"Службени пут" ЕУ на исток

Некомпетентна, без харизме, безбојна, раздражљива, недорасла изазовима - то су атрибути који су до недавно често коришћени у европској штампи за опис лика и дела Кетрин Ештон, високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност.

Више не, сматра аустријски дневник Ди Пресе, јер се Ештонова ове године изборила за достојнији професионални профил, односно кроз менаџмент украјинске кризе доказала како је "коначно одрасла".

Уз њену помоћ је у априлу ове године дошло до споразума између Београда и Приштине, чиме је остварена политичка формула "дрвеног железа" која Србији отвара врата ЕУ и без "де јуре" признавања Косова.

У новембру је уз њену посредничку улогу остварен споразум између Ирана и Групе 3+3, коју чине велике светске силе Сједињене Државе, Русија, Кина и домаћи европски великани Немачка, Француска и Велика Британија.

Док онај између Београда и Приштине и поред повремених тразавица стоји, споразум са Ираном се већ озбиљно клима, али за то нико не оптужује Кетрин Ештон или ЕУ - они су направили шта су могли, даља судбина тог договора сели се на виши ниво одлучивања.

Да ли је ЕУ потребна Украјина?

Шта је то Ештонова урадила у Украјини да заслужи тако похвалне тонове у аустријским медијима? Уствари ништа, или ништа посебно, што је и најбоља политика коју ЕУ овог тренутка може водити према бившој совјетској републици Украјини.

Ештонова је посетила Кијев, показала да има разумевања за тамошње емоције, и вратила се у Брисел необављеног посла, на тај начин признајући лимитираност Европљана у решавању политичких загонетки које се тичу руског "блиског иностранства".

Порука је: Показати слабост некад је доказ снаге. ЕУ се не може пуном паром завлачити у нетранспарентне ситуације или дипломатски запоседати територије подељене лојалности, а да се то не одрази негативно на њену виталност.

Иако готово ниједан чланак у аустријским и немачким новинама не спомиње директно име америчког политичког теоретичара Самјуела Хантингтона, у свима текстовима лебди његов дух "судара цивилизација", односно, добар део тих написа протиче у анализи Украјине као "подељене земље".

Хантингтон је пре двадесетак година у својој чувеној књизи "The Clash of Civilizations" поделио проблем-државе на "усамљене земље" (lone countries), "подељене" (cleft countries) или земље "несигурног идентитета" (torn countries).

Украјина, према његовој категоризацији, спада у подељене земље - унијатски запад доживљава се као део Европе, којој је кроз аустријску царевину историјски припадао, док се исток, добровољно и без притиска, приклања руској култури и језику.

Русија би, према Хантингтону, била "несигурна земља" (torn, поцепана у души, као Турска на пример), што у његовој терминологији значи држава, односно нација која у потпуности припада једној цивилизацији, али декретом, одозго, вишом политичком вољом покушава да промени свој идентитет.

Да ли је Украјини потребна ЕУ?

Шта се све променило од када је Хантингтон написао своју књигу? Русија је потрагу за идентитетом заменила потрагом за финансијском моћи и утицајем, и под Путином дефинитивно престала да у смислу цивилизацијског идентитета буде "несигурна".

Са своје стране, Украјина је остала разједињена, уједињена једино својом енергетском, трговинском и привредном зависношћу од Москве.

Да ли је то сигнал да Украјину треба оставити у руској сфери утицаја? Или да Украјинци желе да остану у руској сфери утицаја, и то барем у свим оним случајевима када са ЕУ не преговарају о двадесет милијарди евра као цени за преиспитивање идентитета?

Позивајући се на испитивање јавног мнења које је спровела украјинска невладина агенција "Research and Branding Group", разлике међу становништвом су регионалне и не могу се олако подвести под формулу "пола ту - пола тамо", иако нису ни далеко од ње: приближавање Кијева Европској унији жели 81 одсто грађана западне Украјине, 56 одсто средње, 33 одсто јужне и 25 одсто источне Украјине.

Али, ако су Украјинци и даље подељени у односу на љубав према ЕУ, улазак у царинску унију са Русијом се већински одбија - чак 61 одсто источних, "проруских" Украјинаца је против, док се у западном делу одбијање царинске уније са Москвом пење на 93 одсто.

Конкретно, то испитивање јавног мњења је само доказ да украјински национални идентитет крије много непознаница, те да не варира само регионално, већ и сезонски - преко лета је више европски, по зими више руски.

Да ли би Европска Унија имала више среће са потписивањем Уговора о придруживању да јој је тајминг био бољи, да је тај чин, на пример, планирала за јун месец ове године, а не за новембар?

Прави изазови тек предстоје

И ту се долази до граница онога што ЕУ хоће, жели, може, или што јој уопште треба, пише Ди Пресе. Европа је делатна у оним дипломатским ситуацијама када се или показује као рационални, непристрасни посредник (преговори са Ираном), или као "магнет" новог таласа проширења (споразум Београд-Приштина).

У случају Украјине, међутим, ЕУ није ни непристрасна, нити склона да Кијеву обећа пуноправно чланство - ни сада, ни сутра, ни вероватно никад.

Планирани уговор о придруживању ЕУ, који је председник Виктор Јанукович отказао тако што је рекао да га вероватно још није потпуно отказао, није са стране ЕУ ни био замишљен као отварање стварних европских перспектива Кијеву, већ више као порука Москви.

И зато треба хвалити Кетрин Ештон, сматра Ди Пресе, јер је схватила да је не само Украјина, већ и сама ЕУ у Хантингтоновом смислу "cleft", подељена, када дефинише своје интересе према Украјини.

На пример, Пољска и Литванија су за придруживање Украјине ЕУ зато што желе стварање "санитарног кордона" према Русији.

Немачкој су, напротив, у првом плану добри односи са Русијом и не би их без потребе стављала на пробу.

Са своје стране, Француска гледа у сасвим другом смеру - Париз интересује како се ствари одвијају на југу континента и у Африци, а не како нервирати Москву.

Следећи комплексно нерешиви проблем који чека на лејди Ештон и где ће доказивати своје дипломатске способности је посредништво између Грчке и Македоније у спору око македонског имена.

Тек је то тврди орах, тврди аустријски лист - мораће да пресуди с које стране границе живе прави потомци Александра Великог Македонског, што је одлука која се у Бриселу очекује с великом напетошћу.