у настојању да исплате огромне трошкове за изградњу постројења и дугогодишњи процес његовог уклањања након што му истекне рок употребе.

Још једна поука из Фукушиме о којој се у либерално-капиталистичком Јапану, где су енергетска предузећа и системи попут железнице одавно приватизовани, мало говори јесте и то да нуклеарне централе не би требало да буду у приватним рукама, јер онда профит постаје религија, а безбедност и здравље становништва падају у заборав.