Сукоб цивилизација због китова

Као близак војнополитички савезник САД, Јапан већ деценијама своју спољну и безбедносну политику усклађује са жељама и захтевима Вашингтона. Далекоисточна царевина неретко прави и за њу штетне уступке у области економске политике, у одређивању царина и квота за увоз или у спровођењу санкција против трећих земаља које диктира Бела кућа.

Краткорочни економски губитак предузећа и државе, па и слабљење одређеног сегмента привреде прихватају се невољно, као жртве које морају бити поднете зарад дугорочне стабилности и сигурности коју пружа војни савез са САД, те за добробит јапанске економије у целини, за коју је велико и богато тржиште САД једно од два најважнија извозна одредишта.

Али трпљење и послушност могу ићи само до одређених граница, након чега на површину избијају дуго затомљена горчина, отпор и гнев. Ту линију отпора према притиску који долази са Запада Јапан је последњих година повукао на релативно неочекиваном месту, у домену располагања живим ресурсима, односно, прецизније, у лову на китове.

Јапан под све већим притиском

Међународна комисија за лов на китове је на конференцији недавно одржаној у словеначком граду Порторожу гласањем земаља чланица усвојила резолуцију којом се знатно пооштравају критеријуми за лов на китове у научне сврхе, и од Јапана тражи да се придржава одлуке Међународног суда правде који му је раније ове године наложио да прекине ловачке походе на китове у Јужном океану.

Наиме, још 1986. године Међународна комисија за лов на китове, која регулише квоте улова и чија чланица може да постане свака земља која има излаз на море, донела је одлуку да замрзне комерцијални лов на угрожене врсте китова.

Том приликом, та организација је оставила могућност за мањи, ограничени лов у сврху исхране и преживљавања Инуитима (Ескимима), староседеоцима Гренланда и Канаде, који живе у поларним условима и за које су месо и уље кита основа егзистенције.

Она је тада такође дозволила и спровођење ограниченог лова у научне сврхе, што су јапански китоловци искористили да наставе своје вишемесечне експедиције на јужној полулопти, у којима сваке године одстреле по неколико стотина животиња.

Међутим, 2010. године Аустралија, која се налази на северним обалама Јужног океана, поднела je тужбу Међународном суду правде теретећи Јапан да злоупотребљава квоте за лов у научне сврхе и захтевајући да се Земљи излазећег сунца наложи да прекине ту праксу.

Током процеса, аустралијски правни тим је изнео мишљење да нема научног оправдања за даље убијање китова, јер су јапански морнари у претходне више од две деценије већ били усмртили око 10.000 тих животиња, угрозивши тако њихов опстанак.

Према тврђењу аустралијске стране, Јапан је тиме прекршио међународни споразум Међународне комисије за лов на китове који забрањује комерцијални лов на китове и Конвенцију о међународној трговини угроженим дивљим врстама флоре и фауне.

Резолуције Међународне комисије за лов на китове, међутим, нису правно обавезујуће, а одлука Међународног суда правде у Хагу може се заобићи преименовањем ловног програма.

Зато је Јапан, иако је из обзира према тим међународним институцијама отказао ловачку експедицију у Јужни океан заказану за крај ове године, овог месеца наставио лов на морске сисаре у водама североисточног Пацифика.

Јапан је такође објавио да планира да на прелазу из 2015. у 2016. настави и походе у Јужни океан, када ће, према речима владиних званичника, његова рибарска флота узети у обзир и пресуду Међународног суда правде тако што ће себи за циљ поставити хватање осетно мањег броја китова него што је то до сада чинила.

На конференцији Међународне комисије за лов на китове у Порторожу, као и претходних година, Јапан и друге присталице слободнијег односа према лову на китове прегласао је блок земаља које теже ка чвршћој регулацији те делатности, а који чине САД, Аустралија, Нови Зеланд и Европска унија.

Политички притисак западних влада сада више није ограничен само на Јапан, већ последњих година захвата и малени Исланд, који највећи део свог улова мање угрожених врста китова извози у Јапан и којем се сада прети бојкотом свих његових производа у САД.

Али директни и индиректни притисак на Јапан се не одвија само на међудржавном правном нивоу. Последњих година, јапански китоловци се на јужној полулопти суочавају са директним физичким ометањем које спроводе припадници непрофитне организације за заштиту морских екосистема "Си Шепард", чије је седиште у САД.

Активисти ове смеле, а могло би се рећи и дрске организације још од 2005. године покушавају да спрече деловање јапанских бродова у Јужном океану, при чему се не либе агресивних акција као што су изазивање судара, засипање јапанских пловила фарбом и киселином, па и упад на њихову палубу.

Оснивач "Си Шепарда", канађанин Пол Вотсон, ухапшен је 2012. у Немачкој под сумњом да је десет година раније починио убиство тако што је својим пловилом намерно ударио у костарикански рибарски брод који је био у лову на ајкуле и притом усмртио једног морнара.

Та чињеница и уопште агресивно деловање "Си Шепарда" према јапанским китоловцима у једном делу јапанских медија Вотсону је донео етикету "еко-терористе".

Такође, 2010. у Токију је на две године затвора условно осуђен капетан једног од бродова "Си Шепарда" – Новозеланђанин Питер Бетјун, који је ухваћен када се, након што је посаду јапанског китоловца засуо импровизованим пројектилима који су повредили једног од морнара, недозвољено попео на палубу тог пловила. Због свега тога, "Си Шепард" се у Јапану сматра полумилитаристичком, криминалном групом.

Неразумевање међу културама

Западњачки активисти такође долазе и у јапанске луке из којих крећу китоловци и ту протестују, неретко користећи и тешке речи које вређају локално становништво, а у прошлости су и тајно узимали узорке из јапанских ресторана и вршили њихову ДНК анализу не би ли доказали да је јапански лов на китове комерцијалне а не научне природе.

Јапанцима, за које се већ деценијама у интелектуалним круговима Европе и САД верује да су мудраци који живе у складу са природом због своје песничке осетљивости према промени годишњих доба, прелепих вртова који одишу духовношћу и традиционалних вештина попут икебане и бонсаија – сада се лепи етикета "варвара" и "кољача китова" којима недостаје свест о потреби за очување природе.

Притом непостоји културолошко разумевање за бригу коју Јапанци указују за добробит свих друштвених слојева и професија и за унутрашњи притисак на владу да се стави у одбрану јапанских рибара који би одустајањем од лова на китове остали без прихода и посла који најбоље знају да раде.

Отуд се наставак лова на китове и субвенције јапанске владе за покривање економских губитака у ловачким експедицијама на Западу доживљавају као нешто потпуно ирационално.

С друге стране, англосаксонска култура индивидуализма, глобалног активизма и снажног протеста, не наилази на добар пријем у Јапану где су највеће вредности друштвена хармонија, уљудност и добри манири, а најтежи могући грех ремећење јавног реда и мира и проузроковање проблема другима, па су Јапанци шокирани чињеницом да се неко усудио да угрози интегритет њихових бродова и да дође у њихову земљу и ту им на бучан начин ремети живот, притом их називајући "убицама".

Лов на китове: аргументи за и против

Критичари из иностранства, пре свих амерички, аустралијски и новозеландски борци за очување животне средине и владе тих држава, тврде да је јапански програм лова у Јужном океану заправо комерцијални а не научни подухват, јер највећи део уловљених морских сисара заврши на трпезама ресторана и рафовима супермаркета у Јапану.

Они истичу да јапански научници за протекле готово три деценије лова нису произвели више од два-три релевентна научна рада, да проучавање китова не захтева њихово масовно убијање и да се мноштво корисних података о исхрани, миграцији и начину комуникације ових гигантских сисара могу добити њиховим праћењем у природи.

Један од аргумената западњачког кампа који се противи лову на китове је и то да у савременом Јапану месо те животиње чини занемарљиви део трпезе становништва, с обзиром на то да је свега неколико процената укупне популације Земље излазећег сунца у свом животу имало прилику да проба ту посластицу.

Зато је, сматрају они, и иначе економска добит која се остварује ловом на китове у Јапану изузетно мала, па би, с тим у складу, и економска штета проузрокована евентуалним гашењем тог сегмента рибарства била готово занемарљива. Штавише, у протеклих неколико година трошкови експедиција у Јужном океану надилазе профит који се њима остварује, па је јапанска влада сада присиљена да их субвенционише.

Јапанска страна, међутим, указује на то да је лов на китове већ хиљадама година део јапанске културе, те да егзистенција неколико рибарских насеља у Јапану зависи од те делатности.

Јапанци, такође, сматрају да аргументи англосаксонских земаља нису засновани на научним чињеницама о стању популације различитих врста китова, већ на ирационалној идеологији која вреднује китове више од других животиња, јер они, наводно, испољавају високи степен интелигенције.

Западњачки аргумент о томе да су китови посебни и заслужују нарочиту пажњу и заштиту заснива се на томе да те животиње имају велику запремину мозга и способност релативно сложене комуникације звуком, коју неки сматрају врстом језика.

Јапански и други научници, међутим, указују да велика запремина мозга не значи аутоматски и високу интелигенцију с обзиром на то да знатан део нервне масе у мозгу служи за пријем надражаја и координацију рада органа, а не за апстрактно мишљење и деловање у заједници. Бољи индикатор интелигенције, сматрају они, јесте пропорција између величине мозга и тела у целини, по чему китови заостају за псима или свињама.

Китови, дакле, не само што нису интелигентнији од других сисара, него је проблематична и сама идеја да интелигентније форме животе треба да буду поштеђене убијања и конзумације, док оне мање импресивне и мање налик људима смеју да буду жртвоване на гурманском олтару – то су противречности у аргументима западњачких активиста за заштиту китова које се истичу у Јапану и због којих се приврженост англосаксонаца морским сисарима у Земљи излазећег сунца доживљава као идеолошка, готово религијска.

Отуд, Јапан се пред Међународним судом правде бранио тврдњом да у тој земљи постоји дуговековна традиција конзумације меса кита, да је то обичај који је дубоко уткан у ткиво јапанске културе и да западне земље неоправдано покушавају да му наметну своје вредности, јер су вођене сентиментима, а не фактима.

Јапански правници изнели су тврдњу да истраживања величине популације китова показују да њихов опстанак није угрожен, те да је разлог за то што противници лова на китове игноришу те чињенице то што су опчињени тиме што ти сисари показују извесни облик интелигенције у комуникацији и погрешно их доживљавају сличнијим људима него то што они заиста јесу. Западне државе, сматрали су јапански правници, упустиле су се у једну врсту моралног крсташког рада у којем покушавају да друге "цивилизују", мада би ера таквих настојања требало да буде за нама, а културна разноврсност света у потпуности прихваћена.

На њихову жалост, суд је уважио аргументе Аустралије и 31. марта ове године затражио од Јапана да прекине лов у научне сврхе.

Гозба за око камере

Политички, дипломатски и економски притисак на Јапан, након пресуде Међународног суда правде у Хагу, последњих месеци добија на интензитету, претећи да се претвори у тајфун који ће у тој далекоисточној земљи збрисати лов на китове као привредну грану.

Али, притисак је, чини се, превршио меру и влада у Токију је у критичном тренутку за опстанак јапанских китоловаца одлучила да се одупре. Тако је ових дана јапански министар иностраних послова Фумио Кишида са својом свитом симболично, пред камерама, извршио јавну, пркосну дегустацију меса кита.

За дугим столом уредно постројене бирократе његовог министарства и посланици из префектуре Окајама, у којој живи и ради један део јапанских китоловаца, тада су на министров први залогај, здушно зарили кашике у чиније са јапанизираном варијантом индијског карија у којем се исецкан на ситне комаде брчкао кит, притом озбиљно угрозивши своје беле кошуље са којих су претходно мудро уклонили кравате.

То мљацкање под рефлекторима, иако чин лишен дипломатског такта који би Јапану могао само да заради нове осуде у иностранству и додатно иритира ионако преосетљиве западњачке еколошке душебрижнике, није без смисла и логике. Наиме, мада су камере на лицима дегустатора забележиле оклевање када је истранжирани морски див доспео у њихова од стране државе ангажована бирократска уста, услед чега је постало јасно да је за велику већину њих укус меснатог сисара заправо био непознаница, домаћем јавном мњењу је успешно послата јасна порука: "Јапан се (због китова) сагињати неће."

Оправдана борба?

Функционерима и бирократама у Јапану сигурно није лако јер њихов пробавни тракт може по потреби бити искоришћен од стране државе као пропагандни инструмент, што показује колективна гозба са његовом екселенцијом минстром спољним у улози главног месождера.

Зато им треба опростити што можда нису познавали китоједну културу у чију су одбрану сели за трпезаријски сто у изрежираној вечери која је претила неуклонивим флекама од карија.

А и готово донкихотовска борба коју су повели својим средовечним стомацима чини се оправданом.

Наиме, жар са којим се данас западно јавно мњење и владе обрушавају на азијске културе присиљавајући их да се одрекну бржег економског развоја или елемената из свог културног живота и кухиње ради очувања природе, на моменте не заостаје за мисионарским жаром који су показивали у не тако далекој прошлости када су азијско становништво терали да се одрекне своје религије, обичаја и начина живљења зарад оног што су субјективно сматрали "једином истинитом вером", "напредном цивилизацијом", "високом културом" или, у скорије доба, аутентичном демократијом.

Јапанцима, који, изгледа, јесу криви за лажно представљање комерцијалног лова као научног, дакле, ипак се не може замерити ако су осетили да су државе којима доминира англосаксонска мисао при заговарању права китова заборавиле на људска права у чије име већ деценијама врше војнополитички притисак на многе земље широм света и у које, ваљда, мора спадати и слобода да се једе оно шта се хоће.

Јапанцима се још мање може замерити то што се тврдоглаво опиру и упућују у лов у воде које су далеко од њиховог дома ако се зна да је њихова земља половином деветнаестог века била војно присиљена на економско и политичко отварање према Западу кроз потписивање врло неповољних трговинских уговора од стране бојне флоте Сједињених Држава, чији је један од првих захтева био да се америчким китоловцима омогући пристајање и снабдевање у јапанским лукама како би они могли слободно да делују у водама око те острвске државе.

И док су у епопеји о гигантским сисарима јужних мора очување егистенције јапанских китоловаца и заштита сопствене културе најважнији мотиви за отпор Јапана земљама Запада, било би реалистично и приметити, да је вероватно главни разлог за то што је управо проблем лова на китове постао бојно поље за сучељавање цивилизација то што је он, у суштини, небитан за безбедност Јапана и функционисање његове економије у целини.

Односно, једноставно речено, да су политички улог и економски ризик већи, отпор Јапана би, врло могуће, био мањи.