САД и Русија кроз немачку диоптрију

На америчку иницијативу, неће бити билатералног сусрета америчког и руског председника Барака Обаме и Владимира Путина на маргинама састанка Г-20 који се 5. и 6. септембра одржава у Санкт Петербургу.

Има ли разлога за бригу, треба ли спасавати свет, да ли је у том смислу могуће рачунати на помоћ Супермена, Спајдермена, Бетмена или неког од других холивудских јунака са хуманистичким програмом? Америчко-руски односи су, углавном због случаја Сноуден, све лошији - како се тај пад доживљава у земљама немачког говорног подручја?

Немачки Шпигл посматра ситуацију из угла својеврсне корисне малверзације и за Обаму и за Путина - краткорочно гледано, обојица профитирају у тој хроници најављеног хладног рата, закључује лист.

Нови курс конфронтације америчког председника према његовом руском колеги само учвршћује Обамине позиције међу конзервативним редовима како властитих демократа, тако и супротстављених републиканаца. Слично је и код Путина, који на тај начин може рачунати на популарну подршку традиционално анти-амерички настројене већине становништва.

Добра страна те драме на јавној позорници је у томе да иза кулиса америчко-руска сарадња тече даље као да се ништа није догодило, а лоша - да ће се праве штете показати тек на дуги рок, закључује Шпигл.

Зашто америчка државна политика претвара свет у таоца локалне телевизијско-естрадне културе - пита се Ноје цирхер цајтунг, алудирајући на то да је Обама најновије "смернице" националне политике објавио у емисији "Ноћни разговори" познатог водитеља Џеја Леноа на Ен-Би-Сију.

"Случај Сноуден је школски пример тога, како уз неспособну политику један мали проблем израста у дипломатску катастрофу", сумира Ноје цирхер цајтунг, тврдећи да су се обе стране темељно прерачунале.

Први су Кинези схватили да им "врући кромпир" Сноуден ни мало није потребан и спаковали га у авион за Москву, одакле је амерички узбуњивач требало да продужи лет за Еквадор.

Зашто га је Москва уопште примила, па макар и на, како је било планирано, неколико сати? Па зато што, пише циришки лист, Кремљ није одолео искушењу да уз помоћ еквадорског председника Рафаела Коре одигра "пубертетску шалу" са Вашингтоном.

На Путинову несрећу, Кореа се у последњи час предомислио и оставио Путина као јединог активног актера у пубертетској шали с Вашингтоном, а несрећног Сноудена месец дана у транзитној зони на Шереметјеву.

С друге стране, наводи лист, амерички државни лов на Сноудена показује до те мере хистерично опсесивне црте, да постаје истовремено и тужан и смешан, још једна у низу шала с тешким последицама - као да би његова екстрадиција избрисала све оно што је Сноуден открио о методама рада америчких, или уопште модерних шпијунских служби, или, као да је стварно могуће да он добије фер процес у Америци.

Смирени Путин, бесни Обама 

На ваги актуелне размене дипломатских духовитости, смирени Путин оставља бољи утисак од Обаме у немоћном бесу.

Истина, Путину је због тога тренутно боље, али Путин као да заборавља да су Русији потребни пријатељи - и то "велики", утицајни пријатељи, закључује Ноје цирхер цајтунг. У Москви се, наиме, дипломатски "ситниш" никада није рачунао у пријатеље већ само у "сателите".

Конзервативни немачки лист Франкфуртер алгемајне цајтунг обрушава се на проблем компетенције у америчој спољној политици, па у Обамином отказивању билатералног сусрета с Путином само види један од симптома читаве серије проблематичних потеза.

Вашингтонска дипломатија, на пример, немоћно "тумара" по Египту, седи "између свих столица" и шаље у свет иритирајуће сигнале подршке и Муслимаском братству и армијском врху који је Братству објавило рат.

Све је постало јасно када је недавно утицајни амерички сенатор, републиканац Џон Мекејн беспомоћно завапио: "Нисам знао да је ситуација у Египту тако лоша!".

Америка је можда технички у могућности да прислушкује читав свет, али на крају чује само себе.

Немачки лист поставља питање због чега САД све чешће долази до граница своје моћи. Наравно, у тој тачки се може много рећи о промењеним геостратешким условима, пре свега уопште о новом тумачењу појма "велесиле" на почетку 21. века. Све је то истинито, али и небитно за тренутну слику.

Конкретни проблем је у нечем другом. Вашингтон, као прво, не препознаје границе властите моћи, а друго, када до њих већ дође, одашиље у свет упадљиве сигнале немоћног беса.

Политичка борба бојкотом 

Бојкот сусрета с Путином, могући бојкот Олимпијских игара у Сочију - све то само скреће пажњу на симболичне валенце "бојкота" као методе политичке борбе - бојкот је морална тољага слабих, немоћних, последње уточиште губитника.

Ако је тако, зашто се Америка пред светском јавношћу стилизује као губитник, кад она то, објективно гледано није, или барем није ништа више од других "великих" који су у последње време прошли кроз искуства граница властите моћи?

Аустријски лист Ди Пресе поставља питање на други начин: Зашто Американци, самим тим што су тренутно очито неспособни за дипломатску игру која би подразумевала више елеганције, праве Путинову Русију већом и важнијом него што она заправо јесте?

Лист подсећа на три и по деценије стару изјаву немачког канцелара Хелмута Шмита да је Совјетски Савез као "Буркина Фасо са атомским оружјем", што би вероватно требало разумети као актуелну метафору на америчку опсесију Москвом.

Није важно колико је свет комплексан, није важно који су актуелни "непријатељи" Америке, није битно колико сама америчка политика у последицама фабрикује и храни властите непријатеље - Вашингтон ће увек и пре свега бити фокусиран на Москву, односно, по Шмитовој "пубертетској шали" из седамдесетих година, на "Буркину Фасо с атомским оружјем".

Нови хладни рат? Вашингтон је већ отворио толико врућих ратова и дошао до толико граница властите моћи и утицаја да би хладни с Москвом био чисто освежење.