Стаљин, Тито и трећи светски рат

Стаљинов приватни рат са Јосипом Брозом Титом умало није проузроковао трећи светски рат, наводи се у објављеном документу са којег је америчка Национална безбедносне агенција (НСА) скинула ознаку тајности.

У документу који је назван "Избегавање Армагедона", НСА наводи да је Стаљин био одлучан да по сваку цену уништи Тита и "његов отпаднички комунистички режим".

Тито је повукао неколико потеза који су разбеснели Стаљина, а кап која је прелила чашу био је Грчки проблем и Титова помоћ (око 10.000 "добровољаца"),  комунистима који су се борили у тој земљи. 

Стаљин је Титу послао писмо критикујући "Грчку линију", сматрајући да комунисти у Грчкој немају никакве шансе зато што Атину подржавају Сједињене Америчке Државе, "најмоћнија држава на свету".

Пошто је Београд одбио да попусти, Стаљин је захтевао оштру казну. Осим избацивања из Информбироа, Совјети су започели заједљиву пропаганду проглашавајући Тита и његову владу за "шпијунске групе", одане америчком и британском империјализму.

У Совјетском блоку почеле су "чистке" Титових савезника, а најтемељније у Мађарској, првој линији уз југословенску границу.

На тај начин почео је "обавештајни рат епских пропорција" између Југославије и Совјетског савеза.

И Тито је настојао да ослободи свој режим просовјетских елемената, те је почео чишћење партије, војске и тајне полиције познат као "лов на издајице" које је називао "ибеовци", пише у документу НСА, чији аутор и порекло нису познати али стоји и напомена  да изнета мишљења нису и службени став Агенције.   

У документу се, потом описује пропагандни рат између две државе и партије и наводи да је војна акција Стаљина деловала је као реална опција "пошто су субверзије и саботаже пропале".

То су потврдили и извори који се помињу у документу. Један од њих је и мађарски дезертер генерал Бела Кираљ.

Према његовим речима, Мађарска народна армија требало је да пробије југословенску одбрану у Војводини. То би отворило врата ка Београду који је требало да заузму совјетске оклопне трупе.

Уништење Југославије је постало главни разлог постојања "армија сателита" (војске Југославији суседних држава тзв. Источног блока), а пропаганда у тим државама била је изузетно јака.

Намера мађарске војске, како је објаснио генерал-пуковник Михаљ Фаркаш, била је да се супротстави "агресији титоистичких бандита против свете територије наше социјалистичке отаџбине".

Специјалне јединице у суседним земљама 

Совјети су ускоро оформили специјалне борбене јединице, укључујући и три интернационалне бригаде у Мађарској, Румунији и Бугарској, опасно претећи Београду. 

Високе положаје у тим јединицама заузимали су југословенски емигранти, а погранични инциденти постали су веома учестали.

То је допринело томе да се за сукоб заинтересује и Запад. У августу 1950. године процене ЦИА биле су да би југословенска армија имала шансе против трупа Румуније, Мађарске и Бугарске.

Међутим, присуство шест совјетских дивизија у тим армијама, значило би пораз Југославије.

Отуда је ЦИА закључила да југословенски отпор зависи од степена и брзине западне помоћи, а поједини сенатори су упозоравали да би "совјетски напад на Југославију лако могао да представља увод у трећи светски рат".

Како би спремиле југословенску војску за рат, Сједињене Државе су створиле шему помоћи. У години после инвазије на Кореју, Вашингтон је обезбедио 77,5 милиона долара помоћи за Београд. До средине педесетих година, војна помоћ је укупно износила пола милијарди долара.

У јуну 1951. године, генерал Коча Поповић је посетио Вашингтон ради заједничких војних планирања. На прву лопту, помоћ Вашингтона Београду била је неочекивана.

Пре разлаза са Москвом, радикални режим у Беораду био је у западним медијима озачен као совјетски сателит број један, а односи између Југославије и САД су били напети.

Ипак, због совјетске претње, ствари су се промениле. У септембру 1951. године обавештајна заједница Сједињених Држава, већ је означила Југославију као вредну и поуздану брану од Совјетског Савеза.

Запад рачунао на Југославију 

Специјални ЦИА пројекти развоја за 24 месеца рачунали су на Југославију као будућу НАТО чланицу, уз Грчку, Турску и Шпанију, што би било главно појачање алијанси за евентуални рат против Совјетског блока.

Закључено је да је совјетска инвазија на Југославију веома вероватна и да би могла ускоро да се оствари. Из НАТО перспективе, Југославија је служила као штит за рањиву Италију и Грчку.

Планови су ишли толико далеко да је у септембру 1951. године Врховна команда савезника у Европи наредила да ће Италија бити брањена на реци Сочи, која је великим делом била на југословенској територији. 

Упркос великој војној помоћи коју је Запад пружао Југославији, страх од совјетске инвазије растао је у земљама НАТО. У фебруару 1951. године британски војни врх је објавио да ће совјетски напад на Југославију довести до трећег светског рата. И Вашингтон је сматрао да би напад на Југославију могао бити увод у глобални рат.

Пошто НАТО није био у стању да оствари предност када је реч о конвенционалном наоружању, опција нуклеарног оружја често је била спомињана. У недељама после инвазије Кореје, Вашингтон је прихватио опцију да искористи нуклеарно оружје како би одбранио Југославију. То би свакако произвело и одговор с друге стране и тешко да би било могуће избећи "нуклеарни рат".

Амерички успех у Кореји одвратио Совјете  

Ипак, дуго очекивани совјетски напад никад се није десио. Према генералу Кираљу, завршне припреме за напад на Тита кулминирале су у току америчке инвазије на Кореју.

Али развој догађаја на Корејском полуострву је био неочекиван за Совјете. Москва је резоновала: Ако је Америка уложила такав напор како би спасила Кореју, како ће се онда ангажовати да спасе стратешки важног Тита?

Због тога је Стаљинова спремност да изазове светски рат, чак нуклеарни рат, слабила, а планови за инвазију су одложени. Према Кираљевим речима, америчка јака одбрана Јужне Кореје одвратила је Стаљина од инвазије.

Пошто су планови о инвазији стављени по страни, Стаљин се поново вратио плановима за убиство Тита.

У последњи план о Титовом убиству био је умешан совјетски илегалац Јосиф Григуљевич, познат као "Макс", који је био задужен за први неуспешан атентат на Троцког. Григуљевич је требало да убије Тита отровним гасом.

Према Павелу Судоплатову, експерту МГБ-а, то је било веома наивно и детињасто. И никада се није догодило. МГБ, претеча КГБ-а,  шаље 1. марта 1953. године извештај Стаљину у коме објашњава да "Макс" није послат у Београд.

То би могао бити последњи извештај који је Стаљин икада прочитао, пошто је, наредног дана умро од можданог удара. Његова опсесија Титом трајала је до последњег тренутка.