Историјски преговори Кине и Тајвана

Представници кинеских и тајванских власти састали су се данас у граду Нанђингу где су преговарали о успостављању стабилних канала за међусобну комуникацију и о евентуалном отварању званичних представништава на територији саговорника, јављају медији у источној Азији.

Ови разговори се оцењују као историјски, јер Тајван и НР Кина не признају једно друго као суверене, међународне политичке ентитете и нису одржавали званичне преговоре у протеклих 65 година, од завршетка кинеског грађанског рата 1949. године.

Наиме, те године на континенту је успостављена комунистичка Народна Република Кина, а на острву Тајван (у то време "Формоза") капиталистичка Република Кина чије је руководство, упркос изгону, наставило да тврди за себе да је једина легитимна власт и да представља све кинеске грађане. НР Кина, међутим, то никада није прихватила и Тајван и данас посматра као своју провинцију, те већ дуго времена омета покушаје тог острва да се наметне као од матице независни међународни субјект.

Током разговора између тајванског министра за односе са НР Кином Ванг Ју-ћија и заменика министра иностраних послова НР Кине задуженог за односе са Тајваном Џанг Џи-ђуна договорено је отварање заступништва, чвршће економско повезивање између две стране, те успостављање система здравствене заштите за студенте који са Тајвана долазе на континент и обрнуто, јављају медији у Азији.

Успостављање чвршћих партнерских веза нарочито траже велике тајванске компаније које желе да се активније и слободније укључе у рад у матици Кини, те туристички сектор на Тајвану који би могао да добије знатан развојни замајац даљим олакшавањем кретања становништва.

Највеће тајванско предузеће које тренутно послује у матици је "Фокскон", електронски гигант који за потребе "Епла" производи ајфон телефоне и таблет рачунаре користећи обилну и јефтину радну снагу на континенту. Тајван је, иначе, прошле године већ увео визне олакшице за путнике из Кине, што је омогућило долазак првих организованих тура из матице.

Успостављање чвршћих трговачких и пословних веза биће од економске користи и за НР Кину, а таква врста повезивања могла би у будућности да има и политичке импликације, односно да буде први корак ка поновном уједињењу кинеског народа са обе стране мореуза који раздваја Тајван од азијског континента.

Многи медији у источној Азији данас постављају питање о томе да ли је кинеска и међународна јавност управо присуствовала првом чину у процесу поновног уједињења - питање у вези с којим су аналитичари и војнополитички коментатори подељени. Један део њих поновно уједињење сматра неминовним и природним, док други указују на то да на Тајвану и даље постоји релативно јако антикомунистичко расположење, да су председник и влада који су тренутно на власти изузетно непопуларни у народу због низа скандала у државном апарату и војсци, као и да на Тајвану постоје велике мањине које по етничкој припадности нису Хан Кинези.

Град Нанкинг изабран је за место на којем ће бити одржани важни разговори јер је у њему сахрањен др Сун Јат-сен који се као оснивач модерне кинеске нације поштује и на континенту и на Тајвану и јер влада националистичке партије Куоминтанг, чије су присталице касније масовно населиле Тајван, у тај град пренела престоницу из Пекинга пре девет деценија током војнополитичког превирања у Кини.

Кинески грађански рат, бег на Тајван и односи острва са матицом

Куоминтанг је основао др Сун Јат-сен и та партија је одиграла важну улогу у збацивању династије Ћинг и формирању кинеске републике 1912. године. Међутим, одмах по успостављању новог друштвеног уређења, већ 1913, Сун Јат-сен и његове присталице пале су у немилост новог режима због чега су пребегли у Јапан, одакле су се вратили шест година касније да поново успоставе своју политичку странку у условима када је Кина била расцепкана, а државни апарат разорен.

Куоминтанг је временом проширио своју мрежу присталица и, повремено и у сарадњи са комунистима, у првој половини двадесетих година постепено остварио уједињење подељених кинеских области, осим ресурсима богате регије Манџурија, која се двадесетих година прошлог века налазила под совјетском контролом. Куоминтанг на челу са новим лидером Чанг Кај Шеком завладао је Кином 1927. године и преселио престоницу у Нанкинг на југ земље где је уживао највећу подршку, али је убрзо почео да долази у отворени војни сукоб са комунистима, а тридесетих година почео је и да губи територије пред јапанским окупатором. Почев са Манџуријом 1931. године, Јапанци су у неколико војних кампања загосподарили знатним делом данашње Кине, односно свим већим градовима у приобалном појасу.

Снаге Куоминтанга, упркос жестоким сукобима са комунистима, имали су са њима и немале идеолошке сличности: жељу да се отарасе аристократије и регионалних господара, односно, друштвеног уређења из феудалног доба, жудњу да из земље протерају британске, немачке, руске и јапанске колонисте и стране мисионаре, те амбицију да искорене религију као реликт прошлости и симбол заосталости, због чега су осим хришћанских цркава, нападали и разарали и домаће будистичке храмове.

Уз знатну војну помоћ САД, борци Куоминтанга су пружали отпор јапанском окупатору и када је завршен Други светски рат Кина је призната за једну од победница у том сукобу, те јој је додељено стално место са правом вета у Савету безбедности новооснованих Уједињених нација. Међутим, подршка за комунисте који су сиромашним сељацима обећавали ослобађање од земљопоседника је расла и грађански рат који се опет распламсао након што су Јапанци отишли завршио се катастрофално по Чанг Кај Шека и његову партију - оружане формације националиста, партијски чланови, њихове породице и бројне присталице биле су присиљене на повлачење са копна и бекство на оближњи Тајван. Сматра се да је чак два милиона људи тада пребегло на ово пацифичко острво које сада броји 24 милиона душа.

Вођство и присталице Куоминтанга на Тајвану успоставили су нови државни апарат, а Чанг Кај Шек је владао тим острвом све до своје смрти у 89. години живота - 1975. године. Највећи део тог времена његова диктаторска влада полагала је искључиво право да представља читаву Кину у Уједињеним нацијама и на другим међународним инстанцама, све док САД, које су војно штитиле и економски помагале Тајван, нису направиле заокрет у спољној политици у време службовања секретара за спољне послове Хенрија Кисинџера, који се у два наврата састао са комунистичким лидерима у матици Кини, услед чега је, између осталог, Народна Република Кина стекла а Тајван изгубио место у Савету безбедности и уопште у УН. Он се од тада бори за међународно признање као од НР Кине независна држава и тренутно има званичне дипломатске односе са само двадесетак држава у свету.

Упркос политичкој изолацији Тајван је у последње две и по деценије успео да се економски и технолошки развије до завидног нивоа. Ипак, за даљи напредак овом острву је неопходно јаче економско повезивање са све моћнијом матицом која има огромне људске и материјалне ресурсе. Отопљавање односа вероватно би донекле умањило и велика издвајања Тајвана за одбрану, односно куповину савременог оружја, углавном америчког порекла, и ослободило буџет за друге намене.