Миланска мистерија: Ко плаћа украјински дуг

Према писању Немачких економских вести (DWN, Deutsche Wirtschaftsnachrichten), на губитку ће бити европски порески обвезници, који ће, по налогу Брисела, дозначити Москви 4,5 милијарди евра украјинског енергетског дуга.

Кад је реч о фактичком стању, интернет портал DWN не треба схватати преозбиљно, пошто он понекад показује селективан однос према чињеницама, али то нимало не умањује његову способност да директно и без превише увијања схвати тренд по коме се ствари крећу.

"Меркелова лоша у покеру - Путин и Порошенко је надиграли: ЕУ би требало да плати украјинске дугове за гас", пише DWN и додаје како "биланс немачке битке за поштовање међународног права износи 4,5 милијарди евра".

Скоро би се могло рећи да Путин и Порошенко у "новој изненађујућој алијанси" диктирају Бриселу услове финансијског поравнања између Москве и Кијева. Тиме DWN изговара директно оно што ниједан политичар у Бриселу или Кијеву не би тако огољено формулисао.

Москву та нелогичност слабо додирује - њој је свеједно одакле ће и из ког европског фонда бити поравнат астрономски украјински дуг "Гаспрому".

Милано, нерешена утакмица

Ако се погледају извештаји и анализе конзервативнијег дела штампе немачког говорног подручја, постаје јасно да су лидери највећих европских земаља путовали на евроазијски самит у Милану са очекивањима да ће се тамо срести са сломљеним и међународно пораженим руским председником.

И док се добар део аустријских и немачких медија задовољава тиме да каже како се "руски председник није понашао конструктивно", амерички Њујорк тајмс се нескривено забавља над чињеницом да су европски лидери "због санкција и падајућих цена нафте" мислили да ће у Милано допутовати "један понизни и посрамљени Путин".

Уместо тога, на састанак је стигао опуштени Путин, добро расположен после пријема у Београду. Уз то, не само да је каснио четири сата, већ је рутински брзо одрадио службени разговор са немачком канцеларком Ангелом Меркел, како би после тога "у миру отишао на тартуфе код свог пријатеља Берлусконија", пише амерички лист.

Је ли све то било драматуршки испланирано? Ако јесте, извесно је да Москва овог тренутка прави бољи политички театар од свих других, завршни рачуни ће се ионако тек писати.

Притисак изневерених очекивања био је код немачке канцеларке тако интензиван да је "изнервирана Путиновим хроничним, иритантним кашњењем" како пише аустријски Пресе, врло грубо прекинула говор руског председника у моменту док је он објашњавао присутним ЕУ лидерима да је "суверенитет Украјине проблематичне међународно-правне природе".

"Меркелова пресекла Путинову параду", коментарише Пресе у јасној алузији на чињеницу да је руски председник пар сати пре тога био почасни гост на паради у Београду.

Део нервозе канцеларке Меркел вероватно има везе с њеним пруским смислом за хумор, али сигурно и са тиме да је читав наступ руског председника имао за циљ да се Европској унији сценским средствима предочи нелогичност њене украјинске политике.

"Путин је показао како даља финансијска судбина банкротиране украјинске државе није више његов проблем", коментарише DWN. С трунком ироније могло би се додати да је руски председник отпутовао из Милана са једном бригом мање, након што је украјинске дугове "удомио" у Европској унији.

Београд и "политика клатна"

Да ли су европске позиције Београда компромитоване зато што је угостио Путина "протоколом који следује једном римском конзулу", како пише Њујорк тајмс? Судећи према извештајима овдашњих медија, ни најмање.

Најпре, заједничка политика Вашингтона, Лондона, Берлина и делимично Париза није у потпуности успела да руског председника претвори у персону нон грата на европском дипломатском паркету; велико је питање колико ће и ти политички центри бити у стању да наметну и одрже темпо темељног искључивања Москве из послова цивилизованог света.

Анти-Путин фронт унутар ЕУ није јединствен, делимично због тога јер нису сви спремни да демонизују једног европског председника, делимично зато што мисле да је радикално дистанцирање Европе и Русије географски нереално, економски неодрживо и технички неизводљиво.

Аустријска штампа је, на пример, с мешовитим осећајима најављивала сусрет Путин–Фајман у Милану: с једне стране, понос што је аустријски канцелар добио "читавих 45 минута насамо са Путином", с друге стране, грижа дипломатске савести да је то, с обзиром на околности, превише блискости с руским председником.

Али свеједно с које стране се гледа, "Москва доживљава Беч као пријатеља" пише аустријски Пресе, додајући за сада непотврђену информацију да би се Фајман на састанку Европског савета 23–24. октобра у Бриселу могао заузети за отварање брзог процеса укидања руских санкција.

У таквој атмосфери ишчекивања и одмеравања снага, у моменту док средњоевропске државе размишљају како да се на прагу зиме извуку из кошмарног економског рата с Москвом, нема никаквог разлога за Београд да тек почиње.

Чини се да је највише о том проблему – може ли Београд задржати европске перспективе и московско пријатељство – размишљао швајцарски Ноје цирихер цајтунг.

"Путин је назвао Србију савезником и пријатељем – али је свеједно однос Београда и Москве све тежи", коментарише лист Путинову посету.

"По угледу на Титова времена, Србија покушава да балансира између Русије с једне и Вашингтона и ЕУ с друге стране, али маневарски простор за такву политику клатна данас је много мањи него што је био онда", сматра швајцарски лист.

На страну чињеница да ту један швајцарски лист објашњава како се не може са свима бити добар, но питање које он пропушта да постави јесте: А да ли можда и Русији и Западу почиње да одговара то стање српског баланса, с једне стране чланство у ЕУ, с друге стране пријатељство с Москвом?

Што се саме Москве тиче, њени ставови су јасни: Србија се изборила за ЕУ једнако тако као што се Унија изборила за украјинске дугове. О свему осталом може се разговарати, али се не може богзна шта направити.