Дезертер - часна судбина или издајa

Док је у уједињеној Немачкој од деведесетих година подигнуто на десетине споменика дезертерима, Аустрија је прошлог петка добила свој први, на проминентном месту у Бечу, између седишта владе и председничке палате. Други се планира у Брегенцу идућег лета. 

Тим симболичким чином у Аустрији је коначно, скоро седамдесет година после Другог светског рата, стављена тачка на дилему коју су дезертери из Вермахта поставили пред друштво - ако једна заједница у историјском смислу "полуди", каква морална средства стоје на располагању појединцу који то види?

Иако су све нацистичке организације, од нивоа НСДАП-партије, преко нацистичких војних формација до државних структура Трећег рајха још од нирнбершких суђења проглашене злочиначким организацијама, поглед на Вермахт је и у аустријском и у немачком друштву остао вредносно амбивалентан и, могло би се рећи, посрамљено апологетски.

Разлоге за такво фиксирање Вермахта у сивој моралној зони није тешко видети. Прво, нацистички злочини по обиму, методи и ефикасности надилазе све што је човечанство до тада доживело и преживело. Друго, то је створило неиздрживу етичку стигму, коју су та друштва у посттрауматском рефлексу покушала да ублаже представом о томе како је постојала бар једна надидеолошка и традиционална друштвена институција - Wehrmacht, национална одбрана (Wehr = одбрана, застарели термин).

Тако се и могло догодити да је аустријски парламент тек пре пет година усвојио закон којим се у правном смислу поништавају све судске пресуде Трећег рајха донете против војних бегунаца, дезертера и свих оних који су се на било који начин и под било којим оправдањем супротставили војној мобилизацији.

И закон од пре пет година, и споменик откривен пре два дана у Бечу, само су акт симболичког исправљања старе неправде, рестаурација части и прање имена, будући да је већина осуђених одавно мртва.

На основу пресуда нацистичких судова, у Трећем Рајху је погубљено 30.000 таквих особа: 28 хиљада у Немачкој, две хиљаде у Аустрији.

Прозивка: Непознати ИКС одсутан

Бечка црвено-зелена влада, која у блиској сарадњи са националним удружењем "Правда за жртве нацистичких војних судова" (нобеловка Елфриде Јелинек је члан) подиже споменик дезертерима, одлучила се за споменик једноставне тростепене десет пута девет метара велике Икс-форме изливене у тамно-плавом бетону.

Аутор је немачки вајар и професор на минхенској уметничкој академији Олаф Николаи (рођен 1962), за кога бечки лист Стандард не пропушта да примети како је "социјализован у ДДР-у", што би вероватно требало да значи да поседује више културно импрегнираног сензибилитета кад је реч о визуализацији отпора нацистичком режиму.

Уметничко решење споменика може се посматрати као "пресечени" или "осујећени" антички грчки храм: ту је тростепена структура фундамента ("крепис"), али стубови који би из ње требало да се уздижу фале.

Улога "стуба" на тој класицистичкој подлози препуштена је посетиоцу који се мора попети на "крепис" да би прочитао на њему уклесане енглеске речи "all/alone" (сви/сам), чиме преузима улогу "непознатог икс", односно и сам постаје фигура у споменичком "сви смо ми дезертери"- концепту.

Натпис на енглеском који би требао да тематизује напетост између друштва (all) и појединца (alone) позајмљен је од британског уметника Јана Хамилтона Финлеја (1925-2006), аутора такозване "конкретне поезије" (concrete = бетон).

Концептуални оквир пројекта проширен је избором локације: на Балхаус-тргу, између две палате у којој с једне стране резидира аустријски канцелар, а с друге аустријски председник, док се у позадини шири Хофбург са империјалном традицијом и, преко седишта Европске организације са безбедност и сарадњу, модерним доказима аустријског дипломатског успеха.

Проминентније место у контексту аустријских националних симбола и топоса државне моћи споменик дезертерима није могао да добије, и то је аргумент који аустријски медији спомињу као предност у односу на Немачку - тамо је споменика много више, али њихова важност се губи на локацијама без симболичке снаге.

Дезертер "alone" на камиону

Осим неколико по амбицијама скромнијих примерака, Немачка је већину својих споменика дезертерима Другог светског рата подигла у годинама непосредно уочи или после уједињења - у Потсдаму 1990, Еррфурту 1995, Бернау код Берлина 1998, Келну 2009.

Зашто једно аустријско друштво које се бори за повратак грађанске части давно стрељаних дезертера води рачуна о немачким споменицима из те категорије? Углавном због тога што је та листа од тридесетак немачких споменика коришћена као притисак на аустријске институције да коначно направе први симболички корак у исправљану старих неправди.

Али ни у Немачкој није увек ишло лако, што најбоље доказује случај из Потсдама. Тај споменик је првобитно планиран за Бон, где је требало да буде постављен још 1989, али се побунио тадашњи градоначелник Ханс Даниелс (ЦДУ), под образложењем да је непримерено "да се издајници на било који начин позлаћују".

У саломонском решењу, споменик је тада изложен на један сат на платформи камиона, након тога се селио из складишта у складиште, да би од септембра 1990. нашао стално уточиште на историјском Тргу уједињења у Потсдаму.

Волим издају, али не издајника

Свеједно да ли се ради о случајевима артикулисаног отпора спомен-обележјима за дезертере (Даниелс), или неартикулисаног - аустријска "ћутња" од скоро 70 година - јасно је да се као савременици ту само крећемо на теми позајмљеној од претходних генерација: теми "издајица".

Све европске културе познају изреку, која се некад приписује Езопу у шестом, некад Цезару у првом веку пре Христа, некад паушално цитира као библијска - да се "издаја може волети, али издајник не".

На тај начин се и могу разумети мотиви оних Аустријанаца и Немаца који у Вермахту покушавају да виде "надидеолошку" формацију - он постаје надидеолошки само у смислу ако се подвуче под библијски, или још старији дискурс којим једна заједница удара печат издајништва појединцу.

Ствар се додатно компликује када је заједница у питању дефинитивно на кривом путу, али свеједно инсистира на лојалности својих чланова, користећи при томе етичке принципе добра као притисак и уцену.

Конкретно о аустријском "ћутању": Нико релевантан није протеклих деценија говорио да дезертере Трећег Рајха треба препустити њиховој судбини "осрамоћених", али нико није ништа супротно ни предузимао.

Њихов статус "издајника" није у поратном времену био ни службени став власти, ни став правосуђа, ни питање законодавности, ни јасно изговорени друштвени консензус, али је свеједно деловао као осећај и атмосфера "издаје" испред ширег друштвеног хоризонта.

Генерално гледано, дезертери, бегунци и издајице супротстављају се једној много јачој кохезионој снази него што су и религија и политика и идеологија: идентитету друштвене заједнице, без обзира како је она историјски дефинисана.

Категорија дезертера обрачунавала се са поратним друштвеним консензусом да "у Трећем рајху није било алтернативе, те да су према томе и добри људи силом прилике морали да постану део злочина, а ако нису - утолико горе по њих", сматра бечки социолог Рајнхолд Кнол.