Аустријанци "хладни" пред изборе

Нешто испод 6,4 милиона Аустријанаца старијих од 16 година излази сутра  на бирачка места да би изабрали посланике у Доњи дом националног парламента (183 места) за наредни легислативни период од пет година.

Ко ће победити? За Аустријанце је то у толикој мери напето и неизвесно питање, као и метеоролошки преглед ситуације за прошлу зиму.

Због тога одговор на питање - ко сутра побеђује - гласи: Наравно, доживећемо још једну владавину Велике коалиције, односно присилног збијања редова између социјалдемократа (прогнозе 25 до 26 одсто гласова) и конзервативаца/народњака ФПА (прогнозе 22 до 23 одсто).

Велике коалиције развиле су се у Другој аустријској републици (период после 1945), у неоспорну традиционалну политичку величину, али не и вредност - нешто као консензуална институција мањег зла, победа разума над авантуром.

Већинске владе једне партије су у Аустрији изузетак: Од 1966-70 конзервативци су били сами на власти, да би социјалдемократе 1970. под Бруном Крајски освојили први пут у својој историји јасну већину у парламенту и владали неприкосновено до 1983. године.

Све остало биле су коалиције, или Велике, или настале у процесу релативно неуспешног бекства од Велике коалиције.

На пример, социјалдемократе су од 1983. коалирале са Национал-либералном странком, али је и сарадња прекинута 1987. када је Хајдер у унутрашњем страначком пучу преузео контролу над странком.

Крајем осамдесетих година, социјалдемократе и конзервативци вратили су се једни другима и остали заједно све до глобално омраженог "Кабинета Шисел" 2000-2007 године, када су конзервативци коалирали са Хајдером на нескривени ужас светских и доброг дела домаћих медија.

Од тада се чини да су Аустријанци исцрпли националну квоту политичких експеримената, па су се пре шест година у тишини вратили у заветрину велике коалиције, коју би ето, сутра могли поново да потврде својим гласовима.

То овог пута, међутим, није тако једноставно - не толико због међустраначке нетрпељивости између социјалдемократа и конзервативаца, или због темељне неспојивости њихових изборних програма, већ због готово неуротичног става аустријског бирачког тела, које једном руком бира велику коалицију, а другом је демонтира.

Тешко до "Велике коалиције"

У чему је проблем: чак и заједно, социјалдеморкате и конзервативци једва да ће се овог пута довући до 50 одсто расположивих гласова - њихова "већина" у парламенту могла би испасти врло мршава, тек три-четири места више од обичне већине од 92 делегата.

Назвати такву коалицију "великом" врло је горди чин двојице партнера који доминирају аустријском политичком сценом од краја Другог светског рата.

Јер, ФПА је сада поново у порасту и рачуна са 20 одсто гласова (2008: 17 одсто; под Хајдером 1999. чак 27 одсто), Зелени би могли доћи до 14 одсто гласова (2008: 10 одсто), нова партија Тим Штронах добија у свим испитивањима јавног мнења између шест и осам одсто гласова, а изборни праг од 4 одсто би могле да пређу чак и две мале странке, неолиберални НЕОС и БЗА (БЗА је странка коју је Хајдер основао 2005. када је у свађи оставио свој изворни ФПА).

Све у свему, ако сви помало уђу у парламент, онда се у њему нико више неће простирати у комотној већини, одлуке ће се тешко доносити, па би такозвани "Високи дом" - како Аустријанци тепају свом парламенту - ускоро могао изгледати као разбарушени транзицијски законодавац колективног типа, какав се често сретао, а да још није изумро, у такозваним новим демократијама иза бивше "Гвоздене завесе" или у земљама-наследницима Југославије.

Проблем је, прво, формалног карактера: Аустрија има пропорционални изборни закон и низак праг за улазак у "Високи дом" - четири одсто (политичка теорија углавном стоји иза стандарда од пет одсто).

Али тај формални карактер није и одлучујући за Аустрију, јер не ради се само о томе да она има пропорционални изборни закон, Аустрија је сама по себи, онако како је замишљена и правно постављена 1945 "пропорционална" земља.

Бруно Креискy је тај квалитет национаног духа називао ЊИнсел дер Селиген", што значи "Острво благословљених", нешто као земља сретних, повлаштених, задовољних, изабраних, чак и "покојних" у смислу "спашених".

Као и Крајски 80-тих година, тако и сви политички аналитичари и коментатори каснијих времена, употребљавали су ту фразу о "благословенима" барем на пола, ако не и до краја саркастично, мислећи на нешто што се не мења, на стајаћу воду, на острво на мирном, досадном језеру.

Рекло би се, Аустрија никако да се извуче из свог сна о политичкој хармонији, пропорцији и друштвеном консензусу.

"Сретно острво" испод Алпа 

С друге стране, зашто и би, ако се тај сан показао остварив - привреда је добра, незапосленост мала, држава финансира социјални мир, школе солидне, факултети готово бесплатни (17 евра по семестру!), здравствени систем доступан свима, канцелар (Фајман, СПА) и његов "вице" (Шпинделегер, АВП) свађају се на "ти" у телевизијском дуелу, као да су један другог ухватили у крађи у пријатељској партији карата - све у свему мирно, сретно острво на мирном досадном језеру под алпским сунцем.

Али проблем је да тај сан није више остварив, ако је икада и био - питање је колико дуго ће аустријске владе успети да у неолибералним глобалним условима очувају социјални мир кроз методе социјалне и политичке пропорције, прве кроз институцију "социјалног партнерства", друге кроз "партијски кључ", при чему је руковођење над економским фирмама, банкама, чак и читавим привредним секторима (пољопривреда = АВП) подељено између партнера Велике коалиције.

Аустријски формалистички пропорционализам вуче емотивне корене из сећања на изгубљени рат. Тада је најважније било исцелити друштвене ране које је оставио националсоцијализам, помирити два социјална табора (Европа радо заборавља да нису сви Аустријанци били за Хитлера, чак и кад нису били хероји да му се јавно сурпотставе), а друштвени консензус тако структурално усидрити у правним актима да погубне политичке екстраваганције постану немогуће.

Већ 1945/46 рођена је прва Велика коалиција и ударени темељи институцији "социјалног партнерства", при чему су Радничка комора, Савез синдиката, Удружење пољопривредника и Привредна комора постали и остали формално-правни партнери владе у поступку доношења закона.

Аустрија је земља опседнута друштвеном хармонијом - али да ли је она још могућа, и пре свега, да ли је Велика коалиција њен гарант? Тек трећина аустријског бирачког тела подржава данас наставак владе Фајман-Шпинделегер, док више од половине мисле да је време за неку нову комбинацију, иако нису сигурни коју.

За разлику од немачке постизборне пат-позиције, где је "мама сама код куће", како пишу медији, у Аустрији би технички било изводиво више коалицијских варијанти: СПА+АВП+Зелени; АВП+ФПА+Тим Штронах (алтернативно уместо Штронаха БЗА); СПА+АВП са Неолибералима из Неоса.

Поента: све је могуће, до те мере да се овде објављује карикатура са државним председником Фишером (социјалдемократа) како преко телевизије свечано објављује "Дајем налог за састав нове владе аутобусној линији 13А".

Прогноза: када се уморе од математичких комбинација, Аустријанци ће се вратити Великој коалицији и онда је из све снаге оговарати и мрзети до следећих избора 2018, када ће поново доћи до закључка да она, на жалост, нема алтернативе.

Рекло би се да им је досадно, али како досада врло често иде руку под руку са позитивним развојем економских показатеља, има доста народа у Европи који се боре да им буде досадно као Аустријанцима.