Синхронизовано пливање Берлина и Беча

Нове поставке "велике коалиције" добиће и Берлин и Беч, односно владе састављене од партија десног центра и социјалдемократске левице. Шта је слично, а шта различито у преговорима за нову немачку и аустријску егзекутиву?

Како су коалициони преговори на обе стране почели у готово исто време, медији већ говоре о великој "немачко-аустријској паралелној акцији" или политичким фигурама "синхронизованог пливања".

У оба случаја спорне су ствари унутрашње политике. Никаквих наговештаја нема да би и Берлин и Беч мењали основне поставке респективне спољне политике.

У односу на Србију, то значи да би се ЕУ-амбиција Србије и даље кретале у простору између будно-критичког ока немачке канцеларке Ангеле Меркел и помирљиво-компромисног тона из Беча.

Ако се узме да је популарна формула којом се описује економски, финансијски и демографски однос између Аустрије и Немачке један према 10, јасно је да ће у том "сендвичу" Србија бити махом у неудобној позицији.

Каква год се подршка добије од Беча, Београд ће своје "евро-напоре" морати да помножи са 10, не би ли исту такву подршку добио и од кабинета Ангеле Меркел.

Од интерних ствари, у Немачкој је уклоњена главна препрека коалицијском договору, односно унија ЦДУ-ЦСУ више се не опире захтеву Социјалдемократа (СПД) да се минимална радна сатница фиксира на осам и по евра. Сада је неуједначена - седам и по у источним, а осам и по у западним покрајинама уједињене Немачке.

Све остале теме - од прерасподеле буџетских средстава за социјална давања, до увођења путарине, биће третиране по "даш ми-дам ти" принципу.

Аустрија, спорови се настављају

Код Аустријанаца је ствар нешто компликованија - спорови око нових или прерасподеле старих пореза, као и судбине гимназија. Све свађе које су пратиле стару "велику коалицију" настављају се и у договорима за нову.

И социјалдемократе (СПО) и конзервативци (ОВП) желе смањење пореза на плате, али први би то хтели одмах, други тек када државни буџет буде поново у плусу.

Буџет тренутно показује минус од 2,5 одсто бруто националног дохотка, док Мастрихт као границу допустивог прописује минус од 3 одсто.

СПО би увео и порез на имовину, док је његов партнер изразито против тога. Компромис је за сада далеко - у позадини фигурира идеолошко питање "опорезивања богатих", односно, да ли је "богат" свако ко поседује стан, или само онај ко их има више.

Исто тако, СПО би гимназију, која траје осам година, очас скратио на четири године. Скраћени део припојили би основној, за сада четворогодишњој школи. У исто време број гимназија би се смањио и евентуално направио корак ка њиховом напуштању.

По том сценарију који ужасава ОВП, Аустрија би добила своју верзију "Шуварица", школске институције која је у анале бивше Југославије ушла под описом "освета лоших ђака".

Да ли сада Аустрија посеже за сличним решењем питање је које се може поставити у више варијација. На пример, колики део у томе игра чињеница да стари-нови премијер Фајман није успео да положи ни један једини испит на Правном факултету који је студирао у младости.

Ако претпоставимо да ће преговори политичких партнера и у Берлину и Бечу бити успешно окончани, за Беч је то истовремено и завршена прича - потписује се коалициони уговор и шаље партијској "бази" као протоколарна информација.

Партијске базе су у аустријском случају потпуно "обесправљене" и немају никаквог утицаја на оно што су се договориле највише партијске инстанце.

Не и у Немачкој - ако Меркел (ЦДУ) и Габриел (СПД) успешно окончају преговоре до краја новембра, текст коалиционог договора постаје предмет широког партијског СПД-референдума.

А ту је онда све могуће, с обзиром на то да социјадемократе још нису заборавиле како су прошле у првој "великој коалицији" од 2005. до 2009, када је заједнички наступ са конзервативцима "појео" њихов углед међу бирачким телом.

Сада се поставља питање да ли је сада кабинет Ангеле Меркел у њиховом интересу?

Ако социјалдемократска база каже да није, ту су онда две варијанте појављују као реалне - да се Меркел врати преговорима са Зеленима, или да се распишу нови избори, где би бирачко тело монументално казнило СПД за расипање државног новца.

Границе сарадње (не)постоје 

Политичке и друштвене традиције, међутим, из којих се демократска левица и центар приближавају категорији велике коалиције дубоко су различите у Немачкој и Аустрији.

У Берлину је велика коалиција последње уточиште, излаз за нужду - пораз демократије.

Немци су велику коалицију у својој послератној историји имали само два пута - од 1966. до неславног завршетка у превременим изборима три године касније, као и за време првог кабинета канцеларке Меркел од 2005. до 2009. године. 

Генерализовани поглед на историјски политичко-партијски пејзаж Европе показује да је 19. век обележило надметање конзервативних и либералних партија, које нису биле демокатски легитимисане снаге. У 20. веку борбу за премоћ воде левица и десница, у различитим степенима демократске легитимације.

„Велика коалиција" значи помешати та два фронта, чија подела функционише као кичма читавог историјског политичко-партијског система демократске Европе. То отвара питање да ли је оваква одлука морална према бирачима?

Немачка интерпретација каже да није, па се тамо углавном усталио рефлекс према којем је нација хронично неповерљива према компромисима свих врста. Границе између политичких снага морају бити јасне.

Аустријска интерпретација историјског развоја политичких партија је да су те границе најасније у диктатури. Према томе, што више мешања, тим боље за демократско здравље нације, поготову када је и та сама нација створена у процесу мешања и прожимања народа.

Велике коалиције су у Аустрији правило, а не изузетак, пошто се овде полази од тога да је и трули компромис бољи од ексклузивног решења једне партије, чији победнички занос онда врло брзо постаје несношљив.

Било би погрешно рећи да су Ангела Меркел и Зигмар Габриел неспособни за компромис. Обоје су модерни прагматични политичари опште праксе који надрастају идеолошке оквире снага које су их изнедриле - ствар је само у томе да су, док преговарају, обоје свесни "неприродности" ситуације у коју их је гурнула воља бирача.

Аустријанцима је ту већ лакше, код њих је компромис природно стање, еластичан простор могућег, а неименованог. Без компромиса, улази се у црно-белу зону где ствари треба јасно именовати, што је с аустријске тачке гледишта неприродна ситуација.